Dve decenije nakon zločina u Štrpcima, kada su pripadnici paravojne jedinice bosanskih Srba iz voza koji je saobraćao na pruzi Beograd-Bar, oteli 19 putnika, uglavnom Bošnjaka, tukli ih, opljačkali i na kraju ubili, puna istina o ovom zločinu nije otkrivena, a 16 žrtava još uvek nije pronađeno. Dok iz Tužilaštva za ratne zločine Srbije najavljuju nastavak istrage, porodice ubijenih osećaju se zaboravljeno i poniženo.
Zločin koji i danas traje - nikada do kraja razrešen, nikada utvrđena politička pozadina, porodice žrtava i dalje bez pravde, tako bi se, kao jedna od mračnijih senki iz devedesetih, dvadeset godina kasnije mogla opisati otmica i ubistvo putnika iz voza u Štrpcima samo zato što su bili drugačijeg imena od njihovih egzekutora. Nail Kajević ostao je te 1993. godine bez mlađeg brata Nijazima, koji je imao 30 godina.
„Sjećam se, vraćao se iz Beograda... A otišao je tamo radi svog prijatelja, vjenčanog kuma. Duštvo se našlo na godišnjici toga kumstva i imali su zabavu. Radovao se tom susretu kada je pošao i kada mu je šef tu u Priboju u pošti dao slobodan dan. Napravio je salto. I ostali su bili na zidu od te radosti... Znate kako se dalje odvijalo... Ovo je jedan od najmonstruoznijih zločina“, rekao je za RSE Nail Kajević.
Tog 17. februara 1993. godine, voz broj 671 na stanici Štrpci na teritoriji BiH zaustavili su pripadnici paravojne jedinice bosanskih Srba „Osvetnici“, pod komandom Milana Lukića, i iz njega izveli 19 putnika. Prema optužnici Haškog tribunala, otete putnike potom su odvezli u selo Prelovo kod Višegrada gde su ih u fiskulturnoj sali osnovne škole postrojili, oduzeli im novac, nakit i druge vredne stvari, a zatim ih tukli. Nakon toga, vezani su žicom, ubačeni u kamion i odvezeni u pravcu Višegrada gde su ubijeni u garaži jedne od spaljenih seoskih kuća nedaleko od obale Drine.
Jedini osuđeni za otmicu i ubistvo 19 građana, kojima je “krivica” bila to što nisu iste vere i nacionalnosti kao njihove ubice, je saučesnik u zločinu Nebojša Ranisavljević, koga je sud u Bijelom Polju 2002. godine osudio na 15 godina zatvora i koji je, nakon odslužene kazne, izašao na slobodu. Milan Lukić osuđen je u Hagu na doživotni zatvor, ali ne i za otmicu putnika u Štrpcima. U to vreme na čelu bivše Jugoslavije bio je Dobrica Ćosić.
„Iscrpno radimo i pokušavamo da otvorimo priču. Recimo, u jednom momentu smo bili jako blizu lokacije gde se nalaze posmrtni ostaci i onda je izvor koji je trebao da nam da informaciju odustao. Nakon toga su određena lica upućivala na neka druga koja imaju saznanja o neposrednoj likvidaciji. Kada smo tražili ta lica, recimo, i danas imamo jedan dopis na koji nemamo odgovor, a neformalno nam je rečeno da je to lice nestalo, čak neformalne informacije govore da je taj čovek i sam likvidiran baš zbog toga što ima saznanja o zločinu u Štrpcima. U ovom trenutku očekujemo dosta od sporazuma koji smo potpisali sa Bosnom i mislim da ćemo sada efikasnije moći da ukrstimo neke podatke. S druge strane, u Hagu se nalaze naši oficiri za vezu koji prikupljaju sve informacije koje imaju o ovom zločinu i koji bi nas eventualno mogli dovesti do rešenja“, navodi Vekarić.
Simbolično upozorenje
Podsećamo, tokom suđenja Nebojši Ranisavljeviću u Bijelom Polju utvrđeno je da je otmica putnika bila planirana mesec dana ranije, kao i da su državni organi Srbije za to znali, ali da niko ništa nije preduzeo. Pored Lukića i Ranisavljevića, tokom postupka su pominjana imena drugih pripadnika Vojske Republike Srpske koji su tog dana bili na stanici Štrpci. Protiv njih, međutim, nikada nije vođen postupak.
Većina ubijenih bili su iz Prijepolja, Priboja, Podgorice i Beograda. Na Glavnoj železničkoj stanici u Beogradu simbolično su se u 15.48h, kada su putinici pre 20 godina oteti iz voza, okupili predstavnici nekolicine nevladinih organizacija. Žene u crnom, Inicijativa mladih za ljudska prava i Fond za humanitarno pravo, uz transparente kojima podsećaju na zločin i traže pravdu za žrtve, delili su prolaznicima vozne karte, iste onakve koje su pre 20 godina kupili putnici voza smrti.
“Simbolično upozoravamo sadašnje vlasti da planeri, organizatori i naredbodavci ovog zločina nisu kažnjeni, i da ćemo i dalje, zajedno sa porodicama žrtava ovog zločina zahtevati pravdu”, poručuje Staša Zajović iz Žena u crnom.
Uz to što zločin u Štrpcima ni nakon 20 godina nije rasvetljen, a posmrtni ostaci ubijenih pronađeni, institucije Srbije do danas žrtvama nisu priznale status civilnih žrtava rata jer se otmica desila na teritoriji Bosne i Hercegovine.
“Osećamo se ne samo zaboravljeno, nego i poniženo. Kada smo tražili da dobijemo jednak status koji su dobile ostale žrtve na prostorima bivše Jugoslavije, rečeno nam je da je to uradila Vojska Republike Srpske, da to nije neprijateljska vojska i da Srbija nije ratovala. Ispada da nam je prijateljska vojska oduzela članove naših porodica”, kaže Nail Kajević.
Fond za humanitarno pravo pozvao je državne organe Srbije da, nakon 20 godina nemara prema porodicama žrtava i nepriznavanja odgovornosti za ovaj zločin, izmenama zakona, iskažu elementarnu odgovornost i solidarnost prema ubijenima i njihovim najbližima.
Zločin koji i danas traje - nikada do kraja razrešen, nikada utvrđena politička pozadina, porodice žrtava i dalje bez pravde, tako bi se, kao jedna od mračnijih senki iz devedesetih, dvadeset godina kasnije mogla opisati otmica i ubistvo putnika iz voza u Štrpcima samo zato što su bili drugačijeg imena od njihovih egzekutora. Nail Kajević ostao je te 1993. godine bez mlađeg brata Nijazima, koji je imao 30 godina.
„Sjećam se, vraćao se iz Beograda... A otišao je tamo radi svog prijatelja, vjenčanog kuma. Duštvo se našlo na godišnjici toga kumstva i imali su zabavu. Radovao se tom susretu kada je pošao i kada mu je šef tu u Priboju u pošti dao slobodan dan. Napravio je salto. I ostali su bili na zidu od te radosti... Znate kako se dalje odvijalo... Ovo je jedan od najmonstruoznijih zločina“, rekao je za RSE Nail Kajević.
Tog 17. februara 1993. godine, voz broj 671 na stanici Štrpci na teritoriji BiH zaustavili su pripadnici paravojne jedinice bosanskih Srba „Osvetnici“, pod komandom Milana Lukića, i iz njega izveli 19 putnika. Prema optužnici Haškog tribunala, otete putnike potom su odvezli u selo Prelovo kod Višegrada gde su ih u fiskulturnoj sali osnovne škole postrojili, oduzeli im novac, nakit i druge vredne stvari, a zatim ih tukli. Nakon toga, vezani su žicom, ubačeni u kamion i odvezeni u pravcu Višegrada gde su ubijeni u garaži jedne od spaljenih seoskih kuća nedaleko od obale Drine.
Jedini osuđeni za otmicu i ubistvo 19 građana, kojima je “krivica” bila to što nisu iste vere i nacionalnosti kao njihove ubice, je saučesnik u zločinu Nebojša Ranisavljević, koga je sud u Bijelom Polju 2002. godine osudio na 15 godina zatvora i koji je, nakon odslužene kazne, izašao na slobodu. Milan Lukić osuđen je u Hagu na doživotni zatvor, ali ne i za otmicu putnika u Štrpcima. U to vreme na čelu bivše Jugoslavije bio je Dobrica Ćosić.
Bruno Vekarić
U Srbiji se o ovom zločinu govori retko i uglavnom samo na njegovu godišnjicu. Zamenik tužioca za ratne zločine Bruno Vekarić kaže da je reč o predmetu koji je dugo zataškavan. Iako podvlači da je većina pripadnika paravojne formacije „Osvetnici“ osuđena na visoke zatvorske kazne u različitim predmetima, priznaje da rezultata, kada je u pitanju zločin u Štrpcima još uvek nema, i najavljuje nastavak istrage.„Iscrpno radimo i pokušavamo da otvorimo priču. Recimo, u jednom momentu smo bili jako blizu lokacije gde se nalaze posmrtni ostaci i onda je izvor koji je trebao da nam da informaciju odustao. Nakon toga su određena lica upućivala na neka druga koja imaju saznanja o neposrednoj likvidaciji. Kada smo tražili ta lica, recimo, i danas imamo jedan dopis na koji nemamo odgovor, a neformalno nam je rečeno da je to lice nestalo, čak neformalne informacije govore da je taj čovek i sam likvidiran baš zbog toga što ima saznanja o zločinu u Štrpcima. U ovom trenutku očekujemo dosta od sporazuma koji smo potpisali sa Bosnom i mislim da ćemo sada efikasnije moći da ukrstimo neke podatke. S druge strane, u Hagu se nalaze naši oficiri za vezu koji prikupljaju sve informacije koje imaju o ovom zločinu i koji bi nas eventualno mogli dovesti do rešenja“, navodi Vekarić.
Simbolično upozorenje
Podsećamo, tokom suđenja Nebojši Ranisavljeviću u Bijelom Polju utvrđeno je da je otmica putnika bila planirana mesec dana ranije, kao i da su državni organi Srbije za to znali, ali da niko ništa nije preduzeo. Pored Lukića i Ranisavljevića, tokom postupka su pominjana imena drugih pripadnika Vojske Republike Srpske koji su tog dana bili na stanici Štrpci. Protiv njih, međutim, nikada nije vođen postupak.
Većina ubijenih bili su iz Prijepolja, Priboja, Podgorice i Beograda. Na Glavnoj železničkoj stanici u Beogradu simbolično su se u 15.48h, kada su putinici pre 20 godina oteti iz voza, okupili predstavnici nekolicine nevladinih organizacija. Žene u crnom, Inicijativa mladih za ljudska prava i Fond za humanitarno pravo, uz transparente kojima podsećaju na zločin i traže pravdu za žrtve, delili su prolaznicima vozne karte, iste onakve koje su pre 20 godina kupili putnici voza smrti.
“Simbolično upozoravamo sadašnje vlasti da planeri, organizatori i naredbodavci ovog zločina nisu kažnjeni, i da ćemo i dalje, zajedno sa porodicama žrtava ovog zločina zahtevati pravdu”, poručuje Staša Zajović iz Žena u crnom.
Beograd: Obeležavanje dve decenije od otmice u Štrpcima
Uz to što zločin u Štrpcima ni nakon 20 godina nije rasvetljen, a posmrtni ostaci ubijenih pronađeni, institucije Srbije do danas žrtvama nisu priznale status civilnih žrtava rata jer se otmica desila na teritoriji Bosne i Hercegovine.
“Osećamo se ne samo zaboravljeno, nego i poniženo. Kada smo tražili da dobijemo jednak status koji su dobile ostale žrtve na prostorima bivše Jugoslavije, rečeno nam je da je to uradila Vojska Republike Srpske, da to nije neprijateljska vojska i da Srbija nije ratovala. Ispada da nam je prijateljska vojska oduzela članove naših porodica”, kaže Nail Kajević.
Fond za humanitarno pravo pozvao je državne organe Srbije da, nakon 20 godina nemara prema porodicama žrtava i nepriznavanja odgovornosti za ovaj zločin, izmenama zakona, iskažu elementarnu odgovornost i solidarnost prema ubijenima i njihovim najbližima.