"Pogledate gore, ne vidite oblake i nebo, samo gust dim koji se taloži. Neprijatan miris, još uz ovu vrućinu. Vrlo nezgodno."
Ovako za RSE Jelena iz Kraljeva opisuje život u blizini gradske deponije koja je dva puta gorela u poslednjih nedelju dana.
Pročitajte i ovo: 'Ovde ne može da se diše': Požar danima tinja na deponiji kod Užica"To je nešto što traje i što se već i dešavalo. Ujutru kada ustanemo dvorišta su nam puna dima. Uveče kad treba da proluftiramo prostorije osećamo miris gareži, paljevine, neprijatan miris smeća", priča ona.
"Puno naših komšija gaji voće i povrće u svojim dvorištima. Pa je sad pitanje koliko je to uopšte zdravo jesti", dodaje.
Požar je 15. avgusta stavljen "pod kontrolu", ali su nadležni preporučili stanovnicima tog grada u centralnoj Srbiji da izbegavaju provetravanja prostorija i skrate boravak na otvorenom dok se ne poboljša kvalitet vazduha.
Prema rezultatima merenja automatskih stanica, vrednosti nedozvoljenih čestica u vazduhu tog jutra bile su na visokom nivou.
"To utiče u velikoj meri na kvalitet našeg života. Nije prijatno, nije lepo, nije zdravo. Niko tu ne može biti zadovoljan", kaže Jelena iz Kraljeva.
Snimak iz vazduha na kojem se vidi beli dim iznad Kraljeva nakon ponovnog izbijanja požara na deponiji, 15. avgust 2024.
Iz Javnog komunalnog preduzeća "Čistoća" su za RSE rekli da Grad Kraljevo pokušava da konkuriše kod inostranih fondova za nabavku opreme za prevenciju i suzbijanje požara.
"U toku je prekrivanje celog tela deponije kako bi se izbegla ovakva dešavanja u budućnosti", istakli su.
Deponija u Kraljevu nije jedino gradsko smetlište koje je gorelo poslednjih meseci.
Nema zvaničnih podataka koliko je požara zabeleženo, ali vatrogasci su imali posla u svim krajevima zemlje.
Visoke temperature razbuktale su deponije od Sjenice, preko Užica, Kraljeva, Smedereva, pa da Novog Sada i Subotice.
Zašto gore deponije po Srbiji?
Iako neke od njih tinjaju već mesecima, vreli talas dodatno je pogoršao situaciju.
"Deponije gore zato što ih je lako zapaliti, posebno u vreme kad su ovako visoke temperature", kaže za RSE inženjerka zaštite od požara Ljubica Krnjaić.
Objašnjava da požare ponekad izazovu ljudi nepažnjom prilikom sakupljanja sekundarnih sirovina, ali da se deponije najčešće same zapale.
"Deponije u svojoj utrobi imaju procese koji oslobađaju zapaljive gasove, jedan od njih je metan. Kada se tu nađe neko staklo, na primer flaša, pa sunce ugreje, vrlo lako se zapali", objašnjava Krnjaić.
Požar na deponiji Tancoš u Beočinu, mestu kraj Novog Sada, razbuktao se 14. avgusta. Lokalne vlasti su istog dana javile da je "stavljen pod kontrolu".
Prema poslednjim dostupnim podacima Ministarstva unutrašnjih poslova (MUP) u Srbiji je u 2022. godini na deponijama zabeleženo 1.760 požara.
Direktorka nevladinog Centra za ekologiju i održivi razvoj (CEKOR) Nataša Đereg je za RSE ocenila da je neadekvatno upravljanje komunalnim otpadom i deponijama u Srbiji glavni uzrok čestih požara.
"Mi uopšte ne razdvajamo otpad, i spontani požari su posledica toga", kaže ona.
Dodaje da se "širenje metana dešava zato što u telu deponije imamo organskog i biorazgradivog otpada zajedno sa zapaljivim materijalima".
"A da smo to razdvojili, kako bi i trebalo po direktivi o deponijama, manje bi bilo zapaljenja", ističe ona.
Zašto se deponije teško gase?
Dvadeset dana trajalo je gašenja požara koji je izbio 5. maja na regionalnoj deponiji "Duboko" kod Užica, na zapadu Srbije.
U akciju su bile uključene vatrogasne ekipe iz devet lokalnih samouprava, a pomagale su i komunalne službe i dva helikoptera Ministarstva unutrašnjih poslova (MUP) Srbije.
"Požare na deponijama nije lako gasiti", kaže inženjerka zaštite od požara Ljubica Krnjaić.
Gašenje požara na deponiji "Duboko" kod Užica, 9. maj 2024.
Objašnjava da to zahteva mnogo vatrogasaca, vatrogasne opreme i sredstva za gašenje.
"Tu se uglavnom koristi delom voda da to kvasi i hladi, s druge strane zemlja... Meša se toplija i hladnija zemlja i to smeće, pa se tako usporava proces gorenja", kaže ona.
Objašnjava da često deponija može sama da se zapali u dubini i da taj požar može dugo da tinja i ostane neprimećen dok ne oslobodi veću količinu dima i ne razvije plamen.
Pročitajte i ovo: Divlje deponije gore i zagađuju u Severnoj Makedoniji dok se čekaju centri za otpad"Kod velikih deponija ili kod onih gde više dana traje unutra to sagorevanje i tinjanje, može da bude vrlo komplikovano za gašenje jer se može urušiti iznutra i onda da se desi propadanje, na primer, te mehanizacije" priča Ljubica Krnjaić.
Direktorka CEKOR-a Nataša Đereg ukazuje na to da deponijskim gasom, koji je jedan od razloga požara, "treba znati upravljati".
"Potrebno je vršiti kontinuirani preventivni monitoring, na primer dronovima koji imaju termalne kamere", ističe ona.
"U cilju hlađenja tela deponije i sprečavanja nastanka požara, neka preduzeća su počela sa ubacivanjem suvog leda u sistem za ekstrakciju deponijskih gasova, odnosno biotrnove. Takođe se nasipa zemlja između slojeva otpada", dodaje Nataša Đereg.
Čija su deponija odgovornost?
Odnošenjem smeća i upravljanjem deponija u Srbiji se uglavnom bave lokalna javno komunalna preduzeća, manji deo je pod ingerencijom privatnih firmi.
"Oni su prvi koji treba da vode računa da se te deponije ne zapale. To je njihova firma, oni zarađuju od toga što odnose smeće i oni treba da se staraju", smatra Ljubica Krnjaić.
"Da kontroliše ko tamo dolazi, da neko ne bi namerno palio, da malo ima nekakvu stražu sad kad je vruće, da prati da se to ne bi samo od sebe zapalilo", dodaje.
Zapaljena deponija kod Priboja, na jugozapadu Srbije, 22. januar 2024.
Direktorka CEKOR-a Nataša Đereg smatra da država i njene institucije nisu spremne za adekvatno upravljanje deponijama.
"Mi nažalost imamo da Javna komunalna preduzeća odlažu otpad na barem 123 smetlišta, od kojih značajan broj ne ispunjava 'ni minimum tehničkih standarda' i koja su predviđena za zatvaranje", ističe ona.
Dodaje da čak 70 odsto deponija nije predviđeno prostorno-planskim dokumentima i da nemaju urađenu studiju o proceni uticaja na životnu sredinu, niti potrebne dozvole.
Najveći gradovi u Srbiji poput Beograda, Novog Sada i Niša nemaju sanitarne deponije.
U Srbiji je do sada izgrađeno 12 sanitarnih deponija od čega je deset regionalnih i dve lokalne.
Preostala smetlišta u zemlji, prema oceni Agencije za zaštitu životne sredine Srbije, nisu u skladu sa strategijom upravljanja otpadom – odnosno ne zadovoljavaju minimum tehničkih standarda.
Prema podacima Agencije za zaštitu životne sredine, u Srbiji je registrovano i oko 2.600 divljih deponija.
Kakve su posledice požara na deponijama?
Ekološki aktivista Zvezdan Kalmar iz CEKOR-a kaže za RSE da su posledice ozbiljne i dugotrajne.
"Kada se deponija zapali, oslobađa dioksine koji su, nažalost, otrov koji ostaje puno godina. On truje. Kada se udahne, preko deset godina ostaje u organizmu", objašnjava Kalmar.
"Mi čak i ne znamo koje se vrste gasova tu oslobađaju, odnosno koji otrovi. Oni se čak i ne mere kako treba", dodaje.
U Srbiji ne postoji razvijen sistem za merenje svih zagađujućih materija koje se oslobađaju pri akcidentima, poput onog na deponiji "Duboko", a među kojima su najopasniji dioksini i furani.
"To je šteta i za ljude i za životinje", kaže Ljubica Krnjaić koja je i predsednica udruženja za ekologiju i zaštitu od dejstva vatre "EcoFire".
Iako je požar na deponijama komplikovan za gašenje, dodaje ona, vrlo je štetno ne uraditi to na vreme.
"Zamislite sad nekom je ostalo malo pesticida on to baci tamo na deponiju, nekom je ostalo lekova, farbe, nekom najlon čarape i šta god da gori to oslobađa nekakve produkte. Ti produkti nisu imalo ni lepog mirisa, niti zdravi za udisanje", dodaje Ljubica.
Šta bi moglo biti rešenje?
Prema mišljenju ekološkog aktiviste Zvezdana Kalmara, rešenje leži u adekvatnom prikupljanju, odvoženju i razdvajanju otpada, koje bi dovelo do povećanja reciklaže.
"Nije to samo borba da se ne zapali deponije, nego je to smanjivanje otpada koji treba da se odloži, to se postiže razdvajanjem otpada za reciklažu, odvajanjem organskog otpada", kaže on.
Pročitajte i ovo: Srbija, deponije i reciklaža: 'U reku bacaju tepihe, palete i najlon'Ipak, napominje, to sve zahteva mnogo ulaganja, ali i to da se u taj proces uvedu građani od kojih počinje lanac selekcije otpada.
"Problem sa tim sistemom je što se on dosta dugo uvodi. Znači to nije nešto što danas odlučimo, sutra uvedemo. Znači takve promene nisu baš jednostavne", zaključuje on.
Prema podacima Agencije za zaštitu životne sredine Srbije u Srbiji se najveći deo komunalnog otpada odlaže na deponije, što bi, kako navode, u hijerarhiji upravljanja otpadom trebalo da je poslednje rešenje.
Tome bi, ističu, trebalo da prethode sprečavanja nastajanja otpada, njegova ponovna upotreba, recikliranje i druge vrsta iskorišćavanja.
Poslednja procena Agencije govori da se u Srbiji na godišnjem nivou reciklira oko 15% proizvedenog komunalnog otpada, a da lokalne samouprave u tome učestvuju sa do 3%, dok sve ostale reciklirane količine potiču od, kako navode, neformalnog sektora.