Dnevnik za Radio Slobodna Evropa vodio je Ivan Medenica, pozorišni kritičar iz Beograda
Ljubazan poziv da vodim dnevnik za Radio Slobodna Evropa stigao mi je baš u trenutku dosta nepovoljnom za takvu aktivnost. Nisam u zemlji već mesec dana i trudim se da pratim šta se događa na globalnom planu, u velikom svetu, a da ignorišem lokalne vesti. Ovakav stav ne proističe iz nekakve gastarbajterske pokondirenosti, slične onoj usled koje se naše ljudi iz dijaposre prave da više ne razumeju najbolje srpski, već iz sasvim svesne odluke da se odmorim i dekontaminiram od lokalnih prilika koje, iz ove vizure, deluju još lokalnije.
Drugi razlog zašto trenutno nisam najpodesnija osoba za vođenje dnevnika leži u posebnosti uslova u kojima živim. Rokoko dvorac Solitude iz 18. veka virtemberškog vojvode Karla-Eugena, koji se nalazi na pola sata vožnje od Štutgarta, pretvoren je, pre tačno dvadeset godina – jubilej smo proslavili u julu – u jednu od vodećih svetskih rezidencija za umetnike i teoretičare umetnosti mlađe i mlađe-srednje generacije. Ono što je u Solitude-u kontraindikovano za vođenje dnevnika je ovdašnji, vrlo poseban doživljaj vremena. Pruženi su nam idelani uslovi za rad i kontemplaciju, tako da isključivo od nas, oslobođenih bilo kakvih striktnih obaveza, zavisi da li ćemo i kako organizovati vreme. Zato se dešava da dani protiču u istovetnom ritmu, u smenjivanju rada, razgovora i šetnji šumom, s retkim odlascima u Štutgart, zbog čega se vreme postepeno sliva u kompaktni tok gde više ne znamo šta je bilo danas a šta juče. Usled takvog doživljaja vremena, identičnog onom iz Manovog Čarobnog brega, ovaj dnevnik će biti više fikcija, a manje dokumentaristika: proizvoljno će se određivati šta se desilo danas, a šta juče, jer, kao što rekoh, te vremenske odrednice ovde nemaju mnogo smilsla. Zato mogu da odlučim, sasvim arbitrarno, da je ovaj dugačak uvod dovoljan da popuni subotu, 21. avgust.
Iako smo slobodni, kao i u svemu drugom, da idemo na omiljeni Barensee kad god hoćemo, drugari i ja smo ovog puta otišli u to divno izletište – paviljon s restoranom na jezeru duboko u šumi – baš u nedelju. Od šarolikog sveta na Barensee-ju, kao i od drugih izletnika i rekreativaca u našoj šumi, najviše pažnje mi privlače stariji ljudi, oni od preko sedamdeset godina. Uvek se ponovo divim njihovoj izuzetnoj fizičkoj kondiciji, koja me tim više čudi kad se ima u vidu da je u pitanju generacija odrasla u Nemačkoj pre, za vreme i odmah posle rata, u uslovima ogromne nemaštine, bez većine sastojaka presudnih za zdrav razvoj deteta i mladog čoveka. Diveći se njima, istovremeno žalim naš svet te generacije, koji je fizički, materijalno i moralno uglavnom jako oronuo, a svoj život sveo na žrtvovanje radi dece i unuka. Konačno smo počeli da dosta govorimo o mnogim od brojnih oblika diskriminacije u Srbiji, ali mislim da je ta obespravljenost i potpuna skrajnutost našeg starog sveta i dalje skrajnut problem.
U konceptu vremena karakterističnom za Solitude, ponedeljak ne donosi ama baš nikakvu promenu, osim što ponovo radi mašina za espreso u klubu, pa ne moram sam da mućkam nekakav bljutavi nes. Ponedeljkom, kao i vikendom i ostalim danima u nedelji, intelektualni rad je okosnica života u Solitude-u. Zbog toga je – osim kada se nešto slavi – manastirska tišina tipična za ovo mesto, i nju prekida samo tiha muzika iz nekih studija. Ja slušam nemačku radio stanicu s ozbiljnom muzikom, koju svaki sat prekidaju samo veoma kratke vesti, prevashodno iz kulture. Ne znam dobro nemački, ali toliko razumem da se govori o provokativnom pozorišnom reditelju Kristofu Šlingenzifu koji je umro tokom vikenda. Sećam se da je u jednoj od svojih predstava napravio tako oštru, direktnu, kritičku referencu na rat u Bosni kakva se u srpskom pozorištu gotovo nikad nije videla. Takav angažman bi kod nas bio doživljen kao banalizacija, kao degradiranje umetnosti na dnevnu politiku, kao pljuvanje svoje zemlje zarad sticanja jeftinih poena na svetskom umetničkom tržištu... Druga vest koju razaznajem jesu katastrofalne poplave u Pakistanu, kao i velika međunarodna solidarnost u skupljanju pomoći, u kojoj se, što je vrlo dirljivo, izdvaja susedna, neprijateljska Indija.
Kada sam u inostranstvu volim da poredim strane vesti o svetskim događajima s našim. Uvek mi se potvrđuje utisak da je to jedna od generalno najslabijih rubrika u srpskim medijima. Rubrika „svet“ obično nas ostavlja izvan, ako ne samih tih važnih svetskih događaja, a onda njihove kontekstualizacije,intelektualnog i ideološkog diskursa koji se oko njih razvija, doprinoseći tako opštoj autističnosti srpskog društva. O Pakistanu se, doduše, redovno agencijski izveštavalo i kod nas, ali zato ni jednu reč nisam video o udarnoj vesti svetskih medija: o velikom međunarodnom protestu protiv monstruozne, u Kuranu neutemeljene kazne kamenovanja zbog preljube dosuđene Iranki Sakineh Mohamadi Aštiani.
Možda se o ovome ne piše jer je ministru Jeremiću, u fotofinišu borbe u Ujedinjenim nacijama, važan svaki glas za srpsku rezoluciju, a posebno su mu velika očekivanja od prijateljskog iranskog režima, jer smo, onoliko se obrukavši, bili jedna od retkih zemalja koja nije osudila, u tim istim Ujedinjenim nacijama, Ahmadinedžadovu politiku... Jeremića je nemoguće preskočiti kada se vodi dnevnik nedelje na izmaku: ali, pre povratka na tu mučnu pojavu i temu, dobro će doći tragikomični intermeco.
Utorak u Solitude-u ima veliki značaj, jer je to jedini dan u nedelji kada dolazi majstor koji održava kompjutere. Pošto je moj prastari laptop ozbiljno zaribao, rešio sam da ga, friško oribanog kao seljaka pred posetu lekaru, odnesem na pregled. Majstori su generalno stresna pojava, ali su ovi za kompjutere ubedljivo najveći izazov: pred njima se čovek oseća jadno i poniženo, stalno se izvinjava što nema najnoviju od novih generacija, objašnjava da mu je i ovaj dobar, laže da nema para za novi samo da ne bi dalje crveneo... Hanes ga je prezrivo pogledao, postavio fatalnu dijagnozu i vratio kući, odnosno meni, da u spokoju izdahne. Iako je pre pregleda radio, sada se, valjda pod pritiskom bespoštedne dijagnoze, zaista skroz rasturio, pa se ostatak nedelje, nezavisno od manovskog doživljaja vremena u Solitude-u, zgusnuo u nerazmrsivo klupko jurnjave oko umirućeg laptopa.
Pored sudbine kompjutera, to kondenzovanje srede, četvrtka i petka u jedinstven doživljaj bilo je uslovljeno i vešću koja je obeležila upravo ta tri dana. Ministar spoljnih poslova nemačke, Gvido Vestervele, došao je u dugo najavljivanu posetu Srbiji, s jasnom porukom međunarodne zajednice da je status Kosova rešeno pitanje, te da svoj ulazak u Evropsku uniju ne treba njime da opterećujemo. Naši mediji su korektno i anemično izveštavali o poseti – kao da prvo žele da vide kako će da reguje zvanični Beograd – ali su zato reakcije čitalaca na netu krajnje zabrinjavajuće: oko dve trećine je izričito protiv ulaska Srbije u EU ako to znači odustajanje od Kosova. Kao da je srpska politička elita, u kontinutietu svoje politike prema Kosovu od Miloševića do Tadića – s kratkim prekidom za vreme Đinđićeve vlade – uspela da izbezumi srpsko javno mnjenje, veoma moguće i ciljano, do te mere da ne vidi jednu prostu činjenicu. Evropski demokratski standardi nisu nam potrebni samo zbog nekih uzvišenih civilizacijskih vrednosti – a koje, uzgred, mnogi samo naslućuju ili čak otvorenu odbacuju – već kao najelementarnija zaštita od korupcije, partokratije i drugih devijacija srpskog društva, od kojih strada bukvalno svaki građanin. Da ovom prilikom ne pokrećem i pitanje drugog izbezumljivanja javnosti, onog koje se tiče neuviđanja kosovske realnosti, a za šta je ekspert pomenuti ministar Jeremić. Ipak, više od političkih stavova, u komentarima čitalaca brinu me predrasude i diskvalifikacije. Pored „usputnih packi“ na račun sekusalnosti Vestervelea, u komentarima su bili zastupljeni i negativni klišei o Nemcima i njihovom odnosu prema Srbiji.
Simultano s ovim dnevnikom, privodi se kraju i četvrto leto koje, u kontinuitetu, provodim u Nemačkoj. Ako sam nešto za to vreme naučio o Nemcima kao takvima – ako, su naravno, ovakve generalizacije uopšte dopustive – to je da su oni sve suprotno od predrasuda koje o njima postoje: srdačni, solidarni, spremni da pomognu, pouzdani (ovo poslednje im se, doduše, nikada nije osporavalo). Da bih se dekontaminirao od zloćudnih komentara o Nemcima, a koje sam pratio prevashodno zarad vođenja dnevnika, poslednji dan u nedelji, petak 27. avgust, ostavio sam za posetu jednoj od znamenitosti Štutgarta. To je jedno od onih mesta za koje uvek kažete, kada negde duže živite, da imate vremena da ga obiđete, pa vam to onda uvek izmakne. Reč je o Hegel-Haus, kući u kojoj se rodio Georg Vilhelm Fridrih Hegel i to baš na današnji dan, 27. avgusta 1770. Zavičajni muzeji nikad nisu posebno inspirativni, ali je, u mom slučaju, susret s Hegelovim rukopisima i drugim predmetima vezanim za njega, bilo jedno subjektivno i dirljivo podsećanje na sve ono šta me uvek vraća ovoj velikoj kulturi... Da ne bih upao u patetiku, a i zato što su ovo poslednji dani mog boravka u Solitude-u, dozvolite mi da ovde završim dnevnik.
Ljubazan poziv da vodim dnevnik za Radio Slobodna Evropa stigao mi je baš u trenutku dosta nepovoljnom za takvu aktivnost. Nisam u zemlji već mesec dana i trudim se da pratim šta se događa na globalnom planu, u velikom svetu, a da ignorišem lokalne vesti. Ovakav stav ne proističe iz nekakve gastarbajterske pokondirenosti, slične onoj usled koje se naše ljudi iz dijaposre prave da više ne razumeju najbolje srpski, već iz sasvim svesne odluke da se odmorim i dekontaminiram od lokalnih prilika koje, iz ove vizure, deluju još lokalnije.
Drugi razlog zašto trenutno nisam najpodesnija osoba za vođenje dnevnika leži u posebnosti uslova u kojima živim. Rokoko dvorac Solitude iz 18. veka virtemberškog vojvode Karla-Eugena, koji se nalazi na pola sata vožnje od Štutgarta, pretvoren je, pre tačno dvadeset godina – jubilej smo proslavili u julu – u jednu od vodećih svetskih rezidencija za umetnike i teoretičare umetnosti mlađe i mlađe-srednje generacije. Ono što je u Solitude-u kontraindikovano za vođenje dnevnika je ovdašnji, vrlo poseban doživljaj vremena. Pruženi su nam idelani uslovi za rad i kontemplaciju, tako da isključivo od nas, oslobođenih bilo kakvih striktnih obaveza, zavisi da li ćemo i kako organizovati vreme. Zato se dešava da dani protiču u istovetnom ritmu, u smenjivanju rada, razgovora i šetnji šumom, s retkim odlascima u Štutgart, zbog čega se vreme postepeno sliva u kompaktni tok gde više ne znamo šta je bilo danas a šta juče. Usled takvog doživljaja vremena, identičnog onom iz Manovog Čarobnog brega, ovaj dnevnik će biti više fikcija, a manje dokumentaristika: proizvoljno će se određivati šta se desilo danas, a šta juče, jer, kao što rekoh, te vremenske odrednice ovde nemaju mnogo smilsla. Zato mogu da odlučim, sasvim arbitrarno, da je ovaj dugačak uvod dovoljan da popuni subotu, 21. avgust.
Ponedeljkom, kao i vikendom i ostalim danima u nedelji, intelektualni rad je okosnica života u Solitude-u.
Iako smo slobodni, kao i u svemu drugom, da idemo na omiljeni Barensee kad god hoćemo, drugari i ja smo ovog puta otišli u to divno izletište – paviljon s restoranom na jezeru duboko u šumi – baš u nedelju. Od šarolikog sveta na Barensee-ju, kao i od drugih izletnika i rekreativaca u našoj šumi, najviše pažnje mi privlače stariji ljudi, oni od preko sedamdeset godina. Uvek se ponovo divim njihovoj izuzetnoj fizičkoj kondiciji, koja me tim više čudi kad se ima u vidu da je u pitanju generacija odrasla u Nemačkoj pre, za vreme i odmah posle rata, u uslovima ogromne nemaštine, bez većine sastojaka presudnih za zdrav razvoj deteta i mladog čoveka. Diveći se njima, istovremeno žalim naš svet te generacije, koji je fizički, materijalno i moralno uglavnom jako oronuo, a svoj život sveo na žrtvovanje radi dece i unuka. Konačno smo počeli da dosta govorimo o mnogim od brojnih oblika diskriminacije u Srbiji, ali mislim da je ta obespravljenost i potpuna skrajnutost našeg starog sveta i dalje skrajnut problem.
U konceptu vremena karakterističnom za Solitude, ponedeljak ne donosi ama baš nikakvu promenu, osim što ponovo radi mašina za espreso u klubu, pa ne moram sam da mućkam nekakav bljutavi nes. Ponedeljkom, kao i vikendom i ostalim danima u nedelji, intelektualni rad je okosnica života u Solitude-u. Zbog toga je – osim kada se nešto slavi – manastirska tišina tipična za ovo mesto, i nju prekida samo tiha muzika iz nekih studija. Ja slušam nemačku radio stanicu s ozbiljnom muzikom, koju svaki sat prekidaju samo veoma kratke vesti, prevashodno iz kulture. Ne znam dobro nemački, ali toliko razumem da se govori o provokativnom pozorišnom reditelju Kristofu Šlingenzifu koji je umro tokom vikenda. Sećam se da je u jednoj od svojih predstava napravio tako oštru, direktnu, kritičku referencu na rat u Bosni kakva se u srpskom pozorištu gotovo nikad nije videla. Takav angažman bi kod nas bio doživljen kao banalizacija, kao degradiranje umetnosti na dnevnu politiku, kao pljuvanje svoje zemlje zarad sticanja jeftinih poena na svetskom umetničkom tržištu... Druga vest koju razaznajem jesu katastrofalne poplave u Pakistanu, kao i velika međunarodna solidarnost u skupljanju pomoći, u kojoj se, što je vrlo dirljivo, izdvaja susedna, neprijateljska Indija.
Kada sam u inostranstvu volim da poredim strane vesti o svetskim događajima s našim. Uvek mi se potvrđuje utisak da je to jedna od generalno najslabijih rubrika u srpskim medijima. Rubrika „svet“ obično nas ostavlja izvan, ako ne samih tih važnih svetskih događaja, a onda njihove kontekstualizacije,
Kada sam u inostranstvu volim da poredim strane vesti o svetskim događajima s našim. Uvek mi se potvrđuje utisak da je to jedna od generalno najslabijih rubrika u srpskim medijima. Rubrika „svet“ obično nas ostavlja izvan
Možda se o ovome ne piše jer je ministru Jeremiću, u fotofinišu borbe u Ujedinjenim nacijama, važan svaki glas za srpsku rezoluciju, a posebno su mu velika očekivanja od prijateljskog iranskog režima, jer smo, onoliko se obrukavši, bili jedna od retkih zemalja koja nije osudila, u tim istim Ujedinjenim nacijama, Ahmadinedžadovu politiku... Jeremića je nemoguće preskočiti kada se vodi dnevnik nedelje na izmaku: ali, pre povratka na tu mučnu pojavu i temu, dobro će doći tragikomični intermeco.
Utorak u Solitude-u ima veliki značaj, jer je to jedini dan u nedelji kada dolazi majstor koji održava kompjutere. Pošto je moj prastari laptop ozbiljno zaribao, rešio sam da ga, friško oribanog kao seljaka pred posetu lekaru, odnesem na pregled. Majstori su generalno stresna pojava, ali su ovi za kompjutere ubedljivo najveći izazov: pred njima se čovek oseća jadno i poniženo, stalno se izvinjava što nema najnoviju od novih generacija, objašnjava da mu je i ovaj dobar, laže da nema para za novi samo da ne bi dalje crveneo... Hanes ga je prezrivo pogledao, postavio fatalnu dijagnozu i vratio kući, odnosno meni, da u spokoju izdahne. Iako je pre pregleda radio, sada se, valjda pod pritiskom bespoštedne dijagnoze, zaista skroz rasturio, pa se ostatak nedelje, nezavisno od manovskog doživljaja vremena u Solitude-u, zgusnuo u nerazmrsivo klupko jurnjave oko umirućeg laptopa.
Pored sudbine kompjutera, to kondenzovanje srede, četvrtka i petka u jedinstven doživljaj bilo je uslovljeno i vešću koja je obeležila upravo ta tri dana. Ministar spoljnih poslova nemačke, Gvido Vestervele, došao je u dugo najavljivanu posetu Srbiji, s jasnom porukom međunarodne zajednice da je status Kosova rešeno pitanje, te da svoj ulazak u Evropsku uniju ne treba njime da opterećujemo. Naši mediji su korektno i anemično izveštavali o poseti – kao da prvo žele da vide kako će da reguje zvanični Beograd – ali su zato reakcije čitalaca na netu krajnje zabrinjavajuće: oko dve trećine je izričito protiv ulaska Srbije u EU ako to znači odustajanje od Kosova. Kao da je srpska politička elita, u kontinutietu svoje politike prema Kosovu od Miloševića do Tadića – s kratkim prekidom za vreme Đinđićeve vlade – uspela da izbezumi srpsko javno mnjenje, veoma moguće i ciljano, do te mere da ne vidi jednu prostu činjenicu. Evropski demokratski standardi nisu nam potrebni samo zbog nekih uzvišenih civilizacijskih vrednosti – a koje, uzgred, mnogi samo naslućuju ili čak otvorenu odbacuju – već kao najelementarnija zaštita od korupcije, partokratije i drugih devijacija srpskog društva, od kojih strada bukvalno svaki građanin. Da ovom prilikom ne pokrećem i pitanje drugog izbezumljivanja javnosti, onog koje se tiče neuviđanja kosovske realnosti, a za šta je ekspert pomenuti ministar Jeremić. Ipak, više od političkih stavova, u komentarima čitalaca brinu me predrasude i diskvalifikacije. Pored „usputnih packi“ na račun sekusalnosti Vestervelea, u komentarima su bili zastupljeni i negativni klišei o Nemcima i njihovom odnosu prema Srbiji.
Simultano s ovim dnevnikom, privodi se kraju i četvrto leto koje, u kontinuitetu, provodim u Nemačkoj. Ako sam nešto za to vreme naučio o Nemcima kao takvima – ako, su naravno, ovakve generalizacije uopšte dopustive – to je da su oni sve suprotno od predrasuda koje o njima postoje: srdačni, solidarni, spremni da pomognu, pouzdani (ovo poslednje im se, doduše, nikada nije osporavalo). Da bih se dekontaminirao od zloćudnih komentara o Nemcima, a koje sam pratio prevashodno zarad vođenja dnevnika, poslednji dan u nedelji, petak 27. avgust, ostavio sam za posetu jednoj od znamenitosti Štutgarta. To je jedno od onih mesta za koje uvek kažete, kada negde duže živite, da imate vremena da ga obiđete, pa vam to onda uvek izmakne. Reč je o Hegel-Haus, kući u kojoj se rodio Georg Vilhelm Fridrih Hegel i to baš na današnji dan, 27. avgusta 1770. Zavičajni muzeji nikad nisu posebno inspirativni, ali je, u mom slučaju, susret s Hegelovim rukopisima i drugim predmetima vezanim za njega, bilo jedno subjektivno i dirljivo podsećanje na sve ono šta me uvek vraća ovoj velikoj kulturi... Da ne bih upao u patetiku, a i zato što su ovo poslednji dani mog boravka u Solitude-u, dozvolite mi da ovde završim dnevnik.