Da li je u Siriji već počeo Treći svetski rat?

Raketnim udarima po sirijskoj vazduhoplovnoj bazi Šajrat, novi američki predsednik Donald Tramp (Trump) je poslao beskompromisnu poruku ne samo Bašaru el-Asadu (Bashar al-Assad), već i celom svetu, pre svega Rusiji, Kini i Severnoj Koreji.

Međutim, američka intervencija neće ubrzati okončanje šestogodišnjeg rata u Siriji, a još manje pronalaženje političkog rešenja. Naprotiv, postoji opasnost da se situacija još zakomplikuje, a ne samo stručnjaci već i pojedini političari, pre svega ruski, tvrde da Moskva i Vašington nikada nisu bili bliže direktnom vojnom sukobu.

Stanje u Siriji liči na "kvadraturu kruga" u kojoj se prelamaju, maltene, sve geostrateške protivrečnosti savremenog sveta, sa direktnim angažmanom velikih sila na različitim stranama, što se prvi put dešava od korejskog rata (1950-3).

Asad se preračunao?

Američki udari u prošli petak su ozbiljno upozorenje sirijskom predsedniku Asadu, koji je očito pogrešno protumačio prethodne izjave Trampove administracije da se pomirila sa njegovim ostankom na vlasti.

Mnogi su zatečeni Trampovim potezom jer su samo sedam dana pre toga njegovi najbliži saradnici govorili o nužnosti prihvatanja Asada kao "političke realnosti". Tako je državni sekretar Reks Tilerson (Rex Tillerson) kazao tokom posete Turskoj da će o Asadovoj budućnosti "odlučiti sirijski narod" – što je protumačeno kao da SAD više ne zahtevaju njegov odlazak, na čemu je insistirala prethodna, administracija Baraka Obame (Barack).

Asad je očito pogrešno kalkulisao da su mu odrešene ruke. Takođe, iako mu je Rusija zaštitnik, sirijski predsednik se možda pribojava da ne bude izbačen iz igre u njenoj eventualnoj velikoj pogodbi sa SAD-om, koja bi uključivala i druga pitanja, pre svega Ukrajinu. Stoga je želeo da ovakvom akcijom pokaže da nije pion.

Posle nekoliko dana u vazdušnim udarima sirijskih snaga stradalo je od hemijskih otrova najmanje 80 civila u Idlibu, za šta je Zapad optužio Asada, dok su on, Rusija i Iran to negirali.

U vazdušnim udarima sirijskih snaga stradalo je od hemijskih otrova najmanje 80 civila u Idlibu

Uostalom, sirijski predsednik od dolaska na vlast 2000. godine odbacuje sve optužbe za zloupotrebe, uključujući i umešanost u ubistvo bivšeg libanskog premijera Rafika Haririja (Rafic) 2005. godine.

Kako je Tramp radikalno promenio stav

U svakom slučaju, nije se mogla predvideti tako žestoka reakcija novog američkog predsednika, tim pre što se protivio sličnoj akciji 2013. kada je u napadu hemijskim oružjem, za šta je takođe okrivljen sirijski predsednik, stradalo oko 1.400 ljudi.

Tokom prošlogodišnje predizborne kampanje za predsednika Tramp je u više navrata kritikovao odluku Džordža Buša (George Bush) da interveniše u Iraku 2003, kao i Obamin potez da učestvuje u kampanji NATO u Libiji 2011, dok je njegova protivkandidatkinja Hilari Klinton (Hillary Clinton) podržala obe operacije. Tramp je takođe najavio okončanje dosadašnje strategije "promene nedemokratskih režima" širom sveta, što se na neki način podudaralo sa ruskom kritikom američkih intervencija u inostranstvu.

Šta je izazvalo radikalnu promenu stava američkog predsednika? Da li, kako je rekao, "brutalna smrt većeg broja ljudi, uključujući i predivne bebe, koje su okrutno smaknute u ovom varvarskom napadu", bila "kap koja je prelila čašu"?

Štaviše, Tramp je kritikovao svog prethodnika Obamu "jer je imao pogrešnu strategiju za sprečavanje takvih napada". Naime, Bašar el-Asad je prošao nekažnjeno nakon pomenutog hemijskog napada 2013, iako je Obama pre toga jasno predočio da je upotreba ovog oružja "crvena linija" koju sirijski predsednik ne sme preći ako želi da izbegne američku vojnu intervenciju.

Međutim, uprkos stradanju više od 1.000 civila, Obama je odustao od intervencije zbog protivljenja većine u Kongresu. Stoga je prihvatio kompromisno rešenje da Asad uništi sve zalihe hemijskog oružja, što je garantovala Rusija.

No, po svoj prilici, deo njih je ostalo u arsenalu sirijske armije, koja je raspolagala sa jednim od najvećih kontigenata ovog oružja u svetu.

Da li je napad unapred planiran?

Sadašnja američka administracija ističe da Rusija snosi odgovornost jer sporazum, čiji je garant, nije u potpunosti sproveden.

Međutim, portparolka ruskog Ministarstva spoljnih poslova Marija Zaharova odbacila je tvrdnju da je američki napad bio odgovor na Asadovu upotrebu hemijskog oružja, rekavši kako je reč o "pokazivanju sile koje je bilo planirano unapred". Nema sumnje da američki generalštab odavno razmatra razne opcije udara na Asada mnogo pre stradanja civila od hemijskog oružja 2013, tako da je bio spreman za delovanje kada je Tramp naredio vojnu akciju.

Marija Zaharova odbacila je tvrdnju da je američki napad bio odgovor na Asadovu upotrebu hemijskog oružja

Kako javljaju američki mediji, vojni vrh je predočio Trampu više opcija. Jedna je bila da se istovremeno napadne nekoliko desetina sirijskih aerodroma i vojnih postrojenja sa ciljem da se desetkuje Asadova avijacija i spreči dalja upotreba hemijskog oružja.

Međutim, Tramp je odbacio ovu opciju nakon konsultacija sa ministrom odbrane Džimom Matisom (Jim Mattis) i savetnikom za nacionalnu bezbednost H.R. Mek Masterom (McMaster). Kako navode izvori, na koje se poziva Vošington post (The Washington Post), američki predsednik se opredelio za raketne udare na jedan cilj kao proporcionalni odgovor i manje rizičan po ruske vojnike (oko 100 ih je bilo u vojnoj bazi, ali je Moskva bila unapred obaveštena, a i američke rakete su bile usmerene dalje od njihovih baraka).

Moskva smatra da je do curenja hemijskog oružja došlo kada su sirijski avioni pogodili skladište koje su kontrolisali teroristi. Pitanje je da li će biti prilike da nezavisna komisija, što Rusija traži, utvrdi šta se tačno desilo u Idlibu.

I pojedini američki analitičari su skeptični prema verziji Bele kuće. Tako ekspert Instituta Kejto (Cato) u Vašingtonu Ted Galen Karpenter (Carpenter) smatra da treba biti oprezan, ističući da je ostalo nejasno šta se zapravo desilo i prilikom napada 2013. Prema njegovim rečima, ima indicija da su tada hemijsko oružje upotrebili islamski pobunjenici u tajnoj operaciji koja je trebalo da diskredituje Asada, a iza čega je, navodno, stajala turska vlada.

Međutim, američka ambasadorka u UN Niki Hejli (Nikki Haley) tvrdi da Vašington poseduje neoborive dokaze.

Višestruka korist za Trampa

U svakom slučaju, stradanje civila od hemijskog oružja je bio presudan trenutak za američku reakciju nalik na više istorijskih situacija kada je od jednog događaja zavisio rat ili mir. Tako je potapanje britanskog bojnog broda "Luizijana" 1915. koga je pogodio torpedo ispaljen sa nemačke podmornice, okrenuo javnost u mnogim zemljama protiv Nemačke.

Takođe, tajni "Cimermanov telegram" (nemački ministar inostranih poslova Arthur Zimmermann) u kome je predloženo stvaranje vojnog saveza Nemačke, Japana i Meksika u slučaju da se SAD uključe u Prvi svetski rat. Meksiku je ponuđen Teksas, Arizona i Novi Meksiko. To je razgnevilo američku javnost i preokrenulo izolacionističko raspoloženje ka ulasku zemlje u rat. Zanimljivo je da je Tramp doneo odluku o napadu na stotu godišnjicu od stupanja SAD u Prvi svetski rat (6. april 1917.).

Poznati su i primeri japanskog napada na Perl Harbur 1941, incidenta u Tonkinškom zalivu 1964. koji je neposrednije uvukao SAD u Vijetnamski rat, kao i kontroverze oko nikada pronađenog Sadamovog oružja za masovno uništenje, a što je bio povod za američku invaziju na Irak 2003. godine.

Prvi susret kineskog i američkog predsednika: Donald Tramp i Si Đinping

Ova intervencija doneće Trampu višestruku političku korist i na drugim poljima. Pošto je odluku saopštio tokom prvog susreta sa kineskim predsednikom Si Đinpingom (Xi Jinping) Floridi, to je moglo da se protumači i kao upozorenje gostu - bez obzira na pokazanu srdačnost domaćina - da će Vašington voditi beskompromisnu politku i prema Pekingu, sa kojim su odnosi veoma složeni.

Što je još važnije, Tramp se intervencijom u Siriji distancira od Rusije, čime može da popusti pritisak na njega na unutrašnjem planu, s obzirom na sve žešće kritike za bliske veze sa Moskvom koja mu je, navodno, pomogla da pobedi na predsedničkim izborima, o čemu se čak vodi i istraga u Kongresu. Takođe, nakon kritika Trampove politike, čak i od strane njegovih republikanaca, uključujući i odbijanje Kongresa da ukine Obamaker (Obamacare), intervencijom u Siriji je pridobio podršku, kako prema njemu nenaklonjenih medija tako i većine kongresmena, među njima i opozicionih demokrata.

"Nema ničeg efikasnijeg od malog finog rata da ujedinite zemlju oko sebe. Samo pitajte Džordža Buša koji je bez problema dobio i drugi mandat nakon nekoliko velikih ratova", ocenjuje britanski Indipendent (Independent).

Rizik od rusko-američkih sukoba u Siriji

Američki raketni udari su i poruka Rusiji koja je nesumnjivo nastojala da iskoristi vakum u poslednjih nekoliko meseci kada je došlo do smene u Beloj kući – a i nadala da će sa sa Trampom lakše dogovarati – da ojača svoju poziciju u Siriji. Evidentno je da zvanični Vašington pokušava da povrati inicijativu.

Kremlj je verovatno zatečen američkom akcijom, koju je nazvao "aktom agresije". Ne samo verbalne reakcije, već i konkretni ruski potezi na vojnom planu, ukazuju na prvi pogled da će Moskva teško pristati na bilo kakav kompromis sa Vašingtonom oko Sirije. Rusija se, između ostalog, oseća prevarenom jer je pristala na vojnu intervenciju NATO-a u Libiji 2011, koja je pravdana humanitarnim razlozima, ali je na kraju dovela do zbacivanja režima Moamera Gadafija (Muammar Gaddafi).

U međuvremenu, zajednički komandni centar, sastavljen od Rusije, Irana i oružanih snaga koje podržavaju sirijskog predsednika Bašara el-Asada, saopštio je da je američki napad na sirijsku vazdušnu bazu prešao takozvanu "crvenu liniju", te da će "na svaki dalji odgovoriti silom i istom snagom". "SAD znaju našu sposobnost za brzu i snažnu reakciju", navodi se u saopštenju Komandnog centra.

Takođe, rusko Ministarstvo odbrane smatra da je akcija Vašingtona "grubo kršenje memoranduma o bezbednosti letova nad Sirijom", zbog čega je suspendovalo saradnju sa SAD kojoj je cilj izbegavanje incidenata u sirijskom vazdušnom prostoru.

Moskva je u prošli petak poslala u istočni Mediteran fregatu, naoružanu krstarećim raketama "kalibr", kojima je delovala iz Kaspijskog mora protiv "Islamske države". Ovo su potezi kojima Rusija pokazuje svoje nezadovoljstvo, zatim da želi da očuva svoje pozicije, ali i da nije gubitnik, odnosno da nije u defanzivi, što je veoma važno za njen imidž velike sile.

Međutim, iako je Rusija bila obaveštena da će "njen saveznik", kako ga je okvalifikovala, biti napadnut – nije upotrebila veoma napredno protivvadzušno oružje "S-400" protiv dolazećih američkih "tomahavka".

Potpredsednik Dume Pjotr Tolstoj je to obrazložio nastojanjem Moskve da ne odgovori eskalacijom sukoba, već "doslednom odbranom međunarodnog prava i pravde".

Ruski sistemi "S-400" verovatno bi oborili deo američkih raketa i tako ublažili udar na sirijski aerodrom, ali to bi bio "put bez povratka" i uvod u eskalaciju oružanih sukoba Moskve i Vašingtona, a na političkom planu umesto najvećeg prijatelja među predsednicima SAD – kako se do skora nadalo u Kremlju – Tramp postao najveći neprijatelj jer bi to bio prvi direktni oružani sukob dve zemlje još od vremena kada su zapadne sile pokušavale da blokadom SSSR slome mladu boljševičku revoluciju nakon Prvog svetskog rata.

Zvanična Moskva itekako ima u vidu rizik od dalje eskalacije sukoba koji bi izmakli kontroli. Ruski zvaničnici su verovatno shvatili da ne mogu da uspostave bliskije odnose sa Trampovom administracijom u odnosu na prethodne, ali ne žele da "poruše sve mostove".

SAD teško mogu da računaju da će se Rusija tek tako odreći Asada: Bašar al Asad i Vladimir Putin

Ruski premijer Dmitrij Medvedev je kritikovao Trampovu administraciju, navodeći da joj je glavni protivnk "legalno izabrana vlast u Siriji, umesto proklamovane zajedničke borbe protiv 'Islamske države' ". Takođe, da kada su se "ostaci predizborne magle razišli", nova američka administracija je pokazala zavisnost od mišljenja establišmenta u Vašingtonu, "onog koji je novi predsednik oštro kritikovao".

Dakle, kritikom establišmenta za zaokret u američkoj politici, ruski zvaničnici kao da još uvek gaje nadu da je moguć neki sporazum sa Trampom, iako se pribojavaju njegove nepredvidivosti, što je inače manir i Vladimira Putina koji je često šokirao svetsku javnost.

To je potvrda procenâ tokom predizborne kampanje u SAD da je za Rusiju, zapravo, bilo bolje da pobedi Hilari Klinton jer sa njom, ako ništa drugo, mogu unapred da znaju šta mogu da očekuju.

U svakom slučaju, SAD teško mogu da računaju da će se Rusija tek tako odreći Asada, a pogotovo da povuče svoje trupe iz Sirije, naročito u trenutku kada vlada veliki odijum u američkoj javnosti prema njoj zbog navoda o mešanju u predsedničke izbore. U Siriji se nalaze jedine ruske baze u Sredozemlju i Moskva će pristati na povlačenje samo ako vojnički bude na to prinuđena.

U međuvremenu, može se odreći Asada, ali pod uslovom da njegov naslednik garantuje očuvanje ruskih interesa u Siriji. No, i to je zamislivo samo u okviru velike geopolitičke nagodbe Moskve i Vašingtona koja bi podrazumevala američko prihvatanje ruske aneksije Krima, njenih pozicija u Ukrajini, kao i ukidanje sankcija. Naravno, još je nezamislivije da Zapad pristane na to.

Nejasno šta nakon raketnih udara

Iako nije bila jednostavna, odluka o udaru na sirijski aerodrom je bila jasna u smislu ciljeva i metoda. Međutim, mnogo veći problem je šta nakon toga. Za razliku od poslednje američke pretnje Asadu 2013. sada su rizici mnogo veći, imajući u vidu da je najmanje nekoliko hiljada ruskih vojnika izmešano sa sirijskim, te da bi su slučaju novih američkih napada postojala opasnost da i oni stradaju. Takođe, ruski protivazdušni sistemi su u stanju da obaraju američke avione. Oni to do sada nisu činili jer su SAD vodile operacije protiv zajedničkog neprijatelja – "Islamske države".

Stoga je upitno da li bi SAD mogle da uspostave zonu zabranjenog leta, što bi značilo da ruski i sirijski vojni avioni ne bi smeli da uzlete. Moskva bi teško na to pristala, a krajnje je upitno da li su američke snage u stanju da vojnički nametnu to rešenje.

Stanje u Siriji je poput "kvadrature kruge" u kojoj se prelamaju sve geostrateške protivrečnosti savremenog sveta

S druge strane, ako Vašington odustane od kažnjavanja Asada zbog sličnih napada u budućnosti, onda će on nastaviti udare po položajima umerene opozicije koju podržava Zapad, što, prema informacijama sa terena, već i čini.

Ukoliko ostane samo na ovom američkom napadu malo je verovatno, po proceni Ikonomista (The Economist), da će to promeniti tok rata. Snage umerenih pobunjenika su oslabljene. Izgubili su pre nekoliko meseci uporište Alepo. Pružaju otpor u nekoliko "džepova", a u Idlibu su ojačali predvođeni frontom Al-Nusra, povezanim sa Al-kaidom, što izaziva podozrenje i na Zapadu.

Čak i ako bi američke snage uspele da izbegnu rusku protivazdušnu odbranu i jednostranim udarima znatno oslabe Asadove snage, time bi se suočile sa neželjenom posledicom jačanja "Islamske države" koja je u defanzivi i međunarodna koalicija sprema ofanzivu za zauzimanje Rake, koja je uporište militanata. Oni su se do sada, kako ističe general Dejvid Petreus (David Petraeus), pokazali veoma veštim da iskoriste interregnum. U tom slučaju, preti opasnost da Sirija ostane trajno podeljena na nekoliko područja pod kontrolom raznih lokalnih gospodara rata, te da sukob potraje duže od šezdesetogodišnjeg krvoprolića u Libanu.

Fared Zakarija (Fareed Zakaria) upozorava na opasnost da američke snage budu uvučene u veliki broj sukoba.

"Problemi za SAD na Bliskom istoku nikada ne proizilaze iz njihove vojne nemoći, već što nakon taktičkih pobeda nisu u stanju da izdejstvuju bilo kakvo političko rešenje ili stabilnost. Problem u borbi protiv ‘Islamske države’, na primer, jeste ko će vladati oblastima iz kojih bude potisnuta? Šta će se dešavati kada bombe prestanu da padaju? Bez plana za rešavanje ovih pitanja, samo jačanje oružanih snaga na terenu jeste refleks a ne strategija", ocenjuje Zakarija.