Gorčin Stojanović, reditelj, umetnički direktor Jugoslovenskog dramskog pozorišta – u ovom času: reditelj Molijerovog "Don Žuana" u svom pozorištu. Između "Hamleta", u istom teatru, pre 25 godina, tada 25-godišnjaka kome je to bila tek četvrta premijera u takozvanoj karijeri, i ove predstave, stoji ono što zovemo zreli život, i u njemu teatar, film, televizija, pisanje, objavljivanje, knjige, putovanja, ljubav – ali pre svega očinstvo. Najuzbudljivija činjenica života.
Subota, 11. februar
Prvi progon "Don Žuana". Progon, kakva neobična reč za prvi prolazak kroz celinu predstave bez zaustavljanja. Vidiš celinu na kojoj si radio nekoliko meseci sa glumcima, a pre toga sam. Kad je ovaj Molijerov komad posredi, radi se o godinama. Nosiš temu u sebi, osećaš, potom formulišeš, čitaš "bočne" stvari, a pre svega – razmišljaš. I sad je nešto pred tobom. Uzbudljiva situacija. Ponekad frustrirajuća, ponekad neočekivano zadovoljavajuća. Don Žuan, ovaj kojeg mi radimo, melanholik je u iskanju slobode.
Iskanju – dakle, traženju, ali i zahtevanju. Kako to stoji sa nama u ovom času, nama ovdašnjima, nama u ovom našem svetu? Jesmo li spremni za slobodu? Je li nam ona uopšte potrebna? Ili je dovoljna slobodna trgovina, protok robe, ljudi i ideja? Ako pozorište ne pokušava da se suoči sa metafizičkim – ono onda nije umetnost. Posle probe, put za Sombor. Igra se "Heimatbuch".
Nedelja, 12. februar
Sunčana nedelja u Somboru. Sinoć je igrana predstava koju sam tamo radio pre godinu i kusur – "Knjiga o zavičaju", "Heimatbuch" po tekstu Kaće Čelan, nekada aktivne učesnice jugoslovenskog pozorišnog prostora. Sada, Kaća živi na drugom kraju sveta. Njen komad, pak, živi posle trideset godina, tamo gde mu je mesto – u Somboru, pričajući priču o onome što je ovom svetu ovde, na severozapadu Bačke, imanentno: zajedništvu i uzajamnosti. Lepota ove priče je u tome, a ne u raskopavanju rana.
A rana ima, itekako. O tome se ne ćuti u predstavi. Ali se govori o ljubavi i slobodi. "Sloboda je ljubav. Ljubav je sloboda", kaže pobednik zaljubljen u zabranjenu gubitnicu u predstavi. Kad bi Don Žuan umeo ovo da razume, da li bi bio Don Žuan? Ili to on razume, ali nije u stanju da voli? Je li onda uistinu slobodan? Kad bi bilo jednostavnih odgovora, da li bi pitanja bila izlišna?
Ponedeljak, 13. februar
Moj sin danas puni deset godina. Usred probe Don Žuana na sceni Jugoslovenskog dramskog, shvatam da sam pre tačno deset godina, u podne, prisustvao njegovom izlasku u ovaj svet i da sam presekao pupčanu vrpcu. Svet je tada izgledao drugačije, ovaj naš, neposredni, i onaj koji zovemo "velikim". Činilo se da je manje neizvesnosti i straha. Zganarel govori o strahu, ponavljamo tu reč, tu se više ne radi o njegovom strahu od gospodara, pozorište ima uopštavajuću moć ne lišavajući se konkretnog. Ili ja još uvek u to verujem? Jer, mnogo je jednoznačnog teatra, zovem ga "publicističkim", ne vređajući publicisitiku, ali ne dopuštajući da ona postane zamenom za umetnost.
Pozorište je umetnost. Književnost je umetnost. Publicistika jeste lepo pisanje, može, katkad, postati i književnost, primenjena književnost. Ali nije i ne može biti umetnost. Ostajem staromodan: pozorište je umetnost, i to takva koja neprestano ukazuje na čovekovu nesavršenost i pruža utehu zbog te nesavršenosti. Moja mala porodica stara je danas stotinu godina. Polovina tog broja pripada meni. Kakav će svet ostati mom sinu?
Utorak, 14. februar
Za svet ne znam, ali mogu sa naslutim kakva će Srbija ostati mom sinu, ako on ostane u Srbiji. Nije obećavajuće. Danas je proba drugačija, nisu svi tu, zapravo, radimo poslednja "ćišćenja". Opet jedna gruba reč, gruba zbog značenja koje je dobila poslednjih dve decenije na Balkanu. Pročišćenje, pak – katarza – to je ono čemu težimo u pozorištu, to je ono što, na izvestan način, pokušavamo krajem Don Žuana, kroz božanstveni glas Katarine Jovanović na Bodlerovog "Don Žuana u paklu", igrom Sonje Vukićević koja u predstavi igra ulogu koja se zove Vreme.
Kod Molijera, to je tek lice iz jedne kratke didaskalije, u naš predstavi, po smaknuću Don Žuana, nastaje orgija Vremena. Ili, hajdegerovski rečeno – vremenitosti. Podsećanje na ljudsku nesavršenost? Da. U reci Vremena, velika činjenica Smrti, tako kaže Kiš varirajući Euripida u “Elektri”. Radimo, dakle, kraj predstave – predstave o kraju. Jer, o tome, o kraju, reč je kod Molijera. Kraj egzistencije nije i kraj bitka. Ni bivanja. Stiže poziv da otkrijemo bistu Mire Stupice u Šapcu, na festivalu Pozorišno proleće, Jagoš Marković – a ko drugi? – i ja.
Vest o predsedničkim izborima u Srbiji taka mala i beznačajna pred temom Don Žuana i igrom Lionela Mesija (na fotografiji)
Radujemo se tome, nas dvojica. Naš umetničko-prijateljski dijalog traje dugo. Radujemo se što su se Šapčani setili činjenice da je Mira tada Todorović bila članica šabačkog teatra, radujemo se tome što se to pozorište vraća sebi i srpskom teatru u celini, a radujemo se i što ćemo se družiti u Šapcu. Probamo dalje, Sergej Trifunović i ja, njegove monologe iz predstave, tražimo Zganarelov ugao u velikoj temi kojom se bavimo. Igramo se. Sve celomudreno u teatru u slavu je jedne stvari – igre. Uveče je glavna igra. Barselona igra protiv Pari Sen Žermena. Ima li u ovom danu mesta za vesti o tome ko će se kandidovati za predsednika Srbije? Verovatno. Ali to je tako malo i beznačajno pred temom Don Žuana i igrom Lionela Mesija.
Sreda, 15. februar
Igre Lionela Mesija nije bilo. Barselonu je uništio Pari Sen Žermen njenim sopstvenim načinom. Ja jesam navijač Barselone, ali poraz je posve zaslužen. PSŽ igrao je i lepo i pametno. Danas smo se bavili prvim i drugim činom Don Žuana, otvaranjem velike teme, dakle. Uspešna proba. A predveče, čekajući "Slagalicu", najdugovečniji te ve kviz, moju omiljenu razbibrigu, nabasao sam na obraćanje predsednika koji je već bivši, iako izbori još nisu raspisani.
Praznik je, Dan državnosti. Nisam slušao ton, prebirao sam po gitari i gledao lica. Nekadašnji maneken rata, maneken stranke koja je podržavala zločin, maneken vlasti, maneken države, maneken moći, a sada čovek sa izrazom na licu samosažaljivog gubitnika. I druga lica su tu, pretvorna, licemerna, lažna, kao u Don Žuanovom slavnom monologu o licemerju, toj ciničnoj pohvali dobu – ovom dobu.
Na najgluplje novinarskom pitanje, ono o akutelnosti nečeg što radim, ovaj put mogu reći samo – pročitajte ili čujte taj monolog. I zapitajte se. Skup provincijalnih moćnika i njihovog istog takvog enturaža obezvređuje svojim izgledom, svojim prisustvom, svojom pojavom veličinu i značaj praznika. Baš kao što akutelni predsednik Amerike unižava njenu povesnu veličinu. Srećom, počinje "Slagalica". Ni obraćanje predsednika ne može i ne sme pomeriti programsku šemu "Slagalice". Za razliku od drugih srpskih institucija, "Slagalica" je neprikosnovena i pouzdana. A večeras će Bajern i Arsenal igrati fudbal.
Četvrtak, 16. februar
Koliko se god izmicao od srpske političke stvarnosti, ne zato što mi se ona gadi ili što bih da se pravim kao da ne postoji – nego zato što se bavim Don Žuanom i, po mom uverenju, većim i važnijim stvarima, ne mogu biti lišen saznanja o tome šta se u toj stvarnosti događa. A događa se ono što se događa i drugde: političari koji, uistinu, ne postoje, osim u medijskoj realnosti, koji svoj posao doživljavaju isključivo kao praksu moći i ništa više, ratuju oko poslednjeg parčeta moći u jednoj onemoćaloj državi.
Politička nervoza posledica je političke polupismenosti. I u tome je nevolja s ovim političkim trenutkom: na delu je mediokritetizacija, pa i gore od toga – kretenizacija, ovdašnje javne, a to, nažalost, znači isključivo političke scene. Ne radi se ovde ni o ideologiji, ni o političkoj viziji – nego samo i isključivo o kombinatorici začinjenoj sitnodušjem, sujetom, zlobom, osvetoljubivošću, a pre svega neznanjem i nerazumevanjem tokova savremenog sveta, onih koji se ne svode samo na politiku. Tako nastaje političko društvo lišeno politike, a to je sadašnji srpski trenutak.
Prethodnici su propustili da društvo civilizuju. Ovaj politički bašibozuk koji je nahrupio logično nastavlja istim načinima. Poluinteligenti, poluharizmatični diletanti, poluljudi, polusvet – sve napola. Sve stoji kod Molijera, sve kaže Don Žuan. Nama i o nama. Nešto od toga, nehotično, ali neumitno, ulazi u kolumnu koju dovršavam za sutrašnji “Blic”.
Petak, 17. februar
Završavam ovaj dnevnik. U njega nije stalo štošta. Pre svega ono što, uprkos dovršavanju predstave, svakodnevno čitam, ujutru, po buđenju, popodne, uz pokušaj odmora, i pred počinak. Uvek više stvari odjednom, i uvek se one, volšebnim putevima povezuju međusobno i s onim što upravo radim. U dnevnik nije stala i sva muzika koju slušam. Bez tih dveju stvari, literature i muzike, ne bih znao ni šta radim, a, sva je prilika, ni ko sam. Radije bih pisao o tome. Možda bi zbilja trebalo voditi "pravi" dnevnik?
Pozorište je starije od politike. Po veličini. I po značaju.
Danas će opet biti progon. Pokazaće se gde smo s predstavom i šta nam još valja činiti u narednih osam dana, do premijere. U svetu kojim se mi bavimo, ima i bešćašća i zla. No, tu je reč o dubokom uvidu u ljudsku situaciju, u stanje duha. Mi se bavimo ljudskim mogućnostima, pa i onim rđavim. Napolju, van teatra, sve se svodi na igru oko moći i vlasti, kao da je to jedino pitanje čovekovog života. Otud je nemoguće, sve i kad bi se htelo, baviti se dnevnim akutelnostima u pozorištu.
Ono, pozorište, čoveka postavlja u okolnosti u kojima se njegova situacija ispoljava kao obilje. Politika, pak, čoveka čini neznatnim, bio on njen poslenik ili njena žrtva. Pozorište je starije od politike. Po veličini. I po značaju.