Poslednjih dvadeset godina u Srbiji je uz političku, ekonomsku i društvenu krizu, dominantna je erozija morala i odsustvo brige za drugima oko nas. Osim kolapsa sistema vrednosti, za to su odgovorne i političke elite, koje se bore isključivo za vlastite, a ne opšte interese. Bezosećajnosti, u koju se survalo srpsko društvo, svesni su i sami građani, ali nemaju odgovor na pitanje kako je pobediti.
Snežno nevreme koje je poslednjih dana paralisalo Srbiju, dalo je pravu sliku stanja u kome trenutno živimo. Na jednom od puteva satima je na ekstremnoj hladnoći stajala kolona vozila, a ljude u nevolji su iz suprotne trake fotografisali znatiželjni građani – nikoga da priskoči u pomoć.
Još bizarnija bila je situacija kada je, ne tako davno, jedan mladić pokušao samoubistvo sa beogradskog mosta Gazela. Policija je zbog toga zaustavila saobraćaj, što je izazvalo gnev građana, koji nisu pokazali nimalo saosećanja:
Vaš browser nepodržava HTML5
Građani na mostu Gazela
Sve to ukazuje da se ovdašnje društvo za dvadesetak godina survalo od relativno socijalno uređene zemlje, u kojoj se insistiralo na solidarnosti, do stanja u kome vladaju potpuna bezosećajnost i nebriga za druge.
Psiholog Jelena Vlajković kao jedan od uzroka vidi kolaps sistema vrednosti, upozoravajući da je taj proces nepovratan.
„Mi smo mislili kad Milošević ode da će ljudi odjednom postati dobri, da će prestati da kradu. Da se više neće smatrati da je uspešan čovek koji potkrada svoju firmu. Nažalost, to se nije dogodilo. Došli su neki drugi koji nam samo rat nisu doneli, ali su nastavili da se ponašaju na sličan način. Po mom mišljenju, mi smo jedno društvo koje funkcioniše kao jedno duboko traumatizovano društvo. I to ne traumatizovano od pre 20 godina, mi smo traumatizovano društvo mnogo, mnogo ranije“, tvrdi Jelena Vlajković.
S druge strane, iz godine u godinu, Srbiju pogađaju nestašice krvi – zbog čega neretko dolazi čak i do odlaganja operacija životno ugroženim osobama.
Zbog toga Crveni krst Srbije stalno ponavlja apele za dobrovoljno davanje krvi, koji često nemaju očekivan odziv građana. Uprkos sumornoj situaciji, oni ipak uspevaju da obezbede pomoć onima kojima je najpotrebnija.
Generalna sekretarka Crvenog krsta Vesna Milenović apeluje na veću solidarnost onih koji mogu da pomognu:
„To je sasvim sigurno ta odgovornost kompanija i firmi za aktivnosti Crvenog krsta kojima se mi obraćamo za pomoć, ali nemamo tako baš dobar odziv. Ono što smo molili i tražili uvek je podrška za letovanje i oporavak siromašne dece iz socijalno najugroženijih sredina u Srbiji i dece korisnika narodnih kuhinja. Tu nismo imali baš dobar odgovor. Imali smo dobar odgovor građana Beograda, gde je njih oko 19.000 uplatilo iznos za oporavak dece. To smatramo dobrim odzivom jer većina stanovništva ne raspolaže finansijskim mogućnostima da bi sa značajnijim iznosima mogla pomoći ove aktivnosti.“
Borba za golo preživljavanje
Ne samo što su u zdravstvu pokretane akcije za pomoć, nego su i popularne ličnosti iz sveta kulture, po uzoru na svetske zvezde, organizovale koncerte i druge manifestacije, čija je svrha bila pomoć ugroženima kako u svetu, tako i na ovim prostorima. Možda je najznačajniji gest muzičara sa ovih prostora bila pomoć koju su pružili Live Aid kampanji za gladnu decu Etiopije.
Jedan od muzičara koji je učestvovao u tom projektu bio je i Dejan Cukić. U poslednja dva meseca učestvovao je u nekoliko, medijski nezapaženih, ali uspešnih humanitarnih akcija. Pitali smo ga zašto se kod njegovih kolega izgubio osećaj humanosti i altruizma.
„Ekonomska situacija je takva da je pravljene tih akcija postalo kontraproduktivno. Ti odeš džabe sviraš za nekakvu stvar, međutim ljudi ne dođu, već im je dosta svih tih zajedničkih koncerata. Počeli su ti zajednički koncerti da rasteruju publiku jedni drugima, nego da je dovode. Zbog svih tih troškova jer koncert ima troškove pa ih ima, to je počelo da se radi jako loše. Prosto kad te neko zove na dobrotvorni koncert, samo gledaš da ga izbegneš. Ne zato što ne želiš da pomogneš, nego zato što znaš da ćeš otići negde gde se neće skupiti ni dovoljno para da se plati ozvučenje i struja, a uz to ćeš se osećati glupo jer nisi imao neke normalne uslove da radiš ono što voliš“, kaže Cukić.
Do toga je došlo iznurivanjem višegodišnjom krizom, tokom koje je borba za golo preživljavanje potisnula u drugi plan spremnost da se pomogne drugome i stvorila bezosećajno društvo, čega su svesni i sami građani sa kojima smo razgovarali:
Vaš browser nepodržava HTML5
Građani o tome čega se stide
Ko treba da se stidi zbog ovakvog stanja stvari? Sociolog Ratko Božović uveren je u odgovornost onih čiji bi zadatak trebalo da bude beskompromisan rad na poboljšanju života građana – političkih elita. One se međutim ponašaju potpuno suprotno, i to isključivo u skladu sa svojim, a ne opštim interesom.
„Ovde smo izgubili silno vreme zbog tih političkih elita koje se bore za uspostavljanje vlasti, održavanje na vlasti – a ne kako da obezbede ljudima bolji život. To je situacija tranzicije, u kojoj imamo i čoveka tranzicije. To je biće koje ne vidi dobro, ne snalazi se dobro i koje bije bitku za elementarnu egzistenciju bez perspektive, bez svega onoga što bi mogao da bude organon za promenu. Za novo verovanje da će se dogoditi ta promena koja će ga izbaciti iz situacije koja je inertna i problematična“, ocenjuje Božović.
Da bi se osećaj brige za drugima nekako povratio, za početak je možda dovoljno da svako na trenutak pomisli kako bi se osećao da je sa druge strane objektiva fotoaparata dok sneg zasipa njegov auto, a on ostaje zatrpan.
