U utorak će u Sarajevu početi i trajaće sve do nedjelje 17. Medjunarodni džez festival, jedna od najznačajnijih kulturnih manifestacija kod nas i jedna od najprestižnijih smotri te vrste u regionu. Gost RSE tim povodom je osnivač i direktor Džez Festa Edin Zubčević.
RSE: Šta drugo pitati uoči samog festivala, ako ne po čemu će, ako uopšte hoće, 17. izdanje biti drugačije? Ima li barem nešto posebno po čemu ćemo ga pamtiti?
Zubčević: Osim programa, ono po čemu ćemo mi ove godine pamtiti festival, jeste da se festival desio, jer zaista ne postoje nikakvi preduslovi, ni finansijski ni bilo kakvi drugi, da se to desi. Mislim da sve skupa to treba da nam služi, unaprijed govoreći, na čast jer smo još jednom uspjeli, uprkos okolnostima, a ne zahvaljujući okolnostima, napraviti jedan važan i kvalitetan međunarodni kulturni događaj u Sarajevu.
RSE: Koga ćemo to moći sve slušati u ovih pet-šest festivalskih noći?
Zubčević: Festival počinje 5. novembra koncertom desetočlanog sastava iz Amerike i zove se Abraham INC, a čine ge Fred Wesley i SoCalled. Oni će na sjajan način otvoriti festival. Nakon toga ćemo imati američki ansambl The John Scofield Überjam Band, zatim Brazilca Hamiltona de Holandu i njegov solo koncert. Nakon toga još jedan američki sastav i to novi bend Jack DeJohnette sa Don Byronom. Već u petak će se predstaviti američki trio Davida Gilmorea, kojeg čine Matt Garrison i Gene Lake a nakon toga kvartet norvežanina Eividina Aarseta.
U subotu 9. novembra ćemo slušati trio gitariste Marc Ducreta. Festival zatvara, što se tiče koncertnog dijela, bosansko-hercegovački ansambl Halka, u okviru programa Next generation, u kojem predstavljamo domaće autore, koji se bave tradicionalnom muzikom. Posljednji dan festivala je već tradicionalno posvećen najmlađoj publici, tako da ćemo imati koncert za djecu u Bosanskom kulturnom centru, a nakon toga je radionica za djecu, koje se već dešavaju 14 godina u okviru Jazz festa, koja se zove upoznaj instrumente.
RSE: Kad neko bira program, onda mu se može desiti da ima dosta zamjerki na izbor. Vama je ponekad prigovarano da nemate dovoljno reprezentativnih imena među učesnicima, ali ove godine zaista to niko ne može reći.
Zubčević: Taj prigovor zaista ne mogu shvatiti, bez obzira o kojoj vrsti ukusa se radi. Mi smo znali, u okviru jednog programa, da predstavimo više dobitnika Grammyja, ako je to neka referenca, nego što je u istoriji BiH nastupilo ikada dobitnika Grammyja. Znali smo imati na jednom festivalu tri – četiri dobitnika Grammyja. Ove godine nastupa nekoliko dobitnika Grammyja, kad je ova vrsta muzike u pitanju.
Imena kao što su Jack DeJohnette, John Scofield, Fred Wesley, koji gostuju ove godine, ili ako pogledate bilo koju prethodnu godinu, su najbolji muzičari i ansambli koji se mogu angažirati u ovoj muzici. Mislim da je u ovih sedamnaest godina ostalo svega pet-šest imena koja iz ovih ili onih razloga još uvijek nisu nastupila na festivalu, ali to ne znači da neće. Osim Chicka Coree, Herbiea Hancocka, Keitha Jarretta i još možda dva-tri muzičara, svi ostali su nastupali.
Ono što zapravo čini Jezz festival u Sarajevu bitnim u regionalnom smislu jeste upravo njegova programska snaga i to što mi zapravo nismo zatvoreni u stereotipe. Pored svega što sam sad upravo rekao, mi prezentiramo i reprezentiramo ono što se dešava u Evropi i svijetu, naročito u Evropi, tako da već preko deset godina predstavljamo izuzetne stvari koje se dešavaju u Skandinaviji, koje pojedini festivali u regionu i šire tek otkrivaju ili tek treba da otkriju.
RSE: Meni se zaista oduvijek sviđalo vaše opredjeljenje da nudite, da doslovno diktirate program, a ne da ašikujete sa različitim ukusima, da podilazite publici. To se očigledno isplatilo jer se festival doista nemetnuo.
Zubčević: Mi smo se, doslovno rečeno, upravo tako – nametnuli jer mi promoviramo određenu estetiku koja u sebi sadrži brojne razlike i zapravo prezentira raznovrsnost kao dio bogatstva muzičke scene u festivalskom i svakom drugom smislu, koja je aktuelna ili koja postaje aktuelna. Suština ovog festivala jeste da taj festival, s jedne strane, u programskom i produkcijskom smislu, pravimo tako da se može predstaviti bilo gdje.
RSE: Većina zamjerki je do sada bila u vezi sa muzičarima sa one strane Velike bare iz kolijevke džeza. Ove godine većina dolazi preko okeana. Da li je u pitanju sticaj sretnih okolnosti ili ste se iznenada dokopali tih muzičara?
Zubčević: Kada pravite festival, u principu imate jednu sedmicu i, osim novca i drugih preduslova, morate imate i pogodne okolnosti - da je određeni muzičar kojeg želite, koji vam odgovara u programskoj situaciji, dostupan, da je na turneji, ako je Amerikanac, da je u Evropi u tom trenutku jer u suprotnom je nemoguće napraviti koncert s nekim ko nije tu i ko ne može biti tu. Nekada smo imali jedan ili nijedan američki bend. To danas zavisi i od toga šta se dešava na sceni, ko je od Amerikanaca tu i da li su nam oni u tom trenutku zanimljivi, a ako su nam zanimljivi, da li uopšte možemo da ih prihvatimo.
RSE: Uvijek me zanimalo odakle vi, koji nosite ove velike kulturne projekte u ovoj krizi, uopšte crpite snagu da na kraju jednog ciklusa počnete razmišljati o narednom jer ja bih izgubio svaku volju za tim poslije?
Zubčević: Ono što je nezgodno kod tradicionalnih kulturnih događaja, pogotovo kada govorimo o internacionalnoj kulturi, kada govorimo o evropskoj kulturi sa visokokvalitetnim umjetničkim sadržajima, je to što je to sve skupa skupo. U kombinaciji sa standardom života, opštom besparicom u BiH i odsustvom redovne produkcije, koja bi stvarala određene navike odlaska na koncerte, to stvar čini još težom. Međutim, naš politički kontekst i politička situacija je do te mjere grozna da je herojstvo preživjeti, a kamoli nešto kvalitetno raditi, pomjerati određene granice i podizati standarde.
Sticajem okolnosti, priroda festivalskog posla je takva da se vi jednostavno ne možete povući. Ja to nisam znao kada smo počinjali prije sedamnaest godina. Mi već sada imamo dogovorena dva koncerta za sljedeću godinu. Do početka festivala imat ćemo tri, a krajem godine ćemo imati pola programa. To je kao bicikl, nema stajanja. Stalno ste u procesu i u trenutku kada ga pokrenete, jednostavno ste stalno na zadnjoj liniji odbrane.
Zapravo nemamo izbora i moramo nastavljati dalje. Bez obzira što je teško i što je ove godine teže nego što je bilo prije 15 godina, to je apsurd i paradoks, ali nama je teže nego kada smo počinjali. Onda nismo imali, ni iskustvo, ni kontakte, ali sada nam je teže nego tada. Program je kompleksniji, zahtjevniji, skuplji i tako dalje, a podrška ista kao i kada smo počinjali. U ovoj zemlji nikoga ništa ne interesuje. U ovoj zemlji se političari bave samo sobom i time kako da opstanu na vlasti, kako da, kada iskoriste mandat, dođu na neku drugu funkciju. Oni koji bi trebali da rade u interesu društva i građana u cjelosti, bave se samo i isključivo sobom.
To nas uči iskustvo i to vidimo svaki dan, da se niko ničim ne bavi i da niko ništa nije učinio da u ovih 17 godina mi ne pričamo isključivo o problemima, nego da možemo debatirati estetiku određenog kulturnog događaja, da možemo njegovu vrijednost, njegovu produkcijsku stranu gledati kako da unaprijedimo. Mi i dan danas, kada pričamo o festivalu i o kulturi u BiH, pa i o sportu, infrastrukturi ili bilo čemu, pričamo o problemima, o javašluku političara koji ne stvaraju preduslove da se u BiH ljudi mogu baviti bilo čim. Dakle oni nam svaki dan, a mi im za to debelo plaćamo, otežavaju život, i to ne samo nama koji radimo u kulturi, nego svim građanima u BiH.
RSE: U sklopu festivala bilo je oko tri stotine koncerata, u gradu koji nema normalnu dvoranu za izvođenje koncerata, nema koncertni prostor.
Zubčević: Mi smo nomadi sedamnaest godina. Dolazimo u javne ustanove koje su na budžetu. U tim javnim ustanovama, oni što dolaze na posao, dolaze da nešto rade i dobijaju platu za to. Kroz koncerte u tim javnim ustanovama mi ponovo plaćamo novac društvu, državi, kantonu, direktno u trezor za najam dvorane. U toj dvorani ne postoje preduslovi.
Konkretno, u Bosanskom kulturnom centru, to je nešto što je najsličnije koncertnoj dvorani, mi kao nomadi moramo doći sa svojim šatorom i usred te dvorane napraviti sve što je potrebno da bi to izgledalo kao koncertna dvorana, da bi mi to koristili kao koncertnu dvoranu. Moramo donijeti od zavjesa, preko svjetla, razglasa, video-tehnike, tehničara, binske opreme, do zaštitara, sve osim zidova. Doslovno sve što treba da se jedan koncert održi.
RSE: U to ime da pozovemo naše drage Sarajlije, da pozovemo naše drage goste da od utorka svako veče, svaki dan, mogu biti u tome, što mi zovemo, koncertnim prostorima, bez obzira o čemu se radilo.
Zubčević: Mi ih pozivamo da od 5. do 10. novembra izaberu bar jedan koncert za sebe i na taj način podrže bolju Bosnu i Hercegovinu, kao prvo, potpomognu internacionalnu kulturu, koja skoro pa ne egzistira, osim konteksta festivala koji se dešavaju u BiH i tih nekoliko festivala koji su kvalitetni i koji drže do sebe.
Mi ćemo nastaviti da radimo to što radimo na način koji je potpuno beskompromisan u programskom i produkcijskom smislu. Kada uđete u Bosanski kulturni centar na koncert Jazz festa, možete steći dojam da se nalazite u bilo kojoj metropoli na kugli zemaljskoj ili bilo kojoj koncertnoj dvorani jer mi to napravimo da bude tako, da se naša publika tako osjeća. Ono što mi imamo od početka je program, jasna produkcijska ideja. Nemamo kompromisa da ćemo napraviti visoko kvalitetnu organizaciju toga. Ono zbog čega postojimo je publika. Mi to radimo zbog publike. Dok ima publike, bit će i nas. Kada ne bude publike, to znači da nema ni Bosne i Hercegovine, a mi onda nemamo razloga biti tu.