Tragom izjave premijera Aleksandra Vučića da su među razlozima za otmicu dvoje službenika Ambasade Srbije u Libiji i “poslovi trgovine oružjem”, izjave koja je javnosti uskratila važne detalje, sagovornici RSE ocenjuju da bi nadležni državni organi morali temeljno ispitati da li je bilo nelegalne trgovine oružja sa Libijom nakon što su Ujedinjene nacije toj zemlji uvele embargo na uvoz oružja i da li je to bio razlog za nezatvaranje ili neizmeštanje srpske ambasade iz Tripolija, čija takozvana vlada nije međunarodno priznata.
Pre nešto više od godinu dana, Stevan Nikčević, državni sekretar u Ministarstvu trgovine, koje izdaje dozvole za eksport oružja, koji je čitavu deceniju bio direktor državnog preduzeća “Jugoimport SDPR”, najvećeg domaćeg trgovca vojnim naoružanjem i opremom, izjavio je za naš radio da je izvoz oružja i vojne opreme u zemlje kao što su Libija, Egipat i Alžir posle tamošnjih sukoba i arapskog proleća značajno redukovan, da su procedure pooštrene jer su pojedinim zemljama uvedene sankcije na uvoz oružja, a da je to pogotovo slučaj sa Libijom koja je pod specijalnim režimom, s obzirom da uvoz vojne robe u tu zemlju odobravaju direktno Ujedinjene nacije.
On je izričito potvrdio da u 2014. i 2015. godini Srbija nije izdala nijednu dozvolu za izvoz u Libiju i da takvih zahteva nije ni bilo. Dodao je da je manji broj dozvola 2013. godine izdat uz apsolutnu saglasnost Saveta bezbednosti UN, kome su dostavljeni svi podaci o svim učesnicima u tom poslu.
Dragan Šutanovac
I bivši ministar odbrane Dragan Šutanovac tada je za RSE potvrdio da nije moguće prodavati oružje ili opremu zemljama koje su pod sankcijama UN ili Evropske unije, da su procedure veoma stroge i da svaka dozvola iziskuje takozvani end-user sertifikat, odnosno, potvrdu iz koje države će biti kupac.
Nakon izjave premijera Vučića da osim finansijske koristi postoje i neki drugi razlozi otmice dvoje službenika Ambasade, a koji se tiču određenih poslova sa oružjem, Šutanovac za naš program ocenjuje da je više nego očigledno da državni tužilac mora da postupa kako bismo konačno saznali šta se zaista desilo i zašto su naši sugrađani koji su radili u diplomatsko-konzularnom predstavništvu u Tripoliju kidnapovani.
“U ovom trenutku je jako teško reći na koga je premijer u toj izjavi mislio, ali nakon ovog što je izrekao, javnost mora da dobije konačno saznanje o čemu se tu radilo i ko je trgovao, da li je trgovao nelegalno i da li je tačno da su u danu kada su kidnapovani u toj koloni naše diplomate imale veću količinu novca kod sebe koja je, takođe, tom prilikom nestala”, kaže Šutanovac, koji dodaje da premijerova izjava stvorila prostor za spekulacije.
“Moje lično mišljenje je da on ili nije trebalo ništa da kaže, a da nadležne institucije postupaju ili da nakon završene istrage saopšti javnosti šta se tačno dešavalo, a ne da nam govori u nekim frazama o stvarima na koje konačan odgovor nemamo. Ovo nije prvi put da on u takvom maniru nastupa, ali ovoga puta se radi o životu dva građanina Republike Srbije i mislim da ne sme da ostavi prostor za bilo kakvu spekulaciju, a više je nego očigledno da se u javnosti već mnogo o ovome spekuliše – od toga ko je trgovao oružjem, za čiji interes, kako, da li je imao saglasnost države ili nije, da li je imao takozvani sertifikat end-user ili nije. To su sve ozbiljne stvari koje se ne mogu iznositi u javnost paušalno, pogotovu što se radi i o drugoj zemlji i o stvarima koje podležu pravilima Ujedinjenih nacja Dakle, da li je neko kršio odluku Ujedinjenih nacija ili nije, na koji način je to rađeno – za sve to mora da se dobije konačan odgovor kroz ozbiljnu istragu, a ne na način na koji to radi premijer, niti na način na koji to najavljuje da će da radi ministar spoljnih poslova, koji kaže da će ispitati našeg ambasadora Potežicu. Ne vidim koja ovlašćenja ministar spoljnih poslova ima da bi bilo koga ispitivao ili isleđivao. To je posao državnih organa koji se bave pravosuđem”, kaže Šutanovac.
Verovatno tu ima mnogo mračnih tajni, kaže za RSE publicista i vojnopolitički komentator Ljubodrag Stojadinović. On ukazuje na važeću statistiku da se, globalno gledano, 80% oružja krijumčari, dok se samo 20% prodaje legalno. Moguće je, dodaje, da su neki ljudi bili upleteni u to u Libiji, ali da verovatno nema mnogo onih koji o tome imaju saznanja nezavisno od države ili institucija koje su u to uključene. A osvrćući se na Vučićevu izjavu ili poluizjavu da su otmičarima motivi za kidnapovanje službenika Ambasade Srbije u Tripoliju bili i određeni poslovi sa oružjem, naš sagovornik kaže:
Ljubodrag Stojadinović
“Neke tajne o kojima se govorilo posle otmice dvoje službenika ambasade u Tripoliju bile su neophodne za rad obaveštajnih službi koje su za njima tragale – srpskih, libijskih i svih drugih koje su u tome učestvovale, ali sad kada su ljudi poginuli i pošto su lako nađeni kad su poginuli, a bilo ih je jako teško naći dok su bili živi, mislim da je premijer Vučić pre svega dužan da odgovori na mnoga pitanja, bez misterioznih i drugih vrsta rebusa koje postavlja pred sve nas. Dakle, nema više razloga da se ti motivi kriju, on je dužan da kaže o kojim se motivima radi, o kojim se ljudima radi, koji su ljudi napravili propuste, šta su ti ljudi tamo radili, zašto su krenuli u Tunis bez naloga. U ovom trenutku, pošto više ne predstoji akcija njihovog spasavanja, mora da se progovori o tome šta se događalo. Ako ne znamo šta se događalo, onda to znači da neko iz vrha države krije motive zbog toga što bi možda bila kompromitovana država ili ministar spoljnih poslova ili sam premijer – ne znam zaista o čemu se tu radi”, kaže Ljubodrag Stojadinović.
Vlatko Crtila, bezbednosni ekspert i bivši savetnik za odbranu hrvatskog predsednika Mesića, za RSE kaže da su države bivše Jugoslavije, a nakon njenog raspada posebno Srbija, legalno prodavale oružje libijskom lideru Moameru el Gadafiju dok je bio na vlasti i da je moguće da su se ti poslovi nastavili i posle njegovog pada.
„Veliki dio tog naoružanja je nakon pada Gadafijevog režima završio u rukama različitih privatnih vojski. Da li je naknadno bilo nečeg ilegalnog, to je nešto što je moralo biti organizirano na način da je eventualno morala biti uključena i treća strana, dakle, da se naoružanje izvozilo u treću stranu, a da je ono eventualno završavalo u rukama nekog u samoj Libiji“, kaže Crtila.
Povodom Vučićevog pominjanja veze motiva otmice sa određenim poslovima sa oružjem, on ocenjuje da Vučić to nije slučajno rekao:
„Koliko ja poznajem premijera Vučića, on ne izgovara stvari slučajno. Dakle, nije slučajno izgovorio tako nešto. Ako se radilo o legalnim oblicima trgovine, onda je vjerojatno ambasador u to trebao biti uključen. U toj međunarodnoj trgovini naoružanja, da bi se uopće pošiljka mogla uputiti iz jedne države, mora postojati takozvai end-user, za dozvolu koju mora izdati neko legalno tijelo, kako bi se moglo kontrolirati u čije ruke naoružanje dolazi. I država, kao što je Srbija, ili Hrvatska ili Njemačka, bilo koja država, dakle, mora dobiti taj legalni end-user, da se zna ko je krajnji korisnik. Ako je to rađeno službeno, onda je to svakako moralo ići i uz znanje ambasade“, kaže Crtila.