Zvezdan Georgijevski je više od tri decenije novinar i kolumnista koji se, sticajem okolnosti, bavi prevodom, a najpoznatiji je u makedonskoj javnosti kao novopečeni satiričar. Radio je za dosta sada glavno blagopočivših novina na svim prostorima nekadašnje Jugoslavije, a svojevremeno je izveštavao i za Balkanski servis Radija Slobodna Evropa. Nije dobijao novinarska priznanja, između ostalog, i zbog toga što nikad nije za njih ni konkurisao, pa mu je tako jedina društvena nagrada "Zlatna Buba Mara za najpopularniji sajt godine", koja mu je svečano uručena ove godine. Rođen u Sloveniji, živi u Skoplju, po prirodi je optimista i nada se da če doživeti kakvu-takvu penziju.
Subota, 23. maj
Vraćam se kući rano ujutru, posle noći provedene u kampu "Slobodište", kako su demonstranti duhovito nazvali prostor ispred zgrade Vlade Republike Makedonije gde već sedmi dan kampuju i tvrde da će ostati tamo sve dok Vlada Nikole Gruevskog ne podnese ostavku. Atmosfera u kampu je puna pozitivne energije. Ima "kampera" svih generacija, ali ipak najbrojniji su mladi i urbani momci i devojke.
Drže se tribine, pozorišni redatelji govore o Brehtovom pozorištu, socijalni radnici o mogućnostima socijalnog zapošljavanja, slikari slikaju, muzičari sviraju, DJ-evi puštaju muziku, a aktivisti drže zapaljive govore. Prijatelj mi, pola u šali, pola u zbilji, kaže da Gruevski ne samo što neće podneti ostavku, već planira selidbu u zgradu Vlade, zajedno sa familijom.
Ovakav kulturnjački kamp ne postoji nigde u svetu. Moj sagovornik je tipični predstavnik takozvane radikalne struje i smatra da bi trebalo zgradu gađati bar jajima. Međutim, velika većina je za ovaj, ajmo ga tako nazvati, kulturnjačko-gandijevski otpor. Misle da će ih policija lako rasterati ako pokušaju sa iole agresivnijim metodama.
Put prema kući me vodi ispred zgrade Sobranja gde u znak podrške makedonskoj Vladi kampuju takozvani kontrademonstranti. Mirno je, očito svi spavaju. Samo se iz jednog šatora čuje nekakva tiha turbofolk muzika. Ova dva kampa, iako su udaljeni samo nekoliko stotina metara, najbolje pokazuju duboku podeljenost makedonskog društva. Prvi kamp se, kako kažu, bori za slobodu i dostojanstvo, a drugi za odbranu Makedonije i makedonske nacije od predstavnika i zapadnih špijuna.
Nenad Veličković
Imam nameru da se malo odmorim (imao sam stvarno napornu sedmicu), ali me pregled pošte sprečava u tome. Naime, dobio sam knjigu "Vitez švedskog stola" Nenada Veličkovića, koju treba da prevedem za jednog makedonskog izdavača. Otkada sam postao frilenser, što je makedonski eufemizam za novinara bez posla - dakle u zadnjih četiri-pet godina - prihvatam svakakve poslove. Eto, čak sam preveo šest-sedam knjiga, iako nisam formalno kvalifikovan za taj posao. Ipak, radujem se ovom poslu, zato što veoma cenim Veličkovića i zato što znam da ću, kao retko kada, uživati u prevodu. Uspostavio sam kontakt i sa autorom, tako da su svi uslovi zadovoljeni.
Međutim, nisam stigao pročitati ni desetak stranica, kada su me nazvali iz Samostalnog sindikata novinara u kojem sam član Izvršnog odbora. Javljaju mi da je krvnički pretučen mladi kolega Saša Ivanovski. Ivanovski je vlasnik portala Maktel i beskompromisni kritičar vlasti i polemičar. Mnogi, čak i opozicionari, ocenjuju da je njegova retorika neprimerna javnoj komunikaciji, a njegov vokabular je često uvredljiv. Ipak, fizičko nasilje nad neistomišljenicima je samo znak histerije i ovdašnje društvene patologije.
Dogovaramo se kako da reagujemo. Saopštenje neće ništa promeniti, pogotovo ako se zna da je Sindikat ignorišu mediji koji su pod Vladinim uticajem, a to su svi najvažniji mediji. Protesti, opet, ne rešavaju ništa, ali su bar vidljiviji. Međutim, ceo grad je blokiran sa protestima i kontra-demonstracijama, pa se odlučujemo za saopštenje i za alarmiranje međunarodne zajednice. U popodnevnim satima opet idem u kamp i konačno na spavanje.
Nedelja, 24 maj
Nedelja je dan za moju kolumnu za portal Okno.mk. To je svojevrsna reč nedelje, ali ovde se događaji odvijaju takvom brzinom da bi čovek morao pisati reč dana. U ovih godinu dana, koliko pišem ovu kolumnu, obrađeni su i "šator", "kamp", "demonstracije", "korupcija", "donacije" itd. Samo nisu "demokratija" i "sloboda".
Otvaram internet i ostajem zatečen informacijom da su poništeni glasovi Makedonije na finalu Pesme Evrovizije. Iskreno, nisam imao pojma da se Evrovizija uopšte održala. Dakle reč bi mogla biti "glasanje" ili "Evrovizija".
Ipak, posle male ankete između mojih kolega, pobeđuje reč "šipka", zbog načina na koji je pretučen kolega Ivanovski. Nekoliko dana pre toga spaljen je džip Branka Tričkovskog, doajena makedonskog žurnalizma, malo pre toga fizički je napadnut Slavčo Dimitrov, aktivist u LGBT pokretu. Na sve ovo državni organi ili su mlako ili nisu opšte reagovali.
U popodnevnim saatima opet idem prema Vladi, ali ovoga puta ne ispred, već iza zgrade Vlade, gde se nalazi jedna od zadnjih skopskih kultnih kafana "Kod Žabara". Treba da se nađem sa koleginicom koja se upravo vratila sa neke konferencije u Austriji. Zajedno smo radili jedan kompleksni projekat o međunacionalnim odnosima u Makedoniji, a ona je od organizatora konferencije trebala da podigne honorar. Malo sam razočaran jer honorar nije onoliki koliko sam očekivao, ali, što kaže jedan moj kolega, pare uvek stignu na vreme.
Naime, upravo su mi blokirali račun zbog nekakvog poreza kojeg navodno nisam platio. U Makedoniji je na snazi Zakon o prisilnom izvršenju i praktično se računi i imovina blokiraju bez sudske procedure. Hiljade i hiljade ljudi su žrtve ovog zakona, čija je osnovna namena kratkoročno spašavanje države od bankrota.
Posle susreta sa koleginicom, opet idemo ispred zgrade Vlade. Pada kiša, ali kamperi se ne daju omesti. Naprotiv, još su puni entuzijazma.
Ponedeljak, 25. maj
Ilustrativna fotografija
Danas je u Makedoniji neradni dan. Razume se, nije to zbog nekadašnjeg Dana mladosti, odnosno rođendana Josipa Broza. Iskreno, u Makedoniji su i najrigidniji jugonostalgičari već zaboraili Maršala. U državi vlada takav haos da se nema vremena ni za nostalgiju.
Juče je bio dan sveslovenskih prosvetitelja Svetog Kirila i Metodija, ali zbog toga što je praznik pao u nedelju, danas je neradni dan. Ironija je u tome da se uveo državni praznik pismenosti u periodu kada je država upravo najnepismenija.
Ovo je šansa da se konačno malo odmorim. Protekle sedmice sam bio čak na tri pogreba, a dva od njih su bili pogrebi novinara iz moje generacije. Bez obzira na dijagnozu smrti, pravi razlog je stres.
Skoro cela moja generacija ne samo što je ostala bez posla, već su joj mediji zatvorili vrata i za bilo kakve honorare. Sada, posle višedecenijskog staža, šetamo ulicama, nikome potrebni, zdravstveno i fizički propali i sasvim izvan mode, a mlađe kolege nas doživljavaju kako matorce koji se vuku po kafanama i trabunjaju o kojekakvim novinarskim standardima.
Sudbina, sročena u rečenici "Gde si bio? Nigde! Šta si radio? Ništa!", zaista ubija. Eto, zato danas ne radim ništa.
Utorak, 26. maj
Za danas je najavljen novi susret četiri lidera najvećih stranaka u Makedoniji - dve makedonske i dve albanske. Niko ništa ne očekuje. Lider opozicije Zoran Zaev je najavio da će produžiti sa emitovanjem takozvanih "bombi", što dovoljno govori da se pregovori nalaze na mrtvoj tački.
Zoran Zaev
Reč je, dakle, o nelegalno prisluškivanim razgovorima koji otkrivaju kriminal vlasti, dosad neviđenih razmera. Opozicioni lider tvrdi da je država nelegalno prisluškivala čak više od 20.000 građana, a na snimcima se čuju i glasovi premijera Gruevskog i njegovih najbližih saradnika kako dogovaraju prisvajanje građevinskih placeva na atraktivnim lokacijama, rušenje objekata zbog političke osvete, izborne krađe, čak prikrivanje ubistva. Zaev u kontinuitetu emituje ove snimke još od februara. Međutim, prekinuo je objavljivanje kada su pregovori o rešenju krize počeli. Sada opet nastavlja.
Po završetku sastanka "velike četvorke", ne saopštavaju se nikakvi novi elementi. Uostalom, čini se da su političke stranke skoro sasvim delegitimisane. Iako je jasno da država ovako više ne može da funkcioniše, niko se ne usuđuje da predvidi razvoj događaja.
Utorak je, inače, i dan za kafanu. Svakog utorka se sastajem sa nekoliko kolega u kafani. To nam je neka zamena za kancelariju. Širi krug kolega i prijatelja zna gde da nas nađe, pa mu to dođe kao svojevrsni prijemni dan. Tu menjamo informacije, dogovaramo poslove, savetujemo se...
Sreda, 27. maj
Na dnevnom redu je sastanak sa kolegom Sašom Kokalanovim. Zajedno radimo projekat "Koza nostra". To je satirični portal, nalik Onionu ili tačnije beogradskom Njuz.netu. Moj deo posla je pisanje i uređivanje priloga od dve stranice u dnevnom listu Sloboden pečat. Međutim, Sloboden pečat, jedan od retkih opozicionih štampanih medija, ima ozbiljne finansijske probleme, pa je sudbina mog priloga sasvim neizvesna.
Razmišljamo da se odvažimo i da odvojimo prilog i posebno štampamo nedeljno izdanje, slično onome što je svojevremeno radio Feral Tribune u Hrvatskoj, ali nemamo nijednog sponzora na vidiku. Sve jače firme su u nekakvim poslovnim relacijama sa makedonskom Vladom i niko neće da stavlja trn u zdravu nogu, finansirajući satiru.
U popodnevnim satima lider opozicije Zoran Zaev, u kampu ispred Vlade, pušta nove "bombe". Nisam impresioniran. Opet se radi o zaštiti nekog kriminala, zbog toga što je švercer nafte bio donator vladajuće stranke. Ali, na to smo već navikli.
Četvrtak, 28. maj
Vreme je vlažno. Kao u Vijetnamu. Lenj sam. U ovakvim trenucima uvek se setim onog pravila da je čoveku dozvoljena samo jedna greška u toku dana: da ustane iz kreveta. Ali, moram pisati tekstove za Kozu nostru. To je sedam naslova od po desetak redova, ali svaki tekst je kozerija za sebe, a meni se komparacija sa Vijetnamom ne skida iz glave.
Nikada sebe nisam doživljavao kao satiričara, već upravo suprotno, kao veoma racionalnog novinara. I, eto, posle više od 30 godina staža, doživljavam najveću popularnost kao autor Koze nostre, odnosno kao čovek koji nasmejava druge ljude. To mi i ne smeta puno. Čak je zabavno kada vidim da se ljudi razočaraju kada me prvi put upoznaju. Očekuju od mene pravu kanonadu viceva i duhovitosti, a ne dobijaju ništa više od suvislih odgovora u nekakvom bonton stilu.
Karl Bilt
Na vestima javljaju da će u ponedeljak u Skoplju doći visoki predstavnik Evropske unije za proširenje Johanes Han, a da je EU imenovala Karla Bilta za specijalnog predstavnika za Makedoniju. Informacija nije potvrđena, ali, ipak, ovaj format međunarodne diplomatije dovoljno govori o ozbiljnosti situacije.
Petak, 29. maj
I danas je neradni dan. Odavno se ne mogu snaći sa državnim praznicima, pogotovo onim sa religioznim karakterom i promenljivim datumom. Danas je Sveti Duh ili Duhovdan, odnosno Zadušnica, kako mi ovde kažemo. Oni koji među svojim bliskima imaju mrtve odlaze na groblje, a ja ih - na žalost - imam poprilično. Nedavno mi je umro otac, pa je poseta groblju prosto neizbežna.
Zbog toga što je neradni dan, ni danas neću uspeti završiti svoju birokratiju sa blokiranim računom. Međutim, upravo zbog verskog praznika, danas se ne očekuju nikakvi politički pregovori, ni dopunske "bombe", pa se nadam da ću valjda početi sa prevodom knjige Nenada Veličkovića.
Iako se držim maksime "Ni dana bez retka", odjednom mi pada na pamet da je ovo prvi put u mojih 55 godina života da pišem dnevnik. Ako sutra slučajno na mom kompjuteru otvorim folder sa naslovom "Dnevnik za RSE", verovatno ću i produžiti.