(Mišljenja izrečena u komentaru ne odražavaju nužno stavove RSE)
Daško Milinović je po zanimanju grafički dizajner koji se time premalo bavi.
Pisao je puno u novinama i magazinima, ali izbegava da ga se označi kao novinara. Poslednjih osam godina zarobljen je na radiju koji je preneo na internet i sa Mlađom vodi jutarnji program na stranici daskoimladja.com
Subota, 17. novembar
Nikada nisam pisao dnevnik. Kada smo to imali kao vežbu, nastavnu jedinicu u osnovnoj školi, sećam se da sam na brzinu, na dan čitanja, nešto slagao i nažvrljao a većinu izmišljao na licu mesta. Sad ću pošteno! Danas moram za Beograd. Volim Beograd i mrzim put do njega. Neminovno me baci u očaj razmišljanje kako neko živi u Nemačkoj i 80 kilometara pređe udobno za manje od sat a ja moram da riknem. Razvijam svoju teoriju zavere o planskom uništenju putničke železnice u Srbiji. Sve su uradili da ljudi ne koriste voz. Beograd nema više železničku stanicu a do one lažne ide bedan broj vozova u idiotskim terminima. Mrzim što me primoravaju na automobil a na pumpi se skoro rasplačem na iznos koji mi saopšte na kasi. Ratko Mladić se uključuje na TV u zabavni program i prisutni se zezaju...
Pročitajte i ovo: Prokop, glavna železnička stanica koja to ipak nije
Nedelja, 18. novembar
Prvi sneg. I to je još jedna od lepih stvari koje je odrastanje u Srbiji upropastilo. Niko mu se ne raduje. Sneg znači kolaps, dodatne troškove, pojačanu tugu u vidokrugu, podsetnik na nefunkcionalnu državu i primitivno društvo. Sinoć sam tako dobro večerao. Jedan od onih obroka koji ti ostavi dobar osećaj i nakon što se sutradan konačno rastanete.
Suicidalnu naviku da vrtim Tviter dok vozim autoputem, po kojem još pada i sneg, plaćam ne sudarom nego skokom krvnog pritiska na 200. Koja poganština i zlo isijava iz profesionalnih trolova! Još više me u očaj bacaju oni koji ne mrze i ne truju za pare nego su autentični čuvari koncentracionih logora koji trenutno nemaju priliku da rade to pa daju sebi oduška online.
Vaš browser nepodržava HTML5
Šta rekoste?: Liturgijski centar umesto SPENS-a
Ponedeljak, 19. novembar
Premijerka Srbije dobila je prilku za međunarodni popravni ispit. Nakon što je u intervjuu za DW pokazala ko je i šta je i koliki intelekt u to ulaže, došlo je do kratkog spoja. I unutra i napolju. Unutra je postalo jasno da vladajuća navijačka grupa ne bi izdržala na vlasti ni pet dana slobodnih medija a spoljni svet se podsetio da ima posla sa ultradesničarskom klikom koja istinski prezire demokratiju.
Pošto moraju da ih operu, CNN je pozvan da pomogne. Videli smo Anu, ponosnu lezbejku koja je sad simbol ljudskih prava, promene a sve pod zaštitom garanta našeg opstanka Aleksandra Vučića. Hladno je i 6 ujutro izgleda duplo gore nego inače. Naravno da odmah mislim da sam se razboleo.
Utorak, 20. novembar
Utorak je gori od ponedeljka. Jutro je hladno, vetar duva tako da ponižava svakog ko se našao na ulici. Mlađa i ja smo se danas nekako ekstra zabavili u emisiji. Volim kad spremamo songove za naš živi nastup a danas smo to radili. Bukvalno se ugrejemo smehom. Prošao sam pored postamenta spomenika kralju Petru koji će se naći na, a gde drugde, Trgu republike. Ovom u Novom Sadu.
Naprednjačko srbovanje nema meru a tek što nema ukus. Vojvodina se stalno mora dosrbljavati da ne ispari ovo srpstvo koje postoji. Perverzno me zabavlja ali i baca u jarak besmisla. Zašto sve rade tako smešno? Ali ima neke poetske pravde u tome da svi ti večito ozbiljni i epski nastrojeni desni likovi uvek dobiju smehotresan rezultat svog rada. Spomenici koje otvaraju i svetkovine koje prave su uvek transfer blama.
Pročitajte i ovo: Uspavana Velika Srbija
Sreda, 21. novembar
POBEDA!!! Uzviknuo je grafičkim putem, na društvenoj mreži, Nebojša Iz Beograda Stefanović – pola čovek a pola niz okolnosti. Srećnih po njega i nesrećnih za sve ostale. Kosovo nije primljeno u Interpol. To nam je ponuđeno kao neviđena pobeda srpske diplomatije! Tome imamo da se radujemo dok glođemo kosku. Ivica Dačić je stvar dosolio sa džiberskom doskočicom na račun autrijskog premijera, kojem je prezime poslednja stvar koju imam da mu zamerim.
Pročitajte i ovo: Kosovo nije primljeno u InterpolOpštenarodno, dakle opštenaprenjačko radovanje. Kao ostavljeni muž koji će da rikne od sreće jer mu bivša žena nije dobila kredit da ide na more sa novim momkom. Prodavnica odeće Springfield u Beogradu je ispred svoje radnje postavila metalne šiljke da neko ne bi tu pokušao da sedne ili legne. Ipak, još ima nekoliko ljudi koji su to videli kao istinski neljudsku i odvratnu stvar i dovoljno glasno protestovali. Šiljci su sklonjeni. Pobeda!
Četvrtak, 22. novembar
Zbog vanrednih okolnosti, ovaj dnevnik imaće samo šest a ne sedam unosa. Danas završavamo. A i taman da se spremim za RAT!
RAT! RAT! RAT! Gruva sa svih režimskih naslovnih strana. Zli Albanci hoće rat, naravno. Mi se samo branimo. Ko i uvek. Doduše, radi se o trgovinskom ratu, nešto kao ono Trampovo sa Kinom, samo još debilnije, balkanska verzija. Albanci poduplali marže na proizvode iz Srbije.
Naravno znamo da trange-frange biznismeni sa obe strane sprovode Biznis ez južual ali mora se raja držati vazda naoštrena. Ovo je 23. rat koji se dešava u našim tabloidima ove godine i biće 23. iz kojeg će nas AV u poslednji čas spasiti, mudrim odlukama.
A imam i drugih problema. Znate li nekog ko iznajmljuje garsonjeru u Novom Sadu? Hvala.