Javne nastupe predsednika Srbije Tomislava Nikolića koje je neretko obeležavala nacionalistička retorika, što je izazivalo oštre reakcije najbližih suseda, u poslednje vreme zamenila je primetna otvorenost u kontaktima sa predstavnicima država regiona, sa kojima Srbija već dugo nema baš harmonične odnose. To aktuelizuje pitanje da li je time Nikolić prestao da bude kočničar poboljšanja odnosa u regionu.
Posle serije ispada koje je od stupanja na funkciju predsednika Srbije u poslednjih godinu dana imao Tomislav Nikolić, korišćenjem radikalske retorike partije kojoj je nekada pripadao, među kojima su negiranje i relativizacija genocida u Srebrenici, obezvređivanje rada Haškog tribunala iznete u UN u stilu 90.-ih godina, što je rezultiralo narušavanjem odnosa među susedima u regionu – čini se da je Nikolić okrenuo list.
Iako mu se i dalje omakne poneka opaska sa tog repertoara njegova transformacija počela je razgovorom sa predsednicom Kosova u Briselu, nastavljena izvinjenjem za zločine u Srebrenici, ali ne i za sam genocid nad Bošnjacima. Poslednji od tih koraka je Nikolićevo učešće na samitu u Bratislavi kome prisustvuje i kosovska predsednica Atifete Jahjaga, gde predsednik Srbije nije proopustio da primeti:
„Prvi put se na jednom skupu nalazi gospođa Jahjaga zajedno sa predsednikom Srbije. Pojedine članice EU ili one koje to žele da budu govore i ovde o državi. Ja sam i to morao da kažem, izvinite ne postoji država Kosovo i nemojte o tome da govorite“, poručio je u Bratislavi Nikolić.
U bliskoj prošlosti, Srbija je bojkotovala slične skupove zbog prisustva kosovskih predstavnika. Takođe, u javnosti je odjeknula najava Nikolićeve posete Hrvatskoj, tokom koje se međutim neće zvanično sresti sa hrvatskim predsednikom, već samo prisustvovati proslavi njenog ulaska u EU. Njihov prvi zvaničan susret biće na jesen, koji je Ivo Josipović uslovljavao promenom Nikolićevih stavova o sukobima na prostoru bivše Jugoslavije.
Upravo taj teret, koji u srpskoj vlasti ne nosi samo Tomislav Nikolić, jedan je faktora koji bi mogao biti iskorišćen za poboljšanje odnosa među susedima, smatra profesor Fakulteta političkih nauka u Zagrebu Žarko Puhovski.
Šansa za katarzu
Nije moguće ne podsetiti se tamne strane Nikolićeve političke prošlosti, pripadništva velikosrpskoj nacionalističkoj ideologiji, koju je otvoreno zagovarao, ali i činjenici da je kao dobrovoljac jedno vreme proveo u ratu u Hrvatskoj, a nakon toga poneo i titulu četničkog vojvode koje se do danas nije javno odrekao.
Potpuno neočekivano za one koji su sa tim upoznati, sada deluje da pokazuje jedno novo lice, koje je u diskontinuitetu sa njegovim likom iz nedavne prošlosti. Da li time Nikolić iza sebe pokušava da ostavi rolu kočničara poboljšanja odnosa u regionu, pitali smo profesora Filozofskog fakulteta u Sarajevu Envera Kazaza.
„Više nije moguć nikakav strah od srbijanske nacionalističke ideologije na ovom prostoru. Takva ideologija koncentrisana je u ovom trenutku samo na Banjaluku i Dodikov režim. Nestanak tog straha omogućuje nam da u regiji gradimo neke nove vrednosti i da na osnovu tih vrednosti potražimo katarzu kako bismo generacijama koje dolaze ostavili koliko toliko civilizovan odnos prema prošlosti i sadašnjosti“, objašnjava Kazaz.
To ukazuje na činjenicu da je Srbija, potpuno paradoksalno, dobila novo lice sa politikama koje su tokom rata dovele do stradanja i egzodusa u susdenim državama, koje su u međuvremenu doživele neku vrstu preobražaja.
Međutim, sociološkinja Zagorka Golubović upozorava da je, u Nikolićevom slučaju, njegova pacifikacija i formalna zainteresovanost za bolju saradnju regiona, samo kozmetička.
„To su sve prikazi nečega što izgleda kao novost, a u suštini ne vidim da tu ima neke promene. Tako da ne vidim ni da će biti nekog poboljšanja. Biće možda po površini i možda na to računa i Nikolić da je bolje tako da bude miroljubiv, prijatan za ljude. Da ne govori koješta kao što je imao običaj da govori ne promislivši“, smatra Zagorka Golubović.
To što je sa nešto manje od godinu dana zakašnjenja shvatio da kao predsednik države mora da spusti loptu na zemlju i za sebe zadrži većinu svojih starih stavova, ako ne i da ih sasvim odbaci pre je posledica trenutka u kome se Srbija nalazi, nego neke njegove unutrašnje katarze. To je, objašnjava profesor Puhovski, na kraju uvideo i nekada vatreni zagovornik velike Srbije i slepi sledbenik Vojislava Šešelja kome se pred Haškim tribunalom sudi za najteže ratne zločine.
„Koliko god se gospodin Nikolić trudio da bude prepreka, sad se više ne trudi. Ljudi nauče relativno brzo da je jedno biti u opoziciji, gde možete pričati šta god hoćete. Kad ste na vlasti, stvari izgledaju drugačije: paradoksalno je to što imate veću moć, a manju slobodu govora. Gospodin Nikolić je to naučio kasnije nego Dačić i Vučić, ali i on je to pomalo naučio“, zaključuje Puhovski.
Posle serije ispada koje je od stupanja na funkciju predsednika Srbije u poslednjih godinu dana imao Tomislav Nikolić, korišćenjem radikalske retorike partije kojoj je nekada pripadao, među kojima su negiranje i relativizacija genocida u Srebrenici, obezvređivanje rada Haškog tribunala iznete u UN u stilu 90.-ih godina, što je rezultiralo narušavanjem odnosa među susedima u regionu – čini se da je Nikolić okrenuo list.
Iako mu se i dalje omakne poneka opaska sa tog repertoara njegova transformacija počela je razgovorom sa predsednicom Kosova u Briselu, nastavljena izvinjenjem za zločine u Srebrenici, ali ne i za sam genocid nad Bošnjacima. Poslednji od tih koraka je Nikolićevo učešće na samitu u Bratislavi kome prisustvuje i kosovska predsednica Atifete Jahjaga, gde predsednik Srbije nije proopustio da primeti:
„Prvi put se na jednom skupu nalazi gospođa Jahjaga zajedno sa predsednikom Srbije. Pojedine članice EU ili one koje to žele da budu govore i ovde o državi. Ja sam i to morao da kažem, izvinite ne postoji država Kosovo i nemojte o tome da govorite“, poručio je u Bratislavi Nikolić.
U bliskoj prošlosti, Srbija je bojkotovala slične skupove zbog prisustva kosovskih predstavnika. Takođe, u javnosti je odjeknula najava Nikolićeve posete Hrvatskoj, tokom koje se međutim neće zvanično sresti sa hrvatskim predsednikom, već samo prisustvovati proslavi njenog ulaska u EU. Njihov prvi zvaničan susret biće na jesen, koji je Ivo Josipović uslovljavao promenom Nikolićevih stavova o sukobima na prostoru bivše Jugoslavije.
Upravo taj teret, koji u srpskoj vlasti ne nosi samo Tomislav Nikolić, jedan je faktora koji bi mogao biti iskorišćen za poboljšanje odnosa među susedima, smatra profesor Fakulteta političkih nauka u Zagrebu Žarko Puhovski.
Žarko Puhovski
„Dopustite da upozorim da sam bio jedan od onih koji su odmah rekli da je izbor novog tima na čelu Srbije nešto što će u srednjem roku olakšati odnose. Ja sam upotrebio formulaciju da je za dobar brak i dobru politiku nečista savest najvažniji sastojak – i to se pokazalo. Ti ljudi koji su pod pritiskom svojih grešaka iz prošlosti Vučić i Dačić su odlični primeri, sada je tu i Nikolić moraju učiniti koncesije koje recimo Tadić ne bi morao, jer je on bio na drugoj strani 90.-ih godina. Ja sam tada rekao, trajaće oko godinu dana, onda će se stvari normalizovati, ma šta oni govorili“, kaže Puhovski.Šansa za katarzu
Nije moguće ne podsetiti se tamne strane Nikolićeve političke prošlosti, pripadništva velikosrpskoj nacionalističkoj ideologiji, koju je otvoreno zagovarao, ali i činjenici da je kao dobrovoljac jedno vreme proveo u ratu u Hrvatskoj, a nakon toga poneo i titulu četničkog vojvode koje se do danas nije javno odrekao.
Potpuno neočekivano za one koji su sa tim upoznati, sada deluje da pokazuje jedno novo lice, koje je u diskontinuitetu sa njegovim likom iz nedavne prošlosti. Da li time Nikolić iza sebe pokušava da ostavi rolu kočničara poboljšanja odnosa u regionu, pitali smo profesora Filozofskog fakulteta u Sarajevu Envera Kazaza.
„Više nije moguć nikakav strah od srbijanske nacionalističke ideologije na ovom prostoru. Takva ideologija koncentrisana je u ovom trenutku samo na Banjaluku i Dodikov režim. Nestanak tog straha omogućuje nam da u regiji gradimo neke nove vrednosti i da na osnovu tih vrednosti potražimo katarzu kako bismo generacijama koje dolaze ostavili koliko toliko civilizovan odnos prema prošlosti i sadašnjosti“, objašnjava Kazaz.
To ukazuje na činjenicu da je Srbija, potpuno paradoksalno, dobila novo lice sa politikama koje su tokom rata dovele do stradanja i egzodusa u susdenim državama, koje su u međuvremenu doživele neku vrstu preobražaja.
Međutim, sociološkinja Zagorka Golubović upozorava da je, u Nikolićevom slučaju, njegova pacifikacija i formalna zainteresovanost za bolju saradnju regiona, samo kozmetička.
„To su sve prikazi nečega što izgleda kao novost, a u suštini ne vidim da tu ima neke promene. Tako da ne vidim ni da će biti nekog poboljšanja. Biće možda po površini i možda na to računa i Nikolić da je bolje tako da bude miroljubiv, prijatan za ljude. Da ne govori koješta kao što je imao običaj da govori ne promislivši“, smatra Zagorka Golubović.
To što je sa nešto manje od godinu dana zakašnjenja shvatio da kao predsednik države mora da spusti loptu na zemlju i za sebe zadrži većinu svojih starih stavova, ako ne i da ih sasvim odbaci pre je posledica trenutka u kome se Srbija nalazi, nego neke njegove unutrašnje katarze. To je, objašnjava profesor Puhovski, na kraju uvideo i nekada vatreni zagovornik velike Srbije i slepi sledbenik Vojislava Šešelja kome se pred Haškim tribunalom sudi za najteže ratne zločine.
„Koliko god se gospodin Nikolić trudio da bude prepreka, sad se više ne trudi. Ljudi nauče relativno brzo da je jedno biti u opoziciji, gde možete pričati šta god hoćete. Kad ste na vlasti, stvari izgledaju drugačije: paradoksalno je to što imate veću moć, a manju slobodu govora. Gospodin Nikolić je to naučio kasnije nego Dačić i Vučić, ali i on je to pomalo naučio“, zaključuje Puhovski.