* Javna je tajna da mnogi sada beže! Uvidevši da naši višekratni vojni pokušaji deblokade ne daju uspeha, ni nade da će se to uskoro desiti, ne želeći dalje trpeti bedu i strah od sakaćenja, smrti ili od nečeg trećeg, petog, desetog, nastoje po svaku cenu i svim sredstvima pobeći iz grada.

* Hoće li nam mangupi iz naših redova uništiti sav civilizacijski napor, hoće li uraditi neizvodljivo, izjednačiti sa barbarima koji nas guše fizički i duhovno sa okolnih brda?

*Iznenadila me i Marićeva tvrdnja: «Moj vrhovni zapovjednik je predsjednik Hrvatske zajednice Herceg-Bosna, gospodin Mato Boban. Onako kako o angažovanju HVO i o saradnji sa Armijom dogovore Boban i Izetbegović tako će biti na Stupu i u Sarajevu, a sigurno i u Bosni i Hercegovini.

HVO – Nama je Boban vrhovni zapovjednik

23. juli 1992.
Četvrti je mesec rata, tj. agresije na Sarajevo i Bosnu i Hercegovinu. Osećam kako zamor ovladava vojnicima na linijama odbrane i kod starešina, a nestrpljenje građanstvom. Osećam umor i u sebi. Polako kopni naša euforija, bezrazložna vera da će se «sve ovo» brzo okončati, «još samo koji dan, nedelja ili dve». Na sarajevskim ulicama sreću me ljudi s pitanjem koje poput eha ide s usta na usta:

«Šta više čekate? Što se ne ide na deblokadu grada? Ovako nećemo moći dugo! Hoće li NATO intervenisati? Šta čekaju? Sad im je prilika!!»

Slušam ih i tešim: «Ubrzo krećemo u proboj! Sami ili uz podršku NATO- a!»

Je li pošteno od mene što im prećutkujem istinu? Jesu li oni, pak, pošteni prema meni? Zar ne vide očevidno!? Žele li oni uopšte istinu ili u zabludi traže utehu? Lažnu nadu! Treba li njima prava informacija? Da je dobiju, šta bi od nje? Bi li bili sretniji, uvereniji, rešeniji?

I dok većina građana razmišlja i veruje u to da «mogu oni, ali vlast ne da!», «deblokiraju li nas svi će bestragom odavde odlepršati!», leče svoju neostvarivu nadu koje se ne mogu odreći, i dalje, s nestrpljenjem, očekujući čudo deblokade, drugi, praktičniji, agilniji i «mudriji», nastoje rešiti ovaj problem begom iz sarajevskog pakla, po svaku cenu.

Javna je tajna da mnogi sada beže! Uvidevši da naši višekratni vojni pokušaji deblokade ne daju uspeha, ni nade da će se to uskoro desiti, ne želeći dalje trpeti bedu i strah od sakaćenja, smrti ili od nečeg trećeg, petog, desetog, nastoje po svaku cenu i svim sredstvima pobeći iz grada. Iz dana u dan bežanija postaje sve aktuelniji i kompleksniji problem: socijalni, sociološki, moralni, pravni, politički, opštehumani ... Iz grada odlaze ili nastoje otići rođene Sarajlije ili njegovi dugogodišnji žitelji, a ostaju prisilni doseljenici, izbeglice, muhadžeri ... Najviše beže najimućniji. Ne biraju se načini i putevi izlaska iz grada. Plaća se svim valutama, krše se sva pravna i moralna pravila. Odlaze i hrabri i kukavice, bolesni i zdravi, stari i mladi, muškarci i žene, ravnodušni i oni što su do juče bili grlati patrioti. Najkomfornije odlaze političari i državnici. Odlaze u okrilju državnih delegacija i više se ovamo ne vraćaju. Tim putem idu i estradne zvezde, pevači, umetnici, glumci, novinari, sportisti. Često pod tuđim imenom i pasošem. Neretko krivotvorenim.

Ljudi imaju pravo na izbor! To je univerzalno pravo čoveka, dok su okolnosti života manje-više normalne, dok društvo i država funkcionišu po pravnim i moralnim regulama. U izmenjenim, bitno pogoršanim uslovima socijalnog života, u uslovima agresije, opšte pogibelji i masovnog uništenja prirodnih i ljudskom rukom stvorenih dobara, sloboda izbora logički se sužava. Pravne i moralne regule dobijaju na snazi, društvena sudbina nadilazi pojedinačne. Pooštravaju se etički zahtevi: je li moralno otići, a biti pravno obavezan i psihofizički sposoban za odbranu? Je li etično izvući bogatstvo, a ostaviti građane bez oružja, na nemilost vojno superiornijem agresoru koji želi otrovnu (fašističku) teoriju o krvi i tlu da sprovede u delo? Hiljadu «je li?», a oni odlaze!! Odlaze.

Svako ima, doista, valjan razlog. Ali, zemlja ostaje, odlaze ljudi! Sa njihovim odlaskom smanjuje se broj sposobnih da nose pušku, ako je ima ili kad je bude. Novine, radio, televizija ostaju bez vrsnih novinara. Ko će tako vešto i pametno objašnjavati ovom ucviljenom puku istinu i potrebu trenutka i budućnosti? Prenatrpane ambulante i bolnice ostaju bez lekara. Ko će zbrinuti ranjene, osakaćene, bolesne, uplašene, klonule umom i duhom? Jedan se hvališe, odlazi, a sa sobom nosi dva «Berbera» i po jednog «Mikulića» i «Ramića». Ili „Zeca““. Za svaki slučaj!», šeretski dodaje bestidno. Odlaze i ne misle šta tada osećaju oni što ostaju na braniku grada, na vatrenoj liniji odbrane? Oni što ih, sa vanjske strane, pritišće snaga agresora, težina ambijenta i klime u kojima drže mrtvu stražu, a bolni osećaj ravnodušnosti i nesolidarnosti «svojih» koji paradiraju dole po gradu ili odlaze u beli svet, sa naše, unutrašnje strane.

Čemu služi ovo moje filozofiranje? Ama baš ničemu, ali se na ovaj način, bar na trenutak, prazne moje negativne emocije.

25. juli 1992.
Jutros me pita Halilović da li poznajem univerzitetskog profesora i akademika Slavka Leovca. «Čuo sam za njega, ali ga lično ne poznajem!» - odgovorio sam. «Dobio sam njegovo pismo u kome me obavještava da su on i njegova supruga uhapšeni. Pismo sam proslijedio organu bezbjednosti. Ne znam šta su poduzeli!»

Dok odgovaram na načelnikov upit, misli mi skreću na drugu stranu. Poznato mi je da mu je naoružana grupa ljudi upala u stan bez formalnog naloga, da su njega i suprugu maltretirali, da su im oduzeli stvari od vrednosti, a nisu ostavili nikakvu potvrdu o tome. Zato pitam komandanta što mene dovodi u vezu sa akademikom. „Šta ja imam s njim?“ – „Predsjednik Izetbegović mi je naredio da se supružnici Leovac bezbjedno prebace do sjedišta UNPROFOR-a u zgradu PTT inženjeringa, odakle treba da budu izmješteni iz Sarajeva. Odlučio sam do to Vi uradite!“ – odgovori komandant. – „Zašto baš ja?“ – pitam nespokojan. Tada mi je komandant Halilović neubedljivo objasnio razloge njegove odluke. Misli da me ljudi dobro poznaju zbog mojih svakodnevnih poseta jedinicama, da posedujem izvesnu harizmu
i dovoljno kuraži, dakle, sve su pretpostavke da mogu uspešno odraditi ovaj delikatni zadatak. Još me upozorava da moram biti oprezan, jer ima indikacija da Juka i drugi žele oteti Leovca i od njega načiniti taoca.

Naređenje, izvršenje! Tako je to u vojsci. Odlazim sa podozrenjem na uručenu mi adresu. Zašto baš ja? Zar to nije primerenije poveriti organima bezbednosti? Vojnoj policiji, na primer. Oni to mogu obaviti i sigurnije i bezbednije od mene. Je li u pitanju neka zamka? Rojila su mi se pitanja po glavi dok sam se vozio ka porodici Leovac.. Šta reći policajcima na punktovima ako me zaustave i zatraže objašnjenje? „Šta će sa vama četnik?“ Odgovor da sam na „specijalnom zadatku“ predsednika Republike, bio bi glup! Ko bi u to poverovao? A šta mi, onda, drugo preostaje? Grozničavo sam se preispitivao. Kako ću Leovce žive i zdrave dovesti do cilja u takvim okolnostima? Dobro se sećam komentara organa bezbednosti kada sam mu uručio Leovčevo pismo: «Neka su ga zatvorili, on je veliki ekstremista!» Iz pisma koje mi je Leovac poslao ja to nisam mogao da zaključim.

Navodim deo, istine radi: «Neke stvari i lične isprave, pa i nešto od novca su nam tada dali. Ali, kada su nas odveli kući, nismo mogli u stan. Neko je u međuvremenu promijenio bravu na vratima i skinuo naše ime sa njih. Tek poslije dva dana, kada ovlašteni nisu htjeli ili nisu mogli da uđu u stan, s njihovim dopuštenjem smo provalili bravu i ustanovili da smo opljačkani, da smo ostali bez mnogo čega vrijednog i neophodnog. Izvještaj o tome i spisak otuđenih predmeta i dragocjenosti podnijeli smo nadležnoj komisiji Vlade. Pošto sam dobio teške bubrežne napade i malo to odbolovao, dolazi novo iznenađenje. Zabranjen mi je ulazak u zgradu Pravnog fakulteta, tj. Suda, gdje se privremeno smjestio Filozofski fakultet. Poslije sam utvrdio da je tako naredio «ratni dekan», prof. dr. Zvonko Radeljković. Odmah potom slijedi, na moje pitanje o tom gestu, obavještenje da sam stavljen na «listu čekanja» i da bi, zapravo, najbolje rješenje za mene bilo da se penzionišem. Zbog čega?, pitao sam. Zbog i radi studenata, a onda i zato što to traži moj odsjek. Niko ne želi da sasluša mene, stranu koja je pogođena ovakvim namjerama i gestovima. Sa 63 godine života i 36 godina radnog staža, nisam se nikada sreo ni sa jednom primjedbom studenata. Osnivač sam Odsjeka za opštu književnost i bibliotekarstvo, čiji su neki članovi bili moji asistenti, a kasnije i dobre kolege, nastavnici. Sada odjednom sve to pada u vodu (ako je istina) i to bez riječi, bez ikakvog dijaloga. Zaista, sramota! Nisam više član Savjeta SDS-a. Članom stranke pristupnicom nisam nikad ni bio. Sve što sam izjavio prije rata nikoga nije uvrijedilo, nikoga ne diskvalifikujem, a kamoli da sam pozivao na rat. To je lako ustanoviti. U ovom ratu radio sam koliko sam mogao, bolovao katkad, jer sam hronični bolesnik, eto, bio i hapšen sa ženom. Nikakve izjave o tome nisam do sada davao u javnost. Želim da i dalje radim, da lojalno učestvujem u životu grada ...»

Eto, čime me Halilović «usrećio»! Trebam «velikog ekstremistu», funkcionera SDS-a, provesti bezbedno s kraja na kraj grada, kroz granate i snajperske hice, kroz policijske kontrole, i one koje su postavili lokalni komandanti, koji bi i mene i Leovce rado strpali u status taoca, ako ne i nešto gore. Sumnje se množe. Znojim se, osećam pritisak u slepoočnicama, pa ustima bez pljuvačke, suho i muklo, požurujem Emira da brže vozi.

Gospođa i gospodin Leovac na zadnjem sedištu „Golfa“ pripijeni jedno uz drugo u velikom strahu, da su zaustavili disanje. A put nas vodi ulicama i raskršćima koje su pod neprekidnom vatrom snajpera i automatskog oružja. Emir vozi „Putem života“, ili „Hošiminovim putem“, kako ga popularno zovu vojnici i civili.

Sarajlije ovaj prostor savlađuju čas brzim, čas trčećim ili oprezno usporenim koracima. Na raskrsnicama su postavljeni autobusi i kontejneri, kako bi blokirali snajpersku i vatru iz automatskog naoružanja sa Vraca i solitera na Grbavici, ali ih vojnici i civili pretrčavaju u trku. Tako je i u Titovoj ulici. Poprečne ulice i raskrsnica kod Higijenskog zavoda zaštićene su na isti način kao i na „Hošiminovom putu“. U funkciji je još jedan „dopunski put“ koji vodi velešićkim ulicama do Pofalića, pa se uključuje na pravac prema ulici Blagoja Parovića. Nebrojeno puta, vraćajući se noću ovim putevima, posle obilaska jedinica na zapadnim prilazima gradu, sretao sam vojnike koji su se vraćali sa položaja na Otesu, Stupu, Stupskom brdu, u svoje domove u Centru i Starom Gradu. Uz mnoga loša rešenja u mobilizaciji, ovo je najslabije. Vojnici prolaze 10-14 km. Iz istočnog u zapadni deo grada i isrcpljeni dolaze u jedinicu, umesto da imaju raspored prema mestu stanovanja. Time bi i borbena gotovost jedinica bila na višem nivou. Svaki put, prolazeći ovim putevima, primao sam u vozila žene, starije ljude, iscrpljene borce. Mnogi od ovih poslednjih su se zahvaljivali i odbijali da prihvate ponudu....

S ovim mislima došli smo do PTT inženjeringa, gde sam «predao» akademika i njegovu suprugu službenim licima. Rasterećen, vraćam se istim putem u Štab. Razmišljam kako da postupim sa Leovčevim pismom. Imam valjanih razloga zbog kojih iznosim samo delove sadržaja Leovčevog pisma upućenog meni, a kojeg sam, ponavljam, prosledio organima bezbednosti. Razlozi za takvo postupanje su objektivne naravi, nisu lični. U skladu su sa dobrim građanskim ukusom, jer dobrano dovode u sumnju idiličan imidž nekih javnih ličnosti koje su stekle oreol «dobrih momaka» u ratnom Sarajevu. Stoga, još samo citat iz Leovčevog pisma:

«Cijelo vrijeme pretresa, koji je trajao, s prijetnjom i psovkama, pet-šest sati, nismo mogli da maknemo s mjesta! ... Trećeg dana odveli su nas u Predsjedništvo Republike, gdje nam je pomoćnik ministra za odbranu sa svojim saradnicima objasnio da je to bio neovlašćen postupak, svesrdno se izvinjavao i na njegovo insistiranje dobili smo tada neke lične stvari i nešto malo novca ...»

Zar je teško, da ponovim još jednom, shvatiti da se mora mudrije, tolerantnije i logičnije, kad su nam puna usta demokratije i jednakosti, prići i ovim uznemirenim civilima, sarajevskim Srbima poput Leovaca, koji su ostali da dele našu zajedničku sudbinu, koji su izrazili svoju građansku lojalnost, pokazali spremnost za rad i u ovim teškim vremenima? Hoće li nam mangupi iz naših redova uništiti sav civilizacijski napor, hoće li uraditi neizvodljivo, izjednačiti sa barbarima koji nas guše fizički i duhovno sa okolnih brda?

Je li na delu, pitam se, ne bez osnova, suptilniji, a u osnovi isti aršin po kojem su tamo, brutalno i nasilno, u Foči, Višegradu, Bijeljini, Brčkom i brojnim drugim bosanskohercegovačkim mestima Muslimani isterani iz svojih domova, sa radnih mesta, iz vlastitog života? Je li na delu revanšizam «u rukavicama»? Gorka pilula obavijena staniolom! Da li su sirovi nasilnici na ličnost i imovinu onih koji nisu Bošnjaci samo egzekutori prikrivenih naredbodavaca, koji se kriju pod maskom uljudnosti raznih institucija i ustanova demokratske vlasti, kulture, obrazovanja, zdravstva?

Ne, nisam mogao svoje sumnje i dileme, svoja strahovanja, ostaviti samo za sebe. Morao sam ih prokomentarisati sa drugima! Razgovaram sa Halilovićem, manje kao s vojnikom, više kao s čovekom. U diskusiji smo krenuli od Leovčevog slučaja, ali smo je uopštili do brige za celokupno stanje i ustrojstvo Republike. - Za nas, za odbranu Bosne, važan nam je svaki čovek. Svaki Srbin i Hrvat koji se zajedno s nama bori, potvrda je našeg opredeljenja za izgradnju multinacionalne, multikulturne, multireligijske Bosne i Hercegovine. Moramo sačuvati i naš naučni kadar. Bez njega nema Bosne, nema budućnosti! Nažalost, ova vlast ne vodi računa o njima! Da, to su stavovi koje sam želeo čuti, koji hrabre, obećavaju. To su, ipak, samo konstatacije. Krucijalno je pitanje, kako to stanje poboljšati. Ovo, očigledno ne zadovoljava.

Tužno mi je gledati ugledne profesore Sarajevskog univerziteta u ovom poganom vremenu. Srećem ih svakodnevno, ponekad i razgovaramo. Mnogi u poodmaklim godinama, pomalo oronuli od ratnih nedaća i bolesti koje ih pritišću, bez straha, rezignacije i sklerotičnosti, umorni, ali vispreni, nesalomljivi u svom duhu. Akademici i ugledni profesori hodaju sa kanisterima za vodu po ulicama i kvartovima, stoje u redovima za hleb i oskudnu humanitarnu pomoć, dele sudbinu naroda čije su duhovne perjanice. Pesnik Izet Sarajlić, filozof Arif Tanović, slikar Affan Ramić, prirodnjak Ljubomir Berberović ... Stoga me slučaj akademika Leovca ne čini sretnim i ravnodušnim.

26. juli 1992.
Treba nam solidarnosti i poverenja.Ta istina naročito vredi sada u vojnoj saradnji. Agresor je moćan, odupreti se možemo samo ujedinjujući sve snage. Te jednostavne istine kao da nisu svesni neki oficiri iz Štaba, ili, što je još nelogičnije, koji i ne žele da toga budu svesni. Zbunjuje me negativno raspoloženje koje se sistematski stvara prema Štabu i jedinicama Hrvatskog vijeća obrane u Sarajevu na Stupu. Gotovo sve što HVO predloži ili namerava uraditi stvara odium kod oficira iz samog vojnog vrha ARBiH. Oni i ne kriju animozitet prema činjenici da HVO uopšte postoji. "Njima se nikada ne može vjerovati. To su ustaše. Udariće nam nožem u leđa"! U takvim izjavama prednjače Rifat Bilajac, Sulejman Vranj i Fikret Muslimović, a da za to, po mom ubeđenju, nemaju nikakvih stvarnih argumenata. Ali, njihova se "sluša".

Ima nečeg i zbunjujućeg u ponašanju Glavnog stožera HVO iz Kiseljaka. Ostalo mi je nejasno zašto nisu učestvovali u pokušaju deblokade Sarajeva prošlog meseca. Bilo je planirano da oni izvedu napad na pravac Han Ploča - Kobiljača - Rakovica i da artiljerijskom vatrom podrže napad TO na Ilidžu. Njihove jedinice su bile bolje naoružane, naročito minobacačima i artiljerijom, što im je davalo odlučujuću ulogu u deblokadi. Nisu uradili dogovoreno. Ne samo da je izostao napad po pomenutom putnom pravcu i artiljerijska podrška TO, već su zabranili jedinici TO Kiseljak da učestvuje u deblokadi Sarajeva iz pravca Kobiljača - Rakovica. Takvo ponašanje HVO me duboko razočaralo, pa sam se naknadno složio sa nekim Bilajčevim ocenama o njima.

U štabu HVO na Stupu u poslednja dva dana održali smo dva sastanka. Opasno su se zaoštrilii konflikti između Armije RBiH i HVO. Komandant sarajevskog Stožera HVO Velimir Marić ima svoje viđenje situacije, komandanti TO Stupa, Stupskog brda i Otesa oprečno. Marić, do rata službenik u organima uprave u Skupštini Grada Sarajeva i predsednik Gradskog odbora HDZ-a, u ratu je imenovan za zapovednika Kriznog štaba za odbranu Sarajeva u krilu HDZ-a. U uvodu sastanka, pozivajući se na Halilovića kao svedoka, kaže da je već 1991. godine ostvario kontakte sa Patriotskom ligom. Nameravao je ostvariti punu saradnju u organizovanju odbrane i u nabavci ratne opreme. Međutim, već na samom početku je došlo do koncepcijskih razmimoilaženja oko toga, ali i oko modusa učešća HVO u odbrani Sarajeva.

Patriotska liga se nametnula, "želi da bude u svemu glavna!", naglasio je Marić. "Mi smo željeli da se u zajedničkoj obrani ne gubi hrvatski elemenat. Moj zadatak je bio da se organizira obrana Hrvata i zaštite njihovi vitalni interesi. To smo ostvarili kroz organe uprave koji djeluju u okviru Hrvatske zajednice Herceg-Bosne. Eto, mi ovdje, na Stupu, imamo Odjel za obranu i unutarnje poslove, Odjel za prosvjetu, kulturu i gospodarstvo, Odjel za opće poslove. Krajem svibnja 1992. godine ustrojene su dvije bojne, a u toku je formiranje i treće. Obranu smo organizirali na prostoru između rijeka Bosne i Miljacke, gdje većinom žive sarajevski Hrvati."

"Vrši se kampanja protiv HVO. Označavaju nas kao neprijatelja Bosne i Hercegovine i Teritorijalne odbrane. Optužuju nas da smo opljačkali sva poduzeća i njihova skladišta na Stupu i Doglodima, da sarađujemo sa srpskim komandantima i vojskom, da preprodajemo hranu na stupskoj pijaci", govorio je Marić uzbuđeno, sa vidno povišenim tonom. "Uvjeravam vas da smo do sada uspjeli sačuvati mnoga skladišta i skladište u fabrici čokolade "Zora". Ali, ne mogu više odgovarati za njih, jer je Juka otjerao naše straže."

U tom momentu je zazvonio telefon na Marićevom stolu. Iz njegovog razgovora se dalo naslutiti da ga obaveštavaju o nekom krupnijem incidentu. Razgovor je zaključio rečenicom: "… Nemojte se konfrontirati! … Ne, znam … vidjeću!", a nama se obratio gotovo trijumfalno: "Javljaju iz kruga "Zore" da je stiglo pet-šest kamiona sa ljudstvom i da su počeli s utovarom čokoladnih proizvoda i šećera … Pođite, gospodo, na lice mjesta i uvjerite se ko pljačka, HVO ili TO!"

Zgledali smo se međusobno i - pošli! Da proverimo Marićevu "istinu". A u krugu fabrike nas je dočekala tragikomična situacija. Ispred skladišta je bila velika "radna" gužva. Kad su vojnici shvatili da smo iz Glavnog štaba TO, nasta druga vrsta komešanja. Motori učas zabrujaše, vojnici se nabaciše na karoseriju i u kabine, "četvrtom" pojuriše ka kapiji fabrike, dok su sa kamiona padali na zemlju neosigurani paketi čokolade. Da, nema sumnje! Prepoznao sam neke među njima: borci iz jedinica TO Stari Grad i Jukini junaci. Trojica se baš osilila!? Nisu bežali. Ne obraćajući pažnju na nas, mirno su nastavili utovaranje paketa i vreća sa šećerom na svoj kamion. Šiber, iznerviran do krajnjih granica, kao, uostalom, i svi mi ostali, ljutito je povikao: „To je pljačka! Za to se ide na sud!“

Zatražio je njihove lične podatke. Iz koje su jedinice? Ko ih je poslao? Nimalo uzbuđeni, vojnici su drsko odgovorili da ih je poslao Fudo Abadžić koji je to dogovorio sa Jukom Prazinom. Jedan od njih, suvonjav, kratak, neuredan teritorijalac, nabusito je rekao: „Mi u gradu nemamo šta da jedemo, a ovde se ustaše slade. To mi nećemo dozvoliti!“

Šiber ih je jedva naterao da prekinu sa utovarom i da se vrate u grad. U dosta mučnoj atmosferi, Šiber je objasnio razloge našeg dolaska. „Došli smo da se uvjerimo u stanje odbrane na Stupu i Doglodima, da provjerimo priču o sukobu TO i HVO i o otuđivanju društvenih dobara. Nažalost, uvjerili smo se da situacija nije najbolja. Odnosi su dosta zaoštreni. Još uvijek ne mogu zaključiti ko je kriv za takvo stanje. Ovako dalje ne može. Izvjestićemo Sefera i tražiti da se o tome izvjesti Vrhovni komandant.“

Na kraju rasprave ljubazni Marić nas ponudi bogatim izborom jela. Kao u najbolja vremena: predjelo, supa, glavno jelo, desert … Predveče Šiber me izvestio da je zajedno sa komandantom Halilovićem upoznao Izetbegovića o događajima na Stupu i u fabrici "Zora". Tražio je mudrost, strpljenje, ali i oprez. „Imam informacije da HVO na Stupu sarađuje sa četnicima. Kažu mi da na tom dijelu nisu urađeni rovovi i tranšeje. A i ta hrana koja se prodaje na Stupu plaća se 'suhim zlatom'. Daj, vidite da se stanje što prije popravi!“ – zaključio je Izetbegović. „Hrvatima moramo pružiti sigurnost i dati garancije da će imati sva prava kao Muslimani i Srbi, Jevreji, Albanci, Sandžaklije koji brane Sarajevo. Moramo graditi međusobno povjerenje.“, iznio je Sefer Halilović stav Štaba TO RBiH.

Drugi sastanak na Stupu održan je u noćnim satima u znatno boljoj atmosferi od predhodnog. Halilović je jasno i odlučno istupio sa zahtevom da se prevaziđu sadašnji problemi, da se "ne vraćamo unazad", "da je stanje takvo kakvo jest, ali mi moramo naprijed". „Osnovni nam je zadatak stvoriti zajedničku armiju. Ono što ovdje dogovorimo treba da bude obrazac za rješenje problema u cijeloj Bosni i Hercegovini. Kako se ovdje dogovorimo ruku dajem za to!“ - rezolutan je komandant Halilović.

Završavam noćašnju pribelešku pun sumnje da će se sa HVO realizovati dogovoreno. Na svoju žalost, ali i na štetu odbrane, shvatio sam da obe strane zaziru jedna od druge, da je poverenje i podozrenje prisutno i kod Muslimana i Hrvata. Ono što me čini skeptičnim je činjenica da se malo operisalo argumentima u optužbama.

Tokom sastanka spoznao sam – što se već odavno pričalo po gradu – da se na Stupu trguje svim i svačim – od oružja i municije, preko hrane, higijenskih potrepština, bele tehnike, TV aparata, motornih vozila, pa do ljudi! Za bezbedan izlazak iz grada trasom Stup-Ilidža-Kiseljak naplaćuje se "tarifa" u rasponu od hiljadu do pet hiljada DM. Kada je u jednom momentu Sefer "nagazio" Marića podacima o saradnji Hrvata sa Srbima na Ilidži, komandant HVO mu je spremno odgovorio: Muslimani Fadil Đozo i Edib Šarić bili su na pregovorima sa komandirom srpske policije Petkom Budišom u hotelu "Srbija" na Ilidži. Na Ilidžu su otišli kroz Doglode, a nama se nisu ni javili.“

Iznenadila me i Marićeva tvrdnja: «Moj vrhovni zapovjednik je predsjednik Hrvatske zajednice Herceg-Bosna, gospodin Mato Boban. Onako kako o angažovanju HVO i o saradnji sa Armijom dogovore Boban i Izetbegović tako će biti na Stupu i u Sarajevu, a sigurno i u Bosni i Hercegovini. Boban je nama Hrvatima obezbijedio oružje, organizovao našu obranu, omogućio civilima na teritoriji koju kontrolišemo da mogu preživjeti. Boban je za nas Hrvate ono što je Izetbegović za vas Muslimane."

Da, zbunjujuće je, mislim u ove pozne noćne sate, da je Republika BiH međunarodno priznata država, a ekstremisti se na to ne obaziru, dele je po svom uskom aršinu. Da je to tako na teritoriji koju kontrolišu Srbi, znao sam, ali da je slično ili gotovo identično i na teritoriji sa većinskim hrvatskim življem, e, to doista nisam! Sad znam! Bosanski Hrvati imaju svoju vojsku i policiju, platežno im je sredstvo kuna, valuta susedne zemlje (kuna), a imaju i svog vrhovnog komandanta i, očigledno, podršku Zagreba. Sada nam još samo nedostaje da se zaoštravanje između HVO i Armije RBiH izrodi u sukob Muslimana i Hrvata, pa da Bosni omrkne još više i sudbonosnije!

* Ostale delove možete pročitati OVDE.