Nakon petooktobarskih promena mnogi su u Vojvodini očekivali ozbiljnu debatu o tome kakav će biti status ove pokrajine: hoće li ona dobiti suštinsku autonomiju i razvijati se kao otvorena zajednica ili će se odnos prema njoj i dalje graditi na temeljima Antibirokratske revolucije. Danas kada se uveliko spremaju šesti parlamentarni izbori od pada režima Slobodana Miloševića situacija nije mnogo jasnija.
Šesnaestog marta Srbiju očekuju još jedni parlamentarni izbori, deseti po redu od prvih višestranačkih iz 1990. godine. Još se ne zna konačan broj učesnika na izborima, ali je sigurno da će političke koalicije, koje će u svojim programima visoko rangirati pitanje položaja Vojvodine, biti u manjini.
Postoji li uopšte konsenzus oko toga kakva je danas Vojvodina? Direktorka Fonda za otvoreno društvo, Jadranka Jelinčić smatra da i kad bi postojao konsenzus o tome kakva bi Vojvodina trebala da bude ili kakva bi ona želela da bude, pitanje je da li bi se pojavio neko ko bi ovu temu stavio na društvenu agendu. Ona je dodala da ni od evropskih integracija ne možemo očekivati da ovo pitanje stavi u prvi plan.
„Da li postoji u ovoj široj političkoj populaciji u koju bi jedna otvorena Vojvodina htela da se užlebi nosilac takve političke ideje? Ova debata mogla da se nastavi u evropskim okvirima. Međutim, mnoge nade su u taj proces uložene, a ja verujem mnogo više nada nego što objektivno u taj proces može da stane. I umesto možda da očekujemo da tu leži rešenje možda, tu zapravo leži mogućnost da prenesemo deo evropskih debata i kod nas“, naglašava ona.
Otvorenost Vojvodine neki osporavaju, posebno nakon niza inicidenata i kontroverzi u kulturnoj sferi, pre svega Novog Sada kao glavnog grada pokrajine. Kulturološkinja Aleksandra Đurić Bosnić kaže da su mnogi mislili da su kulturološke matrice devedesetih već prošlost.
“Počele su da se dešavaju stvari koje mi koji se bavimo kulturom nazivamo nasiljem nad kulturom, od ćirilizacije, cenzure, do čistke u institucijama kulture na ideološkoj bazi. Nama se činilo da se od dvehiljadite godine dešava preobražaj u demokratsko društvo, ali umesto toga trinaest godina kasnije mi se suočavamo sa vrlo jasnom pojavom svega onoga što nas upućuje na rukopis devedesetih godina”, smatra ona.
Sve je ovo zapravo deo insistiranja na kulturološkim razlikama i na modelu multikulturalnosti u Vojvodini. Novinar Teofil Pančić stoga ocenjuje da bi ta multikulturalnost bila zapravo forsiranje folklornih različitosti, jer je bazična kultura svih koji u Vojvodini žive zapravo ista.
“Mi smo tu usvojili jednu provincijalnu verziju multikulturalizma a da pri tome nemamo tu vrstu preduslova. Prosto mi smo jedno skrajnuto društvo sa ruba Evrope, mi smo društvo u kojem koreni svih nas se protežu možda od Hercegovine na jugu do Bukovine na severu. Svi smo međusobno jako slični. Vi kada pogledate jedan veliki grad na Zapadu vidite da su stanovnici vrlo različiti po svim osnovama, i da je tamo pristuna multikulturalnost, ali kod nas to nije tako. Mi imamo multijezičnost i multietničnost, ali ne i multikulturalnost”, kaže Pančić.
Potraga i naglašavanje razlika umesto zajedničkih tački u Vojvodini rezultira udaljavanjem zajednica. Odnos većine i manjina je specifičan, jer manjinske zajednice često unutar svojih krugova primenjuju isti model odnosa kakav prema njima ima većina, smatra pisac i aktivista Nedim Sejdinović.
“Ako većina nameće nacionalistički, centralistički, anahroni kulturni model po pravilu će se i u manjinskim zajednicama isti taj model reprodukovati, ako se nameće prezir prema drugim kulturama kao diskurs, normalno je da će se kao reaktivni faktor rađati potreba da se štiti identitet manjina”, rekao je Sejdinović.
Šesnaestog marta Srbiju očekuju još jedni parlamentarni izbori, deseti po redu od prvih višestranačkih iz 1990. godine. Još se ne zna konačan broj učesnika na izborima, ali je sigurno da će političke koalicije, koje će u svojim programima visoko rangirati pitanje položaja Vojvodine, biti u manjini.
Postoji li uopšte konsenzus oko toga kakva je danas Vojvodina? Direktorka Fonda za otvoreno društvo, Jadranka Jelinčić smatra da i kad bi postojao konsenzus o tome kakva bi Vojvodina trebala da bude ili kakva bi ona želela da bude, pitanje je da li bi se pojavio neko ko bi ovu temu stavio na društvenu agendu. Ona je dodala da ni od evropskih integracija ne možemo očekivati da ovo pitanje stavi u prvi plan.
„Da li postoji u ovoj široj političkoj populaciji u koju bi jedna otvorena Vojvodina htela da se užlebi nosilac takve političke ideje? Ova debata mogla da se nastavi u evropskim okvirima. Međutim, mnoge nade su u taj proces uložene, a ja verujem mnogo više nada nego što objektivno u taj proces može da stane. I umesto možda da očekujemo da tu leži rešenje možda, tu zapravo leži mogućnost da prenesemo deo evropskih debata i kod nas“, naglašava ona.
Otvorenost Vojvodine neki osporavaju, posebno nakon niza inicidenata i kontroverzi u kulturnoj sferi, pre svega Novog Sada kao glavnog grada pokrajine. Kulturološkinja Aleksandra Đurić Bosnić kaže da su mnogi mislili da su kulturološke matrice devedesetih već prošlost.
“Počele su da se dešavaju stvari koje mi koji se bavimo kulturom nazivamo nasiljem nad kulturom, od ćirilizacije, cenzure, do čistke u institucijama kulture na ideološkoj bazi. Nama se činilo da se od dvehiljadite godine dešava preobražaj u demokratsko društvo, ali umesto toga trinaest godina kasnije mi se suočavamo sa vrlo jasnom pojavom svega onoga što nas upućuje na rukopis devedesetih godina”, smatra ona.
Sve je ovo zapravo deo insistiranja na kulturološkim razlikama i na modelu multikulturalnosti u Vojvodini. Novinar Teofil Pančić stoga ocenjuje da bi ta multikulturalnost bila zapravo forsiranje folklornih različitosti, jer je bazična kultura svih koji u Vojvodini žive zapravo ista.
“Mi smo tu usvojili jednu provincijalnu verziju multikulturalizma a da pri tome nemamo tu vrstu preduslova. Prosto mi smo jedno skrajnuto društvo sa ruba Evrope, mi smo društvo u kojem koreni svih nas se protežu možda od Hercegovine na jugu do Bukovine na severu. Svi smo međusobno jako slični. Vi kada pogledate jedan veliki grad na Zapadu vidite da su stanovnici vrlo različiti po svim osnovama, i da je tamo pristuna multikulturalnost, ali kod nas to nije tako. Mi imamo multijezičnost i multietničnost, ali ne i multikulturalnost”, kaže Pančić.
Potraga i naglašavanje razlika umesto zajedničkih tački u Vojvodini rezultira udaljavanjem zajednica. Odnos većine i manjina je specifičan, jer manjinske zajednice često unutar svojih krugova primenjuju isti model odnosa kakav prema njima ima većina, smatra pisac i aktivista Nedim Sejdinović.
“Ako većina nameće nacionalistički, centralistički, anahroni kulturni model po pravilu će se i u manjinskim zajednicama isti taj model reprodukovati, ako se nameće prezir prema drugim kulturama kao diskurs, normalno je da će se kao reaktivni faktor rađati potreba da se štiti identitet manjina”, rekao je Sejdinović.