Vladavina prava leži u nepristrasnim sudovina

RSE: Evropska komisija šalje svoje ljude u Beograd jer nije zadovoljna kako je napravljen reizbor sudija. Ni domaća stručna javnost nije zadovoljna i imala je dosta kritika na taj račun. Šta vi mislite kao pravnik o tome?

Prelević: Svaka zemlja, koja je aplicirala za učešće u Evropskoj uniji, na neki način je pristala na monitoring od Evropske unije. Ovde se monitoring Evropske unije vrši, ne samo u odnosu na pravosuđe, nego i na mnoge segmente društva, ali vladavina prava i preduslovi za vladavinu prava jesu nezavisan i nepristrasan sud, a oni su naravno u fokusu evropskih standarda. Epilog svega toga jeste i u tome što su izabrane neke sudije i tužioci, koji su trebalo biti izabrani, i što nisu smeli biti izabrani neke sudije i neki tužioci, što reizbor nije uspeo.

Reizbor nije uspeo, pre svega, u delu gde su otpali tužioci i sudije koji su morali biti izabrani i gde su prošli tužioci i sudije koji nisu smeli biti reizabrani. Mislim da sada sami detalji, zašto je neko trebao da bude izabran, a zašto neko nije smeo da bude izabran, nisu toliko značajni, koliko činjenica da mi u stvari nismo utvrđivali za svakog ponaosob njegove kvalifikacije zašto on sme, ili ne sme, da bude tužilac. Ti ljudi nisu učestvovali ili nisu imali mogućnost da opovrgnu optužbe protiv sebe. Na kraju taj visoki savez sudstva nije bio formiran po zakonu i nije učestvovao u punom sastavu. Iz toga se stvorila jedna naopaka odluka, koja je obuhvatila 800 imena, sa kratkim obrazloženjem koje je besmisleno i koje nije individualizovano. U suštini, sve to je, naravno, pobudilo pažnju Evropske unije, koja je u više navrata razgovarala, kako sa društvom sudija i tužilaca, tako i sa mnogim nezavisnim ekspertima i ljudima koji su u Ministarstvu pravde i u Vrhovnom sudu. Došli su do nesumnjivih zaključaka da način izbora sudija i tužioca nije obezbedio da se izaberu najbolji, da je takav način blizak arbitriranju jedne grupe ljudi, bez prava i mogućnosti odgovora, da obrazloženje ne sadrži ono što bi moralo sadržati. To samo upućuje da je takav način izbora sudija i tužioca neprihvatljiv za zemlje koje hoće da budu članice Evropske unije, odnosno da su standardi izbora sudija i tužioca mnogo viši, nego što su ovde sprovedeni.

Mi imamo neki izlaz. Sve te sudije i tužioci su pokrenuli postupak pred Ustavnim sudom. Ustavni sud bi morao, radi očuvanja institucija države, da reaguje da taj postupak vrati na početak i da za one, koji su najavili svoju žalbu, mora Ustavni sud pokazati i da institucije sistema u Srbiji rade, te, ako ima propusta, da se ti propusti ispravljaju. Mislim da će Ustavni sud da naloži visokom savetu sudstva i tužilaštva da ponovo razmotri sve aplikacije, da sve one sudije i tužioce, koji su nepravedno izbačeni, vrate u status sudija i tužilaca, a da će onim sudijama, za koje postoje jasni dokazi da su nedostojni i nestručni, biti jasno objašnjeno i omogućeno da daju kontra-argumente, da opovrgnu dokaze protiv njih, da u tom legalnom postupku svako od njih dobije obrazloženje zašto je on nepodesan. Mislim da Srbija tu ništa ne gubi.

Najveći gubitak za Srbiju jeste da se Ustavni sud obruka, da sudije i tužioci odu na Sud u Strazburu i da Sud u Strazburu ceo taj postupak, za neke tri godine, presudi na način da oni moraju da se vrate na posao, da država mora da im nadoknadi štetu. Onda bismo imali užasan problem sa vraćanjem tih sudija. Veliko je pitanje da li bi oni bili u toj kondiciji da sude nakon svega toga. Mislim da još uvek postoji jako dobra mogućnost da se to ispravi. Naravno da će se postaviti pitanje - da li smo mi mogli bez ove greške.

Reforma je toliko sveobuhvatno napravljena, to je ogromna reforma. Mislim da Ministarstvo pravde nema dovoljno stručan kapacitet da iznese takvu vrstu reforme i da su sebi postavili nerazumno prekratke rokove. Bojim se da bi se tako, navrat na nos sprovedena reforma, vratila kao bumerang uoči republičkih parlamentarnih izbora.

RSE: Sudski sporovi su do sada jako dugo trajali. Da li, zbog toga što su neke sudije i tužioci odstranjeni, možemo očekivati da će sudski sporovi trajati još duže?

Prelević: Ovom reformom pravosuđa ne vidi se ubrzanje predmeta, iz prostog razloga što se u to sudijsko tužilačko telo ubacilo 30 odsto novih ljudi, koji se time nikada nisu bavili. Zadržali su neke sudije koji ni pre toga nisu bili previše ažurni. Iluzija je misliti da će sada ti ljudi moći da završe, u manjem broju, duplo više predmeta i da je ta pretpostavka potpuno oboriva. Procesnim zakonima su omogućili da se postupci iskasape. Tu će biti jako mnogo nepravednih odluka, tu će biti jako mnogo odbačaja zbog sitnica. Mislim da ni to neće doneti baš mnogo zadovoljstva. U svakom slučaju, mislim da je bolja strana reforme deo procesnih zakona koje je Ministarstvo pravde donelo.

Čini mi se da je tako i ocenjeno od strane evropske delegacije. Imao sam priliku da sa njima lično razgovaram, da pojasnimo stavove i jedne i druge strane, trudeći se da predstavnici Evropske unije dobro razumeju i shvate gde su napravljene greške. Govorim u ime nezavisnih stručnjaka koji su pozvani da sa njima razgovaraju. Za Srbiju bi bilo najgore kada bi onaj, koji bi trebao da ispravlja ili da postavlja standarde na pravi put, imao loše informacije. To bi tek bilo jako loše. Mislim da se na kraju ovo može postaviti kao dobar benifit za Srbiju jer će u svim drugim stvarima, gde se neko zatrči da nešto preseče, biti usporenje, a ne ubrzanje. Mi sve što radimo u oblasti zakonodavstva, primene pravila i standarda, moramo na neki način unifikovati ili uraditi u skladu sa standardima Evropske unije jer mi hoćemo da uđemo u taj klub.

RSE: Imate neke sumnje i u pogledu toga ko je ubio Zorana Đinđića?

Prelević: Imam ozbiljne sumnje ko je sve učestvovao u ubistvu Zorana Đinđića. Stalno sam očekivao da će istraga krenuti u tom smeru. Ponekada mi je dosta licemerno kada vidim šta se sve radi u Zoranovu čast. Nekako mislim da smo mi njemu i njegovoj porodici ostali dužni za istinu. Mislim da smo Srbiji dužni za istinu. Žao mi je što se u tom smeru ništa ne radi.

RSE: Šta Vas navodi da mislite da nije Zvezdan ubio Đinđića, nego da je to učinio neko drugi, čiji se identitet krije?

Prelević: Nisam očevidac samog događaja i ne bih o tome mogao ništa da kažem jer ne znam ni ko je gde stajao. Mislim da jako mnogo tragova namerno uništeno, da jako mnogo tragova nije uopšte istraživano i da postoje materijalni dokazi koji ukazuju na potpuno drugačiji razvoj događaja. Mislim da postoji neko ko je to finansirao, neko ko je to politički inspirisao jer sam siguran da je neko nudio zaštitu, inače bi ti ljudi u suprotnom pobegli. Mislim da se ništa od toga, ni što se tiče zaštite, ni što se tiče svih drugih stvari, kako su dokazi namerno uništavani, ne otkriva, pre svega iz razloga što se radi o veoma jakim i moćnim inspiratorima tog dela. Siguran sam da će ti inspiratori, a možda i naručioci, zadugo još biti moćni i jaki. Svako ko je učestvovao u tom sudskom postupku je imao mogućnost da vidi koliko je to jedna nesolidna konstrukcija i nesolidna organizacija države, koja je doprinela tom ubistvu. Ta nesolidnost se i laički više čita kao namera, nego kao sopstvena nesposobnost, počev od Limesa, Bagzija, pa do uništavanja tragova.

Mnogo sam kritika i ružnih stvari doživeo od jednog sveznalice koji je Caneta uveo na ove prostore. Moje je u celoj toj priči da pokušavam nekoga ponukati da vršimo medijski pritisak, da se jednom sazna ko je još deo cele te konstrukcije. Ne bih da nagađam jer se radi o suviše ozbiljnim i opasnim stvarima, kao i o jednoj tragediji koja ne trpi nagađanje, već bi morala da ima istragu iza sebe.

RSE: Cane Subotić se sada pominje svakodnevno. Javio se i uključio u jednu emisiju na TV B92, u jedan intervju sa Medojevićem. On je rekao da je dao 50 miliona evra Miškoviću za kupovinu luke i Večernjih novosti. Kako se to 50 miliona evra daje nekome? To očigledno nije prošlo kroz bankovni sistem?

Prelević: Verovatno tako što se lako zaradi. Zanimljivo je da novinar nije pitao Caneta odakle mu 50 miliona koje tako lake daje. Mislim da pojavljivanje Caneta ima potpuno drugu svrhu, znajući ko su mu prijatelji, ko mu je prijatelj, znajući na koji način se spinuju informacije. Mislim da je Cane Subotić mogao da kaže da je te pare, ili veće, mogao da da bilo kome. Mislim da je njegova poruka, pre svega, upućena ljudima na vlasti. On je mogao da kaže da je i nekim značajnim političarima dao te pare.

Nevolja sa Šarićem u Crnoj Gori, koji je vezan za crnogorski establišment, je nevolja Šarića, Srbije i Crne Gore u tome što istraga protiv Šarića nije krenula nakon hapšenja i nakon zaplene kokaina, nego je ona krenula nekoliko meseci ranije. U ovom globalnom selu, u kome živimo, postoje vrlo dobre obaveštajne službe koje se time bave, koje su njega locirale, pre svega preko njegovog dobavljača kokaina, a zatim su nekoliko meseci opservirali s kim je on dobar prijatelj. Kada bi se to otvorilo, ne mislim da bi smo, ni mi, ni Crna Gora, prošli sasvim dobro. Mislim da je veza Šarića mnogo veća nego što se ovde pojavljuje, da je ta konstrukcija uvezivala mnogo ljudi. Deo tih ljudi je u vlasti ili u administraciji, deo tih ljudi je u političkim strankama, deo tih ljudi je i u medijima, deo tih ljudi je u državnim agencijama koje su omogućavale razne privatizacije. To je dosta neprijatna stvar. Taj čovek je morao da ima nekoga ko je prao novac za njega i ko je taj novac plasirao, morao je da ima, od advokatskih zaštita, do svih drugih.

Mislim da kriminalci, koji su stegnuti, pritisnuti uza zid, pokušavaju da ostvare određene benifite time što prete. Mislim da je Cane, iznoseći da je ovima ljudima dao 50 miliona, to mogao da kaže za bilo koga. Mislim da je to poruka, da će u sledećoj varijanti, ukoliko oni ne odustanu od promene optužnice, ili od nekih drugih istraga, on izaći sa nekom drugom takvom tezom.

U tome što je gospodin Subotić rekao, se drži jedna gruba neistina, po mišljenju Medojevića, koji je inače klijent ove kancelarije. Mi ćemo pisati krivičnu prijavu zbog neistine da je Medojević učestvovao na bilo koji način, ili kao konsultant, u vezi sa lukom Beograd. To je proverljiva činjenica. Tu se tačno zna ko je bio sa druge strane. Ako su sve informacije tog kvaliteta, onda se postavlja pitanje tačnosti i za druge stvari. Ne mislim ništa dobro, ni o Miškoviću, ni o Beku. Ne znam koji su putevi njihove nabavke novca. To se može videti kroz knjige, to se može videti na druge načine. Ima ovde svakakvih priča s kim je sve u vezi gospodin Mišković.

Radio sam u Ministarstvu informacija Zakona o transparentnosti vlasništva. Taj Zakon nikada nije izašao na svetlo dana, a ta grupa je rasturena u Ministarstvu informacija. To je bilo prošle godine u junu. Mi smo taj Zakon potpuno završili i došli do zaključka da nije moguće da postoje mediji u Srbiji za koje su vlasnici no name firme, koje nemaju javnog titulara, već je on prikriven. Ko je vlasnik Novosti? Ne znam. Znam da ima indicija da je to Mišković. Da li je to VAC? Pa čak i ako je VAC, ne znam ko je VACU-u. Tu priču gospodina Subotića omogućava trenutni Zakon, koji ne insistira na transparentnosti vlasništva.

Ako je Cane Subotić dao te pare, ne mogu da verujem da je on te pare dao bez bilo kakve priznanice. On će imati mogućnost to i da pokaže. Pedeset miliona evra se nikome ne daje bez priznanice, bez nekakvog ugovora. S druge strane, pokazuje, da ako je on omogućio kupovinu Večernjih novosti, onda je on mogao da kupi i neke druge listove. Iz toga se ponovo nameće priča o jednoj nesolidnoj konstrukciji države, koja omogućava ljudima koji su na bilo koji način došli do para, do kapitala, da kreiraju javno mnijenje. U stvari, ona omogućava, iako je na izborima obećala jednu drugu stvar, da se dešava upravo suprotno od onoga što je obećala, a obećala je evropske standarde. Po evropskim standardima, to nije moguće.

Šarić, Subotić, tajkuni - to se neće brzo završiti, to su dosta bolne rane a za Srbiju i Crnu Goru. One su posebno bolne zato što neko drugi ima informacije o tome. Te informacije se mogu koristiti da bi ste nekoga ucenjivali, a to govori o ranjivoj državi. Sa druge strane, mogu biti korišćene da se neko pritisne da napusti funkciju, da se uceni, mogu se koristiti benino, mogu se koristiti maligno, mogu se dati i tužilaštvima drugih država, kao što je italijansko tužilaštvo za organizovani kriminal.

Mi u ovom trenutku još ne znamo kakvi će biti epilozi toga, ali znamo da je ovo samo vrh ledenog brega i da je svaki milicioner na ulici morao znati - ukoliko ima toliko kokaina i toliko heroina, mora da ima i neko ko ga donosi. Ako tog niko ne dira, onda imamo problem druge vrste.