Na teritoriji Vojvodine postoji blizu stotinak vrlo atraktivnih zdanja, izgrađenih uglavnom tokom XIX i donekle početkom XX veka, čiji su vlasnici bili pripadnici tadašnjih najviših društvenih slojeva, grofovi, baroni, i drugo plemstvo. Iako ne tako raskošni kao u drugim krajevima Austrougarske, ove građevine se takođe svrstavaju u kategoriju dvoraca i kaštela, ali je danas od te arhitektonske izuzetnosti ostao tek manji deo. Većina ih je u ruiniranom stanju, obrasla puzavicom, dok su od nekih ostale samo fotografije. One koji su doživeli restauriraciju stručnjaci nastoje da stave pod zaštitu kao vredna kulturna dobra.
U neoficijelnim turističkim bedekerima navodi se osamdesetak dvoraca i kaštela širom Vojvodine koji se smatraju potencijalno atraktivnim turističkim lokacijama.
Raznih arhitektonskih stilova, od baroknih i romantičarskih do secesijskih ili klasicističkih, različite estetske i građevinske vrednosti, ova zdanja spašava zajednička sudbina – nakon II svetskog rata ona su ili svesno zapuštana, ili su postajali objekti javne namene, poput bolnica, škola, socijalnih ustanova ili uatnova za mentalno obolele. Znatan broj je pretvoren u sedišta uprave poljoprivrednih kombinata, budući da su se uglavnom nalazili izvan urbanih sredina i obično okruženi velikim imanjima.
Ali bilo koja namena da im je dodeljena, te nekada luksuzne građevine ostajale su bez potrebne brige i ulaganja u održavanje. Oni su polako propadali usled vremena, a sa njih su skidani i odnošeni keramika, crep, železni ukrasi, mermerni podovi.
Viktorija Aladžić, subotička arhitektica, navodi da je revitalizacija tih vrednih zdanja vrlo komplikovana iz više razloga.
"Veliki je problem sa vlasništvom tih objekata, veliki broj ih je bio dodeljen nekim poljoprivrednim dobrima, odnosno bili su državno ili društveno vlasništvo i u ovom periodu tranzicije njihov status je veoma različit. Stoga je teško i odvojiti sredstva za njihovo obnavljanje. Oni se, uz to, nalaze izvan urbanih sredina i morao bi stvarno da se uloži veliki napor da se oni revitalizuju. Drugi problem jeste kako doći do originalnih dokumenata, da bi se videlo ko je bio projektant, ko izvođač, itd, i to bi se moralo istražiti i po arhivima u susednim zemljama, na primer Mađarskoj. Takođe pitanje je da li originalna dokumentacija uopšte postoji. Neki od tih kaštela - ja ih radije nazivam kaštelima, a ne dvorcima, jer to nisu dvorci u pravom smislu reči - u takvom su stanju da bi rekonstrukcija, čak i ako ju je moguće izvesti bila izuzetno skupa", navodi Viktorija Aladžić.
Međutim, kako kaže, čak kada je revitalizacija izvedena, te građevine nisu oživele na pravi način.
"Na primer, Kaštel u Baba Pusti, a takođe Špicerov dvorac su izuzetne lepote, isto tako dvorac Fantast je dobro očuvan, Panonija i Zobnatica, takođe, sve su te zgrade donekle obnovljene, ali im se mora pronaći funkcija koja će omogućiti da se oni dalje održavaju, da budu rentabilni, a pre svega prikladan sadržaj. Svi su oni priča za sebe i mogli bi zaista imati vrlo zanimljive sadržaje, ali zbog situacije u kojoj se nalazimo nisu iskorišćeni na pravi način, ili uopšte nisu iskorišćeni. Na primer, Česi, Slovaci, Rumuni i Mađari su veliki broj kaštela obnovili i sada su to top turističke destinacije. Jer, svaka ta nekretnina, da tako kažem, donosi vrednos ukupnoj zajednici, a ne samo pojedincu. Ja za nas vidim mogućnost da se to nekako uredi kada uđemo u Evropsku uniju i da se preko nekih fondova dođe do sredstava kako bi se ta kulturna dobra obnovila i spasla od definitivnog propadanje", kaže Viktorija Aladžić.
Književnik Boško Krstić jedan je od zaista autentičnih svedoka o sudbini ovih dvoraca, jer je deo svog detinjstva upravo proveo na jednom od njih.
"Prvi moji utisci o životu i životna iskustva vezani su u stvari za kaštel Sepeši, kod Bačkog Sokolca. Moja porodica se 1950.godine doselila na to letnje imanje porodice Sepeši, koje je posle rata postalo poljoprivredno dobro. No, ironijom sudbine, odmah pored tog zdanja, u njegovim šupama i stajama nalazio se zatvor. Bilo je to vreme otkupa, a kako su zatvori bili puni, seljaci su zatvarni i ovde. I tako je ta lepota dvorca oko nas sa druge strane bila umanjena patnjama tih ljudi, i to je jedna od lekcija koju sam sa sobom poneo odatle, da život uvek ima pored one lepe i onu drugu, tešku i tužnu stranu...", seća se Boško Krstić.
Što se sudbine tih zdanja tiče, napominje, niko nikada nije rekao da te kaštele treba uništiti, srušiti, ali niko nikada nije rekao ni da ih treba spasiti.
"To se dešavalo postepeno, gotovo neprimetno, vreme bi prvo učinilo svoje, a a onda se raznosilo ono što se moglo razneti. I na sve to se gledalo sa strane, sa nekom nezainteresovanošću. Tako je i ovaj naš kaštel nestao, sravnjen je sa zemljom, nije od njega ostalo ništa, čak ni jedno drvo. Tome su odolevali jedino oni kašteli u kojima su bile uprave uspešnih kombinata. No, sa njihovom propašću počele su i one propadati", navodi Krstić.
Pojedini zavodi za zaštitu spomenika kulture u Vojvodini ipak su uspeli da neke dvorce i kaštele revitalizuju, a među njima su, recimo, dvorac Nojhauzen u Srpskoj Crnji i dvorac - kaštel u Ečkoj. Neki su obnovljeni krajem prošlog veka, ali zbog nerešenog pitanja njihovog daljeg čuvanja tih zdanja, ponovo su devastirani.
Zanimljivo je da i pored nerešenog pitanja vlasništva, ovim nekretninama se ipak trguje. Tako se u ovdašnjim medijima mogao pronaći i ovakav oglas:
"Ako ste voljni da posedujete zamak od oko 2.000 kvadrata sa 13 soba, kancelarijskim prostorijama, restoranom, kuhinjom, saunom, bilijar i fitnes salom, prostorijom za masažu, salom za degustaciju vina itd, vinarije kuće za poslugu konjušnicom, itd. ... sve to možete dobiti za samo milion eura."
Oglas je dao dotadašnji vlasnik jednog od dvoraca kaštela, strani investitor koji je zdanje u Vojvodini koristio kao vikend kuću nakon naporne radne nedelje u Beogradu.