Bežeći od rata i razaranja, veliki broj azilanta koji se u Srbiji često promrzli i gladni nadaju putu ka boljoj budućnosti nisu se susreli sa milosrđem tradicionlnih verskih zajednica, kao najveće, Srpske pravoslavne crkve.
“Svi smo mi deca božja” – merilo je koje za tradicionalne crkve važi samo u teoriji crkvenih knjiga. U praksi, čini se, pomoć zavisi od toga kojoj veri pripadate. I ostavimo za trenutak činjenicu da pomoć imigrantima koji pod vedrim nebom, promrzli, bolesni i gladni, čekaju ne bi li se probili u ka zemljama Evropske unije, zavisi isključivo od volje pojedinaca. Ništa drugačije nije ni kada je reč o onima koji su zvanično zavedeni kao tražioci azila i smešteni u istoimene centre. U Srbiji ih ima pet, među njima i onaj u Banji Koviljači.
„Banja Koviljača je u okviru naše eparhije i koliko mi je poznato, nismo im pomagali“, kaže za RSE protođakon Ljubomir Ranković, ujedno i jedan od retkih iz Srpske pravoslavne crkve koji će se uopšte javiti na telefon.
U Komesarijatu za izbeglice potvrđuju da Srpska pravoslavna crkva, baš kao ni Katolička do sada nisu nudili materijalnu pomoć tražiocima azila.
„Mogu da kažem da je najaktivnija Islamska verska zajednica i da oni kontinuirano podržavaju tražioce azila, oni donose i hranu i odeću“, rekao je portparol Komesarijata za izbeglice i migracije Ivan Mišković.
Navodi da je „ovo i prirodno pošto je najveći broj tražilaca azila islamske veroispovesti“, i još dodaje:
„Kada je reč o drugim verskim zajednicama u Srbiji, Srpska pravoslavna crkva i Katolička crkva su nudile pomoć, ali prvenstveno duhovnu u slučaju da treba. Neku materijalnu za sada nisu“, navodi Mišković.
Da bi mnogima od ovih ljudi, a pre svega onima koji nisu u Centrima za azil, i najmanja pomoć u hrani i odeći značila, svedoče poslednje u nizu slika koje su naši reporteri zabeležili u staroj ciglani u Subotici, gde po mrazu, u blatu, bez hrane i vode boravi veliki broj imigranata iz Avganistana, Pakistana, Sirije i drugih zemalja.
„Mnogo nam je teško...veoma je hladno. Noćas nismo mogli da spavamo od hladnoće“, kaže osamnaestogodišnji mladić koji je pobegao iz Avganistana i za sobom ostavio porodicu.
Već tri godine imigrantima koji dođu u Suboticu pomaže Tibor Varga iz Istočnoevropske misije, ujedno i sveštenik koji ne želi da otkrije kojoj crkvi pripada.
„U Starom zavetu se spominje – ako dođe stranac u vašu zemlju da sa vama boravi, ne ugnjetavajte ga, sa strancem koji kod vas boravi postupaćete kao sa onim koji je domorodac među vama i ljubićete ga kao sebe same. Dakle, to su neke osnove milosrđa i mislim da su i naši narodi ovde bili u takvim situacijama ranije, pa hajde da se smilujemo onima koji su sada u istoj koži“, rekao Varga za RSE.
Na ovom mestu, humanost se kosi sa propisima i zakonima, budući da je reč o pomoći ljudima koji nelegalno borave na teritoriji Srbije.
„Ne možete zanemariti ljudski aspekt, ali istovremeno ne možete prenebregnuti činjenicu da vi pomažete nekome ko je izvršio prekršaj ili možda čak krivično delo. Meni se čini da bi o toj temi ne samo verske zajednice, nego i druge organizacije civilnog društva morale da imaju neku vrstu dogovora ili memoranduma o saradnji sa predstavnicima države kako bi se u budućnosti izbegle odgovarajuće zakonske prepreke i reperkusije“, navodi Vladimir Petronijević iz Grupe 484, nevladine ogranizacije koja se bavi problemima migranata.
Avganistanske izbeglice u blizini Subotice
Na pitanje da li to znači da bi Srpska pravoslavna crkva mogla krivično da odgovara ukoliko bi ovim ljudima organizvano dostavila pomoć u hrani i odeći, Petronijević odgovara – „hajde da i ja budem pomalo šaljiv, našli ste crkvu u kojoj ćete da se molite“.
„Mi smo humanitarni radnici takođe i neretko smo nosili humanitarnu pomoć svakome kome je ta pomoć potrebna. Dakle, reč je ljudskoj patnji“, dodaje on.
Ipak, i direktor Karitasa Subotičke biskupije Ištvan Dobai za RSE kaže da ova humanitarna organizacija nije imala nikakvih aktivnosti na planu pomoći azilantima na subotičkoj deponiji, jer je stav nadležnih u Katoličkoj crkvi da je to izvan zakonom propisanih pravila.
U Islamskoj zajednici Srbije pak, prema rečima Eldina Ašćerića, pomažu koliko im zakon i mogućnosti dozvoljavaju.
“Mi po zakonu ne možemo da im ponudimo smeštaj niti bilo šta drugo, a na kraju krajeva, nemamo ni kapaciteta da bismo im mogli na taj način pomoći. Jedino eventualno u hrani, obično ti ljudi dođu bez odeće pa im damo ono što inače skupljamo. Nekima smo pomagali nešto sitno u novcu da bi eventualno stigli do odredišta gde su bili upućeni, tipa Banja Koviljača pa im je bilo potrebno da plate karte. To je ta sitna pomoć koju možemo da damo”, rekao je Ašćerić.
U Srpskoj pravoslavnoj crkvi ni toliko, a objašnjenje zašto je i pomisao na pomoć ovim ljudima izostala, prema rečima protođakona Ljubomira Rankovića, ne leži u strahu od sankcija jer pomoć nije stigla ni do onih koji legalno borave u Centrima za azil.
“Da budem iskren, vidim da postoji nekakva barijera u društvu, u javnom životu da su oni, kako bih rekao, kamen u cipeli. Sećate se da je narod u Banji Koviljači čak organizovao i demonstracije. Prosto je stvorena jedna predstava o njima kao nepoželjnima, koji su tu došli na nelegalan način i da su nekakav teret, i državi i narodu. I to je osnovna zabluda, naročito ljudi iz medija, vi verovatno mislite da bi tu trebalo da budu neki sveštenici koji imaju nekakav fond ili nešto. Crkva je ceo narod. I svi oni vernici koji su tamo protestovali, to je Srpska pravoslavna crkva. Oni vernici, listom svi do jednoga. Dakle, ako hoćete definiciju – crkva je u Koviljači protestovala zato što se tamo nalaze azilanti”, kaže Ranković.
Azilanti u Banji Koviljači
Protesta nije bilo samo u Banji Koviljači već, izuzev Sjenice i Tutina, i u svim drugim mestima na samu najavu mogućnosti da bi tu mogli biti smešteni azilanati. U Obrenovcu je jedna od za njih predviđenih baraka i zapaljena. Protođakona Rankovića zato pitamo da li bi crkva trebalo da menja pogrešne predstave o ovim ljudima.
“Ja kao sveštenik mogu da kažem svoje mišljenje. Ja mislim da ti ljudi, ma koji i odakle da su, ma koje vere, boje kože, izgleda, plavi, crni, žuti – oni su svi deca božja. I dužnost je svakoga čoveka na bilo kojoj teritoriji globusa, pa i u Srbiji, da takvim ljudima koji su u nevolji pomogne. I mislim da je ružna slika da jedan narod koji je imao tolike nevolje, onima koji su se našli u nevolji na takav način uzvraća. Mislim da je to nedolično i da to nije hrišćanski”, podvlači Ranković i dodaje da mu je “bolno” što sam nije istupio u pozivu za pomoć azilantima i da se “oseća posramljeno zbog onoga što se desilo u Banji Koviljači”.
Tako u svoje ime govori protođakon Ranković. Srpska pravoslavna crkva položila je do sada brojne ispite nacionalizma i šovinizma, ratne spremnosti, mešanja u državnu politiku i ubiranja povlastica, a pala je na još jednom u nizu ispita humanosti. Oni kojima je pomoć danas potrebna više puta su ga položili.
“Oni su zahvalni za svaku pomoć koju od nas dobiju. Prošle godine kada su nas zadesile one strašne poplave, moram da napomenem da napomenem da su tražioci azila bili među prvim dobrovoljcima da pomognu. U Obrenovcu da evakuišu koga treba, a našli su se i organizovano otišli i do Šapca gde su učestvovali u postavljanju bedema”, kaže Ivan Mišković iz Komesarijata za izbeglice i migracije.
U Obrenovcu, istom onom iz kog su ih nekoliko meseci ranije proterivali.
Gotovo svakodnevno stižu vesti o desetinama migranata iz Sirije, Iraka, Avganistana, Pakistana koje policija zatiče kako lutaju uz autoputeve, na stajalištima, u napuštenim objektima. Kom se bogu mole, trebalo bi na to neke podsećati - najmanje je važno.