Žene zlatarskog kraja oduvek su bile poznat po ručnim radovima izradjenim od vune. Da bi poboljšale svoj ekonomski položaj grupa nezaposlenih žena u Novoj Varoši uz finansijsku podršku EU osnovale su udruženje „Stari zanati za novo doba“ i počele da oživljavaju davno zaboravljene zanate.
„U Udruženju su žene koje su ostale bez posla ili su godinama bezuspešno pokušavale da ga dobiju. Neke od žena bave se tkanjem, neke pletenjem, heklanjem i na ovaj način pokušavaju da steknu ekonomsku sigurnost i sačuvaju tradiciju ovog kraja. Nakon završetka Projekta Stari zanati za novo doba trude se proizvode od vune, kape, šalove, čarape plasiraju na tržište Srbije i šire. Nekada je narod sa ovog područja izrdjivao sve što mu je bilo potrebno za domaćinstvo . Sada mi to uklapamo u sadašnjost i budućnost, bilo da je tkano, vezeno, kao detalj, da bi oni bili lepši“, priča predsednica udruženja "Stari zanati za novo doba" Branka Ratković.
Muratka Vefić bavi se tkanjem, na način na koji se to radilo i pre nekoliko decenija, na drvenom razboju, veštim prstima, uz pomoć metalnog češlja, kojim se bojena vuna nit slaže u guste redove.
„Mama me je naučila tkati i uživam u tkanju. Tkam ćilime dimenzija dva sa tri metra, do malih podmetača. Osnova i potka su od čiste vune“, kaže Muratka dodajući da jedan veliki ćilim pored svih kućnih poslova ,može da uradi za mesec i po dana“. „Pri tkanju mora se voditi računa da se slože boje, jer svaki ćilim ima neku svoju priču. Svaki ćilim i serdžada će lepo izgledati i biti kvalitetni ako se dobro osnuje, jer snovanje je pola posla.“
Prostirke koje se izradjuju ručno daleko su bolje od onih sintetičkih koje se danas mogu naći u prodavnicama, priča Muratka dok krajeve vune provlači kroz osnovu. Muratka tka na malom razboju, jer su tkanice manjih dimenzija traženije. Više se traže mane prostirke, serdžade, tkane torbice. I ako od ćilimarstva ne može da se živi već samo da se dopuni kućni budžet, Muratka je zadovoljna.
„Nekad je bilo, pričale su mi starije tkalje, da su za prodati ćilim mogle da kupe kompletanu stolariju za kuću, sve prozore i vrata. Toga više nema, jer niko više neće da plati tu vrednost. Svaki ćilim koji uradim prodam za koliko mogu, a ne koliko stvarno vredi. U ćilim se ulaže i dosta materijala i dosta truda. Ćilim se tka dušom jer tkanje mora da se radi s ljubavlju“, priča Muratka.
Vune u Zlatarskom kraju ima, a ima ko i da radi, jer je na evidenciji Nacionalne službe u Novoj Varoši Varoši oko 3.500 nezaposlenih, od kojih su 50 posto žene. Kvalitet ovih tkanina je neosporan, neki komadi ćilima iz Srbije čuvaju se i u evropskim muzejima. Nedostaje samo tržiše.
„U Udruženju su žene koje su ostale bez posla ili su godinama bezuspešno pokušavale da ga dobiju. Neke od žena bave se tkanjem, neke pletenjem, heklanjem i na ovaj način pokušavaju da steknu ekonomsku sigurnost i sačuvaju tradiciju ovog kraja. Nakon završetka Projekta Stari zanati za novo doba trude se proizvode od vune, kape, šalove, čarape plasiraju na tržište Srbije i šire. Nekada je narod sa ovog područja izrdjivao sve što mu je bilo potrebno za domaćinstvo . Sada mi to uklapamo u sadašnjost i budućnost, bilo da je tkano, vezeno, kao detalj, da bi oni bili lepši“, priča predsednica udruženja "Stari zanati za novo doba" Branka Ratković.
Muratka Vefić bavi se tkanjem, na način na koji se to radilo i pre nekoliko decenija, na drvenom razboju, veštim prstima, uz pomoć metalnog češlja, kojim se bojena vuna nit slaže u guste redove.
„Mama me je naučila tkati i uživam u tkanju. Tkam ćilime dimenzija dva sa tri metra, do malih podmetača. Osnova i potka su od čiste vune“, kaže Muratka dodajući da jedan veliki ćilim pored svih kućnih poslova ,može da uradi za mesec i po dana“. „Pri tkanju mora se voditi računa da se slože boje, jer svaki ćilim ima neku svoju priču. Svaki ćilim i serdžada će lepo izgledati i biti kvalitetni ako se dobro osnuje, jer snovanje je pola posla.“
Stari zanati za novo doba
Prostirke koje se izradjuju ručno daleko su bolje od onih sintetičkih koje se danas mogu naći u prodavnicama, priča Muratka dok krajeve vune provlači kroz osnovu. Muratka tka na malom razboju, jer su tkanice manjih dimenzija traženije. Više se traže mane prostirke, serdžade, tkane torbice. I ako od ćilimarstva ne može da se živi već samo da se dopuni kućni budžet, Muratka je zadovoljna.
„Nekad je bilo, pričale su mi starije tkalje, da su za prodati ćilim mogle da kupe kompletanu stolariju za kuću, sve prozore i vrata. Toga više nema, jer niko više neće da plati tu vrednost. Svaki ćilim koji uradim prodam za koliko mogu, a ne koliko stvarno vredi. U ćilim se ulaže i dosta materijala i dosta truda. Ćilim se tka dušom jer tkanje mora da se radi s ljubavlju“, priča Muratka.
Vune u Zlatarskom kraju ima, a ima ko i da radi, jer je na evidenciji Nacionalne službe u Novoj Varoši Varoši oko 3.500 nezaposlenih, od kojih su 50 posto žene. Kvalitet ovih tkanina je neosporan, neki komadi ćilima iz Srbije čuvaju se i u evropskim muzejima. Nedostaje samo tržiše.