* Ispred UN-a zastava s ljiljanima na jarbolima, među 178 nacionalnih zastava. Impozantnih dimenzija bronzana skulptura kolta, s cevi u čvor zavezane. Eh, kada bi Ujedinjene nacije zavezale u čvor cevi usmerene na Bosnu i Sarajevo!?

* Sestra Nada mi javlja da joj je komšinica Slavica kazala da je na vestima Radio Beograda čula da je jedan od Divjakovih sinova ubijen, a drugi je pobegao na Pale. Slutim, u pitanju je grubo smišljena četnička provokacija, da se potaru efekti mog prisustva u bosanskohercegovačkoj delegaciji u Njujorku, ali rat je i moguće su i “nemoguće” stvari.

* Pitam Izetbegovića o razgovoru sa Tuđmanom. “Sa njim čovjek nikad nije siguran. Ne vjerujem mu! Imaćemo još mnogo i veoma dugo problema sa Hrvatskom!” - glasio je dosta rezigniran odgovor Predsednika.

Bosanac u palati UN-a

23.09.1992.
Sreda je. Nalazimo se u zgradi Misije Republike BiH u Njujorku. Misija je useljena nedavno, pa su nameštaj, kartonske kutije, tehnika, još uvek posvuda razbacani. Domaćini su veoma ljubazni, gostoprimljivi. Stalno nas nečim nude, iako su veoma angažovani u pripremi Predsednika Izetbegovića za nastup na zasedanju Generalne skupštine OUN i na realizaciji kontakata sa državnicima iz celog sveta. Koristim se dozvolom da telefoniram, pa zovem kuma Mišeka u Beograd. Iznenađen pozivom, pita nelogično: “Da li si živ?” «Živ, pa još u Njujorku, sa Izetbegovićem, predsednikom Republike BiH. “Nemoj da se zezaš!”, kaže. Ne čudim se njegovim reakcijama. Jednostavno ne može da poveruje u to da iz Njujorka čuje svog školskog druga!

Koji sat kasnije sam u zgradi Ujedinjenih nacija na Ist Riveru. Sada su vodiči Marko i Snježana, a Emir je s nama. Otisak kažiprsta, fotografisanje, izrada akreditacije. I za desetak minuta formalnosti, put je u zgradu otvoren. Na reveru akreditacija. Na mojoj piše Mr. Milan Divjak. Greška. Marko me uverava: “Ma, to ne mijenja stvar. Vaša je slika i vaše prezime. Mnogo bi potrajala ispravka. Neko je iz ambasade pogriješio.” Molim ih da me pričekaju koji trenutak, da malo sām “zraknem” po zgradi. Pristaju i ja se šunjam po hodnicima i salama. Puno je slika velikih majstora kista. U centralnom delu dominira Pikasova “Gernika”. Zavirujem u salu u kojoj zaseda Generalna skupština OUN. Sala fascinantna, nameštaj običan! Zavirujem i u salu gde zaseda Savet bezbednosti. Osećam da sam prekardašio sa vremenom. Moji me čekaju. Vraćam se, pa da bih ublažio svoje polusatno odsustvo, kažem: “Sećate li se Džin Kelija i ‘Amerikanca u Parizu’? E, sad zamislite Jovana Divjaka i ‘Bosanca u palati Ujedinjenih nacija’!” Smeju se, dobro je! Usledilo je onda fotografisanje, i ispred zgrade. Svidela mi se poza pored zastave s ljiljanima na jarbolima, među 178 nacionalnih zastava, ali i ono pored impozantnih dimenzija bronzane skulpture kolta, s cevi u čvor zavezane. Eh, kada bi Ujedinjene nacije zavezale u čvor cevi usmerene na Bosnu i Sarajevo!?

Ponovo smo u ambasadi. Obralić nam pokazuje mapu ratnih radova sarajevskih likovnjaka: Pašića, Numankadića, Ramića, Skopljaka, Hoze i Obralića. Pokušaće za nju zainteresirati neku od čuvenijih likovnih galerija. Želim im sreću.

Urednik lista Muslimanski glas u Americi zove telefonom Ambasadu i moli me za intervju. Prihvatam kad iz razgovora shvatim da se dobro informisao o meni. Dodao je pri tome: “Bosanski muslimani ovde u Americi mnogo znaju o Vama. Imate njihovu veliku podršku”, pa moli da za list iznesem u kratkim crtama trenutnu situaciju u Bosni kako je lično vidim.

Naravno, počeo sam od opisa sramne uloge JNA u “tihoj okupaciji Bosne” i „do zuba“ naoružavanju paravojnih jedinica bosanskih Srba. Govorio sam i o bosanskim gradovima, Zvorniku, Višegradu, Foči, Vlasenici, u kojima je izvršeno totalno etničko čišćenje. Informisao sam ga o logorima za civile, nesrpske nacionalnosti. Izneo sam i mišljenje o organizovanju otpora agresoru, od formiranja “Patriotske lige” i “Zelenih beretki” do ustrojstva TO, a sada već i Armije Republike BiH. Posebno sam istakao problem s naoružanjem.

“Nemamo ni oružja, ni municije! U Sarajevu jednu pušku koriste tri borca, u smeni. Među puškama ima i onih proizvedenih 1928. godine. Bila bi muzejski raritet, da njome ne branimo grad. Tenkova, artiljerije, avijacije nemamo. Ni uniformi, ni čizama, niti druge intendantske opreme. Logistika praktično ni ne postoji. Visok moral boraca je, zasada, najjače oružje kojim raspolažemo. I zajedništvo. Naše jedinice nisu jednonacionalne, premda postoci nacionalne zastupljenosti u njima nisu proporcionalni. Apelujem na patriote svih nacionalnosti, koji žive izvan domovine, a na srcu im je Republika BiH, da nam se priključe u odbrani zemlje i u prikupljanju svekolike pomoći za Bosnu.” To je bila moja poruka bosanskim Muslimanima u zapadnoj hemisferi.

Marku se dopalo moje kazivanje. Pažljivo je slušao šta govorim uredniku lista. Smisao svog komentara je sveo na rečenicu: “Lako je davati podršku riječima, odavde iz Amerike. Treba poći u Bosnu i boriti se s puškom u ruci!”

Javio se telefonom i Markov otac, s molbom za tonski intervju za Hrvatski radio u Los Anđelesu. U uvodnom delu intervjua naveo je svoje teško blajburško iskustvo 1945. godine i sukob sa partizanskom vlašću nakon toga. Ranih pedesetih je napustio Jugoslaviju i otišao da živi u slobodnom svetu. Prvo pitanje koje mi je postavio je glasilo: “Jeste li bili na Vukovaru?” “Ne, nisam. Nisam bio ni na jednom bojištu u Hrvatskoj!” Izrazio je zadovoljstvo tom činjenicom. Iz razgovora ‘in live’ ja sam shvatio da se kritički odnosi prema Mati Bobanu i HVO. Ne deli Bobanovo mišljenje o BiH. Zalaže se za veću saradnju Hrvata i Muslimana, Armije BiH i HVO. S takvim “šlagvortom” ovog reportera, meni je zadatak u intervjuu bio veoma olakšan.

Posebno sam naglasio da „Zakonom o narodnoj odbrani/obrani oružane snage RBiH sačinjavaju Armija RBiH i HVO. Na papiru je to dobro zamišljeno, ali u praksi ne ide kako treba. U junu je bila planirana zajednička akcija vojne deblokade Sarajeva, ali je HVO izneverio. Ne samo da nije obavio dogovoreni deo posla s teškim naoružanjem, nego je sprečio učešće jedinice TO iz Kiseljaka u deblokadi Sarajeva. Time je direktno uticao na neuspeh deblokade. Sarajevo je ostalo u obruču do danas. Nema nam opstanka ako Hrvati u Bosni ne shvate da moramo dejstvovati zajedno. U Sarajevu se govori da HVO sarađuje sa četnicima sa Ilidže. To vređa Muslimane i borce Armije BiH.”

Ovu ocenu sam izrekao u dahu, strahujući od reakcija slušalaca Hrvatskog radija u Americi. Markov otac je bio prezadovoljan razgovorom, dogovorili smo još jedan susret i razgovor.

Ponovo smo u zgradi na Ist Riveru. Sada u sali br. 4, u kojoj je sve spremno za početak press-konferencije Predsednika Izetbegovića. Za sto na podijumu sedaju gosp. Izetbegović, ambasador Šaćirbej, njegov pomoćnik Ivica Mišić i član Protokola Generalnog sekretara OUN. Sedim u prvom redu sa mojim trenutnim domaćinima Markom i Zvezdanom. Ona je Srpkinja. Roditelji joj žive u Sarajevu. Ona pomaže u Ambasadi. I jedno i drugo je “trn u četničkim očima”. Roditelji se plaše za nju, pa ne bi volela da bude snimljena na konferenciji. Bolje je ne izazivati vraga! Prebrojavam prisutne novinare i TV kamere, pa konstatujem da novinara ima između 70 i 75, “mrdaju se, pa ih je teško zbrojiti”, i 7 kamera. Konferencija počinje. Predsednik govori smireno, veoma argumentirano.

Usledila je prava “provala” pitanja, koja su padala sa svih strana sale. Neka sam pribeležio. “Kako govorite o agresiji na BiH, kada u Bosni i Hercegovini međusobno ratuju Srbi, Hrvati i Muslimani na prostoru gde žive stotinama godina? Zar to nije građanski rat?” “Kažu da ste mogli sprečiti rat! Nuđeno vam je da budete prvi premijer u konfederaciji Srbije, Crne Gore, Makedonije i Bosne i Hercegovine. Vi ste to odbili i time posredno uveli BiH u rat! Kakav je vaš komentar?” “Govori se da gradite islamsku državu u srcu Evrope! Molim da nam to objasnite.” “Na koga se oslanjate u međunarodnoj politici – na Zapad ili Istok?“ „Kakva je i kolika pomoć islamskih zemalja Bosni i Hercegovini?” “Insistirate na skidanju embarga na uvoz oružja da biste odbranili Bosnu od agresije. Embargo je uveden za sva zemlje ex–Jugoslavije da se spreči daljnje širenja rata. Kako mislite da se skine embargo za BiH, a ne i drugim zemljama?”

Bilo je zadovoljstvo slušati sa kakvom sigurnošću, odmerenošću i ubedljivošću odgovara Izetbegović na ova, često i provokativna pitanja. Najviše se zadržao na argumentovanju pitanja “agresija – građanski rat”. Ponovivši uvodno izlaganje o JNA, o paravojnim srpskim formacijama iz Srbije i Crne Gore i njihovim dobrovoljcima u organizovanoj vojsci bosanskih Srba, lako je dokazivao da se radi o nametnutom ratu narodima Bosne i Hercegovine koji poštuju Ustav RBiH. “Naša Vlada, naša vojska, naša policija su višenacionalnog i višereligijskog sastava. Na tom gradimo naš sadašnji sistem vlasti i odbrane. Među nama je zamjenik komandanta naše Armije, koji je porijeklom Srbin. Neka vam o tome i on govori. Na Bosnu se vrši agresija sa ciljem da se uništi moj muslimanski narod.”

Pri kraju press-konferencije i meni se upućuju pitanja. Bila su, pre svega, vojno-stručne prirode. Novinare je interesirao sastav i naoružanje JNA i vojske “Republike Srpske”, potencijali kojima raspolaže Armija Bosne i Hercegovine, stepen obučenosti i uvežbanosti oružanih snaga BiH, saradnja Armije i HVO, i drugo. “Do kada možete da se borite protiv tako jakog neprijatelja, kako ste nam ga prikazali u izlaganju?”, bilo je poslednje pitanje kojeg mi je postavio novinar Timesa. Odgovorio sam povišenim glasom: “Dok ga ne pobedimo!” i dobio snažan aplauz prisutnih. Naravno, odgovorio sam na sva postavljena pitanja.

Uz Predsednika sam i u razgovorima sa delegacijom Luksemburga na zasedanju Generalne skupštine OUN, jer je Luksemburg trenutni predsedavajući Evropske unije. Delegaciju onespokojava smrt dvojice francuskih mirovnih vojnika, pripadnika UNPROFOR-a, pa zahtevaju od Izetbegovića da izvrši temeljitu istragu u vezi sa ubistvom i spreči ponavljanje ovakvog incidenta.

Meni je postavljeno pitanje: “Da li su sve vaše jedinice pod kontrolom vojnih vlasti?” Upitno sam pogledao u Izetbegovića, ali on nije reagovao, pa sam shvatio da ja na to treba da odgovorim i odgovorio sam : “Da, da, sve su vojne jedinice pod kontrolom i nije se moglo dogoditi da iko iz Armije RBiH otvori vatru na pripadnike UNPROFOR-a.” Slagao sam u najboljoj nameri, uveren da to koristi Bosni i Hercegovini.

Na to se, pak, oglasio Predsednik: “Nemoguće je u ratu ostvariti sto posto kontrolu nad vojskom. Ali sam siguran da to nisu uradili moji vojnici.” Nije mi bilo prijatno što sam tvrdio jedno, a moj predsednik drugo, pa sam zaključio da je bolje da se isključim iz nastavka razgovora. Shvatio sam, dockan, da nemam diplomatskog iskustva.

Kasnije, prisutan sam petnaestominutnom razgovoru Predsjednika Izetbegovića sa ministrom vanjskih poslova Savezne Republike Nemačke, gospodinom Klausom Kinkelom. Naš predsednik insistira na nemačkoj pomoći u skidanju embarga na naoružavanje i poštivanju rezolucije OUN u vezi sa zabranom letova avijacije nad Bosnom i Hercegovinom, koju vojska SR Jugoslavije i srpska vojska ne poštuju. Sa zadovoljstvom primećujem da se ministar Kinkel prijateljski ophodi prema Izetbegoviću.

”Nepravedna je odluka o embargu Vašoj zemlji, ali za sada Nemačka nema istomišljenike u Savetu bezbednosti da se Rezolucija izmeni. Radićemo na tome, a i na doslednom sprovođenju Rezolucije o zabrani leta nad vazdušnim prostorom Vaše zemlje.”

Molim u sebi da mi ne postave kakvo “škakljivo” pitanje koji traži “istinu, i samo istinu!”. Molitva je bila uslišena.

U hotelu čekala me Rija Aličehajić, školska drugarica mog sina Vladimira, meni oduvek draga mlada osoba. Pričali smo, s melanholijom se prisećajući kraja osamdesetih godina, kada je iz Sarajeva otišla u svet. Mnogo i naporno radi. Pristojno zarađuje, ali žali za Sarajevom i jedva čeka susret sa roditeljima, koji žive u opkoljenom gradu. “Ništa gore od drugih”, kaže čestita Rija, “ali to treba preživjeti!” Sat našeg susreta je prebrzo protekao. Ćao, mila!

Dosta mi je tuge! I dosta moralističkog samoprebacivanja. Krećem u “život”. Vozimo se “Chevroletom” po Brodveju. Meni ta spora vožnja u “starim kolicima”, u gužvi stotine vozila, izgleda nekako otmeno. Glavu okrećem na sve strane da nešto važno ne propustim. Blešte izlozi, svetlucaju mamutske reklame “od zemlje do neba”, trešti “muzika” stotine motora i autosirena. Divna kakofonija, brodvejska! Marko pokušava da objasni šta je šta na ovom magičnom prostoru, ali ga ne čujem, što od buke, što od euforije koja je mnome sasvim ovladala.

A, sada, na predstavu mjuzikla. “The cats”! Do naših sedišta u sali prolazimo kroz pravo groblje razbijenih televizora, starih automobilskih guma, prljavih kanti, rita, starog, prašnjavog nameštaja. U smetljištu smo, u kraljevstvu otrcanih gradskih skitnica – mačaka. U ambijentu koji se neprimetno, postupno “utapa” u scenografiju scene u središtu sale. Nedoživljeno!

Sedimo u dvadesetom redu. Karta po sedištu 80$. Emira nas “teši” : “Oni bliže sceni su platili 150$. E, sada mi je lakše kada sam to čuo!? Nas je ovde šestoro, Predsednikova kćerka Sabina, Halida, Sanela, Marko, Emir i ja. Primećujem, Bosanci na Brodveju su svečano obučeni, a Ameri raznoliko i ležerno. Tako sam to video i tako je bilo dok se nisu počeli popunjavati prvi, najskuplji redovi kraj scene. Muškarci i dame u toaletama dostojnim ambasadorovog partija. “This is America!”

Zaglušujuća džez muzika i fascinantna igra svetlosti i mraka uvertira su predstave. Sledi smirivanje zvuka i svetlosti, i početak veličanstvene igre plesačica i bodrih plesača, uspele kombinacije klasičnog i modernog načina izvedbe. Smenjuju se muzika, igra, pevanje, svetlost. Ciklično se rasplamsavaju i tihnu, nestaju u tami i blesnu u svetlosti, uvlače me u sebe, u ples, u igru, u pesmu, pa igram, plešem, pevušim, ali me onda iznenadna tresnu, osveste, izbace iz mjuzikla, vrate “na svoje mesto”, pa se osvrćem da vidim kako čarolija deluje na druge .....I, tako, zadremah .... Vidim, i Emir se bori sa snom. Bože, koliko se to umora uvuklo u ova naša tela da ni u ovakvim izuzetnim, ekstatičnim trenucima nismo kadri da mu se odupremo!? Mjuzikl me mami, neprijatnost pred ljubaznim domaćinima iz ambasade upozorava. Štipam se, vrpoljim na sedištu da otklonim sanjivost, da se odbranim od sna.

Sa dvostrukim oduševljenjem priključio sam se frenetičnom pljesku publike na kraju predstave. Najpre da izrazim svoju divljenje umetnicima, a onda i da pozdravim završetak predstave kao spas od sna, od blamaže koju mi donosi veliki zamor. Akteri su, na bis, izveli još nekoliko odlomaka iz najatraktivnijih delova mjuzikla, i nakon dvadesetak minuta aplauza bosansko društvance je bilo ponovo na kišnim avenijama Njujorka. Bogomdano osveženje!

Ponoć je već davno bila prošla, kada sam umorne kosti spustio na meku postelju.

24.09.1992.
Nema opuštanja za Jovana Divjaka! Kad sam jutros, još uvek euforičan zbog sinoćnjih događaja, nazvao Nadu u Beograd, da sa njome podelim svoje oduševljenje, presrelo me njeno uplakano pitanje: “Šta se to desilo Vladimiru i Želimiru u Sarajevu?”

“Video sam ih noć uoči mog puta u Ameriku”, pokušao sam je smiriti.

Razaznajem iz njenog plačnog govora da joj je komšinica Slavica kazala da je na vestima Radio Beograda čula da je jedan od Divjakovih sinova ubijen, a drugi je pobegao na Pale. E, sad je došao red da se i sām uspaničim! Slutim, u pitanju je grubo smišljena četnička provokacija, da se potaru efekti mog prisustva u bosanskohercegovačkoj delegaciji u Njujorku, ali rat je i moguće su i “nemoguće” stvari. Sada teško mogu umiriti Nadu, kad su se nemir i nespokojstvo uvukli i u moju dušu. Obećavam joj da ću odmah nazvati Sarajevo i javiti joj hitno šta doznam.

Dok uznemiren vodim razgovor sa novinarkom Timesa, osluškujem Zvezdanu, koja pokušava u telefonskom kontaktu sa Glavnim štabom u Sarajevu doznati novosti o sinovima. Ova raspetost je trajala više od sat vremena. Zvezdana me obaveštava da Štab nema nikakvih saznanja o sinovima, ali će proveriti navode i hitno me obavestiti. Ne verujem da Štab o tome ne zna ništa, pa se moj nespokoj povećava, nervoza raste, kao i crne misli kojima nisam sklon. Zvezdana insistira da pođemo u obilazak Empire State Buildinga, ali ja nemam živaca za to. Tražim cigaretu od Emira, palim je, a on me začuđeno gleda, zna da ne pušim. Molim Zvezdanu za malo strpljenja .....

Nakon tridesetak minuta poziv iz Sarajeva. Sve je u redu s njima! Nemam vremena da se poradujem, odmah nazivam sestru i javljam joj. Ona i dalje plače, a ja korim nesmotrenost Slavice i molim Nadu da se pribere.

Bosanskohercegovačka dijaspora u Nju Džerziju priređuje svečanu večeru za Predsednika Izetbegovića i članove delegacije. Radujemo se svi tom “domaćem sijelu”. Pre odlaska u Nju Džerzi, upoznao sam u firmi “Interenergu”, smeštenom u prostorije predstavništva “Energoinvesta” u SAD, grupu uspešnih biznismena Muslimana, koji imaju razgovor sa Predsednikom i žele predati izvesnu sumu dolara za “bosansku stvar”.

Dok očekuju gospodina Izetbegovića traže da im kažem moja iskustva. Jasno sam im dao do znanja da se ARBiH veoma teško suprotstavlja do zuba naoružanoj vojsci bosanskih Srba i paravojnim formacijama iz Srbije i Crne Gore. „Sa zanemarljivim brojem artiljerije, tenkova i pešadijskog naoružanja u odnosu na agresora jedva branimo sadašnje položaje, a o deblokadi Sarajeva možemo samo da sanjamo.“ Reakcija na ovu moju izjavu bila je njihova sumnja.

- Zar je tako teška situacija? - u horu me pitaju.

Mojoj se izjavi suprotstavio, gotovo srdito, neki Mulaomerović, koji je “potegao” čak iz Minesote na sastanak sa Izetbegovićem. - Naše informacije kazuju da je pitanje dana kada će se Sarajevo deblokirati, pa, eto nas za desetak dana na obale Drine!

Neću da polemišem. Vidim, ti su ljudi u dubokoj zabludi. Ko li im daje takve nerealne procene? Eto, neka im Izetbegović objasni kakvo je stanje, ako meni ne veruju.

Zbog neodgovornosti Emira Krkalića, što mu se počesto dešava, kasnimo na „druženje“ sa BH dijasporom i stižemo u 20,30 sati. To je u momentu kada je Ivica Mišić, član BH misije u Njujorku, novinar Oslobođenja, koji povremeno piše komentare za svoj list, predstavlja delegaciju na čelu sa Alijom Izetbegovićem. „Draga gospodo, pozdravimo glavnokomandujućeg u odbrani Sarajeva koji ulazi u salu, Jovana Divjaka. Srbin, koji je od prvog dana u odbrani Sarajeva!“ - Ganuo me dug i topao aplauz preko 200 prisutnih.

Ivica Mišić baš pretera sa onim „glavnokomandujući“. Nije prilika da o tome s njim polemišem. Jedan sam od hiljada građana Sarajeva koji su se svrstali u prve redove odbrane Grada i ništa, baš ništa više od toga!

Večera je započela govorom Predsednika. “Za opštu stvar, bilo bi veoma značajno da se organizovano prikupljaju materijalna sredstva koja bi se upotrijebila za nabavku vojne tehnike, jer je bukvalno nemamo. I, ne manje važno, da vi, svi vojno sposobni, dođete u Bosnu da je zajednički branimo. Koliko god su važna materijalna sredstva, toliko je, za jačanje ukupnog morala i patriotizma, važno da se u odbranu uključi svaki njen građanin koji je izvan domovine. Nama nije potrebna samo verbalna podrška. Vidite da svjetski moćnici ne dozvoljavaju da se naoružamo da bismo branili i odbranili našu djedovinu!”.

Među prisutnima je poveća grupa bosanskih Hrvata. I njima se Izetbegović obraća: “Na referendumu je veći broj Hrvata, zajedno sa Bošnjacima i manjim brojem Srba, dao glas ‘za’ nezavisnu državu Bosnu i Hercegovinu...Danas sam ovdje u Njujorku sa predsjednikom RH Franjom Tuđmanom potpisao aneks na sporazum Hrvatske i BiH o zajedničkoj odbrani granica, koji je sklopljen u julu. Dogovorili smo se da formiramo zajednički komitet za koordinaciju odbrambenih napora dvije zemlje dok se agresija ne zaustavi. Uputili smo zajednički zahtjev Savjetu bezbjednosti da ukine embargo na isporuku oružja BiH. Moramo obezbijediti zajedničko djelovanje Armije BiH i HVO, jer odbrana Bosne leži na snazi zajedničkih oružanih snaga Muslimana, Hrvata i svih drugih. Bez pomoći Zagreba mali su izgledi da preokrenemo borbenu situaciju u našu korist.”

Slušam Predsednika i osećam da ne veruje u ono što je s Tuđmanom dogovoreno. Kako je teško breme koje taj čovjek nosi na plećima! Kako je diplomatija teška disciplina!

Iseljenici su izlaganje primili sa odobravanjem i sa puno emocija. Usledilo je mnoštvo njihovih pitanja, na koje je Predsednik odgovarao kristalno jasnim jezikom i argumentima, ne ostavljajući nikog u dilemama.

Nakon toga su govorili Memija i Obralić, pa Haris i Emir, pratioci. “To su naši heroji. Oni dolaze sa prvih linija odbrane Sarajeva. Dok imamo ovakve borce, Bosna ne može biti poražena,” tako je Ivica Mišić predstavio prisutnim gostima Harisa i Emira. Meni niko nije ponudio da govorim. Osećao sam se “bačen u zapećak”, neprijatno. Mislim da je imalo smisla da im se obratim, imao bih im šta reći “sa prvih linija”. Kasnije sam se požalio Memiji, a on mi je začuđeno odgovorio protivpitanjem : “Pa, zašto se nisi sām javio da govoriš?” Sve mi je prekipelo, pa sam mu grubo odgovorio: “A zašto vi niste rekli Izetbegoviću da treba da i ja govorim, sedeli ste uz njega?” Nisam dobio odgovor.

Izvesnu satisfakciju sam ipak dobio. Posle večere, prisutni su me prosto saterali u ćošak i tražili mišljenje o situaciji u Bosni i Hercegovini, uz topla i brojna zahvaljivanja za ono što sam učinio i činim. Iako mi je bilo nelagodno slušati silu komplimenata, moram neskromno priznati da mi je to, s druge strane, bilo prijatno. I ja sam samo čovek i meni treba podstreka. Naročito kada ga ne dobivam od onih bližnjih, koji su neposredni svedoci napora kojeg činim.

Ljudi se interesuju za svoje u Sarajevu, Tešnju, Tesliću, Tuzli... širom Bosne. Mole da im ponesemo pisma i novce koje su skupili za njih. Za tili čas se skupilo 20 pisama s oko 5.000$.

Evo i Senada, sina mojih sarajevskih komšija i prijatelja iz ulice, Melče i Dike Đečevića, vršnjaka mojih sinova. Već je pet godina u Americi. Zadovoljan je ovdašnjim životom i uspehom u radu. Brine za roditelje, koje nije čuo više od tri meseca.

Predstavio mi se Safet Tanović, brat Bakira Tanovića, jednog od osnivača SDA u BiH Sarajevo. Porodicu Tanović poznajem dvadeset godina. Moji sinovi se druže sa Jusufom, Jukom Tanovićem čijeg strica evo, susrećem u Americi.

- Hvala vam na opredeljenju da branite Sarajevo, simbol svih Muslimana. Mi smo merhametli narod, znamo da cijenimo dobro i poštenje. Vi ste obljubljeni u mom narodu. - kaže gospodin Tanović, čvrsto me držeći za ruku. - Imaću čime da se pohvalim Jusufu.

I tako, do duboko u noć. Razgovoru nikada kraja. Valjalo je poći, ali se nije moglo. Emir je opet nešto zabrljao sa prevozom, pa je u pomoć priskočio Senad. Pozvao je svog prijatelja, Lazara, nekadašnjeg sarajevskog studenta, poreklom sa Kosova ili Sandžaka, nisam dobro upamtio, a sadašnjeg menadžera nekoliko njujorških restorana. Došao je u ponoć u Nju Džerzi po nas i poveo me natrag, na Menhetn, u hotel. U vožnji su mi njih dvojica objašnjavali gde se nalazimo trenutno, izgovarali nazive nebodera, institucija, avenija, parkova, spomenika. Dok su se oni svojski trudili u ljubaznom informisanju, moja se podsvest mučila mišlju o nefer odnosu kojeg sam doživeo na večeri: “Ko li je taj koji nije dozvolio da govorim ljudima?” Iz razgovora s njima u “ćošetu” shvatio sam da su to želeli. Želeo sam i ja.

Memija me pozvao ujutro, 24. septembra, da se priključim Predsedniku u razgovoru sa uticajnim članom američke administracije, gosp. Iglbergerom, ex–ambasadorom u SFRJ, poštovaocem Bosne i Hercegovine. Budući da me naša ambasada nije bila planirala za ovaj sastanak, a više zbog sinoćnjeg postupka koje me istinski pozledio, Mufidov interni poziv nisam prihvatio. Kao da je osećao šta me muči u duši, čudesni Senad Đečević, velikom pažnjom je potirao nemar drugih prema meni. Evo i sada, vodi me u zapušten metro, u drndave vagone i neugledne metrostanice, potpuno suprotne čistoći i lepoti metroa kojeg sam koristio kad sam bio na školovanju u L’école d’État major u Parizu 1965. godine. Vozimo se do pristaništa, odakle ćemo brodićem do Kipa Slobode.

Vreme je prohladno, a red pod kipom dugačak, internacionalan, multirasan, koloritan po odeći i raznolik po jezicima koji se čuju. Čekamo strpljivo, a za nagradu dobivam mogućnost da se, preko 280 stepenica, popnem u glavu statue, odakle “puca” divan pogled na reku Hadson, na jugozapadnu panoramu Menhetna i njegovu fascinantnu gigantsku arhitekturu.

Kad me umor dohvatio, Senad je već imao spreman odgovor za tu situaciju. Odveo me u japanski restoran na obed. Velikodušno je objavio: “Moj ste gost danas. Izaberite piće i jelo po želji!” Jela ne poznajem, pa sam izbor prepustio njemu. Piće znam, “sake”, premda ga nikada nisam pio. Sada hoću da ga probam. I dok čekamo posluženje, pričam Senadu kako sam nedavno u Sarajevu, kad su zalihe pravog pića presušile u gradu, pio alkohol od riže, koja se deli u humanitarnoj pomoći, a spravljen u kućnim “laboratorijima” sarajevskih bekrija i pijanaca. Smeje se, misli da se šalim. Stiže “sake”, pa supa od prepeličinih jaja, salata iz mora, jastog, biftek, raznovrsno povrće, začini, voćne salate i one od povrća, pečeno meso .... Senade, hvala!

Po povratku u hotel, najavljujem se Predsedniku pred moj sutrašnji odlazak u Vašington i povratak u Sarajevo. Razgovaramo u njegovoj sobi. Pita kako ocenjujem njegov govor u Generalnoj skupštini OUN. Uzvraćam da je govor dobro primljen u Asambleji, da o tome svedoče nekurtoazna čestitanja i priznanja za otpor koje građani BiH pružaju neofašizmu u srcu Evrope. Sa svoje strane Predsednik kaže da ga je obradovala inicijativa predstavnika Evropske zajednice (Britanije, Belgije i Francuske), na otvaranju 47. zasedanja Saveta bezbednosti, za uskraćivanje glasačkog prava Jugoslaviji u OUN, “kao još jednu kaznu za podsticanje rata u BiH!“ Eto, to je potvrđeno.

Naime, jučer je u Generalnoj skupštini ,sa gigantskih 127 glasova “za” i svega 6 “protiv”, izglasana Rezolucija br. 777 Saveta bezbednosti, kojom se SRJ isključuje iz rada Generalne skupštine dok se ne reši njen status u svetskoj organizaciji. „Iako sporo, očito je da svijet spoznaje ulogu Jugoslavije u ratu u BiH i da je spreman da odlučnije reaguje u našoj zemlji.” - nastavlja zadovoljno.

Pitam ga o razgovoru sa Tuđmanom. “Sa njim čovjek nikad nije siguran. Ne vjerujem mu! Nisam uvjeren da će sprovesti sve što je dogovoreno. Imaćemo još mnogo i veoma dugo problema sa Hrvatskom!” - glasio je dosta rezigniran odgovor Predsednika. “Odavde odlazite na Igman. Tamo ovih dana treba da iziđe i Halil sa ljudima iz Štaba. Treba da pripremite deblokadu Sarajeva do kraja godine. Učiniću sve da se na Igman dopremi što je moguće više naoružanja i municije. Siguran sam da će izlaskom komandanata izvan okruženog Sarajeva biti promijenjena vojnopolitička situacija u našu korist. Neka vam Hasan Efendić pripremi siguran put od Zagreba do Igmana.” - završne su reči mog Vrhovnog komandanta. Delio sam njegovo uverenje da će naredna deblokada Sarajeva biti dobro pripremljena i uspešno ostvarena.

* Ostale delove možete pročitati OVDE.