Nenad Milosavljević je novinar redakcije satiričnog sajta Njuz.net. Kalio se u velikom broju srpskih klasičnih medija, da bi se na kraju, upravo u trenutku kada je razmišljao vredi li povući se iz novinarskog posla, u potpunosti pronašao u satiri kao izrazu. Smatra da je glupost najveći, ali i najžilaviji neprijatelj čoveka, ali isto tako je uveren i da je možemo pobediti.
Subota
Subota je dan kada pokušavam da se isključim iz toka informacija, afera, medija, političkih intriga i uobičajenog ludila koje često ume da se iz radnih dana prelije na vikend. Vrlo retko uspem u tome. Jednog dana kada sebi budem mogao da priuštim luksuz pravog odmora i kada ne budem imao nikakve obaveze, živ nisam kako ću se snaći.
Shvatio sam da sam zaboravio kako se odmara. U momentima kada nemam obaveza, često zateknem sebe kako sam kao na iglama i ne znam šta bih sa sobom. Tako bude svaki put kad ne isplaniram slobodno vreme. Ovog puta je, međutim, drugačije. Moja lepša polovina odlučila je da pravi razne unikatne ukrase za novogodišnje praznike, pa smo išli u kineski tržni centar da nabavi repromaterijal.
Meni su te kineske radnje inače jako zabavne. Prosto je neverovatno šta se sve tu može videti i naći i mislim da bih mogao danima da bazam i otkrivam razne gluposti. Mislim, oni ne da prave, recimo, plastično voće, oni imaju i plastično voće koje je šatro istrulilo, ej. Zato mi nije žao što sam ovu subotu potrošio upravo na obilazak kineskih prodavnica. Vredelo je svakog minuta.
Nedelja
Iako je nedelja dan za odmor, ova je nekako obeležena neprijatnom nervozom i prepucavanjem na relaciji četnici-partizani, a sve uoči premijere prve epizode serije „Ravna Gora“ Radoša Bajića.
Kao neko ko nije ni na jednoj ni na drugoj strani, pogledao sam tu epizodu onako laički, kao što gledam bilo koji drugi filmski program. Sumnjam da ću pogledati drugu epizodu jer je prva bila toliko spora, dosadna, patetična i prepuna grešaka da je to bilo izuzetno teško za gledanje.
Odem potom na internet, a tamo – rat. Ako ti se ne sviđa, komunjara si, ako ti se sviđa, nemaš pojma o filmu i četnik si, sve u svemu – težak cirkus.
I ponovo se zapitam kako je moguće da se i posle toliko decenija mi živo sporimo oko ovog pitanja? Ok, ja razumem da je mnogima to bitno, da je to bio građanski rat unutar globalnog rata koji je ostavio velike posledice i ožiljke, ali zar stvarno nije vreme da krenemo napred?
Ljudi koji ne poštuju svoju prošlost verovatno ne mogu imati ni budućnost. Ljudi koji, međutim, počnu da žive u prošlosti gotovo sigurno neće imati budućnost.
Gledajući sve to, neko bi rekao da nama i nije toliko loše. Pomislio bi čovek, čim se mi toliko bavimo prošlošću, znači da nam je sadašnjost lepa i uređena, a budućnost izvesna i bezbrižna. Realnost je, međutim, mnogo strašnija. Toliko strašna da se njome sve manje bavimo, a sve se češće vraćamo u skoriju prošlost kako bismo je preispitivali ili u dalju, kako bismo živeli staru slavu. Ne vidim kako će nam bilo šta od toga doneti dobro u budućnosti.
Ponedeljak
Svako ko se bar jednom zatekao u Beogradu u vreme praznika, zna koliko grad ume da bude miran i gotovo sablasan. Ne sablasan u nekakvom negativnom smislu, već više onako lepo sablasan. Tako je i ovog ponedeljka.
Možemo da čujemo tišinu kakvu nismo često u prilici da opazimo. Ipak, ako se ja pitam, drago mi je što takvih perioda ima samo nekoliko u toku godine i što ne traju predugo.
Razlog je prost. Ma koliko u Srbiji mnogo toga ne funkcionisalo, ma koliko zamerki mi imali jedni na druge, nekako sam oduvek voleo tu našu temperamentnost. Nije mi, doduše, drago kada se ona kanališe na pogrešne načine pa preraste u destrukciju i slične stvari.
Taj naš temperament najbolje vidim kada otputujem van zemlje pa se vratim. Odeš tako negde u inostranstvo, sve fino, uređeno, možda malo i sterilno, a onda se vratiš u Beograd, uđeš u poluraspadnuti autobus za čijim je volanom neko ko je nedavno gledao prenos Formule 1,turira ga do besvesti, a ti stežeš šipku i misliš „Okej, preživeo sam tri avionska presedanja, a sad ću da poginem u raspadnutoj 75-ici“.
Stigneš najzad nekako do centra grada i kako kročiš na ulicu, osetiš onu poznatu buku i opuštenost. Posle nekog vremena to opet uzmeš zdravo za gotovo, prestaneš i da primećuješ, bar do sledećeg putovanja.
Još samo da naučimo kako da taj temperament i neposrednost koristimo na konstruktivan i kreativan način, a da od drugih naučimo ono što nam može koristiti i Srbija bi mogla da postane zaista dobro mesto za život.
Utorak
Utorak je dan kada u redakciji kolege i ja standardno imamo dosta posla od kada je sa emitovanjem počela emisija „24 minuta sa Zoranom Kesićem“, za koju Njuz piše scenario. U međuvremenu, povremeno ispratim šta se dešava na društvenim mrežama, mada se trenutno nalazim u fazi da pokušavam da se ne uključujem previše u polemike na internetu. Jer, kada podvučeš crtu, shvatiš koliko vremena izgubiš na rasprave koje na kraju nemaju mnogo svrhe.
Svako u raspravu uđe sa određenim stavom, argumentima ili „argumentima“, ali se vrlo retko dešava da neko promeni mišljenje nakon beskrajne polemike, čak i ukoliko mu budu pruženi valjani argumenti. Nekako nismo spremni da saslušamo jedni druge. I sam ponekad podlegnem tom sindromu.
Važnije nam je da u toj virtuelnoj javnost ispadnemo pametni i principijelni, pa makar ono što zastupamo bilo i pogrešno. Danas zastupamo određeni stav zato što je u pitanju neko ko nam je lično ili profesionalno simpatičan, sutradan po istoj temi zastupamo potpuno drugačiji stav jer su akteri ljudi koje ne poznajemo ili ne volimo i tako u beskraj.
Mnogo je to u vetar bačenog vremena, a tog resursa smo, makar ćemo se oko toga složiti, već previše bacili. Ili ni oko toga nismo saglasni?
Sreda
Danas me je šokirao podatak koji je izneo Milorad Antić, predsednik Foruma srednjih stručnih škola Beograda, koji glasi da je od 25 učenika prvog razreda jedne srednje škole u Beogradu samo njih dvoje znalo tablicu množenja.
Danas je situacija toliko dramatična da su se stvari, bar ako sudimo ovim podacima, potpuno okrenule. Potpuno je poražavajuće ako je ovo prava slika našeg obrazovnog sistema i “obrazovanja” koje deca stiču. Više bih voleo da je to deo šire slike koja možda nije baš toliko loša, ali PISA testiranja iz godine u godinu polako uništavaju moje uverenje da je nešto od našeg obrazovnog sistema preživelo dugogodišnju destrukciju.
Na kraju dana, posle snimanja emisije “24 minuta sa Zoranom Kesićem”, razgovarao sam sa jednim mladim predavačem sa novosadskog univerziteta, koji mi je rekao da je neverovatno sa kolikim neznanjem studenata se on susreće.
Za to vreme, dok propadaju mladi ljudi koji još nisu ni zakoračili u život, a koji bi sutradan trebalo da vode ovu zemlju, mi se bavimo mitovima iz prošlosti, glupostima od kojih nema nikakve praktične koristi i koje će nam, ako tako nastavimo, vrlo skoro doći glave. Naročito u kombinaciji sa ekstremno neobrazovanim mladim generacijama.
Četvrtak
Danas sam se začudio kada sam video da dnevni list “Blic” i dalje “jaše” temu o “seksi savetnici” iz Ministarstva spoljnih poslova. Pokupili ljudi slike te devojke sa Fejsbuka i forsiraju temu na naslovnoj strani već danima.
Kaže poslovično “dobro obavešteni izvor” Blica da je ona tamo primljena preko veze, pa još završila Megatrend, a još eto i zgodne okolnosti što je ona lepa i nalazi se na funkciji. Dobra riba, što bi se reklo, pa hajde da cedimo temu, ionako je dosadno, ništa se ne dešava, Srbija je sjajna zemlja, nema se šta istraživati, a i mi smo privatni medij, nemamo nikakvu društvenu ulogu pa što bismo pisali o bilo kakvoj ozbiljnoj temi, naročito ako ona ne podrazumeva makar jedan par sisa, po mogućstvu golih.
Ali nije čak ni Blic toliki problem, koliko činjenica da su upravo ti tekstovi najčitaniji i najkomentarisaniji. Zamisli to: neka seksi riba, pa još savetnica, mada bi bolje bilo da je sekretarica, ali nema veze, voleo bih ja da ona i mene malo savetuje. Pa to je, bre, san svakog prosečnog potentnog Srbina! Srpski san, takoreći. Fotelja i seksi savetnica, šta čovek još može da poželi?
Samo još da uspemo da štrajkom iznudimo onih 56 plata koje nam duguje lopuža od poslodavca i nebo će biti granica.
Petak
Ovog petka je na poslu bilo vrlo dinamično, s obzirom da dosta materijala za štampano izdanje Njuza, koje izlazi uz vikend izdanje “Danasa”, nije bilo spremno. Koliko može da bude stresno, to isto tako može biti i injekcija adrenalina na kraju radne nedelje, pa ko kako voli.
Vesti u međuvremenu manje-više standardne. Žena Željka Mitrovića se prepucava javno sa radnicom koja je objavila da nije mesecima dobila platu i poziva ostale nezadovoljne radnike da daju otkaz. Google Street View zalutao u Kaluđerici, čime se na bizaran način obistinio tekst Njuza objavljen pre više od godinu dana sa gotovo identičnim naslovom.
Kao šlag na tortu, sajt Balkanist objavljuje mejlove koji su navodno procureli iz agencije SIEPA i u kojima se vrlo lepo mogu sagledati sva beskrupuloznost, bezobzirnost i bahatost javnih institucija prilikom poslovanja i trošenja novca građana. Sve u svemu, jedno zanimljivo štivo za uz popodnevnu kafu i završetak radne nedelje, a koje će (ukoliko su u pitanju autentični dokumenti), nadam se, doživeti i adekvatnu reakciju nadležnih organa.
Dok i oni nekome ne zasmetaju, pa poželi da ih ukine. Ništa me ne bi iznenadilo.
Subota
Subota je dan kada pokušavam da se isključim iz toka informacija, afera, medija, političkih intriga i uobičajenog ludila koje često ume da se iz radnih dana prelije na vikend. Vrlo retko uspem u tome. Jednog dana kada sebi budem mogao da priuštim luksuz pravog odmora i kada ne budem imao nikakve obaveze, živ nisam kako ću se snaći.
Shvatio sam da sam zaboravio kako se odmara. U momentima kada nemam obaveza, često zateknem sebe kako sam kao na iglama i ne znam šta bih sa sobom. Tako bude svaki put kad ne isplaniram slobodno vreme. Ovog puta je, međutim, drugačije. Moja lepša polovina odlučila je da pravi razne unikatne ukrase za novogodišnje praznike, pa smo išli u kineski tržni centar da nabavi repromaterijal.
Meni su te kineske radnje inače jako zabavne. Prosto je neverovatno šta se sve tu može videti i naći i mislim da bih mogao danima da bazam i otkrivam razne gluposti. Mislim, oni ne da prave, recimo, plastično voće, oni imaju i plastično voće koje je šatro istrulilo, ej. Zato mi nije žao što sam ovu subotu potrošio upravo na obilazak kineskih prodavnica. Vredelo je svakog minuta.
Nedelja
Iako je nedelja dan za odmor, ova je nekako obeležena neprijatnom nervozom i prepucavanjem na relaciji četnici-partizani, a sve uoči premijere prve epizode serije „Ravna Gora“ Radoša Bajića.
Kao neko ko nije ni na jednoj ni na drugoj strani, pogledao sam tu epizodu onako laički, kao što gledam bilo koji drugi filmski program. Sumnjam da ću pogledati drugu epizodu jer je prva bila toliko spora, dosadna, patetična i prepuna grešaka da je to bilo izuzetno teško za gledanje.
Odem potom na internet, a tamo – rat. Ako ti se ne sviđa, komunjara si, ako ti se sviđa, nemaš pojma o filmu i četnik si, sve u svemu – težak cirkus.
I ponovo se zapitam kako je moguće da se i posle toliko decenija mi živo sporimo oko ovog pitanja? Ok, ja razumem da je mnogima to bitno, da je to bio građanski rat unutar globalnog rata koji je ostavio velike posledice i ožiljke, ali zar stvarno nije vreme da krenemo napred?
Ljudi koji ne poštuju svoju prošlost verovatno ne mogu imati ni budućnost. Ljudi koji, međutim, počnu da žive u prošlosti gotovo sigurno neće imati budućnost.
Gledajući sve to, neko bi rekao da nama i nije toliko loše. Pomislio bi čovek, čim se mi toliko bavimo prošlošću, znači da nam je sadašnjost lepa i uređena, a budućnost izvesna i bezbrižna. Realnost je, međutim, mnogo strašnija. Toliko strašna da se njome sve manje bavimo, a sve se češće vraćamo u skoriju prošlost kako bismo je preispitivali ili u dalju, kako bismo živeli staru slavu. Ne vidim kako će nam bilo šta od toga doneti dobro u budućnosti.
Ponedeljak
Svako ko se bar jednom zatekao u Beogradu u vreme praznika, zna koliko grad ume da bude miran i gotovo sablasan. Ne sablasan u nekakvom negativnom smislu, već više onako lepo sablasan. Tako je i ovog ponedeljka.
Možemo da čujemo tišinu kakvu nismo često u prilici da opazimo. Ipak, ako se ja pitam, drago mi je što takvih perioda ima samo nekoliko u toku godine i što ne traju predugo.
Razlog je prost. Ma koliko u Srbiji mnogo toga ne funkcionisalo, ma koliko zamerki mi imali jedni na druge, nekako sam oduvek voleo tu našu temperamentnost. Nije mi, doduše, drago kada se ona kanališe na pogrešne načine pa preraste u destrukciju i slične stvari.
Taj naš temperament najbolje vidim kada otputujem van zemlje pa se vratim. Odeš tako negde u inostranstvo, sve fino, uređeno, možda malo i sterilno, a onda se vratiš u Beograd, uđeš u poluraspadnuti autobus za čijim je volanom neko ko je nedavno gledao prenos Formule 1,turira ga do besvesti, a ti stežeš šipku i misliš „Okej, preživeo sam tri avionska presedanja, a sad ću da poginem u raspadnutoj 75-ici“.
Stigneš najzad nekako do centra grada i kako kročiš na ulicu, osetiš onu poznatu buku i opuštenost. Posle nekog vremena to opet uzmeš zdravo za gotovo, prestaneš i da primećuješ, bar do sledećeg putovanja.
Još samo da naučimo kako da taj temperament i neposrednost koristimo na konstruktivan i kreativan način, a da od drugih naučimo ono što nam može koristiti i Srbija bi mogla da postane zaista dobro mesto za život.
Utorak
Utorak je dan kada u redakciji kolege i ja standardno imamo dosta posla od kada je sa emitovanjem počela emisija „24 minuta sa Zoranom Kesićem“, za koju Njuz piše scenario. U međuvremenu, povremeno ispratim šta se dešava na društvenim mrežama, mada se trenutno nalazim u fazi da pokušavam da se ne uključujem previše u polemike na internetu. Jer, kada podvučeš crtu, shvatiš koliko vremena izgubiš na rasprave koje na kraju nemaju mnogo svrhe.
Svako u raspravu uđe sa određenim stavom, argumentima ili „argumentima“, ali se vrlo retko dešava da neko promeni mišljenje nakon beskrajne polemike, čak i ukoliko mu budu pruženi valjani argumenti. Nekako nismo spremni da saslušamo jedni druge. I sam ponekad podlegnem tom sindromu.
Važnije nam je da u toj virtuelnoj javnost ispadnemo pametni i principijelni, pa makar ono što zastupamo bilo i pogrešno. Danas zastupamo određeni stav zato što je u pitanju neko ko nam je lično ili profesionalno simpatičan, sutradan po istoj temi zastupamo potpuno drugačiji stav jer su akteri ljudi koje ne poznajemo ili ne volimo i tako u beskraj.
Mnogo je to u vetar bačenog vremena, a tog resursa smo, makar ćemo se oko toga složiti, već previše bacili. Ili ni oko toga nismo saglasni?
Sreda
Danas me je šokirao podatak koji je izneo Milorad Antić, predsednik Foruma srednjih stručnih škola Beograda, koji glasi da je od 25 učenika prvog razreda jedne srednje škole u Beogradu samo njih dvoje znalo tablicu množenja.
Ilustracija
U “moje vreme” (a srednju školu sam završio 2001. godine) đaci koji nisu znali tako elementarne stvari smatrani su problematičnima i sa njima se posebno radilo kroz dopunsku nastavu. Nekada je imalo efekta, nekada ne, ali takvih nije bilo više od dvoje ili troje po razredu. Nekada je bilo sramota ne znati.Danas je situacija toliko dramatična da su se stvari, bar ako sudimo ovim podacima, potpuno okrenule. Potpuno je poražavajuće ako je ovo prava slika našeg obrazovnog sistema i “obrazovanja” koje deca stiču. Više bih voleo da je to deo šire slike koja možda nije baš toliko loša, ali PISA testiranja iz godine u godinu polako uništavaju moje uverenje da je nešto od našeg obrazovnog sistema preživelo dugogodišnju destrukciju.
Na kraju dana, posle snimanja emisije “24 minuta sa Zoranom Kesićem”, razgovarao sam sa jednim mladim predavačem sa novosadskog univerziteta, koji mi je rekao da je neverovatno sa kolikim neznanjem studenata se on susreće.
Za to vreme, dok propadaju mladi ljudi koji još nisu ni zakoračili u život, a koji bi sutradan trebalo da vode ovu zemlju, mi se bavimo mitovima iz prošlosti, glupostima od kojih nema nikakve praktične koristi i koje će nam, ako tako nastavimo, vrlo skoro doći glave. Naročito u kombinaciji sa ekstremno neobrazovanim mladim generacijama.
Četvrtak
Danas sam se začudio kada sam video da dnevni list “Blic” i dalje “jaše” temu o “seksi savetnici” iz Ministarstva spoljnih poslova. Pokupili ljudi slike te devojke sa Fejsbuka i forsiraju temu na naslovnoj strani već danima.
Kaže poslovično “dobro obavešteni izvor” Blica da je ona tamo primljena preko veze, pa još završila Megatrend, a još eto i zgodne okolnosti što je ona lepa i nalazi se na funkciji. Dobra riba, što bi se reklo, pa hajde da cedimo temu, ionako je dosadno, ništa se ne dešava, Srbija je sjajna zemlja, nema se šta istraživati, a i mi smo privatni medij, nemamo nikakvu društvenu ulogu pa što bismo pisali o bilo kakvoj ozbiljnoj temi, naročito ako ona ne podrazumeva makar jedan par sisa, po mogućstvu golih.
Ali nije čak ni Blic toliki problem, koliko činjenica da su upravo ti tekstovi najčitaniji i najkomentarisaniji. Zamisli to: neka seksi riba, pa još savetnica, mada bi bolje bilo da je sekretarica, ali nema veze, voleo bih ja da ona i mene malo savetuje. Pa to je, bre, san svakog prosečnog potentnog Srbina! Srpski san, takoreći. Fotelja i seksi savetnica, šta čovek još može da poželi?
Samo još da uspemo da štrajkom iznudimo onih 56 plata koje nam duguje lopuža od poslodavca i nebo će biti granica.
Petak
Ovog petka je na poslu bilo vrlo dinamično, s obzirom da dosta materijala za štampano izdanje Njuza, koje izlazi uz vikend izdanje “Danasa”, nije bilo spremno. Koliko može da bude stresno, to isto tako može biti i injekcija adrenalina na kraju radne nedelje, pa ko kako voli.
Vesti u međuvremenu manje-više standardne. Žena Željka Mitrovića se prepucava javno sa radnicom koja je objavila da nije mesecima dobila platu i poziva ostale nezadovoljne radnike da daju otkaz. Google Street View zalutao u Kaluđerici, čime se na bizaran način obistinio tekst Njuza objavljen pre više od godinu dana sa gotovo identičnim naslovom.
Kao šlag na tortu, sajt Balkanist objavljuje mejlove koji su navodno procureli iz agencije SIEPA i u kojima se vrlo lepo mogu sagledati sva beskrupuloznost, bezobzirnost i bahatost javnih institucija prilikom poslovanja i trošenja novca građana. Sve u svemu, jedno zanimljivo štivo za uz popodnevnu kafu i završetak radne nedelje, a koje će (ukoliko su u pitanju autentični dokumenti), nadam se, doživeti i adekvatnu reakciju nadležnih organa.
Dok i oni nekome ne zasmetaju, pa poželi da ih ukine. Ništa me ne bi iznenadilo.