Masovnim skupom na stadionu u Kigaliju u ponedeljak je počelo obeležavanje 20 godina od genocida u Ruandi. Za 100 dana, između aprila i jula 1994. godine, vladajuće pleme Hutu je ubilo 800.000 pripadnika manjinskog plemena Tutsi i umerenih iz svojih redova koji su se protivili režimu, odnosno 300 lica na sat. Ubijeno je 20 odsto stanovnika Ruande, odnosno 70 odsto pripadnika plemena Tutsi.
Ceremoniji koju predvodi predsednik Ruande Pol Kagame, prisustvuje osam afričkih predsednika i brojne strane delegacije. Na stadionu ima više od 30.000 ljudi.
Komemoracija je počela himnom i govorom zvaničnika, ali je kasnije svedočenje preživelih u publici izazvalo burna osećanja i mnogima je ukazana lekarska pomoć.
Biće održana i predstava "Sećaš li se da je to bilo pre 20 godina?".
Pre svečanosti, Kagame je sa generalnim sekretarom UN Ban Ki Munom zapalio večnu vatru u Memorijalnom centru genocida Ruande u Kigaliju, nakon što je plamen putovao kroz celu zemlju.
Ban Ki Mun smatra da je genocid u Ruandi "velika mrlja" na savesti UN koje nisu sprečile masakr iako je u Ruandi tada bilo 2.500 "plavih šlemova". On je poručio da je komemoracija prilika da se svet podseti da treba da uradi sve što može da osigura da se ovakvi zločini nikad ne ponove.
"Brutalnost u Ruandi još uvek šokira: u proseku 10.000 žrtava dnevno, dan za danom, i tako tri meseca". Ban je istakao da se posledice masakra i dalje se osećaju u kolektivnoj svesti međunarodne zajednice, kao i u delu Afrike u kojem se dogodio.
Američki predsednik Barak Obama odao je počast žrtvama zatraživši od međunarodne zajednice da izabere samilost umesto mržnje. Po njegovim rečima genocid nije "nije bio slučajan, niti neizbežan, već nameran i sistematski pokušaj ljudskih bića da unište druga ljudska bića. Genocid kojeg se danas sećamo - i neuspeh sveta da brže reaguje - podseća nas da uvek imamo izbor".
Vlasti Ruande, koje su u više navrata kritikovale Francusku da je imala ulogu u genocidu, oduzele su agreman francuskom ambasadoru kome je onemogućeno prisustvo na ceremoniji sećanja.
Francuska vlada je odlučila se povuče iz komemoracije nakon optužbi od strane predsednika Ruande Pola Kagamea da je učestvovala u masovnim ubistvima 1994.
Iako su Ruanda i Francuska obnovili diplomatske veze 2009, posle
tri godine prekida, uključujuči i posetu Kagamea Parizu 2011. kao uspostavljanje francuske vladine grupe za istraživanje genocida.- njihovi odnosi su i dalje zategnuti.
Francuska je 2010. godine priznala da je "počinila greške u proceni", ali je odbila da se zvanično izvini Kigaliju.
Doduše, sud u Parizu je u martu osudio bivšeg ruandskog oficira Paskala Simbikangvau na 25 godina zatvora zbog uloge u genocidu, što je prva takva presuda u Francuskoj.
Francuska ima dozvolu od 1996. godine da na svom tlu sudi za genocid u Ruandi, jer Međunarodni krivični sud za Ruandu samo sudi glavnim počiniocima genocida.
Istovremeno, Belgija, u čijem je posedu Ruanda bila do 1962., izvinila se svojoj bivšoj koloniji zbog toga što nije sprečila genocide i poslala je delegaciju na komemoraciju.
“Iskoreniti bubašvabe”
Oko 85 odsto stanovnika Ruande čine pripadnici plemena Hutu, ali je Tutsi manjina dugo dominirala ovom majušnom zemljom veličine Velsa, najgušće naseljenom u Africi sa 12 miliona stanovnika.
Međutim, pobunjenici iz redova plemena Hutu su zbacili 1959. Tutsi monarhiju, nakon čega je nekoliko desetina hiljada pripadnika ovog plemena izbeglo u susedne zemlje, uključujući Ugandu.
Deo njih je formirao pobunjeničku grupu – Patriotski front Ruande (RPF) – koja je ušla u zemlju 1990. Započeli su sukobi koji su trajali do 1993. kada je sklopljen mirovni sporazum.
Uveče 6. aprila 1994. u avionskoj nesreći prilikom sletanja u prestonicu Ruande Kigali poginuli su šef ove države Džuvenala Habjarimana i predsednik Burundija Siprijan Ntarjamira – obojica poreklom iz plemena Hutu. Njihovi sunarodnici, pre svega ekstremisti, optužili su Tutse iz RPF da stoje iza napada i odmah su započeli pogrom nad pripadnicima ove manjine, iako su njihovi predstavnici tvrdili da su, zapravo, avion oborile oružane grupacije Hutua da bi dobile izgovor za genocid.
Veoma dobro organizovane grupacije Hutua, predale su liste vladinih protivnika naoružanim milicijama koje su ih ubijale, uključujući i njihove porodice. Susedi su likvidirali susede, a bilo je slučajeva da su muževi ubijali svoje žene koje su bile iz plemena Tutsi. Kao opravdanje su navodili da to nisu uradili njih bi ubile Hutu milicije.
Na ličnim kartama je pisalo kojoj etničkoj grupi stanovnici Ruande pripadaju, tako da su Hutu milicije postavile blokade na putevima na kojima su masakrirali Tutse, često sa mačetama koje je većina građana imala kod svojih kuća. Na hiljade Tutsi žena je zatvoreno i zlostavljano kao seksualno roblje.
U to vreme u Ruandi su se nalazile francuske, belgijske i trupe UN. Međutim, snage svetske organizacije nisu imale mandat da zaustave masakr.
Belgijske trupe su se povukle nakon što je ubijeno 10 njihovih pripadnika.
Francuske snage, koje su bile saveznice vlade većinskih Hutua, uspostavile su navodnu zonu bezbednosti ali su optužene da nisu ništa učinile da spreče pogrom.
Istovremeno, SAD nisu želele da budu uvučene u još jedan sukob u Africi, godinu dana nakon što je ubijena grupa njihovih vojnika u Somaliji.
Kako piše britanski “Indipendent” (Independent), u pasivnosti međunarodne zajednice igrao je ulogu i podsvesni rasistički stav da stradanja u Africi nisu od tolikog značaja kao u drugim delovima sveta.
Nakon tragičnih zbivanja u Ruandi i Bosni i Hercegovini, Generalna skupština Ujedinjenih nacija je usvojila inicijativu “Odgovornost da se zaštiti” (Responsibility to Protect). Primenjujući ovu doktrinu, intervencijama je sprečeno dalje krvoproliće u Sijera Leonu i na Kosovu.
Ruanda je uvek bila veoma čvrsto kontrolisano društvo, organizovano kao piramida od svakog distrikta do centralne vlade. U to vreme vladajuća partija, MRND, imala je krilo mladih članova – Interahamve – koje je preraslo u oružanu miliciju sa zadatkom da izvrši genocid na Tutsima. Oružje i liste za odstrel su uručene lokalnim grupama Hutua, koji su tačno znali gde da nađu žrtve za odstrel.
Hutu ekstremisti su koristili radio stanice i novine za propagiranje mržnje, podstičući svoje sunarodnike da “iskorene bubašvabe”, misleći pod tim na ubistva pripadnika Tutsu manjine. Imena za odstrel su čitana na radiju. Čak su i sveštenici i časne sestre optuženi za ubistva ljudi, uključujući i onih koji su potražili utočište u crkvama.
Pet miliona stradalih u susednom Kongu
Veoma organizovane snage manjinskih Tutsa (RPF), uz podršku armije Ugande, postepeno su preuzmale kontrolu nad teritorijom Ugande da bi 4. jula iste godine ušle u prestonicu Kigali. Oko dva miliona Hutua – civila kao i onih umešanih u genocide – u strahu od odmazde izbeglo je u Demokratsku Republiku Kongo, koja se tada zvala Zair.
Aktivisti za ljudska prava ističu da je RPF ubio na hiljade Hutu civila nakon preuzimanja vlasti – i mnogo više nakon upada u DR Kongo tokom potere za mladim militantima iz redova Hutua - Interahamve. RPF je to demantovao. U DR Kongo na hiljade ljudi je umrlo od kolere. Za to vreme humanitarne grupe su optuživane da su dozvolile da gro međunarodne pomoći završi u rukama Hutu milicija.
Genocid u Ruandi je doveo do nemira u Kongu koji su trajali dve decenije i u kojima je poginulo 5 miliona ljudi. Vlasti Ruande, koju sada čini RPF, dva puta je izvršila invaziju na Kongo, optužujući mnogo većeg suseda da dozvoljava delovanje Hutu milicaja na svojoj teritoriji. Ruanda je takođe naoružavala lokalne Tutsi snage u Kongu. Reagujući na to, pojedine lokalne grupacije formirale su snage za samoodbranu pa su civili u istočnom Kongu bili žrtve sukoba.
Brz ekonomski rast, potisnute etničke tenzije
Lideru RPF i predsedniku Ruande Polu Kagameu se pripisuju zasluge za brz ekonomski rast zemlje. On nastoji da pretvori Ruandu u tehnološko središte i veoma je aktivan na Tviteru. Međutim, njegovi kritičari tvrde da ne tolerišu opoziciju i da je nekolicina njegovih oponenata stradalo na nejasan način.
U lokalnim sudovima je procesuirano skoro dva miliona ljudi zbog sumnje za učešće u genocide, a liderima je suđeno u međunarodnom tribunalu koji je ustanovio UN u susednoj Tanzaniji.
Sada nije dopušteno da se govori o etnicitetu u Ruandi. Vlada ističe da na taj način želi da spreči novo krvoproliće, ali, kako ističe Bi-Bi-Si (BBC), to sprečava istinsko pomirenje i samo potiskuje tenzije, koje mogu opet da proključaju u budućnosti.
Ceremoniji koju predvodi predsednik Ruande Pol Kagame, prisustvuje osam afričkih predsednika i brojne strane delegacije. Na stadionu ima više od 30.000 ljudi.
Komemoracija je počela himnom i govorom zvaničnika, ali je kasnije svedočenje preživelih u publici izazvalo burna osećanja i mnogima je ukazana lekarska pomoć.
Biće održana i predstava "Sećaš li se da je to bilo pre 20 godina?".
Pre svečanosti, Kagame je sa generalnim sekretarom UN Ban Ki Munom zapalio večnu vatru u Memorijalnom centru genocida Ruande u Kigaliju, nakon što je plamen putovao kroz celu zemlju.
Ban Ki Mun smatra da je genocid u Ruandi "velika mrlja" na savesti UN koje nisu sprečile masakr iako je u Ruandi tada bilo 2.500 "plavih šlemova". On je poručio da je komemoracija prilika da se svet podseti da treba da uradi sve što može da osigura da se ovakvi zločini nikad ne ponove.
"Brutalnost u Ruandi još uvek šokira: u proseku 10.000 žrtava dnevno, dan za danom, i tako tri meseca". Ban je istakao da se posledice masakra i dalje se osećaju u kolektivnoj svesti međunarodne zajednice, kao i u delu Afrike u kojem se dogodio.
Američki predsednik Barak Obama odao je počast žrtvama zatraživši od međunarodne zajednice da izabere samilost umesto mržnje. Po njegovim rečima genocid nije "nije bio slučajan, niti neizbežan, već nameran i sistematski pokušaj ljudskih bića da unište druga ljudska bića. Genocid kojeg se danas sećamo - i neuspeh sveta da brže reaguje - podseća nas da uvek imamo izbor".
Vlasti Ruande, koje su u više navrata kritikovale Francusku da je imala ulogu u genocidu, oduzele su agreman francuskom ambasadoru kome je onemogućeno prisustvo na ceremoniji sećanja.
Francuska vlada je odlučila se povuče iz komemoracije nakon optužbi od strane predsednika Ruande Pola Kagamea da je učestvovala u masovnim ubistvima 1994.
Iako su Ruanda i Francuska obnovili diplomatske veze 2009, posle
tri godine prekida, uključujuči i posetu Kagamea Parizu 2011. kao uspostavljanje francuske vladine grupe za istraživanje genocida.- njihovi odnosi su i dalje zategnuti.
Francuska je 2010. godine priznala da je "počinila greške u proceni", ali je odbila da se zvanično izvini Kigaliju.
Doduše, sud u Parizu je u martu osudio bivšeg ruandskog oficira Paskala Simbikangvau na 25 godina zatvora zbog uloge u genocidu, što je prva takva presuda u Francuskoj.
Francuska ima dozvolu od 1996. godine da na svom tlu sudi za genocid u Ruandi, jer Međunarodni krivični sud za Ruandu samo sudi glavnim počiniocima genocida.
Istovremeno, Belgija, u čijem je posedu Ruanda bila do 1962., izvinila se svojoj bivšoj koloniji zbog toga što nije sprečila genocide i poslala je delegaciju na komemoraciju.
“Iskoreniti bubašvabe”
Oko 85 odsto stanovnika Ruande čine pripadnici plemena Hutu, ali je Tutsi manjina dugo dominirala ovom majušnom zemljom veličine Velsa, najgušće naseljenom u Africi sa 12 miliona stanovnika.
Međutim, pobunjenici iz redova plemena Hutu su zbacili 1959. Tutsi monarhiju, nakon čega je nekoliko desetina hiljada pripadnika ovog plemena izbeglo u susedne zemlje, uključujući Ugandu.
Deo njih je formirao pobunjeničku grupu – Patriotski front Ruande (RPF) – koja je ušla u zemlju 1990. Započeli su sukobi koji su trajali do 1993. kada je sklopljen mirovni sporazum.
Uveče 6. aprila 1994. u avionskoj nesreći prilikom sletanja u prestonicu Ruande Kigali poginuli su šef ove države Džuvenala Habjarimana i predsednik Burundija Siprijan Ntarjamira – obojica poreklom iz plemena Hutu. Njihovi sunarodnici, pre svega ekstremisti, optužili su Tutse iz RPF da stoje iza napada i odmah su započeli pogrom nad pripadnicima ove manjine, iako su njihovi predstavnici tvrdili da su, zapravo, avion oborile oružane grupacije Hutua da bi dobile izgovor za genocid.
Veoma dobro organizovane grupacije Hutua, predale su liste vladinih protivnika naoružanim milicijama koje su ih ubijale, uključujući i njihove porodice. Susedi su likvidirali susede, a bilo je slučajeva da su muževi ubijali svoje žene koje su bile iz plemena Tutsi. Kao opravdanje su navodili da to nisu uradili njih bi ubile Hutu milicije.
Na ličnim kartama je pisalo kojoj etničkoj grupi stanovnici Ruande pripadaju, tako da su Hutu milicije postavile blokade na putevima na kojima su masakrirali Tutse, često sa mačetama koje je većina građana imala kod svojih kuća. Na hiljade Tutsi žena je zatvoreno i zlostavljano kao seksualno roblje.
U to vreme u Ruandi su se nalazile francuske, belgijske i trupe UN. Međutim, snage svetske organizacije nisu imale mandat da zaustave masakr.
Belgijske trupe su se povukle nakon što je ubijeno 10 njihovih pripadnika.
Francuske snage, koje su bile saveznice vlade većinskih Hutua, uspostavile su navodnu zonu bezbednosti ali su optužene da nisu ništa učinile da spreče pogrom.
Istovremeno, SAD nisu želele da budu uvučene u još jedan sukob u Africi, godinu dana nakon što je ubijena grupa njihovih vojnika u Somaliji.
Kako piše britanski “Indipendent” (Independent), u pasivnosti međunarodne zajednice igrao je ulogu i podsvesni rasistički stav da stradanja u Africi nisu od tolikog značaja kao u drugim delovima sveta.
Nakon tragičnih zbivanja u Ruandi i Bosni i Hercegovini, Generalna skupština Ujedinjenih nacija je usvojila inicijativu “Odgovornost da se zaštiti” (Responsibility to Protect). Primenjujući ovu doktrinu, intervencijama je sprečeno dalje krvoproliće u Sijera Leonu i na Kosovu.
Ruanda je uvek bila veoma čvrsto kontrolisano društvo, organizovano kao piramida od svakog distrikta do centralne vlade. U to vreme vladajuća partija, MRND, imala je krilo mladih članova – Interahamve – koje je preraslo u oružanu miliciju sa zadatkom da izvrši genocid na Tutsima. Oružje i liste za odstrel su uručene lokalnim grupama Hutua, koji su tačno znali gde da nađu žrtve za odstrel.
Hutu ekstremisti su koristili radio stanice i novine za propagiranje mržnje, podstičući svoje sunarodnike da “iskorene bubašvabe”, misleći pod tim na ubistva pripadnika Tutsu manjine. Imena za odstrel su čitana na radiju. Čak su i sveštenici i časne sestre optuženi za ubistva ljudi, uključujući i onih koji su potražili utočište u crkvama.
Pet miliona stradalih u susednom Kongu
Veoma organizovane snage manjinskih Tutsa (RPF), uz podršku armije Ugande, postepeno su preuzmale kontrolu nad teritorijom Ugande da bi 4. jula iste godine ušle u prestonicu Kigali. Oko dva miliona Hutua – civila kao i onih umešanih u genocide – u strahu od odmazde izbeglo je u Demokratsku Republiku Kongo, koja se tada zvala Zair.
Aktivisti za ljudska prava ističu da je RPF ubio na hiljade Hutu civila nakon preuzimanja vlasti – i mnogo više nakon upada u DR Kongo tokom potere za mladim militantima iz redova Hutua - Interahamve. RPF je to demantovao. U DR Kongo na hiljade ljudi je umrlo od kolere. Za to vreme humanitarne grupe su optuživane da su dozvolile da gro međunarodne pomoći završi u rukama Hutu milicija.
Genocid u Ruandi je doveo do nemira u Kongu koji su trajali dve decenije i u kojima je poginulo 5 miliona ljudi. Vlasti Ruande, koju sada čini RPF, dva puta je izvršila invaziju na Kongo, optužujući mnogo većeg suseda da dozvoljava delovanje Hutu milicaja na svojoj teritoriji. Ruanda je takođe naoružavala lokalne Tutsi snage u Kongu. Reagujući na to, pojedine lokalne grupacije formirale su snage za samoodbranu pa su civili u istočnom Kongu bili žrtve sukoba.
Brz ekonomski rast, potisnute etničke tenzije
Lideru RPF i predsedniku Ruande Polu Kagameu se pripisuju zasluge za brz ekonomski rast zemlje. On nastoji da pretvori Ruandu u tehnološko središte i veoma je aktivan na Tviteru. Međutim, njegovi kritičari tvrde da ne tolerišu opoziciju i da je nekolicina njegovih oponenata stradalo na nejasan način.
U lokalnim sudovima je procesuirano skoro dva miliona ljudi zbog sumnje za učešće u genocide, a liderima je suđeno u međunarodnom tribunalu koji je ustanovio UN u susednoj Tanzaniji.
Sada nije dopušteno da se govori o etnicitetu u Ruandi. Vlada ističe da na taj način želi da spreči novo krvoproliće, ali, kako ističe Bi-Bi-Si (BBC), to sprečava istinsko pomirenje i samo potiskuje tenzije, koje mogu opet da proključaju u budućnosti.