Dvadesetprva godišnjica "Oluje" u Beogradu je u petak obeležena pomenom u Crkvi Svetog Marka i polaganjem venaca na spomenik stradalima od 1991. do 2000. u bivšoj Jugoslaviji. Tačno u 12 sati u gradu su se oglasile sirene i održan je minut ćutanja za ubijene i prognane.
Građani na ulicama Beograda zastali su i u tišini odali poštu stradalima u "Oluji". Na parastosu u Crkvi Svetog Marka okupilo se nekoliko stotina ljudi, gde je vladika Srpske pravoslavne crkve Arsenije pozvao na praštanje i život u miru.
"Neka ovaj dan svima nama služi kao opomena – da se setimo stradalih i prognanih, da ne zaboravimo, ali da se molimo Bogu da se više nikada tako nešto ne ponovi", rekao je vladika Arsenije.
Dan sećanja na stradale i prognane tokom vojno-policijske akcije "Oluja", kako je nazvano državno obeležavanje ove 21. godišnjice, nastavljen je šetnjom do Novog Beograda, gde je održana memorijalna akademija uz prisustvo zvaničnika.
(Fotogalerija: Odata pošta stradalima u 'Oluji')
Beograd: Odata pošta stradalima u 'Oluji'
U koloni, na čijem čelu su bili transparenti "I Srbi su Žrtve" i "Zločin bez kazne – Olujom do NDH", bila je i Milka Bandur (63), iz Siska, koja je ponela ruže.
"Ovo su crne ruže, nisu crvene. Crne su zato što je moj narod protjeran, zato što je moj narod ubijan. U toj koloni 95. izgubila sam strica koji se zove Dušan Sekulić, koji je ubijen. Smatrala sam, ne da zaboravimo, nego da jednostavno pređemo preko nekih stvari i nastavimo život dalje. Međutim, to ne može ovako. Srbija želi mir i pružila je ruku. Ali izgleda da je u Hrvatskoj neće. Trebalo bi da jednostavno priznaju svoju prošlost, da jedni drugima pružimo ruku, i da nastavimo život dalje", reči su Milke Bandur.
Ljubica Rogić (40), iz Počitelja kod Gospića, rekla je za RSE da joj je teško kada se seti izbegličke kolone 1995. u kojoj je stigla u Srbiju.
"Svakog 4. avgusta me obuzmu emocije. Ne iznenađuje me sve ovo što se dešava u Hrvatskoj. Srbi više tamo ne žive. Nije to više ono što je nekada bilo. Muž i ja često pričamo o našem detinjstvu i kako nam je nekada bilo lepo, ali nemamo gde da se vratimo. Kuću više nemamo, sva srpska sela su spaljena. Za nas nema povratka u rodni kraj", kaže Rogić.
Slobodan Žegarac (80), iz Vojnića sa Korduna, rekao nam je da je veoma tužan.
"Jer ono što sam doživeo 1941. godine, 1942. i 1943. godine, se ponovilo. Srbi se nisu opametili, za ovih sedamdesetak godina, da se prilagode situaciji koja vlada u Hrvatskoj i svetu. Mislim da je, posle svega, teško može doći do pomirenja, pogotovu ne tako brzo. Političari mogu nešto da učine, ali najvažnije je da se čuju pametni i obrazovani ljudi i da oni doprinesu pomirenju", kaže Žegarac.
Građani, među kojima je bilo najviše izbeglih iz Hrvatske, nakon parastosa u znak poštovanja prema stradalima odšetali su desetak kilometara u koloni do Sava Centra gde su prisustvovali memorijalnoj akademiji.