Partije Hashima Thaçija i Ramusha Haradinaja se optužuju međusobno zbog organizovanog kriminala, reketa i lopovluka, ali niko zbog tih kriminalnih radnji nije izašao pred sud, piše, uz ostalo, novinar iz Prištine Halil Matoshi, u dnevniku koji je vodio za Radio Slobodna Evropa.
Petak, 19 jun 2009. godine
Junsko sunce udara po mom prozoru u potkrovlju. Ustajem rano. Sjedim vani i dok pijem prvu ness-kafu pokušavam da ubedim samog sebe da je lepo biti među živima, danas, u ovo lepo jutro.
Vreme je za polazak na posao. Pošto živim u predgrađu Prištine, u Ajvaliji, svaki dan putujem autobusom oko pola sata do Prištine. Svakoga dana isto - isti ljudi, isti pejzaži, samo pri ruci danas imam drugu knjigu, "Politics among nations" (Politika među nacijama), Hansa J. Morgenthaua. Svaki dan čitam 10-15 stranica u autobusu. Tek sam završio čitanje "Skenderbeg", knjigu mladog austrijskog istoričara Olivera Schmida, koji je briljantno srušio mit o srednjovekovnom heroju albanskoga naroda. Interesantno je, da je po Schmidu, Skenderbeg (Gjergj Kastrioti) živeo u višejezičnoj familiji i višekulturnoj sredini. Majka Vojsava bila je Slavenka iz Pologa, iz plemena Brankovića, srpskog porekla. U srednjem veku Albanci (Arbëri), Srbi, pa i ostali Slaveni, Vlasi, Cincari, Grci, živeli su u bratstvu, a to je činjenica.
Razmišljam dakle šta se sve desilo među ovim narodima na Balkanu? Koliko je ljudskih života propalo? Ipak su se mogli sačuvati ljudski životi. Mogli? Zašto smo ih ubijali? Zašto su oni nas ubijali? Da li su bili toliko različiti od nas, ili smo mi bili toliko različiti od njih? Ne, slični su nama. Slični smo. Ako ne bi bilo sličnosti u našim licima, ne bi smo mogli da razlikujemo čoveka od divljaka. Ali ako ne bi postojale razlike, ne bi smo mogli da razlikujemo jednog čoveka od drugog.
Posle brifinga s deskom novinara pijem drugu kafu, sada kratki expresso. Danas uređujem kulturni suplement koji izlazi svake subote u sastavu lista Koha Ditore. Moj bivši kolega iz lista "Zëri", sada politički savetnik premijera Hashima Thaçija, Blerim Latifi, nazove me telefonom i rekao da će napisat tekst za Kohu o Jurgenu Habermasa, povodom 80-godišnjice njegovog rođenja. Habermas je najveći živi filozof sveta. On će se zapamtiti, pored ostalog, i po tekstovima o Evropi, kao nezavršenom projektu, i kao mislilac konstitucionalnog patriotizma. Možda je interesantno da navedem i to da je Habermas podržao bombardovanje Srbije od strane NATO-a i oslobođenje Kosova.
Mi Kosovari smo dužni ovim velikanima, ali sam siguran da kosovska vlast njemu ni ime ne zna, kamo-li da mu piše telegram i da mu čestita rođendan.
Posle podne pozove me urednik televizije Klan Kosova, Fatmir Aliu, u debatu o međusobnim optužbama partije Thaçija i bivšeg premijera Ramusha Haradinaja. Interesantno je, i to sam rekao, da se ove partije optužuju međusobno zbog organizovanog kriminala, reketa i lopovluka, ali niko zbog tih kriminalnih radnji nije izašao pred sud. Rekao sam i to da je taj verbalni rat neki vid represije nad građanima Kosova od strane dviju partija militarnog pokreta Kosova, koje su stvorene posle demilitarizacije OVK (UÇK). Kao prvo, kosovsko društvo mora da se oslobodi militarizma, pošto je kosovska politika još uvek militarizovana. A kao drugo, na Kosovu još uvek nema vladavine prava jer ovoj politici i ovome društvu još uvek nedostaje nezavisno sudstvo.
U 20:00 ponovo me zovu u debatu u Rrokum TV, Migjena Keljmendija, koja je kao antivladina televizija izbačena iz IPKO TV platforme. Tema je bila - Sloboda štampe na Kosovu, posle skandala vlasti sa ekipom BIRN-a, kada su u Skenderaju, zveckanjem oružja, napadnute novinarke Jeta Xharra i Jeta Abazi. Posle toga počela je prava hajka u jednom drugom provladinom listu Infopress, gde su te novinarke nazvane špijunkama UDB-e i pretilo im se ubistvom. "Jeta" (Život), pisao je list, "ovom emisijom je skratila sebi život". Kada se uzima u obzir situacija na Kosovu i kosovski kontekst slobode, to je bio poziv na javni linč. Šta treba još da se desi, da premijer Vlade izađe pred javnost i da traži javno izvinjenje, ne samo ekipi "Jeta në Kosovë", ali i svim novinarima Kosova i da se zalaže za odbranu slobode reči i štampe?
Zamolio sam gospodina Thaçija u toj TV-debati da to uradi, ali uzalud. Ova Vlada to izgleda ne želi jer misli da time pokazuje slabost pred "neprijateljem", pošto ovakav model vladavine ne može bez fabrikovanja uvek nekog novog neprijatelja otadžbine i države.
Tek u martu mesecu napisao sam jednu kolumnu u prištinskom dnevniku Express, u kojoj sam naveo da je ova Vlada napravila regres što se tiče slobode govora i štampe, a tada su, taj provladin list, pa i sama Vlada, pokušali na mene da stave stigmu, rekavši da na Kosovu ima dovoljno slobode štampe. U časopisu Express, jedan moj bivši kolega, napisao je ciničan tekst, u kojem je objavio vest da su "nepoznata maskirana lica pucala u novinara Matošija (dakle mene), koji je posle toga podlegao ranama u Prištinskoj univerzitetskoj klinici". Najzad, taj moj kolega piše da to može da se desi samo u Putinovoj Rusiji, a ne na Kosovu. Ali eto, sada, što se tiče slobode štampe na Kosovu, slobodno može da se kaže da je stanje dramatično, baš kao u Rusiji pod Putinom.
Pored Amnesti International-a, Human Right Vatch-a i SEMO, danas je reagovao i Komitet za odbranu novinara (CPJ), tražeći od Vlade Republike Kosova da istraži pretnje smrću novinarima BIRN-a.
Kosovsko društvo mora da daje sebi prioritet, prvo stvaranjem nezavisnog sudstva, a tek posle da počne da priča o nezavisnom novinarstvu i slobodi govora.
Složili smo se sa Avnijom Zogijanom, direktorom nevladine organizacije za antikorupciju "Çohu", koji je takođe bio u toj emisiju, da se društvo mora mobilisati u tom pravcu, da se sledećih pet godina angažuje samo u stvaranju nezavisnog sudstva. Izgleda da su te reči pucanj u prazno jer je kosovsko društvo "smrtno" demobilizovano u smislu civilnog života, a kamo li da pokrene koju građansku akciju. Na Kosovo treba da se vrate četiri osnovna prava, koje je iz zaborava vratio bivši američki predsednik Rossewelt, sloboda govora i štampe, verska sloboda, ekonomska sloboda i najbitnije, sloboda od straha.
Na Kosovu vlada strah svih, ne samo fizički, nego i od umiranja od gladi. Ovo nije moje Kosovo. A gde je građanin, civil, pojedinac? Ima li on neke zahteve? Nema ih. Strahuje. Kosovom vlada nadmoć i samovlašće u ime nacije: etno-nacionalizam i autoritativna vlast.
Subota, 20. jun 2009. godine
Sa mojim kolegom Dautom Durićijem dogovorili smo da idemo na pecanje, na Badovačko jezero. Kupili smo novine, nešto jela i pića i krenuli oko 7:00 u jutro. Bilo je malo ljudi, a među njima i Srba iz Gračanice.
- Grize li riba?, pitali smo ih.
- Slabo!, odgovorili su nam.
Ipak mnogo vredi malo sunca i razgovora među prijateljima. Ako je nešto dobro uradila aktuelna kosovska Vlada, zaista je to odnos prema građanima srpske zajednice, investirajući puno reči i vremena na toleranciju i sigurnost te zajednice, kao i na slobodu kretanja. Kosovska Vlada posle 17. februara 2008. godine, proglašenjem nezavisnosti, nije napravila nijednu grešku što se tiče srpske zajednice, iako nije postigla neki veći rezultat. Kosovski Srbi su žrtve beogradske propagande i psihološkog rata između Beograda i Prištine posle rata na Kosovu, instrumentalizovali su Srbe Kosovare za potrebe vlasti. Ne kažem da oni imaju sve, ali ipak su sada u mnogo boljem položaju.
Moj kolega Durići, (radili smo zajedno u dnevnom listu "Lajm" pre četiri godina), iako boluje od raka bešike, pun je života. Od njega sam naučio kako se ne predavati. On je sportski novinar, ali piše i komentare za novine, svira harmoniku i bubnjeve, svakog vikenda ide na pecanje. Divim se njegovoj snazi i volji za životom.
Posle podne spavao sam koji sat, a onda sam pročitao jedan odličan tekst u Kohi, Chucka Sudetića i Frona Nazija, pod naslovom "Osnovni kosovski greh". Pratio sam vesti, a onda sam gledao neki film na televiziji.
Nedelja, 21. jun 2009. godine
Spavao sam duže nego obično. Posle jutarnje kafe i par cigareta otišao sam u posetu kod moga oca. On ustaje rano u jutro, za doručak jede parče hleba sa crnom kafom. Kaže da mu je to navika iz kraljevske jugoslavenske vojske. Moli se Bogu, čita koji sat Kuran, a posle toga odmara u bašti čitajući dnevnu štampu. Obično mu kupujem napolitanke, neka stara navika, i voćni sok. Moj otac ima 92. godine i odličnog je zdravlja. On je preživeo skoro celi XX vek, prošao kroz mnoga dramatična razdoblja i dočekao nezavisnost njegove domovine.
Bio je vojnik Kraljevine Jugoslavije u Nišu 1939. godine i mobilizovan u kraljevsku vojsku protiv Nemačke, ali to je kratko trajalo. Od 1941. do 1942. godine bio je u redovima albanskih dobrovoljaca na braniku Etničke Albanije, na istočnoj granici. Posle toga, 1944. godine, pridružio se antikomunističkom pokretu i učesnik je bitke kod Kitke, na Golaku, iza Kosovske Kamenice. Glasao je za nekog Albanaca koji je bio srezni poslanik Radikalne stranke Nikole Pašića. U proleće 1945. godine bio je vojnik albanskog tribuna Idriza Hajrulahua, koji je sa svojim pristalicama, većinom seljacima iz Golaka i Pomoravlja, napao Gnjilane. Posle tri dana ratovanja, partizanske snage su zauzele grad, a moj stari sa istomišljenicima su bili poraženi. Odmah su u Gnjilane ušle zloglasna Bokeljska i takozvana Makedonsko-kosovska brigada, koje su po noći napravile pravu klaonicu od grada, streljajući civile, paleći kuće, hapsivši ljude bez povoda. Moj stari se vratio kući i celog života je obrađivao zemlju. Nikada nije bio komunista, niti je tražio državni posao. Negde šezdesetih je pokušavao u Beogradu da nađe koji posao, ali nije bilo hleba za njega. "Video sam Tita s Naserom u kabriolet mercedesu", priča često. To mu je bila jedina uspomena iz prestonice. Osamdesetih je bio učesnik demonstracija protiv Miloševićeve represije, a kada sam bio uhapšen, 1990. godine, sa osmoricom članova Omladinskog parlamenta, on je prvi i poslednji put sreo doktora Ibrahima Rugovu i Vetona Suroja. Ti susreti su mu bili jedina veza s politikom. Za vreme bombardovanja NATO snaga na srpske snage sigurnosti, nijednom nije napustio kuću u Ajvaliju.
Kada su me srpske snage sigurnosti uhapsile, otele i poslale u konclogor Zabela, u Požarevac, u Srbiji, nije mi palo na pamet da ću se vrati živ, a najmanje da ću njega naći među živima. Ali posle godinu dana, eto, srećom ja sam izašao živ.
"Kada sam čuo preko televizije da je Haljilj živ u Požarevcu, video sam ga kako ulazi na vrata, video sam i ustao da ga pozdravim, ali ta slika mi se izgubila iz vida brzinom svetlosti", pričao je prijateljima. Kada sam ga pitao - Šta je to sloboda i kako on oseća slobodu, uzvratio mi je: "Slobodu niko ne dočeka živ"! To je tema za roman. Imao je pravo. Ja se još borim za slobodu, za šire horizonte građanskih sloboda, za slobodu govora i štampe, a on čita moje tekstove u novinama. I nikada mi nije rekao "prestani" jer u slobodnom Kosovu još je opasno živeti.
Eto, s Božjom pomoći on je preživeo četiri Jugoslavije i nikada se nije plašio. Posle rata glasao je za partiju Hashima Thaçija. Imao je jedanaestoro dece, a nas devet je preživelo. Pre sedam godina mi je umrla majka, a pre pet i najstarija sestra. A "My heroe", znači moj otac, još gleda vesti na televiziji i čita novine, iako ogromnom lupom. Nezadovoljan je svojim borcima za slobodu. "Kradu svi", kaže. "Lažu svi, dodaje. U poslednjim izborima glasao je za građansku opciju Vetona Suroja (Reformistička stranka ORA).
Tačno u podne zvala me je telefonom novinarka lista "Koha", koji izlazi na albanskom jeziku u Skopju. Hoće intervju sa mnom. Tema razgovora je bila zahlađenje odnosa između Skopja i Prištine posle otkazivanja posete predsednika Kosova, Fatmira Sejdiua, Skopju. "Da li je opao uvoz makedonske robe na Kosovu poslednjih dana i da li će Kosovo pokušati da nađe negde drugde svoje ekonomske interese?", pitala me je.
Svakako, Makedonija izigrava neku velesilu na Balkanu, zasnovanu na mega ideji antičke Makedonije, ali će se to ubrzo vratiti kao bumerang jer Kosovo, posle izgradnje nacionalnog puta Drač - Kukës, lakše će se okrenuti prema Albaniji. Zvanična Priština je zatražila od premijera Albanije, Salija Beriše, da joj da na korišćenje luku Shengjin. Ali i Drač je sada samo tri sata vožnje od Prištine.
Albanci, što se tiče ekonomije, uskoro će se okrenuti prema nekom vidu ekonomskog nacionalizma. U toj balkanskoj igri inata, najveći gubitnik ipak je Makedonija. Ona ima neke trzavice sa Bugarskom zbog nacionalnog identiteta, sa Srbijom zbog pravoslavne crkve, sa Grčkom zbog ustavnog imena, a sada i s Kosovom, zbog Bog zna kojih starih ideja. Izgleda da se Makedonija ipak okreće prema Beogradu, a ne prema Albancima, sa kojima deli novu državu, strahujući od integracije sa Albancima.
Opet sam konfuzan i pitam se da li se vraća ponovo divljina na Balkan, gde ima viška istorije i veoma malo hleba?
Uveče sam pročitao prilog Shkelzena Gašija u Kohi, koji ironično apeluje kod premijera Kosova da postavi ponovo Envera Hasanija, novoizabranog sudiju Ustavnog suda, na mesto rektora Univerziteta u Prištini, ako želi da doktorira na temi "Kako sam na konferenciji u Rambouilletu gađao Bujara Bukošija pepeljarom" i to pred jednom kompetitivnom komisijom u sastavu: Arsim Bajrami, bivši rektor i redovni profesor Pravnog fakulteta, Enver Hoxhaj, profesor istorije i Hajredin Kuçi profesor prava - sva trojica ministri.
Ponedeljak, 22. jun 2009. godine
Verbalni rat dveju partija koje su izašle iz OVK (UÇK), AAK Haradinaja i PDK Thaçija, se nastavlja. Dao sam intervju jednom mladom novinaru Infopressa u vezi toga. Razmišljao sam par minuta, ali ipak sam pristao na razgovor s njim, ne zbog lista gde on radi, nego lično zbog njega. On me je "korumpirao" rekavši da je devedesetih, kao srednjoškolac, deklamirao moje stihove, a sada želi moj intervju za provladini list. Pristao sam, misleći kako deca brzo rastu. Taj verbalni rat nazvao sam represijom nad javnošću, naglasivši da nedostatak nezavisnih sudija na Kosovu koriste interesne grupe, čak i mafija, da koncentrišu moć, a tu počinje da se gradi država bezakonja ili "kolumbizacija države".
Mi možemo da govorimo o civilnim pravima i slobodama, o slobodi govora i štampe, tek posle osnivanja nezavisnog sudstva. Sve ostalo je priča za malu decu.
Utorak, 23. jun 2009. godine
Danas u Klubu za inostranu politiku, koji vodi moj kolega i saradnik Veton Surroi, predavanje je održao ambasador Guatemale, Jose Maria Argueta, koji je služio u Peru i Japanu. Zanimljiva je za ovaj moj dnevnik jedna njegova rečenica koju je izgovorio u Prištini. "Obaveza ambasadora jedne male zemlje, kao što je Guatemala ili Kosovo, jeste da on treba da igra ulogu važnog čoveka jedne važne (relevante) zemlje, i da nikada ne postane prosjak!"
Posle predavanja popili smo kafu sa Xhabirom Hamitijem, profesorom Fakulteta za islamske studije, inače modernim političarom (bio je na listi ORA na izborima 2007. godine), koji je bio fizički napadnut od strane grupacija političkog islama na Kosovu. Pričali smo o Iranu i velikom demokratskom buntu protiv diktature Ahamdineđada.
Danas sam napisao nedeljnu kolumnu za Kohu, u kojoj sam naveo da je nacionalni interes Kosovara da stvore nezavisno sudstvo, koje bi moglo da naredi hapšenje, ili koje bi sudilo velike kosovske heroje, ako budu s one strane zakona.
Uveče, sa mojim prijateljem iz dečjih vremena, Hysenom Gashijem, smo otišli u goste kod našeg starog prijatelja, umetnika Hazira Reke, koji je najpoznatiji albanski fotograf, radi za agenciju Reuters, u njegovoj vili u Nerodimju kod Uroševca. Opustili smo se, pričali i pili vino do ponoći, daleko od gradske žurbe, bez novina i televizora. Reka nam je pričao priču godine. On je kazao da su sa ekipom Reutersa danas bili u kampu Roma u Severnoj Mitrovici. Od strane novinara taj kamp je nazvan Logor srama. Evo šta im je jedan stari čovek rekao: "Nema od čega da se živi, sjedimo i pijemo ovo jeftino porodično pivo jer sve naše zanate su nam uzeli Albanci - i četkice za cipele i vage za meranje i kolica, pa i čekiće, a bogami i mesta na kojima smo mi prosili nekada."
Na Kosovu sve više ljudi postaju prosjaci. Eto, kažem, mi ne možemo biti ugledni ljudi koji pripadaju uglednoj naciji i setih se reči guatemalskog ambasadora.
Sreda, 24. jun 2009. godine
Čitam komentare na moj tekst koji je objavljen danas u Kohi. Osećam da nisam usamljeni jahač. Ljudi me ohrabruju i daju pohvale. Ej ljudi, pa to je satisfakcija i suštinski odgovor na pitanje zašto pišemo. Pišem, dakle jesam, a to je nick name u MSN-u jednog mog mladog kolege.
Ako ne bih pisao, onda bih vikao, pomislih. A ja kažem suprotstavljam se, dakle jesam!
Četvrtak, 25. jun 2009. godine
Ponovo moram ustajati rano jer su me pozvali u jutarnju emisiju Koha Vision da prokomentarišem, za njihovu publiku, moje teze o nezavisnosti sudstva.
Iz Bugarske dolaze kontraverzne vesti u vezi hapšenja bivšeg generala hrvatske vojske i OVK/UÇK, bivšeg premijera Kosova i lidera Socijaldemokratske partije Kosova, Agima Çekua, kojemu je ovo četvrto hapšenje, počevši od Slovenije, Mađarske, do Kolumbije, na osnovu jedne poternice srpskih vlasti za navodne ratne zločine, koju je Srbija, u vreme Miloševića, ispostavila Interpolu. Institucije, političke partije, pa i civilno društvo, traže od Bugarske da urgentno oslobodi Çekua. Izgleda da i strane države vrše pritisak na Bugarsku u vezi bivšeg generala koji može da bude izručen srpskim vlastima u Beogradu. Zašto se Bugarska sada našla sa one strane barikade, iako je priznala nezavisnost Kosova? To je teško reći. Interesantno je da kosovske institucije i društvo nisu uopšte reagovale protiv hapšenja Genc Zogaja i njegovog izručenja Beogradu pre dve nedelje u Mađarskoj, na istoj osnovi. Zašto ovo društvo reagira samo za poznate ljude, a ne za obične?
Gledam prenos mitinga kod Kukësija, povodom inauguriranja tunela Kalimaša i još nedovršenu autostradu, koja je nazvana "Drum nacije" i koja zaista povezuje Albance, ali ne samo Albance. Interesantno je da ni u Srbiji nema, koliko sam pratio novine, negativnih komentara u vezi tog druma.
Da li se Balkan vraća nazad u doba Skenderbega što se tiče tolerancije i saradnje? Ovo nije anahronično pitanje.
Preko štampe saznao sam da je u Prištini boravio lucidni pesnik Visar Žiti, koji je bio osam godina u zatvoru u Burelju, zloglasnom zatvoru tadašnje Albanije, zbog takozvane agitacije i propagande u vreme diktatora Envera Hodže. Pozvao sam telefonom Valtona Beqirija, ministra kulture u Vladi Hashim Thaçija, i zapitao ga gde mogu da se sretnem s Žitijem, koji je bio na prijemu kod njega. Ministar me je ljubazno uputio u restoran gde je ručao moj omiljeni poeta i humanista. Pre 20 godina, čitajući njegove pesme, napisao sam poeziju o njemu, iako ga nisam lično poznavao. Kada sam ja bio u konclogoru, on mi je "uzvratio" slično – poezijom. Poezija je samostalni univerzum koji živi nezavisno od nas, koji, nas pesnike, privlači u svoju orbitu. "Poezija je ono što ostaje", kazao je Heideger. Eto, nepoznati znanci susreli su se u ovome svetu, obojica među živima. Preživeli smo kada je lakše bilo umirati!
Petak, 26. jun 2009. godine
Predavao sam na konferenciji Saveta za štampu Kosova o slobodi štampe. Ova vlast, iako nominalno demokratska, ruši imidž Kosova na međunarodnoj sceni strahovladom. Ovakvom politikom i pretnjama novinarima, ovo društvo neće nikada ući u proces liberalizacije viza, neće u proces integracija, neće imati investicije i ekonomski prosperitet. Zapitao sam se - kome je premijer Vlade poverio našu slobodu? Zna li ova Vlada nešto o principima slobode? Kako je moguće da su nekadašnji oslobodioci postali neprijatelji same slobode? Između ostalog, rekao sam i to, da novinar na Kosovu, koji uzima zakon u svoje ruke, ne stigne uopšte pred sud jer ako bi se našao pred sudom, to bi bio lični trijumf i trijumf profesije.
Valjda sam ove nedelje pošteno radio, ne samo u mojoj profesiju, nego i kao aktivan građanin ove zemlje, valjda zaslužujem predah? Ne znam da li sam sve obuhvatio, ali zaista sam sve gurnuo ispred sebe, kao buldožer, iako sam manjeg rasta, metar i žilet, kažem kada sam u dobrom raspoloženju.
Planirali smo moj prijatelj Jakup Tahiri i ja da posetimo našeg zajedničkog druga iz "Zabelinih" dana, Đevdeta Bejtulahija, koji živi u Mitrovici. Obojica su ulivali kod mene neku sigurnost u tim teškim danima. Kada sam se ponekada zapitao da li ću izaći živ odavde, odgovarali su uvek sa: "Da, ima izlaza"!
I na kraju, blago vama iz slobodne Evrope, ja ostajem u neslobodi. Ako i jedan jedini građanin moje zemlje, dakle pojedinac, strahuje, ne samo za goli život, ali i da će umreti od gladi, ako ijedan građanin moje zemlje živi u uvetima života kao Romi u Plemetinskom kampu, ili u logoru Severne Mitrovice, ja se ne osećam slobodnim.
Junsko sunce udara po mom prozoru u potkrovlju. Ustajem rano. Sjedim vani i dok pijem prvu ness-kafu pokušavam da ubedim samog sebe da je lepo biti među živima, danas, u ovo lepo jutro.
Vreme je za polazak na posao. Pošto živim u predgrađu Prištine, u Ajvaliji, svaki dan putujem autobusom oko pola sata do Prištine. Svakoga dana isto - isti ljudi, isti pejzaži, samo pri ruci danas imam drugu knjigu, "Politics among nations" (Politika među nacijama), Hansa J. Morgenthaua. Svaki dan čitam 10-15 stranica u autobusu. Tek sam završio čitanje "Skenderbeg", knjigu mladog austrijskog istoričara Olivera Schmida, koji je briljantno srušio mit o srednjovekovnom heroju albanskoga naroda. Interesantno je, da je po Schmidu, Skenderbeg (Gjergj Kastrioti) živeo u višejezičnoj familiji i višekulturnoj sredini. Majka Vojsava bila je Slavenka iz Pologa, iz plemena Brankovića, srpskog porekla. U srednjem veku Albanci (Arbëri), Srbi, pa i ostali Slaveni, Vlasi, Cincari, Grci, živeli su u bratstvu, a to je činjenica.
Zašto smo ih ubijali? Zašto su oni nas ubijali? Da li su bili toliko različiti od nas, ili smo mi bili toliko različiti od njih?
Razmišljam dakle šta se sve desilo među ovim narodima na Balkanu? Koliko je ljudskih života propalo? Ipak su se mogli sačuvati ljudski životi. Mogli? Zašto smo ih ubijali? Zašto su oni nas ubijali? Da li su bili toliko različiti od nas, ili smo mi bili toliko različiti od njih? Ne, slični su nama. Slični smo. Ako ne bi bilo sličnosti u našim licima, ne bi smo mogli da razlikujemo čoveka od divljaka. Ali ako ne bi postojale razlike, ne bi smo mogli da razlikujemo jednog čoveka od drugog.
Posle brifinga s deskom novinara pijem drugu kafu, sada kratki expresso. Danas uređujem kulturni suplement koji izlazi svake subote u sastavu lista Koha Ditore. Moj bivši kolega iz lista "Zëri", sada politički savetnik premijera Hashima Thaçija, Blerim Latifi, nazove me telefonom i rekao da će napisat tekst za Kohu o Jurgenu Habermasa, povodom 80-godišnjice njegovog rođenja. Habermas je najveći živi filozof sveta. On će se zapamtiti, pored ostalog, i po tekstovima o Evropi, kao nezavršenom projektu, i kao mislilac konstitucionalnog patriotizma. Možda je interesantno da navedem i to da je Habermas podržao bombardovanje Srbije od strane NATO-a i oslobođenje Kosova.
Mi Kosovari smo dužni ovim velikanima, ali sam siguran da kosovska vlast njemu ni ime ne zna, kamo-li da mu piše telegram i da mu čestita rođendan.
Partije Thaçija i bivšeg premijera Ramusha Haradinaja se optužuju međusobno zbog organizovanog kriminala, reketa i lopovluka, ali niko zbog tih kriminalnih radnji nije izašao pred sud.
Posle podne pozove me urednik televizije Klan Kosova, Fatmir Aliu, u debatu o međusobnim optužbama partije Thaçija i bivšeg premijera Ramusha Haradinaja. Interesantno je, i to sam rekao, da se ove partije optužuju međusobno zbog organizovanog kriminala, reketa i lopovluka, ali niko zbog tih kriminalnih radnji nije izašao pred sud. Rekao sam i to da je taj verbalni rat neki vid represije nad građanima Kosova od strane dviju partija militarnog pokreta Kosova, koje su stvorene posle demilitarizacije OVK (UÇK). Kao prvo, kosovsko društvo mora da se oslobodi militarizma, pošto je kosovska politika još uvek militarizovana. A kao drugo, na Kosovu još uvek nema vladavine prava jer ovoj politici i ovome društvu još uvek nedostaje nezavisno sudstvo.
U 20:00 ponovo me zovu u debatu u Rrokum TV, Migjena Keljmendija, koja je kao antivladina televizija izbačena iz IPKO TV platforme. Tema je bila - Sloboda štampe na Kosovu, posle skandala vlasti sa ekipom BIRN-a, kada su u Skenderaju, zveckanjem oružja, napadnute novinarke Jeta Xharra i Jeta Abazi. Posle toga počela je prava hajka u jednom drugom provladinom listu Infopress, gde su te novinarke nazvane špijunkama UDB-e i pretilo im se ubistvom. "Jeta" (Život), pisao je list, "ovom emisijom je skratila sebi život". Kada se uzima u obzir situacija na Kosovu i kosovski kontekst slobode, to je bio poziv na javni linč. Šta treba još da se desi, da premijer Vlade izađe pred javnost i da traži javno izvinjenje, ne samo ekipi "Jeta në Kosovë", ali i svim novinarima Kosova i da se zalaže za odbranu slobode reči i štampe?
Zamolio sam gospodina Thaçija u toj TV-debati da to uradi, ali uzalud. Ova Vlada to izgleda ne želi jer misli da time pokazuje slabost pred "neprijateljem", pošto ovakav model vladavine ne može bez fabrikovanja uvek nekog novog neprijatelja otadžbine i države.
Tek u martu mesecu napisao sam jednu kolumnu u prištinskom dnevniku Express, u kojoj sam naveo da je ova Vlada napravila regres što se tiče slobode govora i štampe, a tada su, taj provladin list, pa i sama Vlada, pokušali na mene da stave stigmu, rekavši da na Kosovu ima dovoljno slobode štampe. U časopisu Express, jedan moj bivši kolega, napisao je ciničan tekst, u kojem je objavio vest da su "nepoznata maskirana lica pucala u novinara Matošija (dakle mene), koji je posle toga podlegao ranama u Prištinskoj univerzitetskoj klinici". Najzad, taj moj kolega piše da to može da se desi samo u Putinovoj Rusiji, a ne na Kosovu. Ali eto, sada, što se tiče slobode štampe na Kosovu, slobodno može da se kaže da je stanje dramatično, baš kao u Rusiji pod Putinom.
Na Kosovo treba da se vrate četiri osnovna prava, koje je iz zaborava vratio bivši američki predsednik Rossewelt, sloboda govora i štampe, verska sloboda, ekonomska sloboda i najbitnije, sloboda od straha.
Pored Amnesti International-a, Human Right Vatch-a i SEMO, danas je reagovao i Komitet za odbranu novinara (CPJ), tražeći od Vlade Republike Kosova da istraži pretnje smrću novinarima BIRN-a.
Kosovsko društvo mora da daje sebi prioritet, prvo stvaranjem nezavisnog sudstva, a tek posle da počne da priča o nezavisnom novinarstvu i slobodi govora.
Složili smo se sa Avnijom Zogijanom, direktorom nevladine organizacije za antikorupciju "Çohu", koji je takođe bio u toj emisiju, da se društvo mora mobilisati u tom pravcu, da se sledećih pet godina angažuje samo u stvaranju nezavisnog sudstva. Izgleda da su te reči pucanj u prazno jer je kosovsko društvo "smrtno" demobilizovano u smislu civilnog života, a kamo li da pokrene koju građansku akciju. Na Kosovo treba da se vrate četiri osnovna prava, koje je iz zaborava vratio bivši američki predsednik Rossewelt, sloboda govora i štampe, verska sloboda, ekonomska sloboda i najbitnije, sloboda od straha.
Na Kosovu vlada strah svih, ne samo fizički, nego i od umiranja od gladi. Ovo nije moje Kosovo. A gde je građanin, civil, pojedinac? Ima li on neke zahteve? Nema ih. Strahuje. Kosovom vlada nadmoć i samovlašće u ime nacije: etno-nacionalizam i autoritativna vlast.
Subota, 20. jun 2009. godine
Sa mojim kolegom Dautom Durićijem dogovorili smo da idemo na pecanje, na Badovačko jezero. Kupili smo novine, nešto jela i pića i krenuli oko 7:00 u jutro. Bilo je malo ljudi, a među njima i Srba iz Gračanice.
Kosovski Srbi su žrtve beogradske propagande i psihološkog rata između Beograda i Prištine posle rata na Kosovu, instrumentalizovali su Srbe Kosovare za potrebe vlasti.
- Grize li riba?, pitali smo ih.
- Slabo!, odgovorili su nam.
Ipak mnogo vredi malo sunca i razgovora među prijateljima. Ako je nešto dobro uradila aktuelna kosovska Vlada, zaista je to odnos prema građanima srpske zajednice, investirajući puno reči i vremena na toleranciju i sigurnost te zajednice, kao i na slobodu kretanja. Kosovska Vlada posle 17. februara 2008. godine, proglašenjem nezavisnosti, nije napravila nijednu grešku što se tiče srpske zajednice, iako nije postigla neki veći rezultat. Kosovski Srbi su žrtve beogradske propagande i psihološkog rata između Beograda i Prištine posle rata na Kosovu, instrumentalizovali su Srbe Kosovare za potrebe vlasti. Ne kažem da oni imaju sve, ali ipak su sada u mnogo boljem položaju.
Moj kolega Durići, (radili smo zajedno u dnevnom listu "Lajm" pre četiri godina), iako boluje od raka bešike, pun je života. Od njega sam naučio kako se ne predavati. On je sportski novinar, ali piše i komentare za novine, svira harmoniku i bubnjeve, svakog vikenda ide na pecanje. Divim se njegovoj snazi i volji za životom.
Posle podne spavao sam koji sat, a onda sam pročitao jedan odličan tekst u Kohi, Chucka Sudetića i Frona Nazija, pod naslovom "Osnovni kosovski greh". Pratio sam vesti, a onda sam gledao neki film na televiziji.
Nedelja, 21. jun 2009. godine
Spavao sam duže nego obično. Posle jutarnje kafe i par cigareta otišao sam u posetu kod moga oca. On ustaje rano u jutro, za doručak jede parče hleba sa crnom kafom. Kaže da mu je to navika iz kraljevske jugoslavenske vojske. Moli se Bogu, čita koji sat Kuran, a posle toga odmara u bašti čitajući dnevnu štampu. Obično mu kupujem napolitanke, neka stara navika, i voćni sok. Moj otac ima 92. godine i odličnog je zdravlja. On je preživeo skoro celi XX vek, prošao kroz mnoga dramatična razdoblja i dočekao nezavisnost njegove domovine.
Bio je vojnik Kraljevine Jugoslavije u Nišu 1939. godine i mobilizovan u kraljevsku vojsku protiv Nemačke, ali to je kratko trajalo. Od 1941. do 1942. godine bio je u redovima albanskih dobrovoljaca na braniku Etničke Albanije, na istočnoj granici. Posle toga, 1944. godine, pridružio se antikomunističkom pokretu i učesnik je bitke kod Kitke, na Golaku, iza Kosovske Kamenice. Glasao je za nekog Albanaca koji je bio srezni poslanik Radikalne stranke Nikole Pašića. U proleće 1945. godine bio je vojnik albanskog tribuna Idriza Hajrulahua, koji je sa svojim pristalicama, većinom seljacima iz Golaka i Pomoravlja, napao Gnjilane. Posle tri dana ratovanja, partizanske snage su zauzele grad, a moj stari sa istomišljenicima su bili poraženi. Odmah su u Gnjilane ušle zloglasna Bokeljska i takozvana Makedonsko-kosovska brigada, koje su po noći napravile pravu klaonicu od grada, streljajući civile, paleći kuće, hapsivši ljude bez povoda. Moj stari se vratio kući i celog života je obrađivao zemlju. Nikada nije bio komunista, niti je tražio državni posao. Negde šezdesetih je pokušavao u Beogradu da nađe koji posao, ali nije bilo hleba za njega. "Video sam Tita s Naserom u kabriolet mercedesu", priča često. To mu je bila jedina uspomena iz prestonice. Osamdesetih je bio učesnik demonstracija protiv Miloševićeve represije, a kada sam bio uhapšen, 1990. godine, sa osmoricom članova Omladinskog parlamenta, on je prvi i poslednji put sreo doktora Ibrahima Rugovu i Vetona Suroja. Ti susreti su mu bili jedina veza s politikom. Za vreme bombardovanja NATO snaga na srpske snage sigurnosti, nijednom nije napustio kuću u Ajvaliju.
Kada su me srpske snage sigurnosti uhapsile, otele i poslale u konclogor Zabela, u Požarevac, u Srbiji, nije mi palo na pamet da ću se vrati živ, a najmanje da ću njega naći među živima. Ali posle godinu dana, eto, srećom ja sam izašao živ.
"Kada sam čuo preko televizije da je Haljilj živ u Požarevcu, video sam ga kako ulazi na vrata, video sam i ustao da ga pozdravim, ali ta slika mi se izgubila iz vida brzinom svetlosti", pričao je prijateljima. Kada sam ga pitao - Šta je to sloboda i kako on oseća slobodu, uzvratio mi je: "Slobodu niko ne dočeka živ"! To je tema za roman. Imao je pravo. Ja se još borim za slobodu, za šire horizonte građanskih sloboda, za slobodu govora i štampe, a on čita moje tekstove u novinama. I nikada mi nije rekao "prestani" jer u slobodnom Kosovu još je opasno živeti.
Eto, s Božjom pomoći on je preživeo četiri Jugoslavije i nikada se nije plašio. Posle rata glasao je za partiju Hashima Thaçija. Imao je jedanaestoro dece, a nas devet je preživelo. Pre sedam godina mi je umrla majka, a pre pet i najstarija sestra. A "My heroe", znači moj otac, još gleda vesti na televiziji i čita novine, iako ogromnom lupom. Nezadovoljan je svojim borcima za slobodu. "Kradu svi", kaže. "Lažu svi, dodaje. U poslednjim izborima glasao je za građansku opciju Vetona Suroja (Reformistička stranka ORA).
Tačno u podne zvala me je telefonom novinarka lista "Koha", koji izlazi na albanskom jeziku u Skopju. Hoće intervju sa mnom. Tema razgovora je bila zahlađenje odnosa između Skopja i Prištine posle otkazivanja posete predsednika Kosova, Fatmira Sejdiua, Skopju. "Da li je opao uvoz makedonske robe na Kosovu poslednjih dana i da li će Kosovo pokušati da nađe negde drugde svoje ekonomske interese?", pitala me je.
Albanci, što se tiče ekonomije, uskoro će se okrenuti prema nekom vidu ekonomskog nacionalizma. U toj balkanskoj igri inata, najveći gubitnik ipak je Makedonija.
Svakako, Makedonija izigrava neku velesilu na Balkanu, zasnovanu na mega ideji antičke Makedonije, ali će se to ubrzo vratiti kao bumerang jer Kosovo, posle izgradnje nacionalnog puta Drač - Kukës, lakše će se okrenuti prema Albaniji. Zvanična Priština je zatražila od premijera Albanije, Salija Beriše, da joj da na korišćenje luku Shengjin. Ali i Drač je sada samo tri sata vožnje od Prištine.
Albanci, što se tiče ekonomije, uskoro će se okrenuti prema nekom vidu ekonomskog nacionalizma. U toj balkanskoj igri inata, najveći gubitnik ipak je Makedonija. Ona ima neke trzavice sa Bugarskom zbog nacionalnog identiteta, sa Srbijom zbog pravoslavne crkve, sa Grčkom zbog ustavnog imena, a sada i s Kosovom, zbog Bog zna kojih starih ideja. Izgleda da se Makedonija ipak okreće prema Beogradu, a ne prema Albancima, sa kojima deli novu državu, strahujući od integracije sa Albancima.
Opet sam konfuzan i pitam se da li se vraća ponovo divljina na Balkan, gde ima viška istorije i veoma malo hleba?
Uveče sam pročitao prilog Shkelzena Gašija u Kohi, koji ironično apeluje kod premijera Kosova da postavi ponovo Envera Hasanija, novoizabranog sudiju Ustavnog suda, na mesto rektora Univerziteta u Prištini, ako želi da doktorira na temi "Kako sam na konferenciji u Rambouilletu gađao Bujara Bukošija pepeljarom" i to pred jednom kompetitivnom komisijom u sastavu: Arsim Bajrami, bivši rektor i redovni profesor Pravnog fakulteta, Enver Hoxhaj, profesor istorije i Hajredin Kuçi profesor prava - sva trojica ministri.
Ponedeljak, 22. jun 2009. godine
Verbalni rat dveju partija koje su izašle iz OVK (UÇK), AAK Haradinaja i PDK Thaçija, se nastavlja. Dao sam intervju jednom mladom novinaru Infopressa u vezi toga. Razmišljao sam par minuta, ali ipak sam pristao na razgovor s njim, ne zbog lista gde on radi, nego lično zbog njega. On me je "korumpirao" rekavši da je devedesetih, kao srednjoškolac, deklamirao moje stihove, a sada želi moj intervju za provladini list. Pristao sam, misleći kako deca brzo rastu. Taj verbalni rat nazvao sam represijom nad javnošću, naglasivši da nedostatak nezavisnih sudija na Kosovu koriste interesne grupe, čak i mafija, da koncentrišu moć, a tu počinje da se gradi država bezakonja ili "kolumbizacija države".
Mi možemo da govorimo o civilnim pravima i slobodama, o slobodi govora i štampe, tek posle osnivanja nezavisnog sudstva. Sve ostalo je priča za malu decu.
Utorak, 23. jun 2009. godine
Danas u Klubu za inostranu politiku, koji vodi moj kolega i saradnik Veton Surroi, predavanje je održao ambasador Guatemale, Jose Maria Argueta, koji je služio u Peru i Japanu. Zanimljiva je za ovaj moj dnevnik jedna njegova rečenica koju je izgovorio u Prištini. "Obaveza ambasadora jedne male zemlje, kao što je Guatemala ili Kosovo, jeste da on treba da igra ulogu važnog čoveka jedne važne (relevante) zemlje, i da nikada ne postane prosjak!"
Posle predavanja popili smo kafu sa Xhabirom Hamitijem, profesorom Fakulteta za islamske studije, inače modernim političarom (bio je na listi ORA na izborima 2007. godine), koji je bio fizički napadnut od strane grupacija političkog islama na Kosovu. Pričali smo o Iranu i velikom demokratskom buntu protiv diktature Ahamdineđada.
Danas sam napisao nedeljnu kolumnu za Kohu, u kojoj sam naveo da je nacionalni interes Kosovara da stvore nezavisno sudstvo, koje bi moglo da naredi hapšenje, ili koje bi sudilo velike kosovske heroje, ako budu s one strane zakona.
Uveče, sa mojim prijateljem iz dečjih vremena, Hysenom Gashijem, smo otišli u goste kod našeg starog prijatelja, umetnika Hazira Reke, koji je najpoznatiji albanski fotograf, radi za agenciju Reuters, u njegovoj vili u Nerodimju kod Uroševca. Opustili smo se, pričali i pili vino do ponoći, daleko od gradske žurbe, bez novina i televizora. Reka nam je pričao priču godine. On je kazao da su sa ekipom Reutersa danas bili u kampu Roma u Severnoj Mitrovici. Od strane novinara taj kamp je nazvan Logor srama. Evo šta im je jedan stari čovek rekao: "Nema od čega da se živi, sjedimo i pijemo ovo jeftino porodično pivo jer sve naše zanate su nam uzeli Albanci - i četkice za cipele i vage za meranje i kolica, pa i čekiće, a bogami i mesta na kojima smo mi prosili nekada."
Na Kosovu sve više ljudi postaju prosjaci. Eto, kažem, mi ne možemo biti ugledni ljudi koji pripadaju uglednoj naciji i setih se reči guatemalskog ambasadora.
Sreda, 24. jun 2009. godine
Čitam komentare na moj tekst koji je objavljen danas u Kohi. Osećam da nisam usamljeni jahač. Ljudi me ohrabruju i daju pohvale. Ej ljudi, pa to je satisfakcija i suštinski odgovor na pitanje zašto pišemo. Pišem, dakle jesam, a to je nick name u MSN-u jednog mog mladog kolege.
Ako ne bih pisao, onda bih vikao, pomislih. A ja kažem suprotstavljam se, dakle jesam!
Četvrtak, 25. jun 2009. godine
Ponovo moram ustajati rano jer su me pozvali u jutarnju emisiju Koha Vision da prokomentarišem, za njihovu publiku, moje teze o nezavisnosti sudstva.
Interesantno je da kosovske institucije i društvo nisu uopšte reagovale protiv hapšenja Genc Zogaja i njegovog izručenja Beogradu pre dve nedelje u Mađarskoj, na istoj osnovi. Zašto ovo društvo reagira samo za poznate ljude, a ne za obične?
Iz Bugarske dolaze kontraverzne vesti u vezi hapšenja bivšeg generala hrvatske vojske i OVK/UÇK, bivšeg premijera Kosova i lidera Socijaldemokratske partije Kosova, Agima Çekua, kojemu je ovo četvrto hapšenje, počevši od Slovenije, Mađarske, do Kolumbije, na osnovu jedne poternice srpskih vlasti za navodne ratne zločine, koju je Srbija, u vreme Miloševića, ispostavila Interpolu. Institucije, političke partije, pa i civilno društvo, traže od Bugarske da urgentno oslobodi Çekua. Izgleda da i strane države vrše pritisak na Bugarsku u vezi bivšeg generala koji može da bude izručen srpskim vlastima u Beogradu. Zašto se Bugarska sada našla sa one strane barikade, iako je priznala nezavisnost Kosova? To je teško reći. Interesantno je da kosovske institucije i društvo nisu uopšte reagovale protiv hapšenja Genc Zogaja i njegovog izručenja Beogradu pre dve nedelje u Mađarskoj, na istoj osnovi. Zašto ovo društvo reagira samo za poznate ljude, a ne za obične?
Gledam prenos mitinga kod Kukësija, povodom inauguriranja tunela Kalimaša i još nedovršenu autostradu, koja je nazvana "Drum nacije" i koja zaista povezuje Albance, ali ne samo Albance. Interesantno je da ni u Srbiji nema, koliko sam pratio novine, negativnih komentara u vezi tog druma.
Da li se Balkan vraća nazad u doba Skenderbega što se tiče tolerancije i saradnje? Ovo nije anahronično pitanje.
Preko štampe saznao sam da je u Prištini boravio lucidni pesnik Visar Žiti, koji je bio osam godina u zatvoru u Burelju, zloglasnom zatvoru tadašnje Albanije, zbog takozvane agitacije i propagande u vreme diktatora Envera Hodže. Pozvao sam telefonom Valtona Beqirija, ministra kulture u Vladi Hashim Thaçija, i zapitao ga gde mogu da se sretnem s Žitijem, koji je bio na prijemu kod njega. Ministar me je ljubazno uputio u restoran gde je ručao moj omiljeni poeta i humanista. Pre 20 godina, čitajući njegove pesme, napisao sam poeziju o njemu, iako ga nisam lično poznavao. Kada sam ja bio u konclogoru, on mi je "uzvratio" slično – poezijom. Poezija je samostalni univerzum koji živi nezavisno od nas, koji, nas pesnike, privlači u svoju orbitu. "Poezija je ono što ostaje", kazao je Heideger. Eto, nepoznati znanci susreli su se u ovome svetu, obojica među živima. Preživeli smo kada je lakše bilo umirati!
Petak, 26. jun 2009. godine
Predavao sam na konferenciji Saveta za štampu Kosova o slobodi štampe. Ova vlast, iako nominalno demokratska, ruši imidž Kosova na međunarodnoj sceni strahovladom. Ovakvom politikom i pretnjama novinarima, ovo društvo neće nikada ući u proces liberalizacije viza, neće u proces integracija, neće imati investicije i ekonomski prosperitet. Zapitao sam se - kome je premijer Vlade poverio našu slobodu? Zna li ova Vlada nešto o principima slobode? Kako je moguće da su nekadašnji oslobodioci postali neprijatelji same slobode? Između ostalog, rekao sam i to, da novinar na Kosovu, koji uzima zakon u svoje ruke, ne stigne uopšte pred sud jer ako bi se našao pred sudom, to bi bio lični trijumf i trijumf profesije.
Valjda sam ove nedelje pošteno radio, ne samo u mojoj profesiju, nego i kao aktivan građanin ove zemlje, valjda zaslužujem predah? Ne znam da li sam sve obuhvatio, ali zaista sam sve gurnuo ispred sebe, kao buldožer, iako sam manjeg rasta, metar i žilet, kažem kada sam u dobrom raspoloženju.
Planirali smo moj prijatelj Jakup Tahiri i ja da posetimo našeg zajedničkog druga iz "Zabelinih" dana, Đevdeta Bejtulahija, koji živi u Mitrovici. Obojica su ulivali kod mene neku sigurnost u tim teškim danima. Kada sam se ponekada zapitao da li ću izaći živ odavde, odgovarali su uvek sa: "Da, ima izlaza"!
I na kraju, blago vama iz slobodne Evrope, ja ostajem u neslobodi. Ako i jedan jedini građanin moje zemlje, dakle pojedinac, strahuje, ne samo za goli život, ali i da će umreti od gladi, ako ijedan građanin moje zemlje živi u uvetima života kao Romi u Plemetinskom kampu, ili u logoru Severne Mitrovice, ja se ne osećam slobodnim.