* Putujem s predsednikom na zasedanje OUN. Krenuo sam u potragu za odećom i obućom koja mi treba u Njujorku. Desna ruka mi je Zuhra, sekretarica u Predsedništvu. Rastrčala se po da mi, u bogatoj zaostavštini onih što su nas iznenada napustili i otišli na Pale i u Grude, pronađe pristojno i pristalo odelo.

* Sarajevo-Zagreb Pleso. Ulazimo odmah u avion i nastavljamo za Beč. Hej, čoveče – Beč! Divnom snu nigde kraja!

* Noć je pred nama. Pred nama su svetlosti Brodveja, avenije i ulice, trgovi i kvartovi noćnog Njujorka. Opet mi se po mozgu mota sumnja, imam li pravo na ovo malo sreće? Odgovor ne znam

Imam li pravo na malo sreće?

19.septembar 1992.
Jutros, pre sastanka, pozvao me komandant Halilović i saopštio da putujem sa predsednikom u Njujork, “... najvjerovatnije sutra!”, dodavši još smireno: “To je predsjednikova želja i odluka.” Sefer mi je to rekao na način kako mi obično saopštava nalog da odem do, npr., Stupa ili da obiđem položaje na Mojmilu. Bez uzbuđenja i mirno! A u meni je odmah proključao vulkan osećanja, misli, pitanja… Zašto baš ja? Kako ja? Šta ću “tamo” da radim? U kojem svojstvu?

Srce je izdajnički odavalo moje veliko uzbuđenje. Kucalo je glasno, snažno i ubrzano, gotovo da mi je bilo neprijatno pred Seferom. Gimnazijalac Jovan, s mladalačkim oduševljenjem, probudio se iznenada u meni, već dedi. I nisam znao da li je to oduševljenje zbog velikog priznanja koji ovaj poziv nesumnjivo ima za mene, ili zbog dalekog putovanja i avanture susreta sa Njujorkom, megapolisom, u nevakat naših života, u toku ovog sarajevskog užasa? Ili je, ma, jeste!, oboje u pitanju? Sva su se ta osećanja, misli, pitanja, dileme i šta još ne, učas kanalisale u nevericu: (sanjam li?) i zbunjenost koja je polako ovladavala sa mnom.

Sa takvim galimatijasom u duši, vratio sam se u kancelariju, Branki, Emiru i Srđanu. Spustio sam se bez reči na stolicu i duboko disao. Hteo sam se pribrati, ali je to bilo dvostruko nemoguće. Nisam to lično mogao uraditi, jer se u meni vulkan samo “pritulio”, nije ugasio. A ni moji saradnici mi nisu dozvoljavali, gledali su me kao da sam čudo, znatiželjno i nestrpljivo. Pritisak je i spolja i iz iznutra bio pregolem i onda sam naglo đipio sa stolice i kriknuo: “Šta me gledate? Idem u Ameriku!”

E, sad je na njih došao red: kako? kada? s kime? zbog čega? I ono što bih im znao reći, i ono na šta im ne mogu odgovoriti, odgovora naprosto nemam, što sada, u ovom trenutku neočekivane radosti i nije važno. Ali jesam, bogami, mogao zaliti novost, pa smo nas četvero izvukli neke stare rezerve pića, Delimustafićev dar, i žućkasta tečnost viskija je orosila naša grla. Onda me, idiotski, počela obuzimati skepsa. Ne može to biti, suviše je lepo i nestvarno! Čuo sam teoriju: viski diže tonus klonulim i prizemljuje euforične. Ne znam je li to tačno, nije ni važno, ali sam nekako splasnuo.

Kada sam se vratio sa „famoznog“ sastanka, pošto mi je Sabina Izetbegović, sekretarica predsedavajućeg Predsedništva Alije Izetbegovića, dala putne troškove za put u Njujork, krenuo sam u potragu za odećom i obućom. Desna ruka mi je Zuhra, sekretarica u Predsednišrtvu. Rastrčala se po Predsedništvu da mi pronađe, u bogatoj zaostavštini onih što su nas iznenada napustili i otišli na Pale i u Grude, pristojno i pristalo odelo. Pri tome je stalno ponavljala: “Ovo je istorijski trenutak! I za vas i za Bosnu. Vi toga niste ni svjesni!” Ničeg baš istorijskog ne vidim u tom odlasku. Uzbudljivog da, ali istorijskog ...? E, neću da joj oponiram, jer se trudi svojski, ne bi bilo uljudno. A možda bi pomislila da sam lažno skroman? Njeno iskustvo sa ljudima u Predsedništvu je veliko. Svašta je ona videla i doživela ovdje.

Emir, pajdaš sa akšamluka u “Đulaginom dvoru” na Baščaršiji, uključio se u daljnju potragu za deficitarnim košuljama, vešom, obućom, a Emir Krkalić donio mi dva odela od svog rođaka. Požrtvovanju mojih bližnjih nigde kraja. Jedni skupljaju, drugi peru i suše, treći peglaju (idem li, uopšte?), četvrti ..... Žele da budem čist, uredan, lep kada me u svetu vide i saznaju da dolazim iz bezvodnog, bestrujnog, gladnog, uniženog, ali besmrtnog Sarajeva.

Dugi razgovori do kasno u noć s prijateljima i porodicom. Srđan, mangupski, vojački grubo i neotesano, “savetuje”: “Čuvajte se ‘side’!” Sinovi i supruga su oduševljeni. Ponosni su na svog domaćina. Hej, Amerika u ovo pogano doba! Vladimir je konkretan: “Rista, donesi mi cigareta!”, Želimir: “Meni, boga ti, viski!”, a oba: “Pozdravi nam sinove!” Vera je i u radosti brižna: “Čuvaj se! Vrati nam se što prije. Pozdravi snahe i unuke.” Sve ću im želje ispuniti, skromne su i dostižne. Ljudske!

20. septembar 1992.
Poranio sam! Ko ujutro zakasni do bureta sa vodom u zgradi Predsedništva, gde je smešten Štab, neće se ni umiti. Jedno bure na pedeset ljudi!? Tako je to u ratu. Perem se i doterujem. Idem do komandanta Sefera na pozdrav i poslednje upute, ako ih ima. Galantno meni i Emiru daje, na priznanicu, naravno, 1.500 DM, “da nam se nađe”. “Vidimo se na Igmanu!”, rekao je prostodušno na rastanku.

Krećemo ispred zgrade Predsedništva u 11,25. U prvi transporter UNPROFOR-a ulazi predsjednik sa suprugom i pratnjom, a u drugi se smeštamo novinar Mufid Memija, Salim Obralić, sarajevski likovni umetnik, Emir Krkalić i ja, uz obaveznu pratnju vojnika OUN.

Prvi put u toku agresije prolazim putem do aerodroma. Zebem! Sedeći iza vozača nastojim da osmotrim pravac kojim se krećemo. Kroz prorez (prozorčić) na transporteru uočavam ruševine i paljevine zgrada iz vremena austrougarske i onima građenim sedamdesetih i osamdesetih godina. Na Marijin-dvoru na svakoj zgradi desetine rupa od parčadi granata, sva stakla na prozorima polupana, kasarna „Maršal Tito“ u ruševnom stanju, „šibica“ stambena višespratnica pola izgorela, , Pošta na Dolac-malti devastirana, na tramvajskoj pruzi desetine tramvaja potpuno onesposobljeni i odavno izbačeni iz upotrebe, zgrada TV SA potpuno oštećena... i tako sve do aerodroma! Naše nas kontrole zaustavljaju na dva-tri mesta, a onda ulazimo na teritorij kojeg kontroliše neprijatelj. Zaustavljaju nas na nekom njihovom kontrolnom punktu. Virim kroz otvor i vidim rukav vojnika na kojem su oznake, četiri ocila. Zebnja se pretače u strah: “Šta, ako...?” Na sreću, kratko je trajalo i naš put do aerodroma je bio brz i siguran.

Sve je danas u znaku “prvi put”. Tako je i sa neugodnom vožnjom u transportnom avionu. Mislim da je naš nosio oznaku AN–22. Sa strane ima ugrađena neudobna sedišta, a u sredini je širok, slobodan prostor sa raznovrsnim teretom. Avion je šupalj! Ako nije, onda nije ni dobro “dihtovan”. Iako je dan vedar i sunčan, odasvud se u avion uvlači hladan vazduh. Avion je pun putnika, najviše vojnika pod punom ratnom spremom. Nema razgovora u avionu, od buke motora se ništa ne čuje. Sleteli smo na zagrebački “Pleso” nakon 60 minuta neudobnog leta.

Izvode nas iz aviona i odvode preko platoa do “cesne”, ispred koje nas srdačno dočekuju gospoda dr. Šemso Tanković i Salim Šabić. Upamtio sam im imena, ali nisam siguran kakvu funkciju obavljaju u Zagrebu. Ulazimo odmah u avion i nastavljamo za Beč. Hej, čoveče – Beč! Divnom snu nigde kraja! Let sa “cesnom” je mnogo ugodniji, nenaporan. Brzo je prohujao sat i po leta i evo nas, stigli smo u austrijsku prestonicu.

Dočekao nas je vršilac dužnosti ambasadora Republike Bosne i Hercegovine, gospodin Mahir Hadžiahmetović. Toplo i prijateljski! Predsednik nastavlja putovanje redovnom linijom za Njujork. Za sve nije bilo mesta na tom letu, pa mi ostajemo do sutra. Kakve li sreće! Noć ćemo provesti u Beču! U otmenom hotelu, u društvu sa susretljivim i ljubaznim članovima naše ambasade, u večernjoj šetnji bečkim ulicama, na večeri sa domaćinima.

E, da, prvo sam se javio telefonom sestri Nadi. Posle četiri ratna meseca. “Zovem iz Beča”, - kažem joj, a ona misli da se šalim. “Uozbilji se, bato.” A kad sam joj rekao za Njujork, zanemela je naprosto. I onda, umesto radosti, sestrinski je brižno, kao i uvek, tiho dodala: “Čuvaj se, batice mili!” Tako meni moja mila sestrica, Nada!

U predivnom centru Beča nailazimo na pano sa fotosima razrušenog Beča iz ratnih 1944. i 1945. godina. Biće neka njihova godišnjica, sećanje, a mene, nažalost, podsećaju na današnje sarajevske i bosanske ruševine. Na kraju evropskog stoleća! Sramno .....

Mufid se „pretvara“ u znalačkog vodiča. Sipa fascinantne podatke o Beču. Sada ima preko 2 miliona stanovnika. Prepun je muzeja, galerija, umetničkih i istorijskih spomenika. Nabraja ih po imenu i značaju. Šalimo se. Dunav nije plav! Jeste, poslušaj, u veselom Štrausovom valceru “Na lepom, plavom Dunavu.” Tako je, plav je zaista. Jest da Beč pleni ljepotom arhitekture, urbanom estetikom svojih ulica i trgova, spomenicima na svakom koraku, ali mene privlače i izlozi, pa svaki čas zastajem i gledam raskošnu i lepo aranžiranu robu. “Zar ovo još postoji?”, pita se “neverni Toma” u meni.

Večeramo u jednoj prijatnoj, prastaroj konobi. Ne znam trebam li se stideti ili ne, ali meni su, uprkos dobrim običajima i lepim bečkim manirima, oči gladne, mnogo više nego što je moj izdajnički stomak prazan. “Veliku, najveću kriglu crnog piva!”, - prevode moju “komandu” ljubaznom konobaru. Ne sluti on šta to meni, sada, znači. I bolje je da ne zna. Srećan je, pošto ga onaj pano sa bečkim ruševinama, u bezbrižnoj sadašnjosti, samo podseća na daleku prošlost. Kamo sreće da je tako i sa nama! Lep ugađaj mi ne kvari ni plaćanje računa za večeru. Nas petorica, a zajednički iznos 280 DM. Je li to skupo, ili nije, ko bi to mogao od nas znati? Mi živimo u drugom vremenu i prostoru, s našim merilima koja nigde na svetu ne vrede. Kilogram kafe na“Markalama” – 140 DM! Ne usuđujem se pitati koliko košta u Beču.

Gle, evo nas pred zdanjem iz kojeg sam u sretna vremena, svakog 1. januara Nove godine, slušao i gledao tradicionalni, podnevni TV koncert večno popularnih bečkih polki, valcera i marševa, u virtuoznom izvođenju bečkih simfoničara i slavnih svetskih dirigenata i prelepih balerina u raskošmim dvoranama.

Čovek je u biti jadno biće, ograničene snage i tela i duha. I lepota, i raskoš, i dobro piće i iće, i ugodno društvo, predivan hotel, bogata banja, topla voda.... Sve je kao budan san! Šta vredi, više ne mogu. “Džaba sve!”, kako kažu. Jedva sam se dokotrljao do kreveta. Spavao sam dugo, mirno i – sebično. Zaspao sam, a nisam se ni setio upitati kako li se večeras spava u Sarajevu? Zaspao sam snom pravednika...

Jutro na bečkom aerodromu. Njegova moderna arhitektura ne gubi estetsku utakmicu sa svojom slavnom, klasičnom prethodnicom. Aerodromska zgrada je jednostavno divna. Divna! Ne volim nikakva čekanja. Najmanje polaske vozova i aviona. Ovde bih čekao, dugo. «Boing 727» Austrian Airlinesa je spreman za transatlantski let do Njujorka. Nadam se da ću se istom avio-turom vraćati na stari kontinent i da će bečki aerodrom biti na istom mestu. Da je u Bosni, ne bih bio sasvim siguran u to, o čemu svedoče i reči pesme: “Je l’ Saraj’vo, gdje je nekad bilo, gdje begovi piju rujno vino?”

Nešto malo iza podneva, avion je započeo teško, pa onda bodrije rulanje, i vinuo se put neba. Sada se u meni budi dečarac Jovan. Radoznalo gledam unutrašnjost “džambo–džet” monstruma. Ugođaj mi kvare usmene i pismene informacije na nemačkom i engleskom jeziku. Eh, da su i na francuskom, ali nisu. Žalim što ih ne razumem. Oslanjaću se na ono što vidim, a sluh ću koristiti za muziku na internim kanalima aviona. 340 sedišta! Više nego u sarajevskom kinu “Tesla”. Fascinantno! Avion turira motore, ubrzava. Na monitoru vidim pokazatelj: u ovom trenutku brzina dostiže 500 km na sat. Pritisak u ušima. Rutinskim, brzim udisanjem i još bržim izdisanjem vazduha iz pluća, regulišem ga. Avion je na trasi, pa otkopčavam pojas, nameštam se udobnije u sedište, menjam kanale, tražim “svoju” muziku. Opuštam se, zatvaram očne kapke, sanjarim.

Kad ponovo otvorih oči, na monitoru je pisalo: brzina 857 km/h, visina 10.062 m, spoljna temperatura vazduha – 46°C. Letimo iznad La Manchea. Bio sam dole, ispod, na izletu na Kanal, kad sam bio slušalac Štabne škole francuske armije pre dvadeset i sedam godina. Opet zatvaram oči, ali me sanjarenje izdalo. Sustalo pred pitanjem, kako je kod nas, “dole”, u Bosni, u Sarajevu? Šta je sa Otesom, Stupom? Jučer smo ih ostavili pod teškim artiljerijskim pritiskom. Da li odolevaju? Evo i Zuhre u mislima! Pitam se, ponovo, šta li joj znači ono uporno ponavljanje: “Sve će ovo ući u istoriju”? Dobra žena, jedna iz brojnog tima požrtvovanih sekretarica bez koje Predsedništvo ne bi moglo mrdnuti. Muž joj je težak ranjenik, na lečenju u Njemačkoj. Deca su joj s bolesnom majkom u Pofalićima. I sestra joj je bolesna, a sestrić je na položaju na Žuči. Pritisnuta teškim brigama, odoleva. Njen optimizam i vedar duh su nesalomljivi, čak zarazni. Po celi dan je u kancelariji. Kasno leže, prva ustaje. Njeno sićušno telo nosi u sebi titansku energiju. Kako je cenim, koliko volim! Tipična bosanska majka! “Sve će ovo u istoriju!”– ponavlja. Koje, Zuhra?

Počinje akcioni film u internoj avionskoj televiziji. Silvester Stalone u glavnoj roli. Gledam kadrove na monitoru, slušam muziku i nerazumljive engleske reči, nastojim domišljatošću dokučiti sadržaj filma. Naprežem čula i mozak. Umaram se. Ne znam da li sam dokučio pravi smisao filmske storije, ali znam da me dokačio dubok san. Kada sam ponovo otvorio oči, filma na monitoru nije više bilo. Bili su novi podaci o letu: brzina aviona je iznosila 827 km, visina 10.061 m, spoljna temperatura – 45°C.

Od sećanja i misli na Sarajevo nikako da uteknem. Kad god se malo opustim, poradujem, razveselim ili uživam, kad počnem malo ljudski bezazleno sanjariti, eto ti Zuhre, Srđana, Branke, Vere, Vladimira, Želimira i njegovog “Rista”. Eto ti Sarajeva..... Sada mi savest muči Sakib Mahmuljin. Čuo sam da me on predložio za odlazak u Ameriku, a nisam stigao, u žurbi pred odlazak, da ga nađem i da mu se zahvalim. Braća su mu živela u Kozarcu, kraj Prijedora. Od maja, od kada su deo muške populacije četnici poubijali u Kozarcu, a drugi deo odveli u logor na Manjaču i u prijedorski “Keraterm”, on o njima nema nikakve vesti. Male su nade da su preživele, ali brat, k'o brat, nada se. Bliski smo saradnici. Primiće on moje izvinjenje kad se vratim. Znam to!

Trebao sam se, mučim i dalje sebe, pozdraviti sa Šemsudinom Gegićem, režiserom televizijskog serijala čiji je naziv “Kasarne zla”. Sadržaj serije tretira sudbine mladih vojnika Albanaca, bivših optuženika i kažnjenika, žrtava vojnih tužilaštva i sudstva JNA, za zločin što su podržavali i sudelovali u demonstracijama i akcijama čiji su ciljevi bili demokratske promene na Kosovu i Srbiji. U seriji je bila i storija posvećena meni i mojoj navodnoj krivnji. U njoj sam učestvovao “uživo” i deo moje javne popularnosti mogu zahvaliti i toj priči.

Memija mi je u Beču predložio, a sa zahvalnošću sam prihvatio, da mi načini kroki povesnog zbivanja u Bosni i Hercegovini. Sada prekraćujemo dugi let preko Atlantika jednosatnom, ugodnom, interesantnom i meni nadasve korisnom raspravom o tome. Pomogao mi je da budem još sigurniji u sebe. Trebaće mi tog samopouzdanja u USA, ako se ukaže prilika za moje javno istupanje.

Zanimljiva je lična Mufidova ratna hronika. Agresija ga je zatekla na Dobrinji, odakle je od aprila do jula slao, po mojoj oceni, veoma uzbudljive i često dramatične vesti o borbenim dejstvima i heroizmu žitelja tog odsečenog gradskog naselja. Naš prvi susret u Sarajevu se pretvorio u uzajamno komplimentiranje za učinjeno. Raduje ga moje prisustvo u bosanskohercegovačkoj delegaciji. “Neka Amerika vidi”, govori Mufid, “da nisu svi Srbi na strani Karadžića. Tvoje prisustvo na dogovorenom sastanku sa bosanskom dijasporom u Nju Džerziju biće veoma značajno. Predsjednik je taj koji je odlučio da ti kreneš na put.” “Bar mi ovo Predsednikovo poverenje neće biti teško opravdati”, rekao sam Memiji, zahvalan na njegovoj blagodarnosti.

Pokrećem brojčanik na satu. Sa evropskog 16,16 sati skazaljke stavljam na 11,16 sati po istočno-američkom vremenu. Popunjavam obrazac, uz pomoć Memije, o ličnim podacima i navodim razlog boravka u SAD, kao i upitnik za carinu. U rubrici nacionalnost upisujem – Bosanac, a u rubrici država – Bosna i Hercegovina. U ruci držim pasoš sa ljiljanima. Zar sam to mogao slutiti, a kamoli znati, pre godinu i manje dana? Nakon osam sati i pedeset minuta leta ateriramo na internacionalni aerodrom “John F. Kennedy”, na Long Islandu u Njujorku, tačno u 15.10 sati po lokalnom, američkom vremenu.

Sleteli smo i, nakon rulanja po pisti, zaustavili se na parkingu. Vratima aviona je prišao autobus i vlastitom hidraulikom se podigao na njezinu visinu. Neviđeno! Komforno smo iskoračili iz aviona i ravno ušli u «bas», a meni je sinulo u glavi – “Džo, i to je Amerika!”

Prolazak kroz zgradu aerodromskog pristaništa i svu onu administrativno-pasošku kontrolu nije me impresioniralo. Toliko puta sam to sve video u američkim filmovima, da bih se zakleo da se sada i sam mogu da snađem u tom labirintu. Ipak, neću! Prepustili smo se našim domaćicama Emiri i Halidi, službenicama u Misiji RBiH pri OUN u Njujorku, koja su nas provele brzo i lako kroz sve kontrole.

Naša grupa je u dva vozila. Vozim se u kolima sa ljubaznom Emirom. Napuštamo aerodrom i prolazimo ulicom koja Velikim Ostrvom vodi na zapad prema gradu. Sa obe strane ceste su niske, drvene kuće, različite arhitekture. Okolo zelenilo i cveće. Pred sam ulazak u grad nova slika ambijenta. U daljini se naziru oblakoderi Menhetna. Podzemnim prolazom ulazimo u gradski atar. Nema više zelenila i cveća, ali ima posvuda prljavštine. I policajaca, Crnaca. Usput, pitam Emiru imaju li novosti iz Sarajeva. “Žestoke su borbe na Stupu i Otesu. Veoma je dramatično i u Jajcu!”, odgovara, a meni se čini da ona možda greši.

Da skrenem crne misli, upitah je da li se još na Brodveju igra mjuzikl “Priča sa zapadne strane”? “Ne, ali ima novi, “Mačke”. Igra se već četiri sezone, a predstave su rasprodate i za narednu sezonu!” Molim je da se raspita da li postoji način da pogledamo predstavu. Obećava, a ja se tek onda osvestih i pođoh grozničavo da se preispitujem otkud mi ta ideja. No, Emiri to nije izazvalo nikakvu lošu reakciju i shvatio sam da se ovde živi normalno, da naši rezoni nisu njihovi, da otići na predstavu ne znači izdati gladne, uplašene, ponižene sugrađane nesretnog Sarajeva i Bosne. Nije to teško zaključiti, jeste se teško navići. Navići se na normalan život, ne osećati se šuftom, to će biti jednog dana naš težak problem.

Emira i Halida su nas toplo dočekale na aerodromu, a u hotelu i Suzana. S puno emocija i suzama u očima. “Eto, nismo više same. Sa vama smo sada jači.” “Gospodine Divjak, ovdje se o vama lijepo govori. Ovdje jedva čekaju da vas vide, da porazgovaraju sa vama.” – kaže mi. Golica me, ko to želi da me vidi i čuje?, ali će odgovor pričekati. Nemamo vremena. Naše domaćice nas vode na party kod nekog američkog bivšeg ambasadora pri OUN, diplomatskog veterana. Moram se osvežiti i malo prepeglati svoju “toaletu”. Dok se time bavim, Emir, pratilac, bavi se “kontraobavještajnim radom”. Zaviruje po sobi, rasprema krevet, prebire po zavesama i zidovima. Traži ozvučenje, zapravo, mislim, pravi se važan pred Suzanom i Emirom, našim ljubaznim devojkama-domaćicama. Već smo od FBI dobili identifikacione značke, koje su nas automatski stavljale pod njihovu zaštitu. Po hotelskom hodniku se jasno ona i uočavala. Više ljudi se stalno tuda vrzmalo. Šta znam? Možda su to Emiru naredili oni u Sarajevu u Upravi bezbednosti. Na moje insistiranje da prestane sa tom “rabotom”, nije se osvrtao. Uludo sam se ljutio na njega.

Na party smo stigli sa malim zakašnjenjem. Zatekli smo predsednika Izetbegovića u žučnoj diskusiji sa domaćim ljudima o stanju u Bosni i Hercegovini. Govorio je na engleskom, pa sam svog Vrhovnog slušao uz Suzanin prevod! Mlađahni Šaćirbej, naš ambasador pri OUN, prišao mi je, srdačno se pozdravio, uz komentar:

“Značajno je da ste došli. Ja sam predložio predsjedniku da vas dovede u Ameriku. Neka vide ovdje da u Bosni sprovodimo politiku multinacionaliteta i multikulturalnosti.»

”Govori srpskohrvatskim jezikom, odnosno bosanskim, kako to postaje praksa u Republici BiH, sa jakim engleskim akcentom. Ne vlada osobito dobro našim jezikom, ali to meni ne smeta, na neki način mi je i simpatično. Važno je da radi dobro u interesu Bosne, a za jezik ćemo “lahko”.

“Večeras su ovdje neki kongresmeni i senatori, i drugi ugledni njujorški političari i biznismeni. Oni lobiraju za Bosnu. Noćašnji razgovor predsjednika s njima je veoma značajan za budućnost zemlje”, rekao nam je Šaćirbej, upoznavajući nas sa svrhom ovog okupljanja.

U pauzi izlaganja predsednika Izetbegovića ambasador Šaćirbej upoznaje prisutne sa ostalim članovima delegacije. Svi su vrlo ljubazni, ali ne iskazuju posebno zanimanje za naše prisustvo. To mi je dalo šansu da se malo “promuvam” po prostorijama ambasadorovog apartmana. Sve što sam vidio bilo je skupoceno i raritetno, basnoslovno, dakle, meni strano i nimalo poznato. Porculan, kristali, slike svih stilova i tehnika, ali i fascinantan nameštaj, zavese, draperije. Pa i zvanice, gospoda u frakovima i leptirmašnama. “Sve je to O.K!”, govorim sebi, ali kompleksima nema mesta. Lep sam u “svom” odelu, s košuljom velike kragne i kravatom robusnog čvora. Lep za situaciju i okolnosti iz kojih dolazim! Ogledao sam se ja zadovoljno u hotelskom ogledalu pre polaska na party. Što je ovde sada drukčije, za to nije moja krivnja. Nismo mi ovde zbog glamura, ovde smo iz nevolje. Tako razmišljam, pa, umiren, natrag do Suzane. A tamo su već čekali novinari iz redakcije lista Ilirija i New York Timesa da dogovorimo termine intervjua.

Vraćamo se u hotel, 20,00 je sati. Do sutra ujutro smo slobodni. Noć je pred nama. Pred nama su svetlosti Brodveja, avenije i ulice, trgovi i kvartovi noćnog Njujorka. Ljubazni vodič je Marko, rođen u Americi, sin emigranta iz Hrvatske s polovine ovog stoleća. Opet mi se po mozgu mota sumnja, imam li pravo na ovo malo sreće? Odgovor ne znam.