Ovonedeljni dnevnik je pisala aktivistkinja iz Beograda Anita Mitić:
"Došla sam u Inicijativu mladih za ljudska prava kada sam imala 18 godina i od tada se moj život potpuno promenio. Pre tri godine sam postala direktorka, ali za sebe kažem da zauvek ostajem aktivistkinja."
Subota, 13. maj
Otvaranje kampanje za prikupljanje potpisa za osnivanje REKOM-a. U kampanji sam učestvovala i 2011. godine kada je prikupljeno preko pola miliona potpisa. Sada ponovo radimo kampanju kako bismo premijerima u regionu ukazali da postoji podrška građana/ki da se osnuje jedna ovakva komisija. Naš zahtev je da REKOM postane deo Berlinskog procesa.
Inicijativa radi sa volonterima i volonterkama i baš je super videti da nove generacije, koje su mahom rođene posle rata, imaju interesovanja za suočavanje sa prošlošću i da generalno razumeju da je minimum za svetlu budućnost da se popišu žrtve ratova.
Iako postoji sve manje razumevanja političara u regionu za tranzicionu pravdu, neophodno je da postoje inicijative kao što je REKOM, koje će ovu temu gurati u jasnost i podsećati na neophodnost suočavanja sa prošlošću i regionalnu saradnju. Samo tako ova deca rođena posle devedesetih imaju šansu da ceo život provedu u miru.
Naš zahtev je da REKOM postane deo Berlinskog procesa, piše Anita Mitić
Nedelja, 14. maj
Moj rođendan. Glavno pitanje u mojoj glavi je: da li tek ili već punim 27. godina? Kao i većina mladih ljudi u Srbiji, preokupirana sam svojom budućnošću. Da li otići iz Srbije ili ostati? Da li ovde uopšte ima perspektive za normalan život?
Nešto razmišljam da sve dok se preispitujem o svim ovim stvarima da još uvek ima nade. Da dokle god se nerviram, znači da mi je stalo.
Proteklih devet godina, rođendane sam proslavila na nekom Inicijativinom događaju. I to je dalo posebnu čar mom životu. Jer nikada ne znam da li će sledeće godine ceo region biti tu, ili ću ja biti u Sarajevu ili Prištini, ili će me tortom iznenaditi u ponoć u kancelariji.
Svake godine, ja zapravo za svaki rođendan nemam pojma kako će mi narednih godinu dana izgledati. Iako bi takav život neke činio anksioznima, mene samo čini srećnom. Jer sam ja imala prilike da svoje rođendane proslavim na najrazličitije načine i sa najrazličitijim ljudima.
Ponedeljak, 15. maj
Otvaram novine, opet Vulin poziva na rat. Ovo je peti put u poslednjih mesec dana. Uznemiruje me činjenica da političari ne osećaju nikakvu odgovornost za stvari koje govore. I koliko je samo opasno da ministri daju ovakve izjave. Strašno me frustrira činjenica da je sve to postalo normalno, da se više niko ni ne potresa. A oružjem zvecka kako ko stigne.
Razmišljam o tome da li bi se drugačije izjave davale kada bi političari zapravo mislili o ljudima. Za mene je politika odavno postala lična borba, posebno kada se radi o regionalnoj saradnji. Imala sam prilike u životu da razgovaram sa mnogim ljudima koji su preživeli rat, koji su nekoga izgubili u ratu, ali i sa onima koji danas moraju da žive posledice tog rata.
I uvek sam uplašena. Jer kada ja pričam o Kosovu, govorim o životima Besarta, Vjose, Ferida, kada pričam o Sarajevu to su Rasim, Nedim, Martina. Borba je lična. Jer su važni ljudi. Ljudi koje volim i koji su mi prijatelji. I jedino što želim da u životu radim jeste da doprinosim očuvanju mira u regionu. Volim da kažem da je moj život mnogo bolji od kada imam u svakom gradu u regionu sa kim da popijem kafu. Svako zaslužuje da tako živi.
Evo zove me Besart, moram da se javim.
Utorak, 16. maj
Dan prolazi polako, kako traje kampanja za REKOM i pripreme za festival "Mirëdita, dobar dan", mnogo mladih ljudi tutnji kroz kancelariju. Stalno je gužva, ali je i neka super energija. Međutim, svi ostajemo duže, jer hoćemo da zajedno odgledamo novu emisiju Insajder bez ograničenja, koja se bavi napadom na nas.
Dolazi polako 21h kada i emisija počinje. Kreću snimci kako nas napadaju na tribini Srpske napredne stranke, jer smo izviždali osuđenog ratnog zločinca Veselina Šljivančanina u januaru ove godine u Beški. I dalje me malo zaboli stomak dok gledam te snimke. A onda, intervju sa predstavnicima Alternative, koji su nam došli na vrata kancelarije i ostavili poruke mržnje, targetirajući nas kao strane plaćenike i izdajnike. Izvesni Stefan izgovara: neka se plaše i treba da nastave da se plaše.
Na porukama zalepljenim na vratima kancelarije Inicijative mladih u januaru 2017. pisalo je: „Za šaku Soroševog novca prodali su otadžbinu, majku i oca“
A mi se eto ne plašimo. Nemamo zbog čega, jer mi ne radimo ništa loše. To što se borimo za normalnu, civilizovanu Srbiju, Srbiju u kojoj nema mesta ratnim zločincima i batinama, nas ne čini izdajnicima. Čini nas patriotama, mladim ljudima koji žele da žive u boljoj državi.
Ne znam, nekada mi se čini da neke stvari koje se ponove previše puta, izgube smisao.
Sreda, 17. maj
Danas je ceo dan posvećen borbi protiv homofobije i transfobije. Stanje je u Beogradu poprilično alarmantno jer su tri trans osobe napadnute u poslednjih mesec dana. Idemo na protest ispred policijske stanice na Starom Gradu, gde je policijski službenik diskriminisao trans osobu koja mu se obratila za pomoć pošto je bila napadnuta. E to ne može, zahtevamo sankcije. Nas tridesetak, pištaljke i transparenti.
Zatim ni od kuda, pljusak. Onaj pravi prolećni. Proleće je nepredvidivo.
Vraćam se u kancelariju, gde vlada sportska atmosfera jer uskoro krećemo na humanitarno takmičenje u “između dve vatre”. Skupljaju se sredstva za psihološku pomoć LGBT osobama. Jedan kolega je posebno zagrejan, bodri nas da pobedimo.
U turniru smo pobedili i odneli pehar. Organizacija “Da se zna” je prikupila preko 100 evra. Bravo!
Četvrtak, 18. maj
Još jedan loš utisak dana. Vojislav Šešelj. I ništa sem da sam zgožena njegovim pozivom da se pomiluju svi osuđeni za ratne zločine i ubice Zorana Đinđića. Ovakve izjave truju društvo i vrlo su opasne. Ne mogu da dočekam dan kada više Šešelja neće biti na političkoj sceni, a posebno ne u Skupštini. Iako sam svesna činjenice da je Šešelj samo personifikacija šireg društvenog problema.
Petak, 19. maj
Poslednji dan radne nedelje lepo počinje. Sastanak o Regionalnoj kancelariji za saradnju mladih koja je osnovana prošle godine u Parizu, u okviru Berlinsnkog procesa. Inicijativa je skoro 10 godina zagovarala osnivanje kancelarije koja će omogućiti prostor da se mladi u regionu upoznaju i na taj način stvaraju nove veze.
Nikada neću zaboravati koliko sam bila srećna kada su premijeri Zapadnog Balkana potpisali osnivački dokument. Danas je objavljen poziv za tim u sedištu kancelarije, koje se nalazi u Tirani. Iskoristila bih priliku da pozovem mlade ljude da se prijave za ovaj posao, ali i da prate rad Kancelarije i učestvuju u njenim programima. Važno je.
Ovaj dan završvamo u stilu: sve se može kada se hoće.