Na famoznoj Forbsovoj listi najuticajnijih mladih ljudi u Evropi mlađih od 30 godina starosti, dvojica su momaka iz Srbije. Jedan je svetska teniska zvezda Novak Đoković, dok je drugi mladić, Dejan Bojanić iz Bele Crkve, nepoznat široj javnosti.
Ovaj apsolvent ekonomije ima 25 godina, iz Bele Crkve je, a kako je navedeno na Forbesovom sajtu, od 2012. godine je jedan od 15 savetnika generalnog sekretara Ban Ki Muna u kampanji „Inicijativa za globalnu edukaciju“. Istovremeno je i član Upravnog odbora Evropskog omladinskog foruma i tako zastupa mlade u Evropskoj uniji, Savetu Evrope i Ujedinjenim nacijama.
Trenutno radi u Stokholmu, u Kancelariji međunarodne organizacije „Save the children“.
U intervjuu za Radio Slobodna Evropa Dejan Bojanić kaže da veruje da mu je angažman u globalnoj obrazovnoj kampanji Ujedinjenih nacija bio odlučujući razlog da dospe na listu najuticajnijih mladih Evropljana, a upitan kako je baš on, uz ostalih 14 kolega izabran za savetnika generalnog sekretara UN, od 900 ljudi koji su se prijavili.
„Moguće je da sam ja imao nešto što mnogi drugi ljudi koji su se prijavili možda nisu imali, a to je taj više aktivistički duh i duh organizovanog aktivizma. Ja sam u srednjoj školi bio u Upravnom odboru Unije srednjoškolaca Srbije, zatim u Upravnom odboru Unije srednjoškolaca Evrope. Sa tih pozicija, iako može izgledati kao da sam mladi karijerista koji priča u svoje ime i koji je možda inspirativan govornik, ja sam kada god sam nastupao reprezentovao stavove mnogih drugih mladih ljudi. Kada je u pitanju reprezentovanje mladih obično su mene angažovali da pričam na panelima, da se sastajem sa ministrima obrazovanja i finansija kada je tema finansiranje obrazovanja. Kada sam postao deo kampanje UN, postojale su dve kategorije zemalja na koje smo se fokusirali. Prva grupa su one zemlje koje imaju najlošiju sliku obrazovanja, 10 zemalja koje su najmanje napredovale u sferi obrazovanja. Ja sam radio sa drugom grupom, grupom zemalja koje su najviše napredovale u oblasti obrazovanja. Hrvatska je, na primer, bila jedna od 15 zemalja koje su bile u toj grupi, zatim SAD, Kanada, Australija, Brazil i još nekoliko zemalja Latinske Amerike, u Evropi još je tu i Danska, ali i neke manje zemlje."
RSE: Kako su ljudi koji su sačinjavali tu Forbesovu listu uspeli da primete baš vas od tolikog broja mladih koji su bili angažovani na sličnim stvarima?
Bojanić: Nisam siguran da znam pouzdan odgovor na to pitanje zato što su oni mene kontaktirali direktno. Znam da je proces tekao tako što je Forbes angažovao grupu novinara koja je vršila istraživanja koji to mladi mogu da se nađu na listi. Mene je kontaktirala novinarka za koju sam kasnije čuo da radi na Televiziji RAI TRE. Kontaktirala me je jer je, iskreno ne znam na koji način, čula za mene i ono što radim. Ja sam dosta radio na razvijanju imidža, recimo, Malale. Organizovao sam prvu skupštinu na kojoj je Malala govorila prvi put nakon pucnjave, a radio sam i dosta na tome da ona dobije Nobelovu nagradu.
RSE: Vi ste student završne godine Ekonomskog fakulteta u Beogradu ili ste već diplomirali?
Bojanić: Ne, ja sam student završne godine. Studirao sam redovno sa svojom generacijom do poslednje, apsolventske, godine, kada sam dobio ponudu da se preselim u Stokholm, gde sada radim, tako da sam još uvek apsolvent na Ekonomskom fakultetu.
RSE: Šta sada u Stokholmu radite?
Bojanić: Radim u organizaciji „Save the Children“. To je velika međunarodna organizacija koja se bavi pravima dece i koja u 120 zemalja sveta ima svoje kancelarije. Ova u Švedskoj je izuzetno velika, jedna od pet najvećih na svetu, sa više od 400 ljudi koji rade puno radno vreme i sa programima u 28 zemalja u razvoju. Oni su meni ponudili da radim na jednom novom projektu. Ideja projekta je da sve se umreže svu mladi ljudi koji rade sa organizacijom „Save the Children“ bilo gde u svetu. Pozvali su me da budem njihov međunarodni koordinator, odnosno, da radim na tom međunarodnom projektu umrežavanja mladih aktivista naše organizacije.
RSE: Posle informacije da ste se vi, uz Novaka Đokovića, našli na Forbesovoj listi 300 najuspešnijih mladih ljudi, pojavio se i ovakav komentar: „Ovde se postavlja pitanje ko je taj Novak Đoković!. A dalje je sledilo: „Ponosni na Dejana (i na Noleta)“.
Bojanić: E, to me je zaista zasmejalo. Ja ne poznajem lično Novaka Đokovića, ali imam osećaj da mogu da razumem u kakvoj se situaciji on nalazi, zato što biti prvi u bilo čemu, a posebno u tenisu koji je i mentalno i fizički zahtevna disciplina, biti prvi znači konstantno raditi i truditi se, konstantno se odricati mnogih stvari i biti jako posvećen. Ja mislim da sam i sam uradio dosta toga, a da ne govorim o tome koliko je truda i rada uložio Novak da bi bio prvi u tenisu i sada među 300 najuticajnijih ljudi. Kada je Forbes napravio neku paralelu, odnosno, kada je na listu stavio mene zajedno sa Novakom, meni je to samo bio veliki kompliment jer mi se čini da su oni takođe prepoznali da mi na možda sličan način dajemo sve od sebe da radimo ono što volimo.