Piše: Natalija Golicina (Priredila Anamaria Ramač Furman)
U Velikoj Britaniji je objavljena knjiga kanadske istoričarke, počasnog profesora univerziteta u Torontu Rozmeri Saliven “Staljinova kćerka - Neobičan i buran život Svetlane Alilujeve”. Ovo pozamašno delo od 740 stranica, napisano je na temelju nepoznatih dokumenata iz američkih, britanskih, ruskih i gruzijskih arhiva, te brojnih intervjua autorkе s rođacima i prijateljima Svetlane Alilujeve.
U bolnici američkog gradića Ričmond u državi Viskonsin 22. novembra 2011. preminula je od raka 85 godina stara stanovnica lokalnog staračkog doma Lana Piters. Telo joj je kremirano, а kćerka pokojnice Kris Evans, ispunjavajući majčinu želju, pepeo je prosula u Tihi okean. Tako se završio burni ovozemaljski život Staljinove ćerke Svetlane Alilujeve, koja je u emigraciji koristila ime Lana Piters, prema poslednjem (petom) mužu.
Njena smrt prošla je praktično nezapaženo, iako je pre pola veka Alilujeva izazvala svetsku senzaciju kada je marta 1967. otišla iz Sovjetskog Saveza na Zapad. U 42. godini života pobegla je najpre u Indiju, gde je iz Moskve donela posmrtne ostatke svoga četvrtog muža, indijskog komunistе Bradžeša Singha. Neposredno pre toga ambasador Indije u SSSR-u Triloki Kaul, bliski prijatelj pokojnog muža, poslao je u Indiju rukopis njene knjige “Dvadeset pisama prijatelju”.
Bekstvo Alilujeve, a potom knjige koje je objavila: “Dvadeset pisama prijatelju”, “Samo jedna godina”, “Daleka muzika”, “Knjiga za unuke”, nanele su težak udarac sovjetskom režimu. Talentovana književnica, kandidat filoloških nauka, bivši naučni saradnik moskovskog Instituta svetske književnosti, napustila je domovinu ostavljajući u Moskvi dvoje dece. Njeno skitanje po svetu odrazilo se i na njen karakter, i na njene knjige. Svetlana je iz SAD otišla u Englesku. U domovinu se vratila 1984. sa ćerkom iz novog braka. Živela je u Gruziji, iz koje se, nakon dve godine vratila u Ameriku. Celog života je živela u strahu: poznavajući sovjetski sistem iznutra bojala se osvete KGB-a. Ova bojazan je svakako bila osnovana.
List Washington Times je 1992. objavio svedočenje saradnika KGB-a, odbeglog na Zapad, koji je tvrdio da se u njegovom resoru jedno vreme razmatrao plan o uklanjanju Svetlane Alilujeve. Plan nije realizovan samo zbog strepnje da informacija može doći do FBI.
Svetlana je imala sedam godina kada je njena majka Nadežda Alilujeva izvršila samoubistvo 1932. godine. Ova činjenica je od nje skrivana, a kad je već odrasla i saznala za to, nikada se nije oporacila. U jednoj od svojih knjiga ona piše: “Žalim što se moja majka nije udala za stolara. Gde god da odem – u Švajcarsku, Indiju, Australiju, na neko ostrvo – svugde ću biti politički zarobljenik moga oca”. Kakav je bio odnos Svetlane s njenim ocem? Šta ih je povezivalo? Na pitanja Radija Svoboda odgovara autorka knjige “Staljinova kćerka” Rozmeri Saliven (Rosemary Saliven).
Saliven: To je bio paradoksalan odnos. S jedne strane sećanje na srećno detinjstvo očeva pisma iz Sočija, protkana ljubavlju, paketi s mandarinama i pomorandžama, а s druge – postepeno shvatanje da joj je otac odgovoran za talas terora koji je potresao celu zemlju. Na kraju svogа života Svetlana je rekla da ocu nikada neće oprostiti. “Treba da shvatite – rekla je – da mi je on uništio život”.
Često je govorila da Rusi najzad treba da se izjasne o tome ko je bio Staljin. U jednom pismu prijateljici napisala je: “Biti Rus znači nikada ne izgovarati reči “oprostite””. Tvrdila je da su neophodna bolna, ali poštena suđenja Staljinovim zločinima i da će neprocesuirana prošlost uskrsnuti u budućnosti. Ona je tada Staljina nazivala ne “otac”, već “naš rođak Staljin”.
Pamti ipak kako se u detinjstvu radovala vožnji s ocem u njegovom automobilu i kako je bila srećna kada ju je on hvalio. Protivrečan i odnos pomešanih osećanja. Ako ste Staljinova kćerka koja ima srećna dečja sećanja i istovremeno je svesna njegovih zločina , onda ćete se sigurno truditi da sve to nekako izbalansirate. Ona je osuđivala Staljinov režim i istovremeno je shvatala da ju je otac voleo na sebi svojstven način.
RSE: U svojoj knjizi citirate istoričara Roberta Takera koji je o Svetlani pisao: “Bez obzira na sve, ona je u izvesnom smislu bila slična ocu”. U čemu je ta sličnost?
Saliven: Takerovo mišljenje je samo jedno, suprotno onom njenog bratića Aleksandra Burdonskog, kojeg sam intervjuisala u Moskvi i koji je Svetlanu opisao kao tragičnu ličnost. Burdonski se takođe saglasio da je Svetlana bila kćerka svoga oca: “Ona je nasledila od oca njegovu volju, njegov intelekt, ali nije nasledila njegovu osvetoljubivost i nemilosrdnost” – rekao je. Moj lični stav o njoj formirao se na osnovu razgovora s njenim rođacima, prijateljima i poznanicima. U Americi su mnogi stekli utisak da je neuravnotežena.
Objašnjavaju to time što je američki život Alilujeve počeo u Prinstonu – malom univerzitetskom gradiću gde je živela pod pritiskom. Nagovarali su je da napiše očevu biografiju što ona nije želela. U Engleskoj se o njoj proširilo drugačije mišljenje. “Svetlana je bila tvrda kako stena” – jednoglasno su me ubeđivale gospođe koje su je poznavale. One su negirale lakomislenost i nepostojanost i bile su ushićene njenom plemenitošću.
Kao biograf Svetlane Alilujeve trebala sam da analiziram mišljenja ljudi koji su je poznavali, kao i njena sopstvena stanovišta. Kao rezultat svega toga nastao je lik žene koji se u ogromnoj meri poklapao s mišljenjem Kris Evans – Svetlanine ćerke koju su u detinjstvi zvali Olga. Kris je veoma volela majku, imala je s njom blizak odnos. Ponekad se čak osećala kao da je majka svojoj majci. Za nju je majčina smrt predstavljala tragediju. S mog aspekta, Svetlanina sposobnost za duboku i nesebičnu ljubav i privrženost mnogo više govore o njoj, nego osude njenih kritičara, oni prenaglašavaju njene nedostatke.
RSE: U podnaslovu svoje knjige život Svetlane Alilujeve karakterišete kao neobičan i buran. Izbrojano je da je ona u svome životu 39 puta menjala mesto stanovanja...
Saliven: Najistaknutija Svetlanina karakterna crta bila je impulsivnost. Ponekad je postupala uravnoteženo i mirno, а ponekad veoma impulsivno, plahovito, čak i samovoljno. Njen prvi brak, kada se udala za Grigorija Morozova 1944, bio je stvar trenutka. Staljin je odbio da se sreće s njenim mužem, а njenog sina iz tog braka video je svega četiri puta. Svetlana je to uvek tumačila time što je Morozov bio Jevrejin. Ona se udala protiv očeve volje.
Sledeći njen muž bio je Jurij Ždanov, i taj je brak očigledno bio očevo zadovoljstvo. U knjizi pišem i o tome da je njena odluka da se 1967. obrati američkoj ambasadi u Nju Delhiju radi dobijanja političkog azila takođe ishitrena. I brak sa Veslijem Pitersom je bio impulsivan. Dublje razmišljanje nije bilo svojstveno Alilujevoj.
S druge strane, njen život je bio i veoma neobičan, natprosečan – on je ipak proticao u pozadini burnih dešavanja ХХ veka koja su velikoj meri uticala na njen život. Kada je Svetlana došla u SAD, ispostavilo se da ona ne shvata dve fundamentalne činjenice američkog života, a to su uloga novca u životu i javno mnjenje.
Ona je proćerdala ogormnu imovinu, а javno mnjenje bilo je izvan granica njenog poimanja. U Americi su o njoj pisane sasvim suprotne stvari – od najnegativnijih do najpozitivnijih. I pri tome nisu joj dozvoljavali da bude jednostavno Svetlana, već samo Staljinova kćerka. U Londonu sam upoznala Svetlaninog prijatelja, meksičkog diplomatu Raula Ortiza. On mi je rekao interesantnu stvar: “Svetlana nije težila ni žalovanju ni stabilnosti. Ona se osećala kao skitnica, hodočasnica u zamišljenom svetu u kojem je pre svega tražila mir”. Mislim da ova žudnja za duhovnošću najviše govori.
RSE: Da li je bila vernik?
Josef Staljin sa kćerkom Svetlanom
Saliven: Ona se krstila 1962. u Moskvi prihvatajući pravoslavlje. U sovjetsko vreme tako nešto nije odobravano jer je protivrečilo komunističkoj doktrini. Pretpostavljam da ju je na ovaj čin podstakao njen disidenstki, buntovnički karakter. U toku svog života Svetlana se interesovala za razne religije: hinduizam, budizam, katolicizam. Istina, ona nikada nije uspela da pronađe veroispovest koja joj najviše odgovara, iako je uvek smatrala da kosmosom upravlja neka viša sila. Njen život je svakako posedovao određenu duhovnu dimenziju. Prisećam se njenog poslednjeg pisma mlađoj kćerki Olgi. U njemu je pisala da će nakon svoje smrti ona, kao i njena majka Nadežda i njena baka Olga bdeti nad kćerkinim životom i da se ljudski život ne ograničava zemaljskim postojanjem. U njenim religijskim potragama bio je prisutan duhovni momenat, ali bez interesa za crkvu kao instituciju.
RSE: Za Svetlanu Alilujevu kažete da je bila loša majka jer je, bežeći na Zapad 1967., u Moskvi ostavila dvoje dece. Da li su ovi prekori opravdani?
Saliven: Kada se Svetlana našla u Indiji, nije odmah imala nameru da traži azil. U to vreme njen sin Josif imao je 22 godine, trebalo je da postane lekar. Kćerka Katja imala je16 godina, ona se još školovala i kasnije je postala vulkanolog. Deca su održavala dobre odnose sa očevima – Josif s Morozovim, Katja sa Ždanovom. Svetlana je bila uverena da neće biti represije nad njenom decom. Međutim ona su bila primorana da javno osude majku. Važnu ulogu u ovome odigrao je ozloglašeni Viktor Lui, koji je prema nalogu KGB-a pokušao da spreči štampanje knjige Alilujeve “Dvadeset pisama prijatelju” u Americi, dajući engleskom izdavaču skraćenu i cenzurisanu verziju.
Postoji interesantna fotografija ovog poznatog provokatora u društvu Josifa i Katje. Upravo Lui ih je primorao da osude majku te da u intervjuu ispričaju o njenom neuravnoteženom karakteru. U Moskvi sam pričala s Leonidom Alilujevim, on je potvrdio da je Josif u početku odbio da komentariše majčino bekstvo, ali je navodno bio proteran iz Moskve i vratio se tek kada je pristao da je osudi. Sve to je veoma teško shvatiti.
Kada se 1984. Svetlana vratila u Sovjetski Savez, rekla je da se bojala da piše deci da ih ne bi kompromitovala. Kada je neko od njenih poznanika išao u posetu Sovjetskom Savezu, svaki put ih je molila da se raspitaju o njenoj deci. Za sve ovo može da se okrivi samo žestoki i nečovečan politički sistem koji je onemogućio da se majka ponovo sastane s decom.
RSE: Zašto je State department Svetlani Alilujevoj, najpre odbio davanje političkog azila, zbog čega je ona bila primorana da otputuje za Švajcarsku?
Autorka knjige Rozemari Saliven
Saliven: Prvo što je Svetlana tada rekla u Američkoj ambasadi u Nju Delhiju bilo je da je ona Staljinova ćerka. Konzul Džordž Hju joj nije poverovao, jer je mogla biti i avanturistkinja, sovjetski agent ili jednostavno psihički bolesnik.
On je uputio zahtev CIA-i za informacijom o Svetlani, i ispostavilo se da ni CIA, ni FBI, ni Državni seketarijat nemaju podataka o njoj. Oni čak nisu ni znali da Staljin ima kćerku. Kada je drugi sekretar američke ambasade u Indiji Robert Rejl pokušao da dobije instrukcije iz Vašingtona u vezi sa ovim slučajem, dobio je pismo od zamenika državnog sekretara Foja Kolera s naznakom o zabrani ulaska Alilujevoj u Ameriku.
To je bilo vreme slabljenja napetosti u američko-sovjetskim odnosima. Brežnjev se pripremao za odlazak u Beč radi potpisivanja ugovora o smanjenju naoružanja. Administracija predsednika Lindona Džonsona smatrala je da skandal s ćerkom Staljina može da zasmeta sređivanju odnosa sa Sovjetskim Savezom. Eto zašto su Amerikanci pokušali da preusmere Svetlanu na drugu stranu i zamolili su nekoliko vlada da reše ovaj problem. Između ostalih odazvala se i Švajcarska koja joj je ponudila privremeni azil, i Svetlana je tamo otišla u pratnji Roberta Rejla.
Bivši američki ambasador u Moskvi Džordž Kenan otišao je u Švajcarsku da bi se sreo sa Svetlanom, i ona je prema njegovim rečima ostavila jak utisak. Shvatio je da je pametna, uravnotežena i obrazovana žena. Ona mu je ispričala o rukopisu “Dvadeset pisama prijatelju” koji je htela da objavi na Zapadu. Amerikanci su joj dali turističku vizu da bi se srela sa izdavačem.
RSE: Da li je KGB nekako pokušavao da utiče na Svetlanu Alilujevu da bi je naterao da se vrati, da je iskompromituje ili čak da je fizički ukloni, kako se o tome pisalo u Americi?
Saliven: Radeći u arhivu Huverovog instituta u Kaliforniji, otkrila sam dva dokumenta koji su imali vezu sa Svetlanom. Jedan je predstavljao KGB-ov plan mera za sprečavanje objavljivanja “Dvadeset pisama prijatelju”, za šta je angažovan već pomenuti obaveštajac Viktor Lui. On je pokušao da preduhitri američko izdanje, predlažući jednom zapadnom izdavaču falsifikovanu i skraćenu verziju knjige čija je kopija oduzeta Svetlaninoj deci.
Drugi dokument bilo je detaljno uputstvo iz 1969.godine kojeg je potpisao tadašnji šef KGB-a Jurij Andropov. U njemu su bile predložene mere diskreditovanja Svetlane, zloupotrebom njene dece. Bilo je predloženo da ih se primora da izreknu osudu svoje majke zbog “izdajničkog postupka”. U istom dokumentu se predlagalo da se u zapadnu štampu proturi informacija da drugu Svetlaninu knjigu pod nazivom “Samo jedna godina” navodno nije ona napisala, već da je to bila kompilacija Kenana, Fišera, Arkadija Belinkova, Milovana Đilasa i ostalih neprijatelja sovjetskog režima.
U arhivu FBI-a otkrila sam dokument koji je potpisao šef FBI-a Edgar Huver u kojem se upozorava State department o tome da je, prema saznanjima obaveštajaca, u SAD bio poslat agent KGB-a radi organizovanja otmice Svetlane Alilujeve. U dokumentu se govori da je FBI ovu pretnju smatrao potpuno realnom. Prema tome, KGB se aktivno interesovao za Svetlanu Alilujevu i konstantno ju je držao pod prismotrom. Možemo da razumemo sovjetsku vlast: bekstvo Staljinove kćerke na Zapad zadalo je jak udarac ugledu Sovjetskog Saveza.