Dnevnik za Radio Slobodna Evropa vodila Mila Turajlić, filmska rediteljka iz Beograda.
Turajlić je autorka dokumentarca "Cinema Komunisto" koji je imao svoju premijeru na čuvenom Tribeca Film Festivalu 2011. Stvorila je film o zemlji koja više ne postoji.
Redateljica priča kroz oči Leke Konstatinovića koji je bio Titov osobni kinooperater i, koji je pokazivao Titu film svake večeri pune 32 godine.
Mila je studirala film u Beogradu a ovaj dokumentarac, kako mnogi ističu, bio je ujedno obračun s prošlošću.
Petak, 25.5.2012.
Dan mladosti. Poslednjih pet godina Dan mladosti sam provela snimajući posetioce u Kući cveća, pre svega grupu starih gardista, među kojima je bio i Leka Konstantinović, Titov kinooperater, koji ima posebno mesto u mom filmu “Cinema Komunisto”. Prvih godina nije bilo mnogo posetilaca, grob je bio prilično napušten. Od tada je Muzej istorije Jugoslavije postao jedan od najdinamičnijih u Srbiji, vođen ekipom mladih i veoma entuzijastičnih ljudi, a Titov grob je postao prava turistička destinacija. Biram da ne odem. Leke više nema, a i atmosfera se promenila. Vašar bedževa, pioniriskih marama, nekih emocija sa kojima se ne poistovećujem. Moje interesovanje za Kuću cveća je bilo vezano za zvanična mesta sećanja i simboliku koju ona danas imaju. Zbunjuje me način na koji večito tražimo nešto što bi uzdigli na mesto svetinje, kao da bi kritički stav spram istorijskih tokova njih obezvredio.
Večeras je otvoren Mikser festival, odlazim sa sestrom i njenim drugaricama da bacimo pogled. Ove godine Mikser se dešava na raznim lokacijama u Savamali, kao deo šireg projekta koji ima za cilj da Savamalu oživi na način na koji su Brick Lane u Londonu, i druge radničke četvrti po svetu postale kulturna jezgra. Ulazimo u zgradu Beogradske zadruge. Mladi posetioci usta otvorenih od čuda gledaju u velelepno centralno stepeniše, skulpture, svečanu salu na prvom spratu. Sve zapušteno, oronulo, na ivici propasti. Ulazimo u šalter salu, divni starinski stakleni šalteri, stari lift u sefu. Sve napušteno, nezbrinuto. Šta bi neko civilizovanije društvo od ovoga napravilo? U najmanju ruku bi ga spasilo, a najkreativniji bi mu našli i neku novu namenu. Odlazimo dosta utučene. Daleko smo mi od Brick Lane-a.
Danas je izgoreo Bioskop Kozara. Koliko sam filmova tamo gledala u detinjstvu! Užasno sam tužna dok gledam kako gase požar. Ode još jedan deo starog Beograda, i naše filmske istorije. Zanimljivo je da se svaki prijatelj sa kojim sam se čula javlja sa istom rečenicom – da to nije slučajno, sad mogu da naprave novi kafić/lounge bar/fancy mesto za hipstersko okupljanje. Mrzim te ljude zbog kojih smo postali cinici.
Subota 26.5.2012.
Večeras se “Cinema Komunisto” prikazuje na dva mesta – u Kumrovcu, u sklopu proslave Dana mladosti, i u Kulturnom centru u Valjevu. Prihvatila sam poziv da odem u Valjevo, veoma se trudim da prihvatam pozive van Beograda, da se tamo upoznam sa publikom i predstavim im film.
Pre par nedelja sam prošla kroz Valjevo sa mamom, i prihvatile smo poziv Vigora Majića, direktora Petnice, da svratimo i vidimo rekonstruisani centar. Stigle smo na gradilište koje je vrvelo od aktivnosti i imale priliku da vidimo šta je sve izgrađeno. Nove laboratorije, prostorije za rad, smeštaj, biblioteka. Čoveku bude drago da se ovako nešto posvećeno razvoju naučnog talenta mladih ljudi odigrava u našoj zemlji. Poseban utisak ostavljaju detalji poput elektronskih kartica za otključavanje vrata u sobama, i bežični internet u celom prostoru. G. Majić nam objašnjava da je njima cilj da se ta deca naviknu i na životne standarde koji postoje u razvijenom svetu, kako bi sutra u njemu boravila bez straha i zazora. Jasno mi je da sve to ne bi bilo moguće bez instinskog entuzijazma i angažovanja ljudi koji tu rade. Razmišljam koliko bi ova zemlja bila drugačija kada bi se na više ključih mesta našli takvi pravi ljudi.
Nedelja 27.5.2012.
Danas se na Fakultetu organizacionih nauka organizuje debatni turnir u kome učestvuju početnici i iskusni debateri sa raznih fakulteta iz Beograda i iz Novog Sada. Turnir organizuje NVO “Otvorena komunikacija”, u čijem sam osnivanju 1998. godine učestvovala, i čiji sam predsednik bila tokom celih studija.
Pristala sam da dođem i sudim, uživanje mi je da se povremeno vratim u te vode. Teme se objavljuju 15 minuta pred početak runde, kao i strana koju će timovi braniti. Napeta atmosfera tokom brzih priprema u hodniku, i kreću debate. Veoma prijatno sam iznenađena standardom debate, i kvalitetom saveta koji iskusni debateri daju svojim kolegama. Ova generacija je veoma daleko stigla i nedavno su osvojili ulogu domaćina Evropskog debatnog prvenstva koje će se u avgustu održati u Beogradu.
2001. godine bila sam u prvom timu iz Srbije koji je učestvovao na Evropskom debatnom prvenstvu, a ovi mladi ljudi su 10 godina kasnije podneli kandidaturu da ga dovedu u Beograd i uspeli u tom naumu. Nosim sa sobom kameru da snimim debate, sa idejom da iskoristimo materijal u promo filmu koji će biti pušten na otvaranju Evropskog prvenstva u Beogradu u avgustu. Mislim da je važno da se i javnosti prikaže značaj ovog događaja, i koliko se kroz debatu mlade generacije uče kulturi javne komunikacije i civilizovanog neslaganja.
Ponedeljak 28.5.2012.
Francuski institut u petak organizuje prvu konferenciju za filmske arhive na Balkanu u cilju razvijanja strategije za njihovo spasavanje. Francuski državni arhiv je pokrenuo ovu inicijativu, i okupiće predstavnike raznih arhiva da pričaju o stanju njihovih depoa i načinu na koji se arhiva može spasti.
Utorak 29.5.2012.
Intenzivno radimo na pripremi novog filma. Stiže nam mejl od potencijalnog francuskog koproducenta, šalje nam beleške o scenariju, i strategiju za ‘napad’ na francuske fondove i televizije. Koprodukcije sa drugim zemljama su sudbina svih filmadžija koji rade u malim zemljama kao što je naša, gde televizijsko tržište ne postoji, a nacionalni filmski fond ne može da podrži projekte sa velikom količinom para.
Dogovoram sastanak sa Francuzom na festivalu u Šefildu na koji idem za dve nedelje, da učestvujem u panelu o stanju u dokumentarnom filmu na Balkanu. Završavam powerpoint prezentaciju, u kojoj pokušavam da predstavim koliko smo uspeli da sa pojedinačnih inicijativa entuzijasta pređemo na sredinu sa kulturnom politikom i sistemom podrške dokumentarnom filmu. Teško je dati konkretne podatke pošto se kod nas ništa zapravo ne zna.
Ovog proleća smo posle više od 20 godina dobili Zakon o kinematografiji. Zakonom je malo šta zapravo uređeno a ministar kulture nam je poručio da to nama, filmadžijama, ostavlja prostor da se izborimo za uredbe i rešenja koja želimo. I tako smo zasukali rukave. Rediteljka Andrijana Stojković nas je organizovala kada je izašao predlog pravilnika rada Filmskog centra Srbije koji vodi konkurse za finansiranje filmova, jer je u tom pravilniku dugometražni dokumentarni film naprosto ispušten iz vida. Predviđen je konkurs za dugometražne igrane filmove i konkurs za kratke projekte - igrane, dokumentarne, animirane i eksperimentalne. Time je pokazana zastarelost celog koncepta, jer je u poslednjih 20 godina dugometražni dokumentarni film ušao u bioskope, i na najprestižnijim svetskim festivalima počeo da otima nagrade igranim filmovima, kao što se desilo ove godine u Berlinu. A kod nas se dokumentarni film i dalje doživaljava kao nešto čemu je mesto na Kratkom metru, između animiranih i eksperimentalnih projekata. Situacija je za sada nerešena, a ja se dovijam kako da to predstavim na powerpointu.
Sreda 30.5.2012.
Iz Londona stiže ugovor od našeg engleskog distributera. “Cinema Komunisto” će igrati u bioskopima u Londonu i par gradova širom Engleske, nakon čega će izaći i na DVDju u Engleskog i Irskoj. Još od premijere filma sam sa producentskim timom donela odluku da ćemo film sami distribuirati, umesto uobičajene prakse da se potpiše sa nekim velikim agentom koji onda dalje odlučuje o sudbini filma. Ova odluka nas je koštala mnogih početničkih grešaka, ali se godinu dana kasnije ispostavlja kao dragoceno iskustvo. Savladali smo pravljenje festivalskih strategija, prodaju televizijama, organizaciju univerzitetskih turneja (od Harvarda preko Jejla do Ciriha) i sad smo stigli do pravljenja DVD izdanja.
Popodne se nalazim na kafi sa kolegama dokumentaristima, Borisom i Mladenom. U Beogradu je koreanski producent čiji dokumentarci trenutno osvajaju najviše pažnje na svetskim festivalima. On je tu sa svojim rediteljem pošto im film montira srpska montažerka. Koreancima se veoma sviđa saradnja sa našim ljudima, a i atmosfera u Beogradu, voleli bi da dođu sa još nekim projektom. Pričamo o potencijalu za koprodukciju sa Srbijom, ali nas tu veoma koči što nismo u MEDIA programu Evropske unije, pa tako saradnja sa nama ne otvara put ka dodatnim evropskim fondovima.
Pre par nedelja sam na nekoj tribini prišla ženi iz Ministarstva kulture koja je zadužena za sklapanje protokola saradnje sa inostranstvom i pitala je zašto Srbija nije u MEDIA programu – Hrvatska je ušla pre par godina, Bosna ulazi sledećeg meseca, jedino mi nismo pristupili ovom projektu, koji znači mogućnost konkurisanja raznim evropskim fondovima za podršku audiovizuelnom sektoru. Žena mi saopštava da je njoj besmisleno da ulazimo u projekat koji ističe 2013. godine, pa ćemo tako čekati da vidimo šta će nastati posle njega. Ostajem zapanjena da je tako važna odluka doneta sa tako banalnim rezonom, da produkcija u Srbiji zbog toga gubi godinu i po dana potencijalnog finansiranja, i da o tome opet odlučuju birokrate koje nemaju veze sa pravljenjem filmova.
Četvrtak 31.5.2012.
Uprkos tome što sam sebi obećala da neću gledati, na kraju ipak palim televizor. Prvi program RTS-a, prenos konstituisanja Narodne skupštine, nakon čega novi predsednik polaže zakletvu.
Krećemo od poslanika. Posle recitacije, neki se krste. Ja se krstim u čudu. Novinar koji komentariše prenos priča u prazno, i na ekranu paradiraju ista lica koja gledamo već 20 godina. Zamišljam kako bi recimo izgledao prenos CNN-a? Što neki novinar nije seo i uradio svoj posao i napravio nam neku interesantnu prezentaciju: koliko poslanika po prvi put seda u skupštinsku klupu, ko su najmlađi poslanici i njihove biografije, ko su ljudi sa najdužim stažom, da saznamo nešto više o ovim ljudima koji će da rade za nas. Usput saznajemo da su “skoro svi” od 250 poslanika tu. Niko ne pita gde su onih 7 koji nedostaju, i koja to preča posla imaju od toga da budu na svom radnom mestu?
Onda stižemo do polaganja zakletve novog predsednika. Deluje mi prosto nestvarno, kao da gledam arhivu iz neke prošlosti koja nije smela da se desi. Ali Nikolićev neuverljivi državnički gravitas mi je na dalekom drugom mestu. Na vrhu spiska stvari koje nisu smele da se dese je ipak (sada) bivši predsednik Tadić koji je čitavom konceptu volje građana i predstavničke demokratije pljunuo u lice, onda kada je rešio da se igra muzičkih stolica sa funkcijama prihvatajući mesto premijera. Gasim televizor. Bljak.
Petak 1.6.2012.
Sutra krećem za Nemačku na drugu sesiju EURODOC-a. U pitanju je evropski program za razvoj kreativnih dokumentarnih filmova. Traje godinu dana, sastoji se od tri jedno-nedeljne sesije. Na prvoj, u februaru, radili smo na scenariju, na ovoj ćemo raditi na budžetima i koproducentskim ugovorima, a na trećoj u septembru ćemo predstavljati projekat urednicima i finansijerima sa evropskih televizija. Ovo je prvi put da neki projekat iz Srbije učestvuje na EURODOC-u, jer kako nismo članovi MEDIA programa, tehnički ne možemo da učestvujemo. Uspeli smo da ih ubedimo da nam dozvole da konkurišemo, i još dobili stipendiju za putne troškove.
Posle Nemačke idem za Englesku gde ću na scenariju raditi sa mentorima iz čuvenog Binger Laba, a nakon toga za Skoplje, na radionicu na Makedox festivalu, gde ću sa danskim montažerom 5 dana prolaziti kroz već snimljeni materijal i raditi na izgradnji priče. Na svim ovim mestima srešću se sa prijateljima koje sam stekla na raznim festivalima na koje sam putovala sa “Cinema Komunistom.” Svi smo dokumentarni nomadi, i zapravo činimo jednu malu porodicu u kojoj prijateljstvo i podrška ipak nadvladaju konkurenciju. Ovaj ‘šetajući’ način rada na filmu veoma pomaže, jer cilj i jeste razviti film koji je ‘naša’ priča ali koji ima potencijal za svetski život, jer se od dokumentarnog filma u Srbiji teško može živeti. A to je moj izbor i borba koju sam rešila da vodim. Tema, kao što se vidi, ima svugde.
Turajlić je autorka dokumentarca "Cinema Komunisto" koji je imao svoju premijeru na čuvenom Tribeca Film Festivalu 2011. Stvorila je film o zemlji koja više ne postoji.
Redateljica priča kroz oči Leke Konstatinovića koji je bio Titov osobni kinooperater i, koji je pokazivao Titu film svake večeri pune 32 godine.
Mila je studirala film u Beogradu a ovaj dokumentarac, kako mnogi ističu, bio je ujedno obračun s prošlošću.
Petak, 25.5.2012.
Dan mladosti. Poslednjih pet godina Dan mladosti sam provela snimajući posetioce u Kući cveća, pre svega grupu starih gardista, među kojima je bio i Leka Konstantinović, Titov kinooperater, koji ima posebno mesto u mom filmu “Cinema Komunisto”. Prvih godina nije bilo mnogo posetilaca, grob je bio prilično napušten. Od tada je Muzej istorije Jugoslavije postao jedan od najdinamičnijih u Srbiji, vođen ekipom mladih i veoma entuzijastičnih ljudi, a Titov grob je postao prava turistička destinacija. Biram da ne odem. Leke više nema, a i atmosfera se promenila. Vašar bedževa, pioniriskih marama, nekih emocija sa kojima se ne poistovećujem. Moje interesovanje za Kuću cveća je bilo vezano za zvanična mesta sećanja i simboliku koju ona danas imaju. Zbunjuje me način na koji večito tražimo nešto što bi uzdigli na mesto svetinje, kao da bi kritički stav spram istorijskih tokova njih obezvredio.
Večeras je otvoren Mikser festival, odlazim sa sestrom i njenim drugaricama da bacimo pogled. Ove godine Mikser se dešava na raznim lokacijama u Savamali, kao deo šireg projekta koji ima za cilj da Savamalu oživi na način na koji su Brick Lane u Londonu, i druge radničke četvrti po svetu postale kulturna jezgra. Ulazimo u zgradu Beogradske zadruge. Mladi posetioci usta otvorenih od čuda gledaju u velelepno centralno stepeniše, skulpture, svečanu salu na prvom spratu. Sve zapušteno, oronulo, na ivici propasti. Ulazimo u šalter salu, divni starinski stakleni šalteri, stari lift u sefu. Sve napušteno, nezbrinuto. Šta bi neko civilizovanije društvo od ovoga napravilo? U najmanju ruku bi ga spasilo, a najkreativniji bi mu našli i neku novu namenu. Odlazimo dosta utučene. Daleko smo mi od Brick Lane-a.
Danas je izgoreo Bioskop Kozara. Koliko sam filmova tamo gledala u detinjstvu! Užasno sam tužna dok gledam kako gase požar. Ode još jedan deo starog Beograda, i naše filmske istorije. Zanimljivo je da se svaki prijatelj sa kojim sam se čula javlja sa istom rečenicom – da to nije slučajno, sad mogu da naprave novi kafić/lounge bar/fancy mesto za hipstersko okupljanje. Mrzim te ljude zbog kojih smo postali cinici.
Subota 26.5.2012.
Večeras se “Cinema Komunisto” prikazuje na dva mesta – u Kumrovcu, u sklopu proslave Dana mladosti, i u Kulturnom centru u Valjevu. Prihvatila sam poziv da odem u Valjevo, veoma se trudim da prihvatam pozive van Beograda, da se tamo upoznam sa publikom i predstavim im film.
Razmišljam koliko bi ova zemlja bila drugačija kada bi se na više ključih mesta našli takvi pravi ljudi.
Nedelja 27.5.2012.
Danas se na Fakultetu organizacionih nauka organizuje debatni turnir u kome učestvuju početnici i iskusni debateri sa raznih fakulteta iz Beograda i iz Novog Sada. Turnir organizuje NVO “Otvorena komunikacija”, u čijem sam osnivanju 1998. godine učestvovala, i čiji sam predsednik bila tokom celih studija.
Pristala sam da dođem i sudim, uživanje mi je da se povremeno vratim u te vode. Teme se objavljuju 15 minuta pred početak runde, kao i strana koju će timovi braniti. Napeta atmosfera tokom brzih priprema u hodniku, i kreću debate. Veoma prijatno sam iznenađena standardom debate, i kvalitetom saveta koji iskusni debateri daju svojim kolegama. Ova generacija je veoma daleko stigla i nedavno su osvojili ulogu domaćina Evropskog debatnog prvenstva koje će se u avgustu održati u Beogradu.
2001. godine bila sam u prvom timu iz Srbije koji je učestvovao na Evropskom debatnom prvenstvu, a ovi mladi ljudi su 10 godina kasnije podneli kandidaturu da ga dovedu u Beograd i uspeli u tom naumu. Nosim sa sobom kameru da snimim debate, sa idejom da iskoristimo materijal u promo filmu koji će biti pušten na otvaranju Evropskog prvenstva u Beogradu u avgustu. Mislim da je važno da se i javnosti prikaže značaj ovog događaja, i koliko se kroz debatu mlade generacije uče kulturi javne komunikacije i civilizovanog neslaganja.
Ponedeljak 28.5.2012.
Francuski institut
Otvoreni su Molijerovi dani u Francuskom institutu, i odlazim sa gostima na večeru u Klubu književnika. Priča se naravno o rezultatima predsedničkih izbora u Francuskoj i u Srbiji. Francuzima je teško da daju procenu šta Olandova pobeda znači za evropsku budućnost Francuske, nama još teže. Pokazuje se da je lakše zaključiti šta je poruka koju su glasači poslali, nego šta su posledice te odluke.Francuski institut u petak organizuje prvu konferenciju za filmske arhive na Balkanu u cilju razvijanja strategije za njihovo spasavanje. Francuski državni arhiv je pokrenuo ovu inicijativu, i okupiće predstavnike raznih arhiva da pričaju o stanju njihovih depoa i načinu na koji se arhiva može spasti.
Utorak 29.5.2012.
Intenzivno radimo na pripremi novog filma. Stiže nam mejl od potencijalnog francuskog koproducenta, šalje nam beleške o scenariju, i strategiju za ‘napad’ na francuske fondove i televizije. Koprodukcije sa drugim zemljama su sudbina svih filmadžija koji rade u malim zemljama kao što je naša, gde televizijsko tržište ne postoji, a nacionalni filmski fond ne može da podrži projekte sa velikom količinom para.
Dogovoram sastanak sa Francuzom na festivalu u Šefildu na koji idem za dve nedelje, da učestvujem u panelu o stanju u dokumentarnom filmu na Balkanu. Završavam powerpoint prezentaciju, u kojoj pokušavam da predstavim koliko smo uspeli da sa pojedinačnih inicijativa entuzijasta pređemo na sredinu sa kulturnom politikom i sistemom podrške dokumentarnom filmu. Teško je dati konkretne podatke pošto se kod nas ništa zapravo ne zna.
Ovog proleća smo posle više od 20 godina dobili Zakon o kinematografiji. Zakonom je malo šta zapravo uređeno a ministar kulture nam je poručio da to nama, filmadžijama, ostavlja prostor da se izborimo za uredbe i rešenja koja želimo. I tako smo zasukali rukave. Rediteljka Andrijana Stojković nas je organizovala kada je izašao predlog pravilnika rada Filmskog centra Srbije koji vodi konkurse za finansiranje filmova, jer je u tom pravilniku dugometražni dokumentarni film naprosto ispušten iz vida. Predviđen je konkurs za dugometražne igrane filmove i konkurs za kratke projekte - igrane, dokumentarne, animirane i eksperimentalne. Time je pokazana zastarelost celog koncepta, jer je u poslednjih 20 godina dugometražni dokumentarni film ušao u bioskope, i na najprestižnijim svetskim festivalima počeo da otima nagrade igranim filmovima, kao što se desilo ove godine u Berlinu. A kod nas se dokumentarni film i dalje doživaljava kao nešto čemu je mesto na Kratkom metru, između animiranih i eksperimentalnih projekata. Situacija je za sada nerešena, a ja se dovijam kako da to predstavim na powerpointu.
Predstava 'Zoran Đinđić, foto: Večernje novosti
Uveče idemo na predstavu “Dr. Zoran Đinđić” u Ateljeu 212. Oduvek sam bila veliki ljubitelj političkog pozorišta. Prva predstava koje se sećam je “Knez Pavle”. O predstavi se ovih dana dosta piše, imala sam želju da lično vidim i formiram stav. Izlazimo sa utiskom da je u pitanju mnogo buke ni oko čega. Raspravu selimo u Srpsku kafanu, gde zaključujemo da je tema svakako važna, da se otvaraju pitanja od suštinskog značaja, ali da je simbolika toliko očigledna i napadna da je zapravo rezultat banalan, a time možda i sama tema banalizovana.Sreda 30.5.2012.
Iz Londona stiže ugovor od našeg engleskog distributera. “Cinema Komunisto” će igrati u bioskopima u Londonu i par gradova širom Engleske, nakon čega će izaći i na DVDju u Engleskog i Irskoj. Još od premijere filma sam sa producentskim timom donela odluku da ćemo film sami distribuirati, umesto uobičajene prakse da se potpiše sa nekim velikim agentom koji onda dalje odlučuje o sudbini filma. Ova odluka nas je koštala mnogih početničkih grešaka, ali se godinu dana kasnije ispostavlja kao dragoceno iskustvo. Savladali smo pravljenje festivalskih strategija, prodaju televizijama, organizaciju univerzitetskih turneja (od Harvarda preko Jejla do Ciriha) i sad smo stigli do pravljenja DVD izdanja.
Popodne se nalazim na kafi sa kolegama dokumentaristima, Borisom i Mladenom. U Beogradu je koreanski producent čiji dokumentarci trenutno osvajaju najviše pažnje na svetskim festivalima. On je tu sa svojim rediteljem pošto im film montira srpska montažerka. Koreancima se veoma sviđa saradnja sa našim ljudima, a i atmosfera u Beogradu, voleli bi da dođu sa još nekim projektom. Pričamo o potencijalu za koprodukciju sa Srbijom, ali nas tu veoma koči što nismo u MEDIA programu Evropske unije, pa tako saradnja sa nama ne otvara put ka dodatnim evropskim fondovima.
Pre par nedelja sam na nekoj tribini prišla ženi iz Ministarstva kulture koja je zadužena za sklapanje protokola saradnje sa inostranstvom i pitala je zašto Srbija nije u MEDIA programu – Hrvatska je ušla pre par godina, Bosna ulazi sledećeg meseca, jedino mi nismo pristupili ovom projektu, koji znači mogućnost konkurisanja raznim evropskim fondovima za podršku audiovizuelnom sektoru. Žena mi saopštava da je njoj besmisleno da ulazimo u projekat koji ističe 2013. godine, pa ćemo tako čekati da vidimo šta će nastati posle njega. Ostajem zapanjena da je tako važna odluka doneta sa tako banalnim rezonom, da produkcija u Srbiji zbog toga gubi godinu i po dana potencijalnog finansiranja, i da o tome opet odlučuju birokrate koje nemaju veze sa pravljenjem filmova.
Četvrtak 31.5.2012.
Uprkos tome što sam sebi obećala da neću gledati, na kraju ipak palim televizor. Prvi program RTS-a, prenos konstituisanja Narodne skupštine, nakon čega novi predsednik polaže zakletvu.
Tadić je čitavom konceptu volje građana i predstavničke demokratije pljunuo u lice, onda kada je rešio da se igra muzičkih stolica sa funkcijama prihvatajući mesto premijera.
Onda stižemo do polaganja zakletve novog predsednika. Deluje mi prosto nestvarno, kao da gledam arhivu iz neke prošlosti koja nije smela da se desi. Ali Nikolićev neuverljivi državnički gravitas mi je na dalekom drugom mestu. Na vrhu spiska stvari koje nisu smele da se dese je ipak (sada) bivši predsednik Tadić koji je čitavom konceptu volje građana i predstavničke demokratije pljunuo u lice, onda kada je rešio da se igra muzičkih stolica sa funkcijama prihvatajući mesto premijera. Gasim televizor. Bljak.
Petak 1.6.2012.
Sutra krećem za Nemačku na drugu sesiju EURODOC-a. U pitanju je evropski program za razvoj kreativnih dokumentarnih filmova. Traje godinu dana, sastoji se od tri jedno-nedeljne sesije. Na prvoj, u februaru, radili smo na scenariju, na ovoj ćemo raditi na budžetima i koproducentskim ugovorima, a na trećoj u septembru ćemo predstavljati projekat urednicima i finansijerima sa evropskih televizija. Ovo je prvi put da neki projekat iz Srbije učestvuje na EURODOC-u, jer kako nismo članovi MEDIA programa, tehnički ne možemo da učestvujemo. Uspeli smo da ih ubedimo da nam dozvole da konkurišemo, i još dobili stipendiju za putne troškove.
Posle Nemačke idem za Englesku gde ću na scenariju raditi sa mentorima iz čuvenog Binger Laba, a nakon toga za Skoplje, na radionicu na Makedox festivalu, gde ću sa danskim montažerom 5 dana prolaziti kroz već snimljeni materijal i raditi na izgradnji priče. Na svim ovim mestima srešću se sa prijateljima koje sam stekla na raznim festivalima na koje sam putovala sa “Cinema Komunistom.” Svi smo dokumentarni nomadi, i zapravo činimo jednu malu porodicu u kojoj prijateljstvo i podrška ipak nadvladaju konkurenciju. Ovaj ‘šetajući’ način rada na filmu veoma pomaže, jer cilj i jeste razviti film koji je ‘naša’ priča ali koji ima potencijal za svetski život, jer se od dokumentarnog filma u Srbiji teško može živeti. A to je moj izbor i borba koju sam rešila da vodim. Tema, kao što se vidi, ima svugde.