Dijalog između Beograda i Prištine će dovesti do normalizacije njihovih odnosa, kao i integraciju celog Balkanskog poluostrva u Evropsku uniju i NATO. To je dugi proces za koji Srbija i njeno javno mnjenje nisu još spremni, ističe u intervjuu za Radio Slobodna Evropa Čarls Kapčan (Charles Kupchan), profesor na vašingtonskom univerzitetu Džordžtaun (Georgetown).
On, međutim, podseća na istorijske primere – Francuske i Nemačke, SAD i Velike Britanije, Norveške i Švedske, Brazila i Argentine – u svim ovim slučajevima bilo je potrebno vreme za pomirenje. Kapčan, stoga, smatra da ne treba očekivati dalje prekrajanje granica na Balkanu, u tom kontekstu ni otvaranje pitanja Sandžaka i Vojvodine. Najproblematičnija situacija, po njegovom mišljenju, jeste u BiH i Makedoniji.
Kapčan: Mislim da je proglašenje nezavisnosti Kosova imalo pozitivan efekat i to bolji nego što su mnogi očekivali. Pre pet godina se predviđalo da će i formalno odvajanje Kosova od Srbije izazvati sukobe između njih i veliku nestabilnost u celom regionu. Mada je kasnije bilo slučajeva nasilja, mislim da je ovih pet godina prošlo prilično dobro. Naravno, ima još mnogo toga da se uradi. Još nisu normalizovani odnosi Srbije i Kosova. Osim Srbije, ni Bosna nije priznala Kosovo, koja je i sama prilično podeljena. Međutim, ako se ima u vidu velika nestabilnost nakon nestanka Jugoslavije pre više od dve decenije, ipak godina za godinom se ostvaruje napredak tako da je svetlo na kraju tunela sve vidljivije. Stoga smatram da je nezavisnot Kosova više doprinela stabilnosti Balkana nego što ga je destabilizovala. Mada je napredak veoma spor, proces ide u dobrom pravcu.
Kapčan: Postavlja se pitanje po kojim ćemo kriterijumima ocenjivati učinak nove nezavisne države. Ako je pitanje da li je Kosovo liberalna demokratija koja cveta, bez kriminala i poštuje sva prava nacionalnih manjina – odgovor je ne. Međutim, ovi standardi za vrednovanje su prestrogi, ako se ima u vidu istorija balkanskog regiona i teškoće sa kojima se Kosovo suočavalo. No, imajući u vidu realnost, smatram da je ostvaren značajan napredak. Veoma je ohrabrujuće da nije bilo prevelikog nasilja između Srba i Albanaca. Vlasti u Prištini su, naravno, činile greške ali su dosta uradile na obezbeđivanju političkih i građanskih prava preostalih Srba. Ako je pitanje da li je proglašenje nezavisnosti Kosova udarac za multietničnost – odgovor je: da. Razlog je u tome što se secesija zasnivala na ideji da predominantno albansko stanovništvo nije moglo da živi udobno pod suverenitetom Srbije. No, da ponovim, ostvaren je značajan pomak. Treba imati u vidu da proces pomirenja traje dugo. Pet godina je kap u kofi u ovakvoj situaciji. Pokušajte da zamislite kakvi su bili odnosi između Nemačke i Francuske oko 1950-e godine? Ne baš tako dobri. Danas granicu između njih niko ne čuva i Nemci takoreći ne primete kada su je prešli prilikom ulaska u Francusku, ili Francuzi u Nemačku. Ali, to nije moguće preko noći. Ne iznenađuje što su odnosi između Srbije i Kosova otuđeni.
Kapčan: Niko, naravno, ne zna šta donosi budućnost. Međutim, smatram da je veoma malo verovatna mogućnost ujedinjenja Kosova i Albanije. Takođe, mislim da će Sandžak i Vojvodina verovatno ostati deo Srbije. Treba obratiti pažnu na dva pitanja. Prvo je Bosna gde su velike podele i još se ne nazire mogućnost da postane jedinstvena i funkcionalna država. Drugo, situacija u Makedoniji je potencijalno problematična na duže staze, jer se pomera ravnoteža u korist Albanaca čiji broj brže raste imajući u vidu veću stopu nataliteta nego među Makedoncima. Doduše, ne pratim pomno u kojoj meri se primenjuje Ohridski sporazum, ali je Makedonija zemlja u kojoj nije završena priča kada je reč o međunacionalnim odnosima.
Kapčan: Smatrao sam da je severno Kosovo trebalo da bude na pregovaračkom stolu tokom ovog dijaloga Beograda i Prištine. Međutim, koliko sam informisan, to pitanje je zatvoreno i nije aktuelna razmena severnog dela Kosova za Preševsku dolinu. Sada se Priština suočava sa značajnim zadatkom kako da ovu oblast integriše u ostatak Kosova. To će biti težak i dugotrajan proces.
Kapčan: Ja sam prilično siguran da će ovaj dijalog dovesti do normalizacije odnosa Srbije i Kosova, kao i integracije celog Balkanskog poluostrva u Evrospku Uniju i NATO. Znam, dakle, kako će izgledati završetak priče. Međutim, ne znam kada i kako će se doći do njenog kraja. Stvari se ipak pomeraju. Stvara se realnost na terenu a političari to treba da prate. Dakle, o tome treba razmišljati kao postupnom i permanentnom procesu – mesec po mesec, godina po godina – tako da na kraju Srbija i Kosovo normalizuju odnose. Srbija i njeno javno mnjenje nisu za to još spremni. No, kao što sam rekao, ako se osvrnete na istorijske primere – Francuska i Nemačka, SAD i Velika Britanija, Norveška i Švedska, Brazil i Argentina – u svim ovim slučajevima bilo je potrebno vreme za pomirenje. Ništa se ne dešava preko noći.
Kapčan: Ako je pitanje da li će Srbija na kraju ovog procesa morati da prizna Kosovo – odgovor je nesumnjivo: da. Hoće li se to desiti ove, 2013-e? Mislim da je to malo verovatno. Nema sumnje da su evropske integracije Srbije povezane sa pitanjem njenog odnosa sa Kosovom. Stvar je pregovora da li će to iziskivati i formalno priznanje Kosova. Ovde je ključna reč – strpljenje. To znači da će biti potrebno vreme, ali mi se čini da Srbija i Kosovo idu polako u pravom smeru.
Kapčan: Ne znam šta srpski političari podrazumevaju pod sveobuhvatnim planom. Međutim, kada se stavi u prvi plan ulazak u EU, ekonomska pomoć Brisela, privredni rast, zapošljavanje, putovanje po starom kontinentu – i time stanovništvo Srbije okrene budućnosti a ne prošlosti – onda će kosovsko pitanje vremenom izgubiti važnost za Beograd. Zato smatra da će nas strpljenje i podsticaji, koje pominjete, postepeno dovesti do cilja. To će možda uključiti i raspravu o severu Kosova, o autonomiji, zatim vraćanje na Ahtisarijev plan o lokalnoj samoupravi za Srbe. To se u ovom trenutku ne zna, ali ako se sve to stavi u širi kontekst evropskih integracija, uz strpljenje – onda će ishod biti pozitivan.
Kapčan: Ne očekujem veliki entuzijazam u Srbiji za evropske integracije, jer tog elana nema sada nigde, zato što EU prolazi kroz veoma ozbiljnu krizu. Finansijska nestabilnost u evrozoni dovodi u pitanje čitav projekat ujedinjenja starog kontinenta. Smatram, međutim, da će ova godina biti mnogo bolja po EU nego prethodna. Finansijska situacija se stabilizuje, Merkelova izgleda želi da zadrži Grčku u evrozoni. SAD i EU su upravo pokrenuli inicijativu za potpisivanje sporazuma o slobodnoj trgovini, čime bi se znatno povećao bruto društveni proizvod na obe strane Atlantika – za najmanje nekoliko stotina milijardi dolara, i time ponovo omogućio privredni rast. Sa poboljšanjem poslovne klime u EU, Srbija će svakao imati interesa da bude tog procesa.
U meri u kojoj se društvo integriše u regionalne institucije i napredak je opipljiv, onda se menjaju i prioriteti. Naravno, ne tvrdim da će kosovsko pitanje iščeznuti sa političke scene Srbije u narednih, recimo, desetak godina, odnosno da će ga sledeće generacije Srba zaboraviti. Međutim, ti izmenjeni društveni prioriteti će dovesti do smanjenja značaja istorijskih i teritorijalnih pitanja. Smatram da će se to dogoditi paralelno sa ulaskom Srbije u EU, čime će, na kraju, sukobi i krvoprolića na Balkanu postati stvar prošlosti.
On, međutim, podseća na istorijske primere – Francuske i Nemačke, SAD i Velike Britanije, Norveške i Švedske, Brazila i Argentine – u svim ovim slučajevima bilo je potrebno vreme za pomirenje. Kapčan, stoga, smatra da ne treba očekivati dalje prekrajanje granica na Balkanu, u tom kontekstu ni otvaranje pitanja Sandžaka i Vojvodine. Najproblematičnija situacija, po njegovom mišljenju, jeste u BiH i Makedoniji.
RSE: Kako ocenjujete situaciju na Balkanu pet godina nakon proglašenja nezavisnosti Kosova?
Kapčan: Mislim da je proglašenje nezavisnosti Kosova imalo pozitivan efekat i to bolji nego što su mnogi očekivali. Pre pet godina se predviđalo da će i formalno odvajanje Kosova od Srbije izazvati sukobe između njih i veliku nestabilnost u celom regionu. Mada je kasnije bilo slučajeva nasilja, mislim da je ovih pet godina prošlo prilično dobro. Naravno, ima još mnogo toga da se uradi. Još nisu normalizovani odnosi Srbije i Kosova. Osim Srbije, ni Bosna nije priznala Kosovo, koja je i sama prilično podeljena. Međutim, ako se ima u vidu velika nestabilnost nakon nestanka Jugoslavije pre više od dve decenije, ipak godina za godinom se ostvaruje napredak tako da je svetlo na kraju tunela sve vidljivije. Stoga smatram da je nezavisnot Kosova više doprinela stabilnosti Balkana nego što ga je destabilizovala. Mada je napredak veoma spor, proces ide u dobrom pravcu.
RSE: U Srbiji, pak, tvrde da kosovske institucije nisu funkcionalne, pre svega kada je reč o kriminalu. Takođe, da je pozicija Srba teška. U Beogradu ističu da vlasti u Prištini nisu učinile skoro ništa da ohrabre povratak izbeglih Srba kao i da takoreći nijedan počinilac nasilja nad Srbima nije osuđen.
Kapčan: Postavlja se pitanje po kojim ćemo kriterijumima ocenjivati učinak nove nezavisne države. Ako je pitanje da li je Kosovo liberalna demokratija koja cveta, bez kriminala i poštuje sva prava nacionalnih manjina – odgovor je ne. Međutim, ovi standardi za vrednovanje su prestrogi, ako se ima u vidu istorija balkanskog regiona i teškoće sa kojima se Kosovo suočavalo. No, imajući u vidu realnost, smatram da je ostvaren značajan napredak. Veoma je ohrabrujuće da nije bilo prevelikog nasilja između Srba i Albanaca. Vlasti u Prištini su, naravno, činile greške ali su dosta uradile na obezbeđivanju političkih i građanskih prava preostalih Srba. Ako je pitanje da li je proglašenje nezavisnosti Kosova udarac za multietničnost – odgovor je: da. Razlog je u tome što se secesija zasnivala na ideji da predominantno albansko stanovništvo nije moglo da živi udobno pod suverenitetom Srbije. No, da ponovim, ostvaren je značajan pomak. Treba imati u vidu da proces pomirenja traje dugo. Pet godina je kap u kofi u ovakvoj situaciji. Pokušajte da zamislite kakvi su bili odnosi između Nemačke i Francuske oko 1950-e godine? Ne baš tako dobri. Danas granicu između njih niko ne čuva i Nemci takoreći ne primete kada su je prešli prilikom ulaska u Francusku, ili Francuzi u Nemačku. Ali, to nije moguće preko noći. Ne iznenađuje što su odnosi između Srbije i Kosova otuđeni.
RSE: Kada je Kosovo proglasilo nezavisnost, isticano je da je to završni čin u dezintegraciji bivše Jugoslavije, odnosno da je time okončano prekrajanje granica na Balkanu. Međutim, pesimisti smatraju da taj proces nije završen. Tako se pominje mogućnost ujedinjenja Kosova i Albanije, priključenja severnog dela Kosova Srbiji, kao i Preševske doline Kosovu, zatim da se odvoji zapadni deo Makedonije naseljene pretežno Albancima. Na kraju, navodi se da nije okončana ni dezintegracija same Srbije, odnosno da bi nakon zatvaranja pitanja Kosova, na dnevni red mogli da dođu Sandžak i Vojvodina.
Kapčan: Niko, naravno, ne zna šta donosi budućnost. Međutim, smatram da je veoma malo verovatna mogućnost ujedinjenja Kosova i Albanije. Takođe, mislim da će Sandžak i Vojvodina verovatno ostati deo Srbije. Treba obratiti pažnu na dva pitanja. Prvo je Bosna gde su velike podele i još se ne nazire mogućnost da postane jedinstvena i funkcionalna država. Drugo, situacija u Makedoniji je potencijalno problematična na duže staze, jer se pomera ravnoteža u korist Albanaca čiji broj brže raste imajući u vidu veću stopu nataliteta nego među Makedoncima. Doduše, ne pratim pomno u kojoj meri se primenjuje Ohridski sporazum, ali je Makedonija zemlja u kojoj nije završena priča kada je reč o međunacionalnim odnosima.
RSE: A kada je reč o severu Kosova i Preševskoj dolini?
Kapčan: Smatrao sam da je severno Kosovo trebalo da bude na pregovaračkom stolu tokom ovog dijaloga Beograda i Prištine. Međutim, koliko sam informisan, to pitanje je zatvoreno i nije aktuelna razmena severnog dela Kosova za Preševsku dolinu. Sada se Priština suočava sa značajnim zadatkom kako da ovu oblast integriše u ostatak Kosova. To će biti težak i dugotrajan proces.
RSE: Hoće li dijalog Beograda i Prištine dati neki opipljiv rezultat?
Kapčan: Ja sam prilično siguran da će ovaj dijalog dovesti do normalizacije odnosa Srbije i Kosova, kao i integracije celog Balkanskog poluostrva u Evrospku Uniju i NATO. Znam, dakle, kako će izgledati završetak priče. Međutim, ne znam kada i kako će se doći do njenog kraja. Stvari se ipak pomeraju. Stvara se realnost na terenu a političari to treba da prate. Dakle, o tome treba razmišljati kao postupnom i permanentnom procesu – mesec po mesec, godina po godina – tako da na kraju Srbija i Kosovo normalizuju odnose. Srbija i njeno javno mnjenje nisu za to još spremni. No, kao što sam rekao, ako se osvrnete na istorijske primere – Francuska i Nemačka, SAD i Velika Britanija, Norveška i Švedska, Brazil i Argentina – u svim ovim slučajevima bilo je potrebno vreme za pomirenje. Ništa se ne dešava preko noći.
RSE: Da li je formalno priznanje Kosova od strane Srbije deo tog procesa? U Srbiji su, na neki način zatečeni. Najpre se pre nekoliko godina isticalo da je za ulazak Srbije u EU dovoljna normalizacija odnosa sa Kosovom. Nakon toga je lestvica podignuta pa je Beogradu predočeno da će na kraju pregovora sa Briselom, a pre ulaska u EU, ipak morati da i formalno prizna Kosovo, imajući u vidu negativna iskustva sa prijemom podeljenog Kipra. U poslednje vreme se čuju glasovi da se od Srbije očekuje da to uradi mnogo ranije, možda čak i za dobijanje datuma za početak pregovora ove godine.
Kapčan: Ako je pitanje da li će Srbija na kraju ovog procesa morati da prizna Kosovo – odgovor je nesumnjivo: da. Hoće li se to desiti ove, 2013-e? Mislim da je to malo verovatno. Nema sumnje da su evropske integracije Srbije povezane sa pitanjem njenog odnosa sa Kosovom. Stvar je pregovora da li će to iziskivati i formalno priznanje Kosova. Ovde je ključna reč – strpljenje. To znači da će biti potrebno vreme, ali mi se čini da Srbija i Kosovo idu polako u pravom smeru.
RSE: Da li će Srbiji biti potreban podsticaj, odnosno da nešto dobije zauzvrat da bi mogla lakše da prihvati nezavisnost Kosova. Dačić je nedavno pomenuo nužnost sveobuhvatnog sporazuma. Šta bi on podrazumevao. Nikolić je, između ostalog, naveo da bi trebalo omogućiti formiranje saveza srpskih opština na Kosovu. U Prištini, pak, smatraju da je Ahtisarijev plan okvir koji omogućava Srbima sva prava.
Kapčan: Ne znam šta srpski političari podrazumevaju pod sveobuhvatnim planom. Međutim, kada se stavi u prvi plan ulazak u EU, ekonomska pomoć Brisela, privredni rast, zapošljavanje, putovanje po starom kontinentu – i time stanovništvo Srbije okrene budućnosti a ne prošlosti – onda će kosovsko pitanje vremenom izgubiti važnost za Beograd. Zato smatra da će nas strpljenje i podsticaji, koje pominjete, postepeno dovesti do cilja. To će možda uključiti i raspravu o severu Kosova, o autonomiji, zatim vraćanje na Ahtisarijev plan o lokalnoj samoupravi za Srbe. To se u ovom trenutku ne zna, ali ako se sve to stavi u širi kontekst evropskih integracija, uz strpljenje – onda će ishod biti pozitivan.
RSE: Stiče se, međutim, utisak da u Srbiji opada entuzijazam za članstvo u EU, što potvrđuje i poslednje istraživanje prema kome samo 41 odsto građana podržava evropske integracije, dok je ta cifra prelazila 70 procenata kada je Đinđić bio premijer. Na to svakako utiče trenutna ekonomska kriza u evrozoni, pre svega u Grčkoj, koja je balkanska država. Ljudi u Srbiji smatraju da EU nije panaceja koja će rešiti sve njihove probleme. Istovremeno, bez obzira na važnost ekonomskog boljitka, nacionalno pitanje i dalje igra značajnu ulogu. Deo građana Srbije se pribojava da kada se u potpunosti završi priča sa Kosovom, da će Zapad pokrenuti pitanje statusa Preševske doline, Sandžaka i Vojvodine.
Kapčan: Ne očekujem veliki entuzijazam u Srbiji za evropske integracije, jer tog elana nema sada nigde, zato što EU prolazi kroz veoma ozbiljnu krizu. Finansijska nestabilnost u evrozoni dovodi u pitanje čitav projekat ujedinjenja starog kontinenta. Smatram, međutim, da će ova godina biti mnogo bolja po EU nego prethodna. Finansijska situacija se stabilizuje, Merkelova izgleda želi da zadrži Grčku u evrozoni. SAD i EU su upravo pokrenuli inicijativu za potpisivanje sporazuma o slobodnoj trgovini, čime bi se znatno povećao bruto društveni proizvod na obe strane Atlantika – za najmanje nekoliko stotina milijardi dolara, i time ponovo omogućio privredni rast. Sa poboljšanjem poslovne klime u EU, Srbija će svakao imati interesa da bude tog procesa.
U meri u kojoj se društvo integriše u regionalne institucije i napredak je opipljiv, onda se menjaju i prioriteti. Naravno, ne tvrdim da će kosovsko pitanje iščeznuti sa političke scene Srbije u narednih, recimo, desetak godina, odnosno da će ga sledeće generacije Srba zaboraviti. Međutim, ti izmenjeni društveni prioriteti će dovesti do smanjenja značaja istorijskih i teritorijalnih pitanja. Smatram da će se to dogoditi paralelno sa ulaskom Srbije u EU, čime će, na kraju, sukobi i krvoprolića na Balkanu postati stvar prošlosti.