Postoji sve veći rizik od destalibilizacije Crne Gore, koja bi imala posledice i po region, zbog kontinuiranog odlaganja prijema Crne Gore u NATO, kaže za RSE američki analitičar Edvard Džozef (Edward P. Joseph).
"To je greška Zapada, pre svega Vašingtona, koji ne uviđa da je ovaj region plodno tlo za mešetaranje Rusije".
Kada je reč o polemici oko članstva Kosova u UNESKO-u, Džozef smatra da bi srpska baština bila bolje zaštićena ukoliko bi ono ušlo u ovu organizaciju.
Na pitanje o idejama da srpska baština postane kosovska, Džozef ističe:
„Ne postoji nijedan legitiman razlog da se srpsko pravoslavno nasleđe transformiše u kosovsko. Manastir Visoki Dečani sa predivnim freskama, Gračanica, kao i druge srpske crkve, groblja i verska obeležja su deo srpskog pravoslavnog nasleđa i ne smeju biti pretvoreni u bilo šta drugo.“
Edvard Džozef je izvršni direktor američkog Instituta za aktuelna svetska pitanja (Institute of Current World Affairs) i profesor i istraživač na Školi za međunarodne studije na Univerzitetu Džon Hopkins (Johns Hopkins School of Advanced International Studies).
Dugo godina je bio angažovan na prostoru bivše Jugoslavije 1990-ih u međunarodnim misijama. Bio je zamenik šefa misije OEBS-a na Kosovu 2012, odigravši ključnu ulogu u organizovanju srpskih izbora čime je izbegnuto dalje zaoštravanje odnosa između Beograda i Prištine.
Pre toga je kao jedini međunarodni zvaničnik obavljao važne dužnosti u tri podeljena grada: Mostaru, Brčkom i Mitrovici.
Posredovao je u sukobima Srba i Bošnjaka, Bošnjaka i Hrvata, Srba i Hrvata, Srba i Albanaca i Albanaca i Makedonaca. Jedini je strani zvaničnik koji je uspeo da se probije kroz srpsku blokadu Bihaća 1994. i uđe u ovaj grad.
Služio je i u Iraku, Avganistanu, Pakistanu i Haitiju. Poslednji je strani zvaničnik koji je sreo bivšu pakistansku premijerku Benazir Buto pre njenog ubistva krajem 2007.
Pilotirao je helikopterom u rezervnim snagama Armije SAD.
Neodlučnost Zapada "priziva" uplitanje Rusije
RSE: Opozicija i vlasti u Crnoj Gori se međusobno optužuju za nasilne incidente. Zanimljivo je da su protesti izbili u finišu kampanje za ulazak Crne Gore u NATO, što izaziva veliku debatu s obzirom da su građani prilično podeljeni, jer manje od 50 odsto njih podržava članstvo zemlje u Alijansi.
U međuvremenu, premijer Milo Đukanović je optužio Rusiju i pojedine nacionalističke krugove u Srbiji da podstiču demonstracije u Podgorici.
Džozef: Protesti u nekoj zemlji nisu sami po sebi znak krize. U Crnoj Gori je to možda slučaj zbog rasprostranjenog nezadovoljstva građana, ali to nije do kraja jasno. Međutim, više je nego očigledno da postoji sve veći rizik od destalibilizacije, koja bi imala posledice i po region, zbog kontinuiranog odlaganja prijema Crne Gore u NATO.
To je greška Zapada, pre svega Vašingtona, koji ne uviđa da je ovaj region plodno tlo za mešetaranje Rusije koja koristi veoma sofisticirane tehnike provokacije, uključujući i u medijima. Cilj je da se stvori utisak nestabilnosti u Crnoj Gori i tako oteža njeno članstvo u NATO što bi bio veoma ozbiljan problem.
Koliko god da je opravdano nezadovoljstvo građana, to ne sme da spreči ulazak Crne Gore u NATO
Dakle, kakve god da su pritužbe građana i verovatno je njihovo nezadovoljstvo opravdano počev od socijalnih i ekonomskih pitanja, kao što su plate, pa do političkih – to ne sme da spreči ulazak Crne Gore u Severnoatlantsku alijansu. Od presudne važnosti je da se Crna Gora „usidri“ na Zapadu da bi potom moglo da se fokusira na domaće reforme kako bi se otklonili uzroci za ovakve proteste u budućnosti.
RSE: Da li su Đukanovićeve optužbe o umešanosti Rusije utemeljene ili je to način da skrene pažnju sa zahteva opozicije koja ga pak tereti za zloupotrebe?
Džozef: Nemamo precizne dokaze o razmerama umešanosti Rusije, ali je veoma jasno da postoji interes i potencijal za njen angažman u sprečavanju ulaska Crne Gore u NATO.
Naravno, postoje pitanja na koja Đukanović mora da odgovori domaćoj javnosti kao demokratski izabrani lider. Međutim, ako se situacija sagleda u širem kontekstu, nisu ključni problemi i propusti vlasti u Podgorici na domaćem planu.
Mnogo više brine što je iako Crna Gora ispunila kriterijume za članstvo u Severnoatlantskoj alijasni i dalje čeka na prijem. Time se na neki način „priziva“, odnosno otvara širok prostor za mešanje Rusije i svih onih koji se protive njenom ulasku u NATO.
To ne znači, da ponovim, da Đukanović može da izbegne odgovore na širok spektar pitanja, kao što su vladavina prava, korupcija, ekonomsko stranje.
Međutim, ovde se radi o regionalnoj pretnji zbog sve većeg prisustva Rusije čiji nimalo dobrnonamerni interesi na Balkanu rastu. Stoga će biti veoma ozbiljna situacija ako Crna Gora ne bude primljena u NATO na sledećem samitu.
RSE: Da li će ovi protesti u Podgorici ubrzati prijem Crne Gore u NATO jer na Zapadu mogu da se zabrinu zbog opasnosti od njene dalje destabilizacije? S druge strane, moguće je da članice Alijanse razmišljaju i na način da su ove demonstracije znak nestabilnosti Crne Gore pa u kombinaciji sa relativno niskom podrškom domaće javnosti ulasku u ovu organizaciju – zaključe da treba još sačekati sa prijemom.
Džozef: Postoji potencijal za oba scenarija. Da podsetim da je obrazložanje za odustajanje od njenog prijema na poslednjem samitu NATO u Kardifu bila penetracija ruskih obaveštajnih službi u crnogorske. Ako je to tada bio razlog, onda Rusija može biti ohrabrena da pokuša da proširi uticaj u različitim delovima crnogorskog društva. Dakle, neko može da kaže: ovo je isuviše nestabilna zemlja i, stoga, ne želimo da uvozimo probleme u Alijansu.
Na poslednjem samitu NATO u Kardifu, C Gora nije primljena sa obrazloženjem da su se u njene obaveštajne službe penetrirale ruske. Dakle, Rusija će sada biti ohrabrena da širi uticaj
Drugi, dalekovidiji pristup bio da se sada uvidi u kojoj je meri je situacija u Crnoj Gori krhka i sve dok ona ne bude primljena u NATO biće sve veća opasnost da Rusija podstiče nestabilnost. Bilo bi mudro da Severnoatlantska alijansa napokon zatvori ovo otvoreno pitanje.
RSE: Opozicija je prilično frustirana zbog nemogućnosti da napokon pobedi na izborima, navodeći da su političke okolnosti neregularne jer je Crna Gora jedina bivša komunistička zemlja u kojoj nije došlo do promene vlasti. U kojoj meri je to prepreka suštinskim reformama i da li to umanjuje demokratski kredibilitet Crne Gore na Zapadu?
Džozef: To je preterivanje. Prava istina je da je gro stranaka na Balkanu nereformisano i da su uglavnom organizovane po uzoru na komunističku hijerarhiju. Nisu demokratske već autokratske.
To pokazuju i primeri da i nakon poraza na izborima njihovi lideri ne podnose ostavke, što je nezamislivo u zapadnim demokratija. Poslednji slučaj je povlačenje Edija Milibanda nakon neuspeha laburista na izborima u Britaniji.
Nije dobro za demokratiju to što Đukanovićeva partija toliko dugo vlada i on lično koncentrisao preveliku moć, ali većina partija u regionu je autoritarno ustrojena
Međutim, vođe partija na Balkanu čvrsto brane svoju poziciju. Pogledajte primer Zlatka Lagumdžije. Naravno, nije dobro za demokratiju to što Đukanovićeva partija toliko dugo vlada i on lično koncentrisao preveliku moć. Ali, kao što sam rekao, mnoge partije u regiji i dalje su nereformisane.
Srpska baština ne može biti kosovska
RSE: O odnosima Srbije i Kosova. Obe strane nevoljko primenjuju odredbe Briselskog sporazuma i to čine u meri u kojoj je to uslov za njihove evropske integracije a ne kao znak istinske spremnosti i posvećenosti normalizaciji odnosa. U tom kontekstu, veoma žučna debata oko prijema Kosova u UNESKO je pokazala svu krhkost situacije. Da li će spor oko ovog pitanja na neki način otežati pregovore Beograda i Prištine u Briselu?
Džozef: Ne. Beograd i Priština su uspeli da odvoje međusobne sporove oko članstva Kosova u međunarodnim institucijama od njihovih razgovora pod pokroviteljstvom EU.
Naravno, Briselski sporazum se sporo primenjuje ali ko je mogao da zamisli samo pre četiri godine tokom nemira na Kosovu, pre svega na severu, da će u 2015-oj godini odnosi Prištine i Beograda biti u velikoj meri normalizovani. Zbog toga ne verujem da će spor oko članstva Kosova u UNESKO-u otežati ove pregovore.
Doduše, Srbija se protivi ulasku Kosova u ovu organizaciju u čemu je podržava Rusija i još neke zemlje zbog čega se atmosfera ustalasala. Međutim, Kosovo je do sada bilo veoma uspešno postavši članica nekoliko međunarodnih organizacija, kao što je Svetska banka.
Mada nije ušlo u Ujedinjene nacije, priznalo ga je više od 110 zemalja. Svet se sve više navikava na situaciju da je Kosovo prihvaćeni član međunarodne zajednice.
RSE: Kako komentarišete argument Srbije da se Kosovo nije pokazalo pouzdanim u zaštiti srpskih spomenika kulture, jer policija i sudstvo nisu rešili nijedan slučaj uništavanja i oštećenja ovih vrednih istorijskih zdanja? Takođe, da će vremenom srpska baština postati vremenom kosovska a da će na kraju pripasti albanskoj pravoslavnoj crkvi.
Džozef: Treba razlučiti dve stvari. Prvo, Ustav Kosova je ključni pravni akt u zemlji a u koji je ugrađen celokupni Ahtisarijev plan čime se garantuje ne samo zaštita srpske baštine, već i jezika i opstanak srpske zajednice.
Stoga uopšte ne zavisi od članstva Kosova u UNESKO da li će kosovske institucije poštovati ovu zakonsku obavezu.
Neko može napasti Gračanicu ili Dečane bez obzira da li je Kosovo član UNESKO. Dakle, Kosovo se obavezalo da štiti srpsku zadužbinu bez obzira na status u ovoj organizaciji
Neko može napasti Gračanicu ili Dečane bez obzira da li je Kosovo član ove organizacije. Dakle, Kosovo se obavezalo da štiti srpsku zadužbinu bez obzira na status u UNESKO. Tačka.
Ako to ne čini, treba da snosi odgovornost. Na Kosovu je i dalje veoma pristuna međunarodna zajednica: NATO snage, misija EU, OEBS. Svi oni, uključujući i strane ambasade, treba da osiguraju da kosovske institucije štite manjinska prava. Moraju da snose odgovornost ukoliko to ne učine.
Mislim da bi srpska baština u principu bila bolje zaštićena ukoliko bi Kosovo postalo član UNESKO-a. Ali, ponavljam, Priština se obavezala sopstvenim ustavom i drugim zakonima da štiti prava manjina, uključujući i srpsko kulturno nasleđe.
RSE: Srbi tvrde da je to samo na papiru, ali da je u stvarnosti sasvim drugačije. Pošto ste bili u međunarodnim misijama na Kosovu, pitao bih Vas za mišljenje o debati da li srpska zadužbina treba da ostane srpska ili kosovska. U Beogradu strahuju da bi ona jednog dana mogla da dođe u posed Albanske pravoslavne crkve.
Džozef: Odgovoriću veoma direktno. Bio sam zamenik šefa misije OEBS-a 2012. Uspostavio sam veoma bliske odnose sa Srpskom pravoslavnom crkvom, uključujući i sa veoma poznatim ocem Savom (sada iguman manastira Visoki Dečani). OEBS je, između ostalog, objavio i knjigu o pravoslavnim grobljima na Kosovu u kojoj su prikazane fotografije sa propratnim tekstom.
Ne postoji nijedan legitiman razlog da se srpsko pravoslavno nasleđe transformiše u kosovsko. Manastir Visoki Dečani sa predivnim freskama, Gračanica, kao i druge srpske crkve, groblja i verska obeležja su deo srpskog pravoslavnog nasleđa i ne smeju biti pretvoreni u bilo šta drugo.
Upravo Ahtisarijev plan, koji je integrisan u Ustav Kosova, štiti takav pristup. To su svakako shvatile međunarodne institucije i verujem da je, dok sam bio na Kosovu, to shvatila i Vlada u Prištini.
Znam da ima problema, poput pokušaja Albanaca da naprave put u blizini manastira Visoki Dečani. Zbog toga je veoma važno pomno pratiti i sprečiti bilo kakvu zloupotrebu. Dakle, postoje instrumenti za zaštitu srpske baštine. SAD itekako imaju razumevanja za probleme na koje ukazuje Srpska pravoslavna crkva.
* Drugi deo intervjua sa Edvardom Džozefom, povodom predstojeće 20. godišnjice od potpisivanja Dejtonskog sporazuma, objavićemo u ponedeljak 2. novembra