Na proslavi povodom jubileja “Delta-holdinga”, kojoj je prisustvovao i premijer Mirko Cvetković, vlasnik ove imperije Miroslav Mišković otkrio je da je “Delta” dostigla ukupan prihod od dve do tri milijarde evra i postala najveća kompanija u Srbiji i peta u jadranskom regionu. A na neizgovoreno pitanje kako je to uspela, ovako je odgovorio:
“Šta stoji iza tih naših uspeha? Ja mislim – jedna ispravna kadrovska politika, politika u kojoj smo primali mlade ljude…”
Neće baš biti da je Mišković uspeo zato što su njegovi mladi kadrovi bili toliko bolji od ostatka srpskih ljudskih resursa. Suvišno je i podsećati da je 1987. na početku Miloševićeve vlasti, Miroslav Mišković bio tek direktor kruševačke “Župe”, da bi već četiri godine kasnije osnovao “Delta Holding”.
Obogatio se u vreme Miloševićeve Srbije pod sankcijama, zahvaljujući povlasticama koje je imao, ali čak i krupni biznismeni priznaju da su njihove poslovne imperije narasle tek posle petooktobarskih demokratskih promena.
To je nedavno učinio Milan Beko, Miškovićev kolega po moći, kada je u intervjju magazinu “Ekonomist” izjavio da ako su Mišković i on uopšte tajkuni, onda su više, Koštuničini i Tadićevi nego Miloševićevi tajkuni.
Zašto je petooktobarska vlast abolirala Miškovića i njegov prvi prljav milion, upitali smo Žarka Koraća, poslanika Skupštine Srbije i nekadašnjeg potpredsednika Djindjićeve vlade.
“To nije odluka koju sam lično doneo, ali svakako snosim odgovornost jer sam bio u toj prvoj vladi. Odluka je bila donesena da se osnuje ta čuvena komisija za ispitivanje porekla imovine, koju je vodio pokojni Vuk Obradović. Ta komisija je donela odluke kojima su samo dvojica poznatih Miloševićevih tajkuna platili porez – to su Bogoljub Karić i Željko Mitrović, vlasnik televizije PINK. Da stvar bude apsurdnija, zbog nekakve pogrešne sudske formalne odluke, Kariću je taj ekstra-profit pred kraj mandata vlade vraćen. Dakle, ta odluka komisije nije imala nikakav pravi domašaj. Medjutim, problem je bio u tome što je to morala biti jedna arbitrarna odluka jer je to bogatstvo nastalo u potpuno neregularnim uslovima, za vreme sankcija, ilegalnog uvoza akciznih proizvoda. Pri tome je država bila glavni švercer. Ja znam da se i “Delta” bavila uvozom cigareta, ali bavio se i JAT , čak i dnevni list “Politika”. U jednom trenutku nas je Điinđić pitao da li onda treba da srušimo praktično sve institucije u Srbiji. To je, bila njegova dilema. Dakle, ta komisija je trebalo nešto da uradi, ali ona, kao što vidite, nije ni dotakla Miškovića. Međutim, jedne činjenice je malo ljudi u Srbiji svesno: Miškovićevo bogatstvo se mnogo više uvećalo posle 2003. godine nego za vreme Djindjićeve i Živkovićeve vlade”, kaže Korać.
Koštuničina uloga
Sagovornik radija Slobodna Evropa podseća da je Miškovićevo ogromno bogatstvo nastalo kada je 2004. i 2005. prodao svoje osiguravajuće društvo “Delta Generali” italijanskoj Inteza banci i počeo manijakalno da kupuje po Srbiji.
“On je praktično postao vlasnik Srbije, a onda je Koštunica njegovom “Maxiju” omogućio monopol u trgovinskoj maloprodaji. Sigurno je da je 2001. godine propuštena prilika da se neki porez naplati svim tim tajkunima, ali, to je, prosto, morala biti jedna arbitrarna odluka koja tada nije imala uporište ni u zakonu, ni u propisima, čak ni u dokumentima ili dokazima koje ste mogli da nabavite, s obzirom da je to bogatstvo nastalo u potpunom bezakonju Miloševićevog režima, kao u srednjem veku”, objašnjava Korać.
I ekonomistu Mirolsava Prokopijevića, iz Centra za slobodno tržište pitamo, zašto nije preispitivano poreklo imovine nekih tajkuna, medju njima i Miškovića.
“Razlog broj jedan je nedostatak dokaza. Dalje, vi, recimo,vi dobijete kredit po normalnom kursu, a onda to prodate po šticovanom, ili to vraćate kad inflacija obezvredi. Nijedna od tih stvari nije nezakonita, iako je užasno nemoralna jer ogromna većina ljudi uopšte nije mogla da dobije takav kredit. Što se tiče nekih drugih operacija, to nove vlasti nisu uspele da dokažu. Drugi razlog je što su svi ti tajkuni, naravno, davali priloge predstavnicima stranaka i strankama, što je delimično trošeno za ličnu potrošnju, a delimično za finansiranje kampanja. Ti novci su, zapravo, bili namenjeni tome da im se gleda kroz prste. U svetlu takvih okolnosti, najveća greška novih vlasti nije što im nije raspisivala neke posebne poreze nego što nije ekonomski otvorila zemlju i dopustila da svako ravnopravno može u njenu privredu da ulaže”, ocenjuje Prokopijević.
Odgovarajući na pitanje zašto Srbija nije htela da se obračuna sa nelegalno stečenim bogatstvima Miškovića i drugih tajkuna, sociolog Zagorka Golubović priseća se da je još na početku tranzicije, kada je bila član Saveta za borbu protiv korupcije, to pitanje nosiocima vlasti postavila:
“Sadašnjem premijeru Mriku Cvetkoviću, koji je bio direktor Agencije za privatizaciju, kao i Aleksandru Vlahoviću, koji je bio ministar za privredu i privatizaciju, ja sam postavila pitanje: “Zašto vi mislite da će privatni monopol biti manje opasan i štetan nego državni monopol?”. Rekli su: “A, ne, ne. Postoje pravila u svetu kako se to reguliše”. Zašto se nije stalo na put tome? Iako mnogo ljudi ima protivrečne stavove o Djindiću, ja mislim da je Đinđić ostao živ, da bi se tome, ipak, stalo na put. Bez obzira na to što je i on imao neke odnose sa tim velikim biznismenima, ne bi dozvolio da se napravi taj privatni biznis kao odlučujući centar politike koja se vodi u Srbiji”, smatra Zaga Golubović.
“Šta stoji iza tih naših uspeha? Ja mislim – jedna ispravna kadrovska politika, politika u kojoj smo primali mlade ljude…”
Neće baš biti da je Mišković uspeo zato što su njegovi mladi kadrovi bili toliko bolji od ostatka srpskih ljudskih resursa. Suvišno je i podsećati da je 1987. na početku Miloševićeve vlasti, Miroslav Mišković bio tek direktor kruševačke “Župe”, da bi već četiri godine kasnije osnovao “Delta Holding”.
Obogatio se u vreme Miloševićeve Srbije pod sankcijama, zahvaljujući povlasticama koje je imao, ali čak i krupni biznismeni priznaju da su njihove poslovne imperije narasle tek posle petooktobarskih demokratskih promena.
Obogatio se u vreme Miloševićeve Srbije pod sankcijama, zahvaljujući povlasticama koje je imao, ali čak i krupni biznismeni priznaju da su njihove poslovne imperije narasle tek posle petooktobarskih demokratskih promena.
To je nedavno učinio Milan Beko, Miškovićev kolega po moći, kada je u intervjju magazinu “Ekonomist” izjavio da ako su Mišković i on uopšte tajkuni, onda su više, Koštuničini i Tadićevi nego Miloševićevi tajkuni.
Zašto je petooktobarska vlast abolirala Miškovića i njegov prvi prljav milion, upitali smo Žarka Koraća, poslanika Skupštine Srbije i nekadašnjeg potpredsednika Djindjićeve vlade.
“To nije odluka koju sam lično doneo, ali svakako snosim odgovornost jer sam bio u toj prvoj vladi. Odluka je bila donesena da se osnuje ta čuvena komisija za ispitivanje porekla imovine, koju je vodio pokojni Vuk Obradović. Ta komisija je donela odluke kojima su samo dvojica poznatih Miloševićevih tajkuna platili porez – to su Bogoljub Karić i Željko Mitrović, vlasnik televizije PINK. Da stvar bude apsurdnija, zbog nekakve pogrešne sudske formalne odluke, Kariću je taj ekstra-profit pred kraj mandata vlade vraćen. Dakle, ta odluka komisije nije imala nikakav pravi domašaj. Medjutim, problem je bio u tome što je to morala biti jedna arbitrarna odluka jer je to bogatstvo nastalo u potpuno neregularnim uslovima, za vreme sankcija, ilegalnog uvoza akciznih proizvoda. Pri tome je država bila glavni švercer. Ja znam da se i “Delta” bavila uvozom cigareta, ali bavio se i JAT , čak i dnevni list “Politika”. U jednom trenutku nas je Điinđić pitao da li onda treba da srušimo praktično sve institucije u Srbiji. To je, bila njegova dilema. Dakle, ta komisija je trebalo nešto da uradi, ali ona, kao što vidite, nije ni dotakla Miškovića. Međutim, jedne činjenice je malo ljudi u Srbiji svesno: Miškovićevo bogatstvo se mnogo više uvećalo posle 2003. godine nego za vreme Djindjićeve i Živkovićeve vlade”, kaže Korać.
Koštuničina uloga
Sagovornik radija Slobodna Evropa podseća da je Miškovićevo ogromno bogatstvo nastalo kada je 2004. i 2005. prodao svoje osiguravajuće društvo “Delta Generali” italijanskoj Inteza banci i počeo manijakalno da kupuje po Srbiji.
“On je praktično postao vlasnik Srbije, a onda je Koštunica njegovom “Maxiju” omogućio monopol u trgovinskoj maloprodaji. Sigurno je da je 2001. godine propuštena prilika da se neki porez naplati svim tim tajkunima, ali, to je, prosto, morala biti jedna arbitrarna odluka koja tada nije imala uporište ni u zakonu, ni u propisima, čak ni u dokumentima ili dokazima koje ste mogli da nabavite, s obzirom da je to bogatstvo nastalo u potpunom bezakonju Miloševićevog režima, kao u srednjem veku”, objašnjava Korać.
I ekonomistu Mirolsava Prokopijevića, iz Centra za slobodno tržište pitamo, zašto nije preispitivano poreklo imovine nekih tajkuna, medju njima i Miškovića.
“Razlog broj jedan je nedostatak dokaza. Dalje, vi, recimo,vi dobijete kredit po normalnom kursu, a onda to prodate po šticovanom, ili to vraćate kad inflacija obezvredi. Nijedna od tih stvari nije nezakonita, iako je užasno nemoralna jer ogromna većina ljudi uopšte nije mogla da dobije takav kredit. Što se tiče nekih drugih operacija, to nove vlasti nisu uspele da dokažu. Drugi razlog je što su svi ti tajkuni, naravno, davali priloge predstavnicima stranaka i strankama, što je delimično trošeno za ličnu potrošnju, a delimično za finansiranje kampanja. Ti novci su, zapravo, bili namenjeni tome da im se gleda kroz prste. U svetlu takvih okolnosti, najveća greška novih vlasti nije što im nije raspisivala neke posebne poreze nego što nije ekonomski otvorila zemlju i dopustila da svako ravnopravno može u njenu privredu da ulaže”, ocenjuje Prokopijević.
Odgovarajući na pitanje zašto Srbija nije htela da se obračuna sa nelegalno stečenim bogatstvima Miškovića i drugih tajkuna, sociolog Zagorka Golubović priseća se da je još na početku tranzicije, kada je bila član Saveta za borbu protiv korupcije, to pitanje nosiocima vlasti postavila:
“Sadašnjem premijeru Mriku Cvetkoviću, koji je bio direktor Agencije za privatizaciju, kao i Aleksandru Vlahoviću, koji je bio ministar za privredu i privatizaciju, ja sam postavila pitanje: “Zašto vi mislite da će privatni monopol biti manje opasan i štetan nego državni monopol?”. Rekli su: “A, ne, ne. Postoje pravila u svetu kako se to reguliše”. Zašto se nije stalo na put tome? Iako mnogo ljudi ima protivrečne stavove o Djindiću, ja mislim da je Đinđić ostao živ, da bi se tome, ipak, stalo na put. Bez obzira na to što je i on imao neke odnose sa tim velikim biznismenima, ne bi dozvolio da se napravi taj privatni biznis kao odlučujući centar politike koja se vodi u Srbiji”, smatra Zaga Golubović.