Branislav Čanak, predsednik Ujedinjenih granskih sindikata Nezavisnost, u Press klubu govori, uz ostalo, o merama Vlade za prevladavanje krize, o tome da li je MMF nametnuo neka rešenja, zbog čega nema masovnog radničkog bunta i da li sindikat i kako može pomoći radnicima.
RSE: Znam da dolaze teška vremena u zemlji, kao što svi sada osećamo, ali mislim da će nam biti teže nego ikada jer će vlast uvek moći da kaže, za sve svoje propuste - Nismo mi krivi – kriva je svetska kriza.
Čanak: To je već tako počelo, iako je to delimično tačno. Problem je što mi imamo jednu krizu koja traje dvadesetak godina, koja je imala nekoliko snažnih epizoda. Počela je dolaskom Miloševića na vlast i njegovim potezima koji su bili usmereni prema SFRJ i njenom ekonomskom i monetarnom sistemu. Kasnije se to izrodilo u razne druge atake na sopstvenu državu - imali smo međunarodne sankcije, imali smo razne elemente krize koja je odražavala različite epizode te krize. Naravno da je nasleđe svih tih epizoda danas među nama. Deo toga su i enormni bogataši koji su se u svim tim fazama bogatili, koristeći sve ono negativno što su te faze donosile, ali za njih je to bilo pozitivno. Sve mi se čini da su te epizode i iskonstruisane da bi se neki ljudi obogatili, i ni zbog čega drugoga. Danas sve to imamo pred sobom i dolazi ova kriza sa svojim delićima. Ono što se u svetu dešava, ne može ni izbliza da dotakne Srbiju, onako kako je dotakla razvijene privrede. Da bi ste imali privredu koja pati od duboke krize, ona prvo mora da bude razvijena, da bi imala za šta da se uhvati ta kriza, da bi imala za šta da napadne. Srbija je jedva tavorila i prije krize. Njena glavna privredna grana je bila uvoz. Teško da možemo da kažemo da ono što je preko uvoza stiglo, odmah je i stalo. Uvozili smo kapital – stao je uvoz kapitala. Stao je uvoz i roba. Odjedanput sada imamo ogroman pad i jednoga i drugoga, ali to ništa ne znači. Zašto nema oporavka ako nam je sve to, što je bilo negativno sada naglo stalo? Koliko znam, uvoz je pao za 47 posto, možda i više.
RSE: Niko do sada nije zapamtio veću krizu od ove i od one početkom devedesetih godina, za vreme Miloševića, kada su plate bile po dve marke i kada smo bili izolovani od ostalog sveta. Mislite li da sada možemo da se izborimo sa ovim što se dešava kod nas i sa onim što se dešava u svetu? Koje su sindikalne metode borbe protiv sve težeg položaja koji ćemo imati?
Čanak: Ne postoje sindikalne metode borbe dok nemate definisane predmete borbe. Možemo da se rvamo sa svim i svačim i da se posle uspostavi da to nije bilo to, da smo se rvali sa pogrešnim stvarima. Ono što je bitno, kada već pominjete ona dobra stara vremena i ono što me zabrinjava u ovom novom dobrom vremenu, jeste da su svi krivi, samo mi nismo. I Miloševiću je ceo svet bio kriv za one dve marke penzija i plata, ali u Srbiji niko nije bio kriv, a najmanje ne on. Danas je svetska kriza kriva – nije niko kriv u Srbiji. Inače, Srbija je cvetala pre svetske krize. I šta sada da radimo, kada su ludi Amerikanci, Europljani i Nemci napravili tu glupost pa i mi trpimo, a baš smo bili uspešni? Taj pristup krizi me zabrinjava - naše učešće u toj krizi ne postoji. Druga stvar, vrlo slična sa Miloševićevim reagovanjem na onu krizu, jeste - nama niko ništa ne može. Šta će nama ta kriza? Mi ćemo sve da pobedimo! Ako treba, ješćemo i korenje. Svi ti iracionalni elementi koji nemaju veze sa ekonomijom i sa zdravim razumom polako počinju da se vade iz nekih fioka i nekih arhiva i lansiraju se među narodom - nama niko ništa ne može, čak ni ova kriza. Samo čekam da se neko seti korenja i da nam to lansira kao novu meru ekonomskog oporavka.
RSE: Samo u februaru, pre mesec dana, bez posla je ostalo 13.000 ljudi. U četiri poslednja meseca 31.000 ljudi. Procena je da će oko 250.000 ljudi dobiti otkaze do kraja ove godine.
Čanak: To procenjuje Unija poslodavaca. Sada ne možemo ništa da uradimo. Ne znam da li bi sva davanja iz budžeta, koja su namenjena za te potrebe i obezbeđena u normalnim uslovima, pre nego što je proglašena kriza u Srbiji, iole bila dovoljna. Sada su napravljene bitne restrikcije, a tek će biti pravljene, i stalno se govori kako je MMF kriv za to. To nije tačno. MMF je usvojio dokument 29. 12. 2008. godine o fiskalnoj politici koji je namenjen svim članicama i tu se ne pominje ni jedna od ovih mera. Suština je da je MMF rekao – Sredite vaš deficit da dobijete 2,3 milijarde + 700 miliona iduće godine, kako bi ste održali monetarnu stabilnost. Nije to MMF tražio, to smo mi. Ta grčenja rashoda budžeta i prilagođavanja kapacitetima priliva budžeta su takva da će verovatno dotaći i ono što je bilo redovno opsluživanje onih koji su bili u Nacionalnoj službi za zapošljavanje i po zakonima imali pravo na naklade. Čak će i svi ostali servisi nacionalne službe bitno biti zaustavljeni. Nije mi jasno kako bi smo servisirali i postojeći broj nezaposlenih, a kamo li ovu cifru koja je vrlo izgledna, koju ste pomenuli.
RSE: Zar ne možete kao sindikat da organizujete nešto, obzirom da će sve ove mere pogoditi jednu nižu srednju klasu i one najsiromašnije? Uopšte ništa nije predviđeno da se uradi u ministarstvima. Bilo je ideja da se ukine neko ministarstvo, a sada od toga nema ništa. Jedino što će se uraditi jeste da neće primati novozaposlene. U zemlji u kojoj ima 25 ministarstava, 102 regulatorna tela, u kojima se za silne agencije i ne zna šta rade - ne pogađaju se tajkuni, pogađa se neki skroman ili siromašan svet. Možete li da izvedete radnike na ulice?
Čanak: To sada svi pitaju. Teško je da ćemo uspeti da izvedemo na ulice radnike je jer kod nas prosečni građanin ove zemlje podložan korupciji i on će da vas pita – Izvinite, šta ja dobijam – kolika je dnevnica za izlazak na ulicu. Ne postoji svest pojedinca da kaže – Ja imam ulogu u ovoj krizi i moram da dam svoj doprinos u borbi protiv krize. Gde se to ostali skupljaju da idem i ja tamo. On čuje da neki sindikat nešto organizuje, zove taj sindikat i pita - Koliko plaćate to okupljanje. To je taj odnos, to su činjenice i ne treba da zatvaramo oči pred time, bar ne sada kada su stvari veoma ozbiljne. I kada bi nekoliko milijardi Srba izašlo na ulicu - šta onda? Tražimo šta od koga? Ništa ne mogu da nam daju. Mogu samo da odu i da dođu neki slični njima, da nam ponude ne znam ni kakvu situaciju. Mi se nalazimo na jednoj klackalici od lošeg ka gorem, pa nazad. Sada plaćamo cenu te klackalice koja je uvedena 2000. godine. Ili je Pera ili Mika na vlasti, ali između obojice nema nikakve razlike.
RSE: Možete stalno da signalizirate ono što je vlast sebi uskratila – nepotrebno telefoniranje, kafu i sokove kada primaju stranku na razgovor, nema novih zapošljavanja.
Čanak: Oni ne mogu ništa da urade i zbog toga je besmisleno tražiti išta od njih kada čitav politički sistem počiva na tome. Kada bi oni počeli da čiste ministarstva od tih nepotrebnih kadrova, mnoge stranke bi se ugasile jer mnoge stranke u Srbiji postoje na toj korupciji – Budi moj član i ja ću ti dati da budeš državni sekretar. Kada mu se kaže da više nije državni sekretar, on napušta stranku, zajedno sa svojom grupom ljudi koju je doveo u stranku i neke stranke se gase. Pošto one sve to vrlo dobro znaju, ne pada im na pamet to da urade jer je to ravno samoubistvu nekih stranaka koje počivaju na tome.
RSE: Možete li, kao sindikat, da tražite da Srbija uvede socijalne karte? Neko je možda siromašak i ima 15.000 penziju ili platu od 17.000-18.000, ali je nasledio pet nekretnina koje izdaje i ima novac. Mi nemamo predstavu ko je stvarno siromašan.
Čanak: Nemamo predstavu, ali mi socijalne karte tražimo do 1992 godine. Svi su nas manje-više elegantno odbijali. Pitali su nas – Znate li vi koliko to košta? Ko će sada to da uradi? Neki su rekli – Ma dajte molim vas, mi imamo pametnija posla. A to je obiman posao. To je posao koji zahteva jednu ekipu stručnih ljudi, i to veliki broj stručnih ljudi i još važnije - potpuno otpornih na korupciju. Teško je naći u ovim vremenima nekoga da nam sada napravi socijalnu kartu.
RSE: Upravo je otvoren sajam automobila i to ga je otvorio premijer Cvetković, ali u ovim trenutcima bi ga mogao otvarati i neko drugi, ali ne premijer – ništa protiv čoveka lično.
Čanak: Naravno.
RSE: Prvog dana prodat je najskuplji automobil – ne zna se ko je kupac. On košta 176.000 eura. Mislite li da će takvi ljudi, koji mogu da kupuju takve automobile, biti pravedno oporezovani?
Čanak: Nikada jer sve ove mere, koje su do sada predložene, ni na koji način ne dotiču njihov kapital. Ni u jednoj meri ne možete da naslutite da to liči na to da će možda da dotakne tog i tog. Oni su apsolutno striktno zaštićeni od posrednih i neposrednih efekata bilo koje od ovih mera. To je najviše poražavajuće i ta činjenica, koja je toliko vidljiva iz novina, bi bila dovoljna da svi ljudi izađu na ulicu i da ih niko ne pozove. Samo to je dovoljno i ništa više.
RSE: Kada čovek prođe rezidencijalnim delom Beograda, a verovatno i drugih većih gradova, može da vidi vile od po nekoliko stotina kvadrata. Pitam se - hoće li to biti oporezovano jer je nova vest da će svi stanovi, koji su veći od 60 kvadratnih metara, biti oporezovani upravo zbog krize?
Čanak: Ne znam da li će biti oporezovani, ali sasvim sigurno znam da neka bogatstva formalno ne postoje. Mi ih vidimo očima, tu su pred nama, ali formalno nisu nigde uknjižena, pa prema tome ona neće biti predmet oporezivanja jer ona pravno ne postoje. Naravno – ne slučajno. Vrlo namerno ne postoje. Znam za nekoliko velikih bogatstava na Bežanijskoj kosi koje pravno ne postoje u knjigama, ali su vrlo opipljiva.
RSE: Stalno se operiše cifrom od šest posto, koliko će biti oporezovane sve penzije, plate, honorarna primanja, ugovori o delu veći od 12.000 dinara. Izgleda da nije rečena puna istina stanovništvu. Taj postotak će biti na bruto primanja, što je više nego šest posto?
Čanak: Tako je. Pitao sam premijera Cvetkovića zašto to, a on je rekao da je to sistem velikih brojeva – uzmete po malo od velikog broja ljudi i eto, skupe se pare. Iza toga stoji politička logika – ne smem da diram one velike. Bolje da uzmem malo od sirotinje, koja je i onako navikla da se od nje uzima. Oni će ćutati, a ovi mogu da me skinu.
RSE: Mi smo narod koji i u najvećoj krizi uspe da se dovija, uspe da preživi, a da se ne odrekne baš svega potrebnog. Mislite li da ćemo menjati navike i da ćemo se prilagođavati?
Čanak: Hoćemo jer je uvek naš odgovor na krize. Mi ne menjamo situaciju oko sebe, mi sebe prilagođavamo situaciji. To je nešto što je vrlo iracionalno i vrlo pogubno. To ide do tih granica da samo čekam kada će neko da proglasi da je jedenje korenja pravi izlaz iz krize. Samo čekam kada će neki političar da se priseti Braka Kostića i njegova remek dela rešenja krize i da nam to proklamira kao najbolji put. Mi nećemo da rešavamo okolnosti koje su nas dovele u tu situaciju, nego ćemo sebe prilagođavati okolnostima - i tako u nedogled.
RSE: Šta ćete reći radnicima koji su izgubili posao, ili onima koji su poslati na neke prinudne odmore?
Čanak: Zavisi u kojoj fazi se oni jadaju. Ako se jadaju pre nego se to desi – oni traže da nešto zajednički uradimo – onda još i može nešto da se uradi, ali ako oni budu pokušavali da se nagode sa direktorima, sa vlasnicima, sa lokalnim moćnicima i tek na kraju, kada ih svi izdaju, kada je sve gotovo, dođu kod nas, onda je mnogo teže. Čak ni kod Miloševićevih sudova nismo pokretali sporove jer bi nam radnici došli kada bi svi rokovi da se pokrene tužba ili da se uloži žalba istekli. Ljudi su se čak naivno i iracionalno nadali – valjda ovaj čovek ima milosti. Onda kada vide da čovek nema milosti, da ga ne zanima sudbina drugih ljudi, dođu kod nas, ali su već protekli svi rokovi i ne možete da podnesete tužbu i da se žalite. Treba da dođu odmah, ne treba da budu otpušteni, da im se to desi i da reaguju. Kada vam bude kolega otpušten, reagujte zbog njega - to i jeste solidarnost.
RSE: Kako komentarišete SOS radnje za sirotinju?
Čanak: To je trik, to je DS namenila za svoj sindikat, ne bi li preko tog načina prikupili članstvo koje nema. To su već radili u vreme kada je predsednikom sindikata bio ministar za rad, pa su tako prodavali ugalj koji su dobijali vrlo jeftino od Kolubare. Razne trikove su radili da bi dobili članstvo. To ima isključivo jednu namenu, a ono što je poražavajuće je to što se kockaju svi - da bi namakli članstvo tom sindikatu, namiču ogromne troškove državi. Jedna kategorija ljudi, da bi ušla u tu prodavnicu, mora da bude nezaposlena. Da bi ste dokazali da ste nezaposleni, odete u Nacionalnu službu za zapošljavanje i tamo se prijavite. Samo prekjučer se prijavilo 450 ljudi u jednom danu, iako je norma 10 ljudi u jednom danu. A kad su ih pitali - Za koja bi ste zanimanja bili zainteresovani ako naiđe mogućnost, rekli su - Ni za jedno, meni ovo treba za SOS prodavnicu. Država im plaća naknadu za nezaposlenost, dečje dodatke, penzijsko i zdravstveno. To što će oni platiti četiri dinara manje litar ulja, državu će koštati 25.000 mesečno. Besmisleno je za toga što je kupio, besmisleno je za državu. Izračunajte sami, 450*25.000 - toliko košta državu egzibicija tog sindikata.
Čanak: To je već tako počelo, iako je to delimično tačno. Problem je što mi imamo jednu krizu koja traje dvadesetak godina, koja je imala nekoliko snažnih epizoda. Počela je dolaskom Miloševića na vlast i njegovim potezima koji su bili usmereni prema SFRJ i njenom ekonomskom i monetarnom sistemu. Kasnije se to izrodilo u razne druge atake na sopstvenu državu - imali smo međunarodne sankcije, imali smo razne elemente krize koja je odražavala različite epizode te krize. Naravno da je nasleđe svih tih epizoda danas među nama. Deo toga su i enormni bogataši koji su se u svim tim fazama bogatili, koristeći sve ono negativno što su te faze donosile, ali za njih je to bilo pozitivno. Sve mi se čini da su te epizode i iskonstruisane da bi se neki ljudi obogatili, i ni zbog čega drugoga. Danas sve to imamo pred sobom i dolazi ova kriza sa svojim delićima. Ono što se u svetu dešava, ne može ni izbliza da dotakne Srbiju, onako kako je dotakla razvijene privrede. Da bi ste imali privredu koja pati od duboke krize, ona prvo mora da bude razvijena, da bi imala za šta da se uhvati ta kriza, da bi imala za šta da napadne. Srbija je jedva tavorila i prije krize. Njena glavna privredna grana je bila uvoz. Teško da možemo da kažemo da ono što je preko uvoza stiglo, odmah je i stalo. Uvozili smo kapital – stao je uvoz kapitala. Stao je uvoz i roba. Odjedanput sada imamo ogroman pad i jednoga i drugoga, ali to ništa ne znači. Zašto nema oporavka ako nam je sve to, što je bilo negativno sada naglo stalo? Koliko znam, uvoz je pao za 47 posto, možda i više.
RSE: Niko do sada nije zapamtio veću krizu od ove i od one početkom devedesetih godina, za vreme Miloševića, kada su plate bile po dve marke i kada smo bili izolovani od ostalog sveta. Mislite li da sada možemo da se izborimo sa ovim što se dešava kod nas i sa onim što se dešava u svetu? Koje su sindikalne metode borbe protiv sve težeg položaja koji ćemo imati?
Danas je svetska kriza kriva – nije niko kriv u Srbiji. Inače, Srbija je cvetala pre svetske krize. I šta sada da radimo, kada su ludi Amerikanci, Europljani i Nemci napravili tu glupost pa i mi trpimo, a baš smo bili uspešni?
RSE: Samo u februaru, pre mesec dana, bez posla je ostalo 13.000 ljudi. U četiri poslednja meseca 31.000 ljudi. Procena je da će oko 250.000 ljudi dobiti otkaze do kraja ove godine.
Čanak: To procenjuje Unija poslodavaca. Sada ne možemo ništa da uradimo. Ne znam da li bi sva davanja iz budžeta, koja su namenjena za te potrebe i obezbeđena u normalnim uslovima, pre nego što je proglašena kriza u Srbiji, iole bila dovoljna. Sada su napravljene bitne restrikcije, a tek će biti pravljene, i stalno se govori kako je MMF kriv za to. To nije tačno. MMF je usvojio dokument 29. 12. 2008. godine o fiskalnoj politici koji je namenjen svim članicama i tu se ne pominje ni jedna od ovih mera. Suština je da je MMF rekao – Sredite vaš deficit da dobijete 2,3 milijarde + 700 miliona iduće godine, kako bi ste održali monetarnu stabilnost. Nije to MMF tražio, to smo mi. Ta grčenja rashoda budžeta i prilagođavanja kapacitetima priliva budžeta su takva da će verovatno dotaći i ono što je bilo redovno opsluživanje onih koji su bili u Nacionalnoj službi za zapošljavanje i po zakonima imali pravo na naklade. Čak će i svi ostali servisi nacionalne službe bitno biti zaustavljeni. Nije mi jasno kako bi smo servisirali i postojeći broj nezaposlenih, a kamo li ovu cifru koja je vrlo izgledna, koju ste pomenuli.
RSE: Zar ne možete kao sindikat da organizujete nešto, obzirom da će sve ove mere pogoditi jednu nižu srednju klasu i one najsiromašnije? Uopšte ništa nije predviđeno da se uradi u ministarstvima. Bilo je ideja da se ukine neko ministarstvo, a sada od toga nema ništa. Jedino što će se uraditi jeste da neće primati novozaposlene. U zemlji u kojoj ima 25 ministarstava, 102 regulatorna tela, u kojima se za silne agencije i ne zna šta rade - ne pogađaju se tajkuni, pogađa se neki skroman ili siromašan svet. Možete li da izvedete radnike na ulice?
Teško je da ćemo uspeti da izvedemo na ulice radnike je jer kod nas prosečni građanin ove zemlje podložan korupciji i on će da vas pita – Izvinite, šta ja dobijam – kolika je dnevnica za izlazak na ulicu. Ne postoji svest pojedinca da kaže – Ja imam ulogu u ovoj krizi i moram da dam svoj doprinos u borbi protiv krize.
RSE: Možete stalno da signalizirate ono što je vlast sebi uskratila – nepotrebno telefoniranje, kafu i sokove kada primaju stranku na razgovor, nema novih zapošljavanja.
Čanak: Oni ne mogu ništa da urade i zbog toga je besmisleno tražiti išta od njih kada čitav politički sistem počiva na tome. Kada bi oni počeli da čiste ministarstva od tih nepotrebnih kadrova, mnoge stranke bi se ugasile jer mnoge stranke u Srbiji postoje na toj korupciji – Budi moj član i ja ću ti dati da budeš državni sekretar. Kada mu se kaže da više nije državni sekretar, on napušta stranku, zajedno sa svojom grupom ljudi koju je doveo u stranku i neke stranke se gase. Pošto one sve to vrlo dobro znaju, ne pada im na pamet to da urade jer je to ravno samoubistvu nekih stranaka koje počivaju na tome.
RSE: Možete li, kao sindikat, da tražite da Srbija uvede socijalne karte? Neko je možda siromašak i ima 15.000 penziju ili platu od 17.000-18.000, ali je nasledio pet nekretnina koje izdaje i ima novac. Mi nemamo predstavu ko je stvarno siromašan.
Čanak: Nemamo predstavu, ali mi socijalne karte tražimo do 1992 godine. Svi su nas manje-više elegantno odbijali. Pitali su nas – Znate li vi koliko to košta? Ko će sada to da uradi? Neki su rekli – Ma dajte molim vas, mi imamo pametnija posla. A to je obiman posao. To je posao koji zahteva jednu ekipu stručnih ljudi, i to veliki broj stručnih ljudi i još važnije - potpuno otpornih na korupciju. Teško je naći u ovim vremenima nekoga da nam sada napravi socijalnu kartu.
RSE: Upravo je otvoren sajam automobila i to ga je otvorio premijer Cvetković, ali u ovim trenutcima bi ga mogao otvarati i neko drugi, ali ne premijer – ništa protiv čoveka lično.
Čanak: Naravno.
RSE: Prvog dana prodat je najskuplji automobil – ne zna se ko je kupac. On košta 176.000 eura. Mislite li da će takvi ljudi, koji mogu da kupuju takve automobile, biti pravedno oporezovani?
Čanak: Nikada jer sve ove mere, koje su do sada predložene, ni na koji način ne dotiču njihov kapital. Ni u jednoj meri ne možete da naslutite da to liči na to da će možda da dotakne tog i tog. Oni su apsolutno striktno zaštićeni od posrednih i neposrednih efekata bilo koje od ovih mera. To je najviše poražavajuće i ta činjenica, koja je toliko vidljiva iz novina, bi bila dovoljna da svi ljudi izađu na ulicu i da ih niko ne pozove. Samo to je dovoljno i ništa više.
RSE: Kada čovek prođe rezidencijalnim delom Beograda, a verovatno i drugih većih gradova, može da vidi vile od po nekoliko stotina kvadrata. Pitam se - hoće li to biti oporezovano jer je nova vest da će svi stanovi, koji su veći od 60 kvadratnih metara, biti oporezovani upravo zbog krize?
Čanak: Ne znam da li će biti oporezovani, ali sasvim sigurno znam da neka bogatstva formalno ne postoje. Mi ih vidimo očima, tu su pred nama, ali formalno nisu nigde uknjižena, pa prema tome ona neće biti predmet oporezivanja jer ona pravno ne postoje. Naravno – ne slučajno. Vrlo namerno ne postoje. Znam za nekoliko velikih bogatstava na Bežanijskoj kosi koje pravno ne postoje u knjigama, ali su vrlo opipljiva.
Sistem velikih brojeva – uzmete po malo od velikog broja ljudi i eto, skupe se pare. Iza toga stoji politička logika – ne smem da diram one velike. Bolje da uzmem malo od sirotinje, koja je i onako navikla da se od nje uzima. Oni će ćutati, a ovi mogu da me skinu.
Čanak: Tako je. Pitao sam premijera Cvetkovića zašto to, a on je rekao da je to sistem velikih brojeva – uzmete po malo od velikog broja ljudi i eto, skupe se pare. Iza toga stoji politička logika – ne smem da diram one velike. Bolje da uzmem malo od sirotinje, koja je i onako navikla da se od nje uzima. Oni će ćutati, a ovi mogu da me skinu.
RSE: Mi smo narod koji i u najvećoj krizi uspe da se dovija, uspe da preživi, a da se ne odrekne baš svega potrebnog. Mislite li da ćemo menjati navike i da ćemo se prilagođavati?
Čanak: Hoćemo jer je uvek naš odgovor na krize. Mi ne menjamo situaciju oko sebe, mi sebe prilagođavamo situaciji. To je nešto što je vrlo iracionalno i vrlo pogubno. To ide do tih granica da samo čekam kada će neko da proglasi da je jedenje korenja pravi izlaz iz krize. Samo čekam kada će neki političar da se priseti Braka Kostića i njegova remek dela rešenja krize i da nam to proklamira kao najbolji put. Mi nećemo da rešavamo okolnosti koje su nas dovele u tu situaciju, nego ćemo sebe prilagođavati okolnostima - i tako u nedogled.
RSE: Šta ćete reći radnicima koji su izgubili posao, ili onima koji su poslati na neke prinudne odmore?
Čanak: Zavisi u kojoj fazi se oni jadaju. Ako se jadaju pre nego se to desi – oni traže da nešto zajednički uradimo – onda još i može nešto da se uradi, ali ako oni budu pokušavali da se nagode sa direktorima, sa vlasnicima, sa lokalnim moćnicima i tek na kraju, kada ih svi izdaju, kada je sve gotovo, dođu kod nas, onda je mnogo teže. Čak ni kod Miloševićevih sudova nismo pokretali sporove jer bi nam radnici došli kada bi svi rokovi da se pokrene tužba ili da se uloži žalba istekli. Ljudi su se čak naivno i iracionalno nadali – valjda ovaj čovek ima milosti. Onda kada vide da čovek nema milosti, da ga ne zanima sudbina drugih ljudi, dođu kod nas, ali su već protekli svi rokovi i ne možete da podnesete tužbu i da se žalite. Treba da dođu odmah, ne treba da budu otpušteni, da im se to desi i da reaguju. Kada vam bude kolega otpušten, reagujte zbog njega - to i jeste solidarnost.
RSE: Kako komentarišete SOS radnje za sirotinju?
Čanak: To je trik, to je DS namenila za svoj sindikat, ne bi li preko tog načina prikupili članstvo koje nema. To su već radili u vreme kada je predsednikom sindikata bio ministar za rad, pa su tako prodavali ugalj koji su dobijali vrlo jeftino od Kolubare. Razne trikove su radili da bi dobili članstvo. To ima isključivo jednu namenu, a ono što je poražavajuće je to što se kockaju svi - da bi namakli članstvo tom sindikatu, namiču ogromne troškove državi. Jedna kategorija ljudi, da bi ušla u tu prodavnicu, mora da bude nezaposlena. Da bi ste dokazali da ste nezaposleni, odete u Nacionalnu službu za zapošljavanje i tamo se prijavite. Samo prekjučer se prijavilo 450 ljudi u jednom danu, iako je norma 10 ljudi u jednom danu. A kad su ih pitali - Za koja bi ste zanimanja bili zainteresovani ako naiđe mogućnost, rekli su - Ni za jedno, meni ovo treba za SOS prodavnicu. Država im plaća naknadu za nezaposlenost, dečje dodatke, penzijsko i zdravstveno. To što će oni platiti četiri dinara manje litar ulja, državu će koštati 25.000 mesečno. Besmisleno je za toga što je kupio, besmisleno je za državu. Izračunajte sami, 450*25.000 - toliko košta državu egzibicija tog sindikata.