Tema najnovijeg Mosta Radija Sloboda Evropa bila je nedavno potpisani Vašingtonski sporazum između Beograda i Prištine.

Sagovornici su bili Enver Hasani, profesor Pravnog fakulteta u Prištini i bivši predsednik Ustavnog suda Kosova, i Filip Ejdus, vanredni profesor Fakulteta političkih nauka u Beogradu i predsednik Upravnog odbora Beogradskog centra za bezbednosnu politiku.

Bilo je reči o tome šta u geostrateškom smislu Vašingtonski sporazum znači za Prištinu, a šta za Beograd, da li se Beograd potpisivanjem tog sporazuma udaljio od Kine i Rusije ili je to samo taktički potez da bi se dobila naklonost sadašnje američke administracije, šta za Kosovo znači činjenica da ga je priznao Izrael, da li će Srbija poštovati obavezu, koju je prihvatila u Vašingtonu, da svoju ambasadu iz Tel Aviva premesti u Jerusalim i kakve će to imati posledice za njene odnose sa Evropskom unijom i muslimanskim zemljama, zašto je Vašingtonskim sporazumom kosovski problem povezan sa bliskoistočnim problemom i šta to znači za Srbiju, a šta za Kosovo, kao i o tome ko je u Vašingtonu bolje prošao - Kosovo ili Srbija.

Bijela kuća: Potpisan sporazum Srbija - Kosovo

Omer Karabeg: Gospodine Hasani, vi ste izjavili da je Vašingtonski sporazum najbolji geostrateški potez rukovodstva Kosova od sticanja nezavisnosti. Zašto pridajete takav značaj tom dokumentu?

Enver Hasani: Ima nekoliko razloga za to. Prvo, taj dokument je pokrenuo stvari s mrtve tačke u koju je zapao dijalog između Kosova i Srbije. Godinama se raspravljalo, toliko je truda i sredstava uloženo, a malo se postiglo. Drugo, garant izvršenja tog sporazuma je sila koja ima snažne instrumente da izvrši pritisak na obe strane da sprovedu ono na šta su se obavezale.

Treće, dokument jasno daje do znanja svima u Evropi, a i šire, da je bezbednost Kosova, Srbije i regije usko povezana sa stanjem bezbednosti na Bliskom istoku, a naročito sa bezbednošću Izraela i njegovih suseda. Četvrto, taj sporazum je udaljio Srbiju od Rusije i Kine i time suzio prostor Moskvi i Pekingu da manipulašu pitanjem bezbednosti u ovom delu Evrope.

Peto, jasno je da će nakon ovog sporazuma glavni pritisak, koji se tiče međusobnog priznanja i konačnog dogovora između Kosova i Srbije, više dolaziti iz Vašingtona nego iz Brisela.

Pročitajte i ovo: Hoti: Dijalog sa Srbijom će biti okončan međusobnim priznanjem 

Taktičko balansiranje

Omer Karabeg:Gospodine Ejdus, šta taj sporazum u geostrateškom smislu znači za Srbiju?

Filip Ejdus: Mislim da ovaj sporazum označava pre svega približavanje Beograda Vašingtonu. Ne toliko nekakav geostrateški zaokret ka Zapadu, čak ni ka SAD, već pre svega ka Trampovoj administraciji. Razumem zbog čega je predsednik Vučić smatrao da to ima rezona. Prvo, on verovatno misli da je bilo koji sporazum koji Srbija može da dobije u Vašingtonu, dok je Tramp na vlasti, mnogo bolji od sporazuma koji bi mogao da isposluje za vreme nekog demokratskog predsednika.

Drugo, ukoliko Tramp na novembarskim izborima osvoji novi mandat, ovaj, da tako to kažem, srpski poklon tokom njegove predizborne kampanje mogao bi da predstavlja temelj na kome bi se u budućnosti moglo graditi nešto još povoljnije za Srbiju. I treće, mislim da je Vučićev rezon bio da će on biti na dobitku čak i ukoliko Tramp izgubi jer je razgovore sa Vašingtonom usmerio u pravcu ekonomskih tema koje mu više odgovaraju od političkih.

Sporazum označava pre svega približavanje Beograda Vašingtonu: Filip Ejdus

Ukoliko se poslednja tačka sporazuma, kojom se Srbija obavezala da svoju ambasadu iz Tel Aviva preseli u Jerusalim, sprovede - kolateralna šteta bi svakako bili odnosi Srbije sa Palestinom, arapskim i islamskim svetom uopšte, dok bi dobit bila produbljivanje prijateljstva sa Izraelom.

To su neke najvažnije strateške implikacije ovog sporazuma. Naravno, tu su i odnosi sa Rusijom i Kinom.

Jasno je da tačke sporazuma, koje se tiču 5G mreže i diverzifikacije energetskih resursa, predstavljaju izvor potencijalnih tenzija sa te dve zemlje. Na to su ukazali razmena oštrih poruka sa Marijom Zaharovom i razni drugi komentari.

Međutim, mislim da je sadašnje približavanje Trampu pre svega taktičko balansiranje. Čim se promene okolnosti, možemo da očekujemo naginjanje na drugu stranu. Dakle, nije reč o strateškom približavanju Zapadu koje bi podrazumevalo izgradnju demokratskih institucija i čvrsto opredeljenje Srbije za ulazak u Evropsku uniju i NATO.

Ovde se više radi o pokušaju da se kroz stvaranje bliskih, ličnih odnosa sa svetskim liderima osiguraju spoljnopolitički dobici time što se ne stavljaju sva jaja u jednu korpu. Pre samo nekoliko meseci najveći prijatelj je bio brat Si, danas je to Tramp, sutra će opet biti Putin ili Merkel. Sumnjam da će se ta konstanta u srpskoj spoljnoj politici promeniti u dogledno vreme.

Pročitajte i ovo: Wilson: Sporazum u Bijeloj kući dio je istorijskog procesa

Enver Hasani: Uveren sam da Vašingtonski sporazum ima bipartijsku podršku i da će da nadživi sadašnju administraciju, mada verujem da će Tramp opet da pobedi. Ali i ako ne pobedi, siguran sam da će i demokratska administracija insistirati da se taj sporazuma poštuje zbog njegovih ekonomskih i bezbednosnih aspekata.

Razmena teritorija

Omer Karabeg: Da li je ovim sporazumom konačno skinuto s dnevnog reda pitanje razmene teritorija jer je bilo indicija da se, za razliku od Evropske unije, američka administracija previše ne protivi takvom rešenju?

Enver Hasani: To je, nažalost, ozbiljno pitanje, jer su sa kosovske strane u tom smislu vodili kampanju kosovski predsednik Tači i albanski premijer Rama. Nemam razloga da ne verujem Boltonu, bivšem Trampovom savetniku za nacionalnu bezbednost, koji je rekao da je to pitanje bilo pokrenuto od strane lokalnih aktera, to jeste od Kosova i Srbije.

Ne sumnjam da je gospodin Tači verovatno zakulisno, u kuloarima, dobio neka obećanja da neće biti pozvan u Hag. To je ista priča koju smo čuli i od drugih aktera u bivšoj Jugoslaviji.

Svima je bilo obećano od međunarodnih aktera da će biti pošteđeni. Poslednjih godina na Kosovu i u Albaniji, posebno na Kosovu, bilo ja novinara i političara, bliskih gospodinu Tačiju, koji su pričali da će cela stvar biti stavljena pod tepih.

Vašingtonski sporazum će da nadživi sadašnju administraciju: Enver Hasani

Dakle, pitanje razmene teritorija bilo je ozbiljno, ali je skinuto sa dnevnog reda zbog žestokih reakcija na Kosovu, Albaniji i Srbiji, ali u Srbiji iz sasvim drugih razloga, Međutim, ta ideja više nema aktera koji bi je i dalje promovisali. Tači ne može da bude akter toga, niti bilo čega što se tiče sudbine Kosova. Za sada je ta ideja napuštena, ali ništa nije isključeno jer mi još nemamo konačni sporazum.

Što se tiče Kosova, prilično sam siguran da ovde ne postoji nijedna politička snaga koja bi smela da to pitanje pokrene i da pravi pazar sa Srbijom. Ipak, to ne znači da je razmena teritorija sasvim skinuta s dnevnog reda. Sve dok ne dobijemo konačni sporazuma sa Srbijom - to pitanje će biti otvoreno.

Pročitajte i ovo: Šta piše u sporazumu Kosova i Srbije?

Filip Ejdus: U Briselu je svakako razmena teritorija skinuta s dnevnog reda. Što se tiče Vašingtona, mislim da je to bila tema o kojoj se razgovaralo. To je potvrdio i Džon Bolton. Međutim, nakon najave optužnice protiv Tačija i fijaska junskog sastanka u Vašingtonu, imam utisak da je ta tema privremeno, a možda i trajno, skinuta s dnevnog reda i u Vašingtonu. Pre svega zbog činjenice da na Kosovu više ne postoji jak sagovornik koji bi mogao da bude čvrst oslonac za neki takav sporazum.

Ipak, mislim da postoji mogućnost, doduše samo teorijska, da se ova tema vrati na sto. To bi se moglo dogoditi ukoliko bi se nekoliko stvari poklopilo. Prvo, ukoliko bi Tramp osvojio novi mandat, što je preduslov da se u Vašingtonu uopšte o tome razgovara, pošto bi demokratska administracija svakako bila protiv. Drugo, ukoliko bi se Briselski proces suviše razvukao i ne bi dao očekivane rezultate. I treće, ukoliko bi se politička situacija u Evropi značajno promenila nakon očekivanog odlaska nemačke kancelarke Angele Merkel u političku penziju na jesen 2021. godine.

U takvim promenjenim okolnostima možda bi se ova tema mogla vratila na dnevni red, naravno pod pretpostavkom da se i na Kosovu artikulišu jači politički zahtevi u tom pravcu.​

Izrael

Omer Karabeg:Vašingtonskim sporazumom je predviđeno da će Izrael priznati Kosovo. Šta to znači za Kosovo?

Enver Hasani: Izrael spada u države koje su male, ali sa jakim uticajem u međunarodnim odonosima. To će tako biti sve dok Sjedinjene Američke Države budu imale glavnu reč u međunarodnim odnosima. Vašingtonskim sporazumom Kosovo je u bezbednosnom smislu povezalo svoju sudbinu sa bezbednošću Izraela i tog dela sveta. Ne samo Kosovo nego i ceo Zapadni Balkan. To je glavna poruka nedavne izjave izraelskog premijera Netanjahua. To je za Kosovo veliki uspeh jer smo dobili jednog jakog prijatelja.

Filip Ejdus: Vašingtonski sporazum je iznenadio mnoge zbog svih tih stavki koje se tiču Bliskog istoka. Ne samo Izraela već i Hezbolaha. Donald Trump je shvatio da nekakva normalizacija između Beograda i Prištine ne znači mnogo američkim biračima. Jedini način se taj taj spoljnopolitički uspeh iskoristi u predizbornoj kampanji bio je da se veže za pitanje koje je važno i relevantno za američke birače. A to su Izrael i Bliski istok. I da se to poveže sa drugim navodnim uspesima Donalda Trampa u njegovoj bliskoistočnoj politici, koji se pre svega tiču njegovog mirovnog plana od kojeg nije bilo ništa, kao i sa normalizacijom odnosa između Izraela i Ujedinjenih Arapskih Emirata, a potom i sa Bahreinom.

Pročitajte i ovo: Brisel oštro o odluci Srbije da izmesti ambasadu u Jerusalim

To je tema koja je interesantna američkim biračima i koja može da donese glasove, ne samo među američkim Jevrejima, nego i među evangelističkim hrišćanima koji imaju svoje verske razloge zašto podržavaju Izrael. Mislim da je to ključni razlog zbog čega su se odnosi Beograda i Prištine spojili sa izraelsko-palestinskim.

U Srbiji ima puno retorike o tome kako je Kosovo srpski Jerusalim, to su mantre koje srpski nacionalisti pričaju već decenijama, i evo sada se dešava što niko nije očekivao - da Srbija stiže u Jerusalim jer se je prema Vašingtonskom sporazumu obavezala da svoju ambasadu iz Tel Aviva preseli u Jerusalim.

Vučić: Ovo je veliki korak naprijed

Omer Karabeg: Međutim, ima nagoveštaja da Srbija to neće učiniti ako Izrael prizna Kosovo. Može li se desiti da Srbija izigra tu obavezu?

Filip Ejdus: U sporazumu, odnosno u pismu o namerama, koje u Vašingtonu potpisao Vučić, u tački 16 jasno piše da će Srbija prebaciti svoju ambasadu iz Tel Aviva u Jerusalim do jula sledeće godine. Međutim, tokom ceremonije potpisivanja videli smo Vučićevo iznenađenje kada je čuo Trampa da izgovara taj datum. Potom smo na konferenciji za štampu videli da je iznosio nekakve ograde i pričao o nekakvoj šahovskoj minijaturi.

Kad se vratio u Beograd govorio je o nekim zamenjenim fasciklama, ali nije jasno ko je zamenio fascikle i šta je u njima pisalo. Čuli smo i predsednikovu savetnicu za medije koja je negirala da je to uopšte potpisano iako smo svi videli da jeste.

Ukoliko je došlo do nekog nesporazuma u Vašingtonu, meni se čini da postoji mogućnost da Srbija to obećanja ne ispuni. Mislim da Vučiću trenutno jedino odgovara da Izrael odustane od priznanja Kosova, što je malo verovatno.

Pročitajte i ovo: Čija je imovina na Kosovu?

To bi mu omogućilo da sačuva obraz i proglasi još jedan diplomatski trijumf. Jer u slučaju da Izrael prizna Kosovo Vučić će moći da bira između dva podjednako loša izbora. Jedan je da prekrši obećanje koje je dao u Vašingtonu i izgubi kredibilitet koji je na toj strani vrlo pažljivo gradio, posebno u moćnom američkom izraelskom lobiju.

Setimo se njegovog govora marta ove godine na konferenciji AIPAC-a (Američko-izraelskog saveta za javne poslove) u Vašingtonu. Drugi izbor je da održi obećanje i premesti ambasadu u Jerusalim i time prihvati poraz, možda čak i poniženje kod kuće, ali i da ozbiljno zakomplikuje odnose sa arapskim svetom kao i sa Evropskom unijom koja se duboko protivi toj odluci.

Enver Hasani: Priznanje Izraela je završena priča. To je potvrdio i Netanjahu Sad je to samo pitanje formalizacije - da se i formalno uspostave diplomatski odnosi. Sve su to tehnička pitanja.​

Moratorijum

Omer Karabeg: Prema Vašingtonskom sporazumu Kosovo se složilo da godinu dana neće podnositi zahteve za članstvo u međunarodnim organizacijama, a Srbija je prihvatila da u tom periodu ne vodi kampanju za povlačenje priznanja Kosova. Ko će to kontrolisati? Vlada u Prištini se može kontrolisati jer se zahtevi za članstvo u međunarodnim organizacijama podnose zvanično, takoreći javno, dok je lobiranje protiv priznanja tajna operacija. U igri je veliki novac i u svemu učestvuju i neki drugi igrači sem Srbije.

Filip Ejdus: Plašim se da će ovu tačku biti jako teško sprovesti u delo. Možda neće biti novih kandidatura u međunarodnim organizacijama, kao ni novih povlačenja priznanja, ali Beograd i Priština će verovatno nastaviti neformalno lobiranje iza scene pripremajući teren za nove diplomatske ofanzive nakon isteka moratorijuma. Ipak, da ne bismo bili samo kritični, mislim da moratorijum ne može da odmogne u stvaranju povoljnije klime za Briselski dijalog.

Građani Srbije i Kosova o sporazumu u Beloj kući

Enver Hasani:Mislim da kosovska strana neće lobirati iza scene. Verujem da će i za Srbiju biti izuzetno teško da nastavi lobiranje za povlačenje priznanja Kosova. Živimo u svetu gde se sve sazna, pa ako bi Srbija uradila tako nešto Srbija i Vučić bi izgubili kredibilitet u očima Sjednjenih Američkih država.

To je državna obaveza koju je on preuzeo, pa ukoliko je prekrši ne bi se na njega dobro gledalo ni u Briselu, ni u evroatlantskim strukturama. Mislim da se nakon godinu dana ne može više vratiti praksa lobiranja. Počeće implementacija Vašingtonskog sporazuma tako da će za obe strane biti teško da se vrate lobiranju, naročito Srbiji.

Filip Ejdus: Sve zavisi od efekta pregovora u Briselu i američkih predsedničkih izbora. Ukoliko u Vašingtonu na vlast dođe demokratski kandidat, vratiće se stara politika SAD koja će pre svega da bude usmerena ka pritisku na Srbiju da prizna nezavisno Kosovo. Ukoliko Briselski proces ne da rezultate, očekujem da će opet doći do taktičkog približavanja Beograda sa Moskvom i Pekingom.

To bi podrazumevalo povratak na protivsecesionističku politiku koju Srbija vodi poslednjih 20 godina, a koja samo u poslednjoj fazi podrazumeva i kampanju za povlačenje priznanja. Međutim, ukoliko Briselski proces počne da daje rezultate i ukoliko se poveća međusobno poverenje, a Beograd i Priština se približe nekom pravno obavezujućem sporazumu, moratorijom bi mogao da postane trajno stanje ili čak da bude uvod u istinsku političku normalizaciju.​

Pročitajte i ovo: Kapčan za RSE: Ekonomska normalizacija nije garant i političke normalizacije

Ko je bolje prošao?

Omer Karabeg: I Beograd i Priština se hvale da su u Vašingtonu bolje prošli nego druga strana. Po vama, kad se sve sabere, ko je bolje prošao - Srbija ili Kosovo?

Enver Hasani: Mislim da je Kosovo bolje prošlo iz nekoliko razloga. Prvo mi smo dobili priznanje Izraela što je jako važno za naš ugled u svetu, za našu geostratešku i bezbednosnu poziciju. Drugo, Srbija se udaljila od Rusa, Kineza i od od arapskih muslimanskih zemalja. Diskurs o muslimanskom Kosovu i opasnosti koju ono predstavlja za regiju, koji je ranije plasiran iz Srbije, sada je završena priča.

Osim toga, ovaj sporazum je udahnuo novi život političkim kretanjima na Kosovu jer smo mi u poslednje tri-četiri godine bili u političkom grču baveći se sami sa sobom. Mislim da je u tom smislu Kosovo prošlo bolje, ali sam dokument je win-win. Kada se gleda u perspektivi - obe strane su na dobitku. Dolazak američkih firmi biće koristan, ne samo za Kosovo i Srbiju, nego i za susedne zemlje.

Filip Ejdus: Kad bih stavio svoj liberalni šešir na glavu, svakako bih rekao da je to dobitak za obe strane. Svaki sporazum, posebno mirovni koji vodi normalizaciji, trebalo bi da bude dobitak i za jednu i za drugu stranu. Međutim kada gledate svet kroz realpolitičke naočare, onda možete da vidite ko je dobio više, a ko manje.

Kada na taj način posmatramo Vašingtonski sporazum, složio bih se sa gospodinom Hasanijem da je Kosovo prošlo bolje kad je reč o političkim aspektima. Čak je tačka o moratorijumu povoljnija za Prištinu pošto se u njenom slučaju odnosi samo na kampanju za multilateralno priznanje u međunarodnim organizacijama dok se Beogradu izbija iz ruku kampanja kako protiv multilateralnog tako i protiv bilateralnog priznanja Kosova.

Pročitajte i ovo: 'Razgovori u Briselu i Vašingtonu se možda mogu nadopunjavati'

To je nijansa, ali vredi je pomenuti. Takođe i obaveza dve strana da proglase ceo Hezbolah za terorističku organizaciju - većina evropskih proglasila je samo njegovo vojno krilo - odnosi se samo na Srbiju, a ne i na Kosovo zbog toga što je Kosovo još u junu ovu tu organizaciju u celosti proglasilo za terorističku.

To je dodatna obaveza Srbije koja će svakako da poboljša njene odnose sa Vašingtonom i Izraelom, ali da zakomplikuje odnose, pre svega sa Libanom i šiitskim svetom. I konačno, tačka o Izraelu je naravno daleko povoljnija za Kosovo nego za Srbiju.

Međutim, kada je reč o ekonomskim elementima ovog sporazuma, obe strane su dobile podjednako. Možda je Srbija prošla i malo bolje imajući u vidu najavu otvaranja kancelarije američke Međunarodne korporacije za finansijski razvoj u Beogradu i obavezu Kosova da pristupiti mini Šengenu, čemu se Priština do sada protivila.

Pročitajte i ovo: 'Mali Šengen': Promovisanje poželjne budućnosti Balkana

Srbiji ide u prilog i najava izrade studije izvodljivosti o podeli energetskih resursa jezera Gazivode jer se kosovska strana do sada protivila bilo kakvim razgovorima o podeli resursa tog jezera. Tako da se stiče se utisak da je ekonomski aspekt možda za nijansu povoljniji za Srbiju, mada je veliko pitanje šta će sve od ovih najava zaista biti realizovano​.

Priznanje?

Omer Karabeg: U zaključku, da li je Vašingtonski sporazum korak ka konačnom sporazumu o normalizaciji odnosa Kosova i Srbije i da li bi to podrazumevalo i uzajamno priznanje?

Enver Hasani: To je apsolutno korak ka završnom sporazumu. Međusobno priznanje je složenije pitanje. Zasigurno neće biti klasično međusobno priznanje, ali će biti takvog karaktera da zadovolji obe strane. To je ozbiljan korak ka priznanju Kosova, a taj proces treba da se odvija u Briselu pod jakim pritiskom Sjedinjenih Američkih Država.

Pročitajte i ovo: Most: Šta će Vučić tražiti u zamenu za priznanje Kosova?

Filip Ejdus: Ekonomska normalizacija i investicije, ukoliko do svega toga dođe, svakako da će da stvore klimu za politički dogovor i na kraju krajeva i za priznanje i pravno obavezujući sporazum. Međutim, posmatrajući širi kontekst međunarodnih odnosa, ja sam malo skeptičan.

Postoji liberalno uverenje koje kaže da bolja trgovina i veće investicije, jednom rečju jača ekonomija, pogoduju miru. Ipak, mnogo puta se pokazalo da u slučaju konflikata koji su identitetski, etnoteritorijalni, secesionistički, simbolički i dugotrajni - poput ovog između Srbije i Kosova, ali i poput onoga između Izraela i Palestine i između Kine i Tajvana - ekonomski sporazumi i povećanje obima trgovine nisu doveli do političkog sporazuma.

Ekonomska normalizacija je dobar korak, ali nije zamena za političke razgovore. Investicije i trgovina sami po sebi neće rešiti problem između Beograda i Prištine. Tako da sam ja skeptičan da je ovo veliki korak u pravcu uzajamnog priznanja i normalizacije, ali svakako ne može da odmogne u relaksaciji odnosa i u stvaranju atmosfere koja će da pogoduje konačnom političkom sporazumu između Srba i Albanaca oko Kosova.