Aleksandar Novaković (1975) je pisac iz Beograda, diplomirani dramaturg i istoričar. Piše drame, romane, pesme, aforizme i kratke priče. Objavljivan je, igran i nagrađivan. Članci mu izlaze u Betonu, Afirmatoru, Artiji, Akuzativu. Predaje na Novoj akademiji u Beogradu.
Urednik dramske rubrike u web časopisu za književnost Eckermann. Sklon "neozbiljnim" ekskursima u pop-kulturu te transformaciji u ekscentrične rock persone kao što su Alek Novak i David Nowakowsky o čemu svedoči šest albuma objavljenih za diskografsku kuću Slušaj najglasnije.
Subota, 8. april
Više desetina hiljada ljudi je, pod plahovitim, kišovitim pa vedrim nebom, tražilo, šestog dana protesta, pravdu u Beogradu. Studenti, radnici, intelektualci, levičari, centraši, desničari, oni koji nikad nisu glasali, pokret "Ne davimo Beograd", pripadnici vojnih i policijskih sindikata.
Za mene je ovo čudesno putovanje u 1996. godinu, u vreme protesta protiv krađe glasova na opštinskim izborima, u doba bune protiv režima Slobodana Miloševića. I beše sve na prvi pogled isto – studenti vode bunt, pešači se dugo, četiri sata, po centru zatim do Novog Beograda i nazad. I trese se taj nikad do kraja popravljeni Brankov most pod našim nogama.
Pištaljke, trube, bubnjevi (okej, vuvuzele su novost), "mladost Srbije, uzdanica naša", duhoviti transparenti. Melodije protestnih pesama su, ako izuzmemo Bandieru Rossu, manje-više iste. Jedino su tu mobilni telefoni, društvene mreže preko kojih je sve i počelo i policajci i vojnici koji, za razliku od protesta devedesetih, u civilu, paze da nas nešto ne bi, što kažu u Bosni, "odvelo". U glavi mi tutnji pesma engleskog postpank-triphop dueta Sleaford Mods – Jobseeker, prva pesma na mojoj plejlisti za ovu nedelju.
Vaš browser nepodržava HTML5
Protestna šetnja preko Brankovog mosta
Svi ti jobseekeri, tragači za poslom i budući nezaposleni, ljudi zemlje koja proizvodi samo dugove i emigrante, prokazani od režimlijskih medija kao luzeri, pivdžije, narkomani, plaćenici nevladinih organizacija, što je isti taj rečnik iz devedesetih, danas ŽIVE i BORE se. Nadam se da će iz te energije nastati nešto pametnije nego ono što je izrodio 5. oktobar 2000. godine. U svakom slučaju, oni nisu oni poraženi ljudi koji su se probudili 3. aprila, utučeni, deprimirani.
Nedelja, 9. april
Republička izborna komisija prebrojava, pred TV kamerama, glasove iz dve izborne jedinice u Novom Pazaru. Cilj je da se dokaže da su izbori regularni jer je bilo četiri glasačka listića više. A onaj mrmot iz vica, čujem, dali mu pelenu kao radnicima iz Jure pa pakuje čokolade "sve u šesnaest". Pravda za mrmota! Druge optužbe za neregularnost izbora nisu uzete u razmatranje. Vi ste, i kad umrete, i dalje politički živi i možete glasati (tj. neko u vaše ime) dočim mnogi živi nisu na biračkom spisku.
Menjam kanale i nalazim emisiju o opštinskim izborima koje je nameštala istočnonemačka tajna policija Štazi. Neregularnosti su dovele do protesta i pada Honekerovog režima. Pametnome dosta. Očajnički pokušaji režima da odbrani neodbranjivo podsećaju na filmsku karijeru Aleksandra Vučića. Pre tri godine je, u visokoj produkciji, u snežnim smetovima, okružen brojnim statistima, pozirao kao spasilac dece u zavejanom Feketiću.
Pred predsedničke izbore smo ga gledali u malom studiju privatne televizije kako spasava momka kojem je, gle čuda, iznenada "pozlilo". Rezultat: demonstranti pevaju Vučiću, a na melodiju pesme Every Breath You Take grupe Police: Onesvesti se! Ono što je započelo kao film katastrofe s Vučićem kao glavnim junakom preti da se završi kao epizoda lošeg sitkoma u kojem Vučić može dobiti samo kiseo osmeh.
Ponedeljak, 10. april
Kupovanje glasova za džak krompira i ulje po siromašnim sredinama, deljenje novca radnicima Goše čiji se kolega ubio zbog nemaštine, svi ovi pokušaji da se ugase žarišta pobune su već viđeni u Miloševićevo vreme. Benjamin Franklin reče: "Ko u ime sigurnosti pristane da se odrekne slobode ne zaslužuje ni prvo ni drugo". Slušam Freedom Of Speech Won’t Feed My Children od Manicsa. Da, to je tačno, demokratija nas ne hrani ali neku granicu treba povući.
Pregledam intervju o protestima koji sam dao za jedan regionalni elektronski časopis. U oči mi padaju komentari čitalaca. Ukupno ih je šest. Njih pet upoređuju veličinu penisa svojih i susednih naroda a jedan tvrdi da govorim kao Slobodan Milošević te da je Vučić brana četnicima. Kako reče moja koleginica: "Dobio si botove što znači da si uspeo u životu. Bravo Nowakowsky!"
Na današnji dan je 1941. godine proglašena marionetska NDH. Pre neki dan su obeležene dve tužne godišnjice: bombardovanja Beograda 1941. godine i početka rata u BiH 1992. godine. Možda su ovi dani vedri ali je april za mene pretužan mesec.
Utorak, 11. april
Danas sam shvatio da po prvi put u svom životu pišem dnevnik. Uvek sam gajio odbojnost prema dnevničkim beleškama koje su uvek nervozne, naškrabane, neprecizne i ne prikazuju pravo stanje stvari. Postoji još jedan razlog: žena Slobodana Miloševića, Mirjana Marković, je svojim ispraznim dnevnicima "uveseljavala" Srbiju devedesetih što je kod mene stvorilu veliku averziju prema toj formi.
Pored brojnih opačina za koje je kriva, Markovićka je uspela da sa svojim JUL-om, kvazilevičarskom partijom, kao da SPS nije bio dovoljan, izazove odijum prema svakoj organizaciji koja se zalaže za socijalnu pravdu i čiji se članovi nazivaju levičarima.
Mirjana Marković, je svojim ispraznim dnevnicima "uveseljavala" Srbiju devedesetih što je kod mene stvorilu veliku averziju prema toj formi
Sizifovski je posao objašnjavati ljudima u Srbiji da postoje laburisti Jeremyja Corbyna u Britaniji, Die Linke u Nemačkoj ili socijalisti u Skandinaviji. A o tome da je progresivistički, panevropski pokret DiEM25 koji su osnovali bivši grčki ministar finansija Janis Varufakis i hrvatski filozof Srećko Horvat ponudio alternativu, oličenu u European New Dealu koji je prošlog meseca prezentovan u Rimu, se ovde zna još manje.
TINA – There Is No Alternative je i dalje deo evropskog političkog miljea, i samim tim, srpskog. Oštre mere štednje i brutalni kapitalizam su jedino što imamo. Večerašnji veliki protest studenata i radnika govori da alternativa ipak postoji. Pesma za danas: Take The Power Back, Rage Against The Machine.
Sreda, 12. april
Zabavio si se lokalnom mukom, u zemlji koja je malo veća tačka na atlasu sveta. A za to vreme, negde u Pacifiku, američki brodovi hitaju prema Severnoj Koreji. Odnosi između SAD i Rusije su na nivou hladnoratovskih godina. Možda će nekoga zasvrbeti prst. Možda će povući oroz, pritisnuti crveno dugme. Tek danas, desetog dana protesta ti to prođe kroz glavu. Zašto? Protest će pauzirati zbog uskršnjih praznika.
Tvoja pažnja se okreće prema krhkom svetu u kojem obitavaš i njegovi prizori ti pretvaraju srce u sasušenu šljivu. Ili je u pitanju praznična depresija? Dvoumiš se šta da pustiš: Everything That Happens Will Happen Today od Davida Byrna i Briana Enoa ili Za koji život treba da se rodim od grupe Time. Obe, bogami.
Četvrtak, 13. april
Za razliku od većine "normalnih" ljudi, ja volim broj 13. Meni su se, tako je namestio komedijant slučaj, uglavnom dešavale lepe stvari na taj dan. Još ako je petak – milina! Zanimljivi izlasci, koncerti – moji i tuđi, promocije knjiga, uplate davno zaboravljenih honorara. Planiram da konačno sednem za kompjuter i napišem onu priču čiji nastanak odlažem izvesno vreme. Postoji fabula, postoje likovi, postoje čak i čitave rečenice. Čini se skoro napisanom.
Zbog toga je nikad nisam ni napisao. Ili ona melodija koju sam snimio na kompjuteru. To je, maltene, gotova pesma. Nedostaje samo tekst. Ili da otpevam priču s narečenom temom u pozadini? Previše sam drčno krenuo. Treba pustiti Dezintegraciju od Dunavskog Buzukija i zapevati mudre stihove: Gad sam bio u mladosti / zagazio u baricu znanja/ nepotopiv, nepromočiv…
Petak, 14. april
Ako nekoga zanima – nastala je priča. Pesma i dalje čeka neke jednostavne stihove. Nešto rafalno i jezgrovito kao Partibrejkersi. Ili epske dužine i silovito kao Damir Avdić. Ček, ček, nova objava na jednoj od društvenih mreža. Ko me sad proziva? Smeta im moja objava od pre tri dana. Standardna priča – intelektualci, cinici, koji nisu izašli na izbore. Ne podnose da neko iznese svoje stavove i zauzme stranu. Da li da im odgovorim i upustim se u prepucavanje koje će biti duže od Ivkove slave i stupidnije od serije Ravna gora?
Odlučujem da to, ipak, ne uradim. Lakše je skinuti se s droge nego napustiti "Mrežu", ali barem danas mogu da odolim. Na kraju krajeva, na tim društvenim mrežama je, barem što se Srbije tiče, sve u redu. Te fotografije, ta lica! Svi su uspešni, vedri, nasmejani, Vučić nema ni dva odsto glasova a socijaldemokratija cveta li cveta. Pobedili smo u virtuelnom svetu i uspeli da režim ograničimo na onaj realni.
Da se vratim pesmi. Trebaju mi tekst i odgovarajući video klip. Puštam Sound And Vision, David Bowie: I will sit right down/ waiting for the gift of sound and vision.