Gjeraqina Tuhina je briselska dopisnica Televizije Kosova. U novinarstvu je više od 20 godina. Između 1996-2000. radila na Kosovu da bi potom prešla da radi u evropskoj prestonici. Njena specijalnost je proširenje Evropske unije. Pratila je balkanske zemlje kako su se uzvisile od ruševina rata do procesa evropskih integracija i punopravnog članstva.
Rasla i formirala se u ratu: prvo u specijalnom ratu od kraja 80-tih, pa potom i u oružanom, krajem 90-tih. Živi u Evropi, ali sada doživljava novu vrstu rata. Vatreni je antiteista.
Subota, 6. maj
Svake druge subote u maju, Evropska unija otvara vrata njenih institucija za građane. To je jedini dan kada i obični smrtnici mogu da posete zgrade koje su izgrađene i njihovim doprinosom. Ove godine je otvoren i muzej. Zove se Kuća evropske istorije. Danas je taj muzej prepun posetilaca.
U tom muzeju je o naš Fića. Evropljanima izgleda kao zanimljiva igračka, a za nas koji dolazimo sa prostora bivše Jugoslavije, nastaje trenutak oduševljenja i uspomena iz davnih dana.
Gledajući nas zanesene iz nekadašnje domovine, mnogi evropski posetioci ne mogu da shvate odakle kod nas taj napad emocija, i taj juriš za slikanje i oduševljenje kako čak i sedišta imaju isti tekstil i istu boju kao nekada. Evropljani su zadivljeni kada im objašnjavamo da su porodice zaista putovale stotinjak kilometara sa takvim mini vozilom.
Fića u Kući evropske istorije, predstavlja period ekonomskog razvoja u jednoj članici EU, odnosno Sloveniji, u toku 70-ih. Za nas, Fića predstavlja mnogo više od njegove veličine. Intrigantno je da nema potpunih podataka o tom vozilu i šta ono u stvari predstavlja za ceo jedan region te Evrope. A naš region skoro i da ne postoji u tom muzeju – Kući evropske istorije. Ili ta zgrada ima pogrešno ime, ili oni koji su ovaj muzej otvorili, smatraju da Zapadni Balkan nije u Evropi.
"Fića predstavlja mnogo više od njegove veličine"
Nedelja 7. maj
Dan izbora u Francuskoj. Pratim naravno moj BBC, ali ovaj put bacam pogled i na ostale kanale. Gledam tu nepotrebnu paniku u medijima, i nepotrebnu napetost kao da zaista postoji neizvesnost ko će pobediti.
Jasno je ko će biti pobednik. Nepoznate su samo brojke. Predsednik Francukse će biti jedan debitant u visokoj politici, koji ima ludu sreću. U stvari, večeras nije pobedio Emanuel Macron, nego je izgubila ekstremna desna opcija. Ona koja uvek gubi u Francuskoj.
Francuzi znaju tako da zastraše nakratko preostali deo sveta ali na kraju dokažu da su prepametni za populizam. Isto su to pokazali i Holanđani, Austrijanci… najverovatnije i Nemci. Evropa, ona na Zapadu je odavno primer demokratske zrelosti. Nisam baš sigurna za istočni deo ove Evrope…
Ponedeljak, 8. maj
Dan posle francuskih izbora, posle velike fešte i velikih čestitki iz Brisela. U Francuskoj se okreće novi list, novo lice i svež početak. I pomislim na političke opcije na Balkanu, na alternative koje se nude građanima. Svi mi na Balkanu – a govorim o onom delu poluostrva koji ne pripada Uniji, smo u jednom ili u više trenutaka, imali alternativnu ponudu na izborima. Međutim, građani jednostavno nisu spremni na promene.
Dok je makar i glasanjem protiv, Francuska odabrala novu opciju, mi nastavljamo da tvrdoglavo ustrajemo u biranju stare garde. Od političara koji su posredno ili neposredno vezani sa prokletim 90-ima, nisu na vlasti, samo oni koji više nisu živi.
Utorak 9. maj
Dan Evrope. Tradicionalno je neradni dan samo u evropskim institucijama. U Belgiji gde se nalazi sedište EU ili u bilo kojoj članici, je radni dan i ništa posebno ne podseća na praznik. Ali, 9. maj je ironično neradni dan i na Kosovu: jedinoj zapadnobalkanskoj zemlji kojoj Evropa nije spremna da odškrine vrata. Jedinoj zemlji čije građane bašta Evropska unija segregira jer im ne dozvoljava da se slobodno kreću.
Sve zemlje Zapadnog Balkana, osim Kosova imaju perspektivu punopravnog članstva u Evropsku uniju. Kosovo ima samo evropsku perspektivu koja joj nije ni potrebna, jer se ionako geografski nalazi na kontinentu.
Sreda, 10. maj
Izglasano nepoverenje kosovskoj Vladi i raspušten je parlament. Koalicioni patner, Demokratska partija, je izdala Demokratski savez. Tako barem smatra oboreni premijer Isa Mustafa. On tvrdi da je dobio nož u leđa. Pao je istim metodama koje je sam koristio da bi dospeo do premijerske fotelje. On nije verovao da će koalicioni partner prekršiti sporazum.
Isa Mustafa
Isto tako, pre dve i po godine, nekadašnji Mustafini politički partneri, nisu verovali da će on preko noći napustiti politički blok i da će formirati vladu sa onima koje je godinama smatrao odgovornim za sve što je loše na Kosovu.
Mustafa je tim istima produžio politički život i obezbedio jačanje pozicija u državnim institucijama. On se večeras oseća baš onako kako smo se mi osećali pre dve i po godine kada je on krišom napustio i uništio opciju koja je za nas ostale bila jedina nada.
Četvrtak 11. maj
Večeras sam nakon dužeg vremena izašla vani. Rođendan je moje prijateljice koja je organizovala veliku žurku. Od kada imam decu: četvorogodišnju Anais i Uliksa koji je nedavno napunio godinu dana, noćni izlasci su za mene neka vrsta luksuza.
I dok sam tamo, pokušavam da sklonim iz glave konstantnu brigu o deci koju sam ostavila kući: da li spavaju, da li su dobro, da li su večerali, da li im nešto treba, a znam da su sva ta pitanja suvišna jer se o njima brine njihov otac koji je pažljiviji i od mene.
Bio mi je potreban ovakav izlazak: da sam okružena bukom, smehom i alkoholom: bio mi je potreban beg od svakodevne rutine koja mi ponekad predstavlja mentalni teret.
Ipak, čim stignem kući i otvorim vrata stana, dobijem naglu potrebu da trčim do dečije sobe. Pokrijem ih i poljubim, pomirišem kosu, i prepuna sam emocija od pomisli kako je meni pored njih, najlepše.
Petak, 12. maj
Još jedan petak i još jedna debata kod kuće: gde odvesti decu u još jednom vikendu sa kišom. Donedavno, izlazak u tržne centre je bila logična i praktična odluka. Međutim, naš život se promenio od prošle godine.
Brisel
Teroristički napadi su promenili naš način razmišljanja. Više sa decom ne idemo u tržne centre. Naime, sa decom ne idemo nigde gde mi smatramo da mesto može biti meta potencijalnih napada. Sužavaju nam se opcije. Nema trenutka kada otvorimo vrata stana da izađemo sa njima, a da ne pomislimo na potencijalnu opasnost od novih napada.
Ponovo se suočavam sa realnošću da su možda oni pobedili. I pomislim na taj 22. mart 2016. godine. Tragičan dan za mnoge. Ali za nas je taj dan imao predivan završetak. Rodio nam se sin. Na taj datum ja slavim život. Tako sam ja njih porazila.