Dnevnik za Radio Slobodna Evropa vodio Stevan Filipović, filmski režiser iz Srbije.
Subota, 16. oktobar
U poslednjih deset dana od premijere filma Šišanje, život je imitirao-umetnost-koja-je-imitirala-život na način koji bi retko koji SF pisac mogao da zamisli. Ali to preplitanje stvarnosti i fikcije je pratilo ovaj film od samog početka. Scenario na kome smo Dimitrije Vojnov, Nataša Vranješ, producent Branislav Jević i ja radili od 2006. godine je u velikoj meri menjan kako su se događaji poput upada neonacista na fakultete, njihovih marševa po Srbiji, paljenja romskih naselja ili huliganskog razvaljivanja Beograda na ''mitingu za Kosovo i patike'' 2008. godine dešavali u stvarnom životu. Kako su godine rada na filmu prolazile, sve više smo se udaljavali od prvobitne, žanrovski stilizovane verzije teksta, i išli ka jednom realističnijem tonu, jer se na kraju većina događaja koje smo ''predvideli'' pomenute 2006. zaista i desila na ulicama, na daleko brutalniji i strašniji način nego što je iko mogao da sanja. Ali, ono što me je zapravo najviše potreslo ovih dana nije bila samo još jedna eksplozija nasilja na ulicama, već beskrajni i besramni pokušaji relativizacije i odbacivanja odgovornosti divljaka koji su u tome učestvovali, kao i njihovih političkih inspiratora.
Nedelja, 17. oktobar
Evo i jedne teme koja nema puno veze sa dnevnom politikom, ali je, za filmadžije, vrlo aktuelna. Naime, zaključno sa današnjim danom, Šišanje će imati oko 30.000 gledalaca u beogradskim bioskopima, što nas već čini najgledanijim srpskim filmom ove godine. Ono o čemu autori i producenti razmišljaju u senci ovakve sjajne vesti je uvek isto pitanje- da li će se pojaviti piratska kopija? Ili, preciznije, kad će se kopija pojaviti. I to ne samo iz finansijskih razloga. Za mene kao autora filma je način na koji je on predstavljen publici neverovatno važan. Sociološki gledano, kolektivno iskustvo proživljavanja emocija u bioskopu ili samog izlaska u grad da bi se prisustvovalo projekciji, zaista ne može da se poredi sa gledanjem DivX kopije na kućnom monitoru. O tehničkim parametrima slike i zvuka DivX-a snimljenog mobilnim telefonom u poređenju sa velikim platnom i Dolby Digital surround zvukom da ne govorim. Beograd sad već ima bar 5 jako dobrih bioskopa, u koje ide sve više mladih ljudi, a cena karte je jako povoljna, pogledati film košta manje nego 2 pića u nekom gradskom kafiću. S druge strane, situacija u ostatku zemlje katastrofalna. Novi Sad i Niš za sad bukvalno nemaju bioskop. Možete zamisliti kako je tek u nekim manjim gradovima po Srbiji. Ovo me stavlja u jako čudnu poziciju. S jedne strane, zaista mi je važno da ljudi film gledaju baš u bioskopima, a sa druge strane šta da radite kad vas neko iz Zaječara ili Kragujevca pita: pa, dobro, jel’ treba da dolazim u Beograd da bih video film?? i onda na torrentima krene da traži makar piratsku kopiju?
Ponedeljak, 18. oktobar
Relativizacija divljanja fašističkih bandi po Srbiji se udarnički nastavlja. Predsednik države se u Politici maltene izvinjava i kaže da odgovor države neće biti 'jeziv' kako je ranije najavljeno već 'adekvatan'. A, pitam se, zašto ne bi bio jeziv? Čega ima da se plaši bilo koji normalan, pošten građanin, u čijem je najdirektnijem interesu stavljanje tačke na teror huliganskih hordi? Ova situacija me podseća na akciju Sablja (inače, najuspešniju policijsku akciju u istoriji države), kada su dušebrižnici sa 'patriotske' desnice takođe dizali halabuku kako su Zemuncima, možete zamisliti, ugrožena ljudska prava. Dakle, ljudi koji su direktno učestvovali u najstrašnijim zločinima Miloševićevog režima, imali su problem sa kršenjem ljudskih prava kriminalaca koji su upravo ubili Predsednika Vlade!? Zaista neviđena količina bezobrazluka, ali problem je što taj pristup, plasiran preko 'pravih' medija, nažalost, često urodi plodom, tako da se napad ološa na državu od 10. oktobra i dalje pokušava da predstavi kao ''revolt nezadovoljnih, siromašnih i obespravljenih''.
Utorak, 19. oktobar
Prisustvovao sam odbrani doktorske disertacije jednog od mojih najboljih prijatelja, čoveka koji je na fakultetu imao prosek blizu desetke, sijaset stipendija, a zatim nastavio sjajnu naučnu karijeru- za svojih nepunih 30 godina već ima nekoliko članaka objavljenih u najrelevantnijim svetskim časopisima sa SCI liste, i evo, doktorat. Ono o čemu sam neprekidno razmišljao tokom odbrane je jedna od bolnijih tema moje gereracije. Naime, još na fakultetu vam ne treba puno da shvatite da, ma kakve rezultate pokazivali, živite u državi koju jednostavno nije briga za vas. U Srbiji bukvalno ne postoji ni jedna institucija čiji je osnovni zadatak da talentovane mlade ljude na neki način primeti, konstatuje kao blago ove zemlje, i pokuša da ih na svaki način zadrži. Naprotiv. Koliko stotina, hiljada, priča znate o sjajnim mladim stručnjacima koji nikako nisu mogli da nadju posao u Majčici Srbiji, i na kraju su kapitulirali i otišli u svet, da postanu građani zemalja koje će znati da cene njihovo znanje i talenat?
Ali, ovo ne bi trebalo da čudi. U krajnjoj liniji, živimo u zemlji gde se svako pominjanje ''budućnosti'' od strane političara zapravo odnosi na period do isteka nečijeg mandata. Na bilo kakvo planiranje dalje od toga, investiranje u budućnost, političarska kasta gleda sa podsmehom.
Sreda, 20. oktobar
Danas sam bio na tribini u organizaciji LDP-a na kojoj smo Miljenko Dereta, Čedomir Jovanović i ja pokušali da prozborimo par reči o akutnim temama koje muče Srbiju ovih dana, svako iz svog ugla. Moram da priznam da sam zahvalan što je bar neko od političara odreagovao na Šišanje, i što se setio da nas uključi u ovakvu diskusiju, gde sam, kao predstavnik ekipe filma, mogao da kažem kako cela situacija izgleda iz perspektive nekoga ko je pravio ''sat i po kvalitetnog programa'' o pomenutim temama. Pokušao sam da objasnim i kako je tekao proces stvaranja našeg prethodnog filma, Šejtanovog ratnika, kao i Šišanja, i da pojasnim kako je politička klima i tada i sada u velikoj meri determinisala kako će izgledati i čime će se baviti konačni ''proizvod''.
Ono što mi je zapravo možda bilo najzanimljivije je što sam još jednom video do koje mere profesionalno bavljenje politikom može da bude ograničavajuće za direktno iznošenje stavova, i koliko više slobode imate da o stvarima pričate iz pozicije nestranačke ličnosti i umetnika. Neko bi rekao da je reč o manjku odgovornosti za izgovoreno kod nas koji nismo političari, ali ne bih se složio sa tom konstatacijom. I mi gubimo publiku politički istupajući i birajući ''stranu'', baš kao što i političari gube glasove, ali ipak neki od nas i dalje svesno ulaze u taj rizik, i to u mnogo većem broju nego što takvo ''otvaranje karata'' možete da vidite kod političara.
Četvrtak, 21. oktobar
Šišanje je počelo da dobija pozive na strane festivale. Izuzetno me zanima da li će reakcije na film u Evropi i Americi moći da se porede sa onim što smo doživeli na Novom Zelandu, gde smo bili gosti petostrukog Oskarovca Richarda Taylora (trilogija Gospodar prstenova, King Kong, Narnija, Avatar...), i gde je u bioskopu Petera Jacksona Park Road održano prvo predpremijerno prikazivanje našeg filma. Publika koju su činili vrhunski profesionalci koji su radili na pomenutim holivudskim filmovima je neverovatno pozitivno reagovala na film, a ono što me je najviše obradovalo i iznenadilo koliko su dobro shvaćeni politički motivi i linije priče, kao i likovi, njihovi međusobni odnosi i motivacija. To je bio zaista jedan od najlepših trenutaka u mojoj profesionalnoj karijeri, i najveći kompliment koji sam kao reditelj mogao da dobijem.
Petak, 22. oktobar
Jedna od jako bitnih činjenica vezanih za stvaranje bilo kog filma, koju većina prestavnika medija često ignoriše, ili zaista ne shvata, jeste da je film (rečeno jezikom Tribunala u Hagu) zajednički zločinački poduhvat. Naime, kad god čujete ''film Stevana Filipovića'', morate znati da je pored mene i glumaca u realizaciji učestvovala ekipa od bar nekoliko stotina vrednih, talentovanih i pametnih ljudi, i da je to razlog zašto je sve što vidite i čujete ispalo (uglavnom) kako treba. Zaista bih voleo da je na račun samo par intervjua sa rediteljem i glavnim glumcima, neko dao šansu kostimografima, montažerima, scenografima, kaskaderima ili ekipi zvuka da objasne kako izgleda njihov posao, malo demistifikuju magiju stvaranja filma, i pokažu koliko rada i muke je potrebno da bi se napravilo neko Šišanje. Možda bi uvođenje predmeta Novi mediji (sa elementima osnovnog filmskog obrazovanja) u škole pomoglo da se stvori bolje edukovana publika, mladi ljudi koji bi zahtevali podizanje opšeg nivoa produkcije u Srbiji, i ne bi sutra tako lako prihvatali razna Sela koja gore, kad bi neko pokušao da im to servira u bioskopu ili na televiziji.
Verovatno pusti snovi u zemlji u kojoj Ministarke prosvete izbacuju Darvina iz škola.
Subota, 16. oktobar
U poslednjih deset dana od premijere filma Šišanje, život je imitirao-umetnost-koja-je-imitirala-život na način koji bi retko koji SF pisac mogao da zamisli. Ali to preplitanje stvarnosti i fikcije je pratilo ovaj film od samog početka. Scenario na kome smo Dimitrije Vojnov, Nataša Vranješ, producent Branislav Jević i ja radili od 2006. godine je u velikoj meri menjan kako su se događaji poput upada neonacista na fakultete, njihovih marševa po Srbiji, paljenja romskih naselja ili huliganskog razvaljivanja Beograda na ''mitingu za Kosovo i patike'' 2008. godine dešavali u stvarnom životu. Kako su godine rada na filmu prolazile, sve više smo se udaljavali od prvobitne, žanrovski stilizovane verzije teksta, i išli ka jednom realističnijem tonu, jer se na kraju većina događaja koje smo ''predvideli'' pomenute 2006. zaista i desila na ulicama, na daleko brutalniji i strašniji način nego što je iko mogao da sanja. Ali, ono što me je zapravo najviše potreslo ovih dana nije bila samo još jedna eksplozija nasilja na ulicama, već beskrajni i besramni pokušaji relativizacije i odbacivanja odgovornosti divljaka koji su u tome učestvovali, kao i njihovih političkih inspiratora.
Američka ambasada kao meta huligana i desničara nakon protest protiv nezavisnosti Kosova, Beograd, 22. februar 2008.
Nedelja, 17. oktobar
Evo i jedne teme koja nema puno veze sa dnevnom politikom, ali je, za filmadžije, vrlo aktuelna. Naime, zaključno sa današnjim danom, Šišanje će imati oko 30.000 gledalaca u beogradskim bioskopima, što nas već čini najgledanijim srpskim filmom ove godine. Ono o čemu autori i producenti razmišljaju u senci ovakve sjajne vesti je uvek isto pitanje- da li će se pojaviti piratska kopija? Ili, preciznije, kad će se kopija pojaviti. I to ne samo iz finansijskih razloga. Za mene kao autora filma je način na koji je on predstavljen publici neverovatno važan. Sociološki gledano, kolektivno iskustvo proživljavanja emocija u bioskopu ili samog izlaska u grad da bi se prisustvovalo projekciji, zaista ne može da se poredi sa gledanjem DivX kopije na kućnom monitoru. O tehničkim parametrima slike i zvuka DivX-a snimljenog mobilnim telefonom u poređenju sa velikim platnom i Dolby Digital surround zvukom da ne govorim. Beograd sad već ima bar 5 jako dobrih bioskopa, u koje ide sve više mladih ljudi, a cena karte je jako povoljna, pogledati film košta manje nego 2 pića u nekom gradskom kafiću. S druge strane, situacija u ostatku zemlje katastrofalna. Novi Sad i Niš za sad bukvalno nemaju bioskop. Možete zamisliti kako je tek u nekim manjim gradovima po Srbiji. Ovo me stavlja u jako čudnu poziciju. S jedne strane, zaista mi je važno da ljudi film gledaju baš u bioskopima, a sa druge strane šta da radite kad vas neko iz Zaječara ili Kragujevca pita: pa, dobro, jel’ treba da dolazim u Beograd da bih video film?? i onda na torrentima krene da traži makar piratsku kopiju?
Ponedeljak, 18. oktobar
Relativizacija divljanja fašističkih bandi po Srbiji se udarnički nastavlja. Predsednik države se u Politici maltene izvinjava i kaže da odgovor države neće biti 'jeziv' kako je ranije najavljeno već 'adekvatan'. A, pitam se, zašto ne bi bio jeziv? Čega ima da se plaši bilo koji normalan, pošten građanin, u čijem je najdirektnijem interesu stavljanje tačke na teror huliganskih hordi? Ova situacija me podseća na akciju Sablja (inače, najuspešniju policijsku akciju u istoriji države), kada su dušebrižnici sa 'patriotske' desnice takođe dizali halabuku kako su Zemuncima, možete zamisliti, ugrožena ljudska prava. Dakle, ljudi koji su direktno učestvovali u najstrašnijim zločinima Miloševićevog režima, imali su problem sa kršenjem ljudskih prava kriminalaca koji su upravo ubili Predsednika Vlade!? Zaista neviđena količina bezobrazluka, ali problem je što taj pristup, plasiran preko 'pravih' medija, nažalost, često urodi plodom, tako da se napad ološa na državu od 10. oktobra i dalje pokušava da predstavi kao ''revolt nezadovoljnih, siromašnih i obespravljenih''.
Utorak, 19. oktobar
Živimo u zemlji gde se svako pominjanje ''budućnosti'' od strane političara zapravo odnosi na period do isteka nečijeg mandata. Na bilo kakvo planiranje dalje od toga, investiranje u budućnost, političarska kasta gleda sa podsmehom
Prisustvovao sam odbrani doktorske disertacije jednog od mojih najboljih prijatelja, čoveka koji je na fakultetu imao prosek blizu desetke, sijaset stipendija, a zatim nastavio sjajnu naučnu karijeru- za svojih nepunih 30 godina već ima nekoliko članaka objavljenih u najrelevantnijim svetskim časopisima sa SCI liste, i evo, doktorat. Ono o čemu sam neprekidno razmišljao tokom odbrane je jedna od bolnijih tema moje gereracije. Naime, još na fakultetu vam ne treba puno da shvatite da, ma kakve rezultate pokazivali, živite u državi koju jednostavno nije briga za vas. U Srbiji bukvalno ne postoji ni jedna institucija čiji je osnovni zadatak da talentovane mlade ljude na neki način primeti, konstatuje kao blago ove zemlje, i pokuša da ih na svaki način zadrži. Naprotiv. Koliko stotina, hiljada, priča znate o sjajnim mladim stručnjacima koji nikako nisu mogli da nadju posao u Majčici Srbiji, i na kraju su kapitulirali i otišli u svet, da postanu građani zemalja koje će znati da cene njihovo znanje i talenat?
Ali, ovo ne bi trebalo da čudi. U krajnjoj liniji, živimo u zemlji gde se svako pominjanje ''budućnosti'' od strane političara zapravo odnosi na period do isteka nečijeg mandata. Na bilo kakvo planiranje dalje od toga, investiranje u budućnost, političarska kasta gleda sa podsmehom.
Sreda, 20. oktobar
Danas sam bio na tribini u organizaciji LDP-a na kojoj smo Miljenko Dereta, Čedomir Jovanović i ja pokušali da prozborimo par reči o akutnim temama koje muče Srbiju ovih dana, svako iz svog ugla. Moram da priznam da sam zahvalan što je bar neko od političara odreagovao na Šišanje, i što se setio da nas uključi u ovakvu diskusiju, gde sam, kao predstavnik ekipe filma, mogao da kažem kako cela situacija izgleda iz perspektive nekoga ko je pravio ''sat i po kvalitetnog programa'' o pomenutim temama. Pokušao sam da objasnim i kako je tekao proces stvaranja našeg prethodnog filma, Šejtanovog ratnika, kao i Šišanja, i da pojasnim kako je politička klima i tada i sada u velikoj meri determinisala kako će izgledati i čime će se baviti konačni ''proizvod''.
Ono što mi je zapravo možda bilo najzanimljivije je što sam još jednom video do koje mere profesionalno bavljenje politikom može da bude ograničavajuće za direktno iznošenje stavova, i koliko više slobode imate da o stvarima pričate iz pozicije nestranačke ličnosti i umetnika. Neko bi rekao da je reč o manjku odgovornosti za izgovoreno kod nas koji nismo političari, ali ne bih se složio sa tom konstatacijom. I mi gubimo publiku politički istupajući i birajući ''stranu'', baš kao što i političari gube glasove, ali ipak neki od nas i dalje svesno ulaze u taj rizik, i to u mnogo većem broju nego što takvo ''otvaranje karata'' možete da vidite kod političara.
Četvrtak, 21. oktobar
Šišanje je počelo da dobija pozive na strane festivale. Izuzetno me zanima da li će reakcije na film u Evropi i Americi moći da se porede sa onim što smo doživeli na Novom Zelandu, gde smo bili gosti petostrukog Oskarovca Richarda Taylora (trilogija Gospodar prstenova, King Kong, Narnija, Avatar...), i gde je u bioskopu Petera Jacksona Park Road održano prvo predpremijerno prikazivanje našeg filma. Publika koju su činili vrhunski profesionalci koji su radili na pomenutim holivudskim filmovima je neverovatno pozitivno reagovala na film, a ono što me je najviše obradovalo i iznenadilo koliko su dobro shvaćeni politički motivi i linije priče, kao i likovi, njihovi međusobni odnosi i motivacija. To je bio zaista jedan od najlepših trenutaka u mojoj profesionalnoj karijeri, i najveći kompliment koji sam kao reditelj mogao da dobijem.
Petak, 22. oktobar
Jedna od jako bitnih činjenica vezanih za stvaranje bilo kog filma, koju većina prestavnika medija često ignoriše, ili zaista ne shvata, jeste da je film (rečeno jezikom Tribunala u Hagu) zajednički zločinački poduhvat. Naime, kad god čujete ''film Stevana Filipovića'', morate znati da je pored mene i glumaca u realizaciji učestvovala ekipa od bar nekoliko stotina vrednih, talentovanih i pametnih ljudi, i da je to razlog zašto je sve što vidite i čujete ispalo (uglavnom) kako treba. Zaista bih voleo da je na račun samo par intervjua sa rediteljem i glavnim glumcima, neko dao šansu kostimografima, montažerima, scenografima, kaskaderima ili ekipi zvuka da objasne kako izgleda njihov posao, malo demistifikuju magiju stvaranja filma, i pokažu koliko rada i muke je potrebno da bi se napravilo neko Šišanje. Možda bi uvođenje predmeta Novi mediji (sa elementima osnovnog filmskog obrazovanja) u škole pomoglo da se stvori bolje edukovana publika, mladi ljudi koji bi zahtevali podizanje opšeg nivoa produkcije u Srbiji, i ne bi sutra tako lako prihvatali razna Sela koja gore, kad bi neko pokušao da im to servira u bioskopu ili na televiziji.
Verovatno pusti snovi u zemlji u kojoj Ministarke prosvete izbacuju Darvina iz škola.