Hoće li jasna poruka američkog potpredsednika Džozefa Bajdena Prištini da Kosovo treba da ispuni ono na šta se obavezalo, da završi proces demarkacije granice sa Crnom Gorom i formira Zajednicu opština sa srpskom većinom (ZSO) pokrenuti formiranje ove asocijacije predviđene Briselskim sporazumom pre više od tri godine?
Da li će predstojeći sastanak premijera Srbije i Albanije, Aleksandra Vučića i Edija Rame, u Nišu, gde se očekuju i kosovski predstavnici, ubrzati normalizaciju odnosa između Beograda i Prištine? Koje obaveze iz Briselskog sporazuma Srbija još nije ispunila i zašto? Kako izaći iz začaranog kruga optuživanja dveju strana i uzajamnog uslovljavanja?
Ova i druga pitanja postavili smo Marku Đuriću, šefu Kancelarije Vlade Srbije za Kosovo i Metohiju.
RSE: Premijer Aleksandar Vučić rekao je da će u Nišu, najverovatnije 14. oktobra, biti održan sastanak na kojem će učestvovati premijer Albanije Edi Rama, ali i kosovski politički predstavnici, nižerangirani nego premijer i predsednik Kosova. Rekao je takođe da će biti održan i poslovni forum, da će se tema biti i zajednički infrastrukturni projekti, u svetlu početka izgradnje autoputa Niš-Priština-Tirana. Može li ekonomija u normalizaciji odnosa između Beograda i Prištine da učini više nego politika, da brže trasira put ka budućnosti, umesto ka prošlosti?
Đurić: Veoma je važno da se razvijaju poslovne veze, ali, razume se, ne samo poslovne, nego i u drugim sferama života. Mislim da to u značajnoj meri može da doprinese deeskalaciji tenzija i jačanju veza među ljudima, što je ključni preduslov da i politika bude orijentisana ka budućnosti i izgradnji daleko boljih odnosa nego što su bili u prošlosti. Privreda je veoma važan segment. Podsetio bih da imamo gotovo pola milijarde evra godišnje prodatih proizvoda iz centralne Srbije na području Kosova i Metohije. I danas traju razgovori predstavnika privrednih komora.
RSE: Da, izgleda da se beleži vrlo pristojan napredak kada su u pitanju odnosi između dve privredne komore. Je li to, sa srpske strane, zasluga gospodina Marka Čadeža, predsednika Privredne komore Srbije?
Đurić: Da budem sasvim objektivan, mislim da su i gospodin Čadež i gospodin Grdžaliu (Safet Grdžaliu, predsednik Privredne komore Kosova) u znatnoj meri doprineli unapređenju odnosa između privrednih komora i da su otvorili vrata privredi. Podsetiću da je i prištinski ministar ekonomskog razvoja boravio u Beogradu na poziv Privredne komore Srbije, da su više puta naš ministar privrede i privrednici iz centralne Srbije posećivali Kosovo i Metohiju. Mislim da se to pokazalo jednim pouzdanim kanalom saradnje, koji je izdržao čak i u periodima kada smo na političkom nivou imali nešto zategnutije odnose.
Džozef Bajden i Hašim Tači, Priština, 17. avgust 2016.
RSE: Tokom posete Kosovu, američki potpredsednik Džozef Bajden poručio je Prištini da treba da sprovede obaveze iz Briselskog sporazuma kad je reč o odnosima sa Srbijom, dakle, da formira Zajednicu opština sa srpskom većinom i, takođe ,da ratifikuje sporazum o graničnoj demarkaciji sa Crnom Gorom.
I predsednik Kosova Hašim Tači je eksplicitno poručio da Kosovo bez Zajednice i bez ratifikacije demarkacije može ostati usamljeno i izolovano, čak i napušteno od Sjedinjenih Država i Brisela. S tim se ne slaže "Samoopredeljenje", najveća opoziciona partija i već godinu dana opstruiše ove procese u Skupštini Kosova. Mislite li da će Bajdenove poruke, ipak, pokrenuti proces formiranja Zajednice opština sa srpskom većinom?
Đurić: Reči koje smo mogli čuti od potpredsednika SAD u Prištini svakako su ohrabrujuće. Mi od Prištine očekujemo ne više reči, nego dela. Mislim da u narednom periodu veoma važno za izbalansiranu primenu sporazuma i dalji napredak u normalizaciji, čak bih rekao da je to conditio sine qua non, uslov bez koga se ne može podstaći napredak tih odnosa, jeste sprovođenje dogovora o Zajednici srpskih opština.
RSE: Kosovska ministarka bez portfelja, zadužena za dijalog s Beogradom, Edita Tahiri, izjavila je da je poslednja runda razgovora pre nekoliko dana bila samo o pozivnom broju za Kosovo, ali ne i o Zajednici srpskih opština. Ona je takođe srpsku stranu označila kao onu koja je opstruisala sporazum o dobijanju pozivnog broja za Prištinu. U čemu je problem, zašto nije rešeno pitanje pozivnog broja za Kosovo?
Đurić: Moram da kažem da maksimalno izbegavam tu vrstu javnih neslaganja, naročito onih obeleženih teškim rečima, kakve smo nekada, nakon tih rundi razgovora, u prilici da vidimo. Mislim da to nije ni svrha ni smisao tih razgovora i da naš posao nije da svađamo ljude niti da upiremo prstom jedni u druge. Ali, ono što jeste činjenica i što jeste naša obaveza, to je da ažurno izvestimo javnost o toku i sadržini razgovora.
Delegacija Vlade Srbije, koju sam predvodio jeste sa predstavnicima Evropske unije pokrenula temu Zajednice srpskih opština, i to veoma ekstenzivno, sa dosta detalja. Dakle, to jeste bila tema naših razgovora u Briselu sa predstavnicima Evropske unije.
Mobitel i SIM kartica
Kada je reč o sporazumu o telekomunikacijama, naša želja je da on što pre bude primenjen – na kraju krajeva i naš je interes da Telekom Srbija može da nesmetano radi na čitavoj teritoriji Kosova i Metohije, da građani mogu bez smetnji i sa većim dometom, bez biranja pozivnog broja, bez dodatnih troškova, koriste svoje mobilne i druge uređaje.
Mi nemamo problem ni sa pitanjem pozivnog broja, pošto je on rešen na način koji ne ugrožava našu statusnu poziciju, dakle, taj broj Srbija bi zatražila kao dodatni pozivni broj, po sličnom modelu koji postoji između Kine i Tajvana, Velike Britanije i Foklandskih ostrva – to su države koje imaju po više registrovanih sopstvenih pozivnih brojeva. Takav bi bio i za Srbiju i time bi se prekinulo stanje gde naša pokrajina koristi pozivne brojeve Slovenije i Monaka. Uvelo bi se i više reda u oblasti telekomunikacija.
Na žalost, pre svega zbog toga što je traženo da imovina Telekoma Srbije, i to ona imovina koja je na tom području građena od 1999. godine, bude predata Prištini, pa da onda Priština iznajmljuje MTS-u tu opremu, nije bilo moguće u ovoj rundi postići dogovor. Uprkos tome, nastavićemo da razgovaramo i dalje. Ima u toj oblasti još nekih otvorenih pitanja, ali, rekao bih da je u odnosu na početak razgovora o telekomunikacijama, više od četiri petine pitanja rešeno.
RSE: Uklanja se tzv. Park mira s mosta na Ibru u Mitrovici. Kada će to biti završeno, kako bi mogao da bude uspostavljen saobraćaj između severnog i južnog dela grada? Evropska unija je, podsetimo, izdvojila 1.200 miliona evra da se to uradi.
Đurić: Po pitanju stanja u Kosovskoj Mitrovici, za nas je prioritet pre svega bezbednost i očuvanje stabilnosti u tom delu Kosova i Metohije i zato most neće biti otvoren sve do momenta dok ne bude u potpunosti završeno pretvaranje Ulice kralja Petra u pešačku zonu; ona će u donjem delu, dakle, u delu prema mostu, biti potpuno nivelisana, tako da će saobraćaj da se odvija isključivo u pravcu Bošnjačke mahale i mešovitog sela Suvi Do, a ne prema centru Severne Kosovske Mitrovice, i – što je bila jedna od bojazni srpskog stanovništva na severu Kosova i Metohije – dakle, tog scenarija neće biti.
(RSE/Video: Počeli radovi na mostu na Ibru)
Vaš browser nepodržava HTML5
Počeli radovi na mostu na Ibru
Naši ljudi su u tom delu sa razlogom u prošlosti uvek strepeli od dešavanja na mostu. Podsetiću da je od jednostrano proglašene nezavisnosti Kosova više od 900 etnički motivisanih incidenata zabeleženo od strane kosovske policije i međunarodnih snaga na tom području.
Dakle, mislim da se ovim sporazumom, koji treba da bude sproveden do 20. januara, stvaraju preduslovi za veći stepen izvesnosti i suštinsku stabilnost, naročito s obzirom na činjenicu da, ponavljam, Kralja Petra ulica trajno neće biti prohodna za saobraćaj, da će biti uređena čitava mreža pristupnih saobraćajnica i da će sa severne strane mosta biti instaliran statički punkt, statička patrola KFOR-a, kao i 24-časovno prisustvo pripadnika policijskog regiona severa, koji u pogledu etničke strukture odražavaju stanovništvo, što znači da su tamo u ubedljivoj većini Srbi.
RSE: Koje još obaveze iz Briselskog sporazuma Srbija treba da ispuni? Šta je sa energetikom? Čini se da tu nije sve završeno. Šta tu predstavlja problem?
Đurić: Ako pogledamo gomilu posla sa jedne i sa druge strane i ako hipotetički pretpostavimo da je sa obe strane bila sto metara visoka, mi smo našu gomilu problema i našu gomilu posla sveli na jedan deseti deo početne količine obaveza. Ne bi se moglo reći da je slično i sa drugom stranom, koja se vrlo malo, tek simbolično, pomerila po ključnom pitanju, a to je Zajednica srpskih opština.
Kada je reč o energetici, postoji još dosta pitanja koja prvim sporazumom nisu rešena. Neka od glavnih pitanja su ko će obavljati poslove distributera operativnog sistema. To ima direktne implikacije na to ko će biti vlasnik imovine. Naša pozicija po tom pitanju je jasna – ono u šta je država Srbija ulagala, što je stvarala generacijama i decenijama, kao i neki prirodni resursi, moraju biti tretirani na način koji je u skladu sa opštom međunarodnom praksom; dakle, Srbima ne može biti oduzimano pravo da raspolažu svojom imovinom, kao ni institucijama Srbije. Da bi se energetika rešila, biće potrebno još ozbiljnih i dubokih razgovora, jer sporazum iz 2013. godine je vrlo uopšten i ostavio je za tzv. ekspertske razgovore mnoga najznačajnija pitanja.
Dalekovod
RSE: Priština i Beograd često se uzajamno optužuju, uzajamno upiru prstom jedni u druge, pa tako možete čuti da Kosovo neće uspostaviti Zajednicu srpskih opština dok srpska strana ne ispuni ono što je dogovorila u Briselskom sporazumu, Često će se čuti da do sada nisu ukinuti ni paralelni opštinski organi vlasti i da se neće uspostaviti Zajednica dok se te strukture ne ukinu. Sve to kao da je nekakav začarani krug iz koga se ne može izaći?
Đurić: Rekao bih da iznošenje takvih tvrdnji od strane prištinskih institucija predstavlja izbegavanje obaveza preuzetih Briselskim sporazumom i neku vrstu hvalisanja time što se dogovori ne ispunjavaju. Dovoljno je da bacite letimičan pogled na tekst i prvog sporazuma o normalizaciji odnosa i na kasnije sporazume koji se odnose na Zajednicu srpskih opština, poput onog od 25. avgusta, a reč je o sporazumima koje su potvrdili najviši predstavnici obe strane – dakle, videćete da se u njima nigde ne pominje bilo kakvo gašenje bilo kakvih institucija, koje oni nazivaju paralelnim i tome slično; pogotovo ne u kontekstu bilo kakvog uslovljavanja obaveza koje Priština ima.
Dakle, oni izmišljaju nepostojeće uslove, koje nigde ne mogu da pokažu, ni na papiru, ni kao sadržinu takvih razgovora, da bi sebi napravili izgovor za to što ne sprovode sporazume koji postoje na papiru i za koje su se njihovi najviši predstavnici obavezali.
Mislim da bismo produbili poverenje i da bismo produbili saradnju, mora se najpre doći na poziciju u kojoj se ne negiraju vlastite obaveze, potvrđene i pred najvišim predstavnicima međunarodne zajednice. Mislim da je to jedan od razloga zašto smo i mogli da čujemo potpredsednika Bajdena da tako jasno i nedvosmisleno u Prištini poruči da bez formiranja ZSO Priština ne može da računa na dalju podršku SAD u međunarodnoj zajednici.
RSE: I konačno, pitanje koje se tiče opstrukcije članstva Kosova u međunarodnim organizacijama. Svedoci smo toga da je Kosovo nedavno postalo i članica UEFA (Unija Evropskih fudbalskih asocijacija), i FIFA (Svetska fudbalska organizacija) i drugih organizacija, da se, dakle, širi krug međunarodnih organizacija i institucija čiji član postaje, pa se, naravno, postavlja pitanje ima li smisla dalje zalaganje Srbije za sprečavanje ulaska Kosova u međunarodne organizacije.
Đurić: Boreći se za svoju poziciju po pitanju Kosova i Metohije u međunarodnim organizacijama, Srbija se bori za sebe samu i za očuvanje sopstvenog teritorijalnog integriteta i suvereniteta. I ta borba neće prestati. Ona nas, međutim, neće sprečiti u tome da razgovaramo sa Prištinom i da pronalazimo zajednička rešenja.
Delegacije FIFA-e i UEFA-e u Prištini, april 2016.
Moram da izrazim žaljenje zbog činjenice da Priština, uprkos tome što smo 2012. godine, kada smo ušli u dijalog na visokom političkom nivou, jasno i nedvosmisleno dogovorili da ćemo o svim otvorenim pitanjima razgovarati za stolom u Briselu, što se, dakle, Priština odlučila za to da igra neku vrstu utakmice u međunarodnoj zajednici i da pokušava, poput neuspelog pokušaja ulaska u UNESCO (Organizacija za obrazovanje, nauku i kulturu Ujedinjenih nacija), da na silu i bez dogovora sa Beogradom, zauzima poziciju u međunarodnoj zajednici.
To na neki način negativno utiče i na sam dijalog, zbog toga što dijalog i ima smisao da se problemi i otvorena pitanja rešavaju za stolom, a ne delovanjem ispod stola, iza leđa, prosto – delovanjem koje samo diže tenzije među stranama.