Borka Pavićević čiji “Centar za kulturnu dekontaminaciju” obeležava dve decenije od osnivanja, govori za RSE šta je gotovo pet hiljada ljudi pokušavalo da dekontaminira u Miloševićevoj Srbiji, a šta se dekontaminira danas.
Od 1. do 20. januara u Centru je bila postavljena izložba pod nazivom “Ž ivi, mrtvi i ostali”, sa spiskovima ljudi koji su u ovom antiratnom zdanju ostavili deo svog stvaralaštva. Borka Pavićević se seća najtežih trenutaka, kao i najznačajnijih projekata u paviljonu “Veljković” koji se kolokvijalno naziva “Kod Borke”.
Vaš browser nepodržava HTML5
Intervju nedelje - Borka Pavićević
Dvadeset godina posle osnivanja Centra za kulturnu dekontaminaciju, prostor nije ništa manje zagađen. Šta danas kontaminira Srbiju, odnosno šta vi dekontaminirate?
Borka Pavićević: Vi pokušavate da otvorite kritički prostor za reč, za autorstvo, za pobunu, za slobodu. Vrlo lako ćete proveriti da je sve gore i gore, ako odete u bolnicu, ukoliko se vozite vozom, ukoliko uvažite stvarnost u kojoj se nalazite.
Svi oni ljudi, koji su na spiskovima na panoima, povodom dvadeset godina vašeg Centra, da li oni imaju prostor da nešto kažu, isključivo, samo ili pretežno u vašem Centru? Njih nema na drugim mestima. Da li je to i dalje funkcija Paviljona, koji se kolokvijalno zove „Kod Borke“?
Borka Pavićević: Većina ljudi, koji su na zidovima, autori su koji su se nekada zvali „izdajnicima“, to je tačno da su tako nazivani, samo šta su danas to radnici. Jesu li danas radnici „izdajnici“? Dugo smo bili protiv nacionalizma, ali nismo uvažavali klasno pitanje koje proističe iz toga.
Borka Pavićević u razgovoru sa Brankom Mihajlović
Danas je kontinuitet rata u smislu eksproprijacije odnosno privatizacije opštedruštvene imovine. Mi sada vidimo da je ta krinka „o drugome“ u stvari bio zadatak za „svoje“. Da se nešto proglasi za „svoje“. Ukoliko ste za vlast, onda možete biti homoseksualac, možete biti lezbejka, Jevrejin, Musliman, Mađar, možete biti i Rom, ali ukoliko ste protiv, e tu počinju problemi. Centar govori svim tim glasovima koji se ne daju manipulirati.
Kada je Slobodan Milošević pao sa vlasti, da li ste se nadali da ćete postati suvišni i da će ono što vi radite početi da rade mejnstrim institucije, ili niste imali takvu zabludu?
Borka Pavićević: Prvo ne znam da li je Milošević pao sa vlasti ili se nešto drugo „dogodilo“, ali u redu.... Posle 2000. godine je trebalo, i činilo nam se da je to bitno, da se rezimira šta se dogodilo do 1995. godine. Pa smo onda uradili izložbu „Dosije Srbija“. Ta izložba je urađena u Berlinu, Beču i Beogradu. Ona je obuhvatala ostvarenja svih nezavisnih kulturnih institucija u Srbiji, koja su naravno bila i jugoslovenska, od Rexa do Otpora.
Posle toga smo napravili nešto što se zvalo „Moderna, pitanje srpskog nacionalnog identiteta“. Smatrali smo da je potrebno, na osnovu kritičkog stava koji smo imali , da napravimo jedan model kulturne i javne politike za ovaj prostor.
To je bio ogroman projekt koji je obuhvatao istoriju književnosti, arhitekture, političkog sistema, muzike. Nosioci projekta predlog kulturne politike su Branka Prpa i Ana Miljanić (koja kao finale režira „Bordel ratnika“ po Ivanu Čoloviću u Muzeju 25.maj) zatim Latinka Perović, Miroslav Jovanović, Dubravka Stojanović, Olga Popović, Gojko Tešić, Irina Subotić, Jerko Denegri, Mirko Djordjević, Mihajlo Mihajlov, Rajko Danilović, arhitekta Kovačević, Ljubinka Trgovčević...
Otvaranje je bilo na Avali, gde je čitan Manifest jugoslovenskih intelektualaca. Sergej Trifunović je govorio Lament nad Beogradom. To je bio početak. Latinka Perović je imala predavanja u kafani "Zora", gde su osnovani prvi sindikati, a Branka Prpa je govorila o Jugoslaviji kao modernoj državi na brodu za Pančevo . Govorim o 2001. godini, kada smo smatrali da je u redu da predložimo kulturni model. I sa tim se ništa nije dogodilo. Ništa.
Zašto je sve ovo danas ovakvo kakvo jeste? Zato što se politički angažovana kultura ne dopada nikome. Zbog toga što je ona obavezujuća. Mora se za nešto „navijati“, mora se nekakav program sprovoditi. Ta depolitizacija je je ono što je suodgovorno za sve ovo što imamo danas. Ministarstvo kulture treba i da izabere, da kaže za šta je i protiv čega je. Sinoć sam prolazila pored Ateljea 212 koji je u mraku. Moje nekadašnje pozorište je u mraku.
Kako se dogodilo da sve to što je tekovina, zapravo bude urušeno kao spomenik, kao istorijat? To je temeljno pitanje.
Da li mislite da postoji kontinuitet sa devedesetim? Odnosno da ne postoji diskontinuitet?
Borka Pavićević: Bojim se da postoji jedan još veći pad, prosto zato što ste devedesetih imali resurse dve Jugoslavije, a danas više toga nemate. Diskontinuitet ne dolazi sam od sebe. Nešto se mora raditi.
Da li je u ovoj zemlji objavljeno da je rat završen? Da li je u ovoj zemlji uopšte bilo rata? Da li je neko zvanično rekao - rat je završen, sada je mir?
Da li je u ovoj zemlji objavljeno da je rat završen? Da li je u ovoj zemlji uopšte bilo rata? Da li je neko zvanično rekao - rat je završen, sada je mir? U to ime storniramo zakone ovakve i onakve, dajemo pomoć ljudima koji su stradali u ratu.... Ne mogu da razdvojim samo kulturna pitanja. To je stav jedne države i jednoga društva prema svojoj sopstvenoj istoriji. Zato smo učestvovali u projektu „Imenovati to ratom“.
Kakav je vas odnos prema današnjoj vlasti? To su ljudi iz devedesetih godina koje ste vi u Centru dekontaminirali? Oni danas kažu da su se promenili, da nisu isti. Oni kazu: mi sada zastupamo druge stavove. Priznajemo da smo grešili.
Borka Pavićević: Daj da prestanemo da se bavimo izjavama. Hajde da vidimo šta se stvarno čini. Zanimljivo je da ljudi više veruju uredovanju pomoću konferencija za štampe. To su voluntarne izjave. Mi smo se promenili? Da li se neko promenio, ili nije, pitanje je činova koje oni poduzimaju.
Ima tu i jedno složenije pitanje, ako su se na vlasti promenili, onda se i istorija mora modifikovati sa tom promenom, ona se briše i uspostavlja nova, sa blasfemičnim pozivanjem na politiku nesvrstanosti i Josipa Broza Tita.
U ove dve godine, da li prepoznajete promene ili ponovno uspostavljanje kontinuiteta?
Borka Pavićević: Beograd na vodi nije nikakav kontinuitet. To je jedna arbitražna volja. Mislim da se po principu gospoda Boga ureduje u jednom gradu. Da li ja mogu, zato što sam šef države, da premestim brdo? Ne mogu. Ali, ako neko hoće da bude „mov“ onda on mora da zatire „staro“ i da „implementira“ „novo“.
Centar je nastao iz Beogradskog kruga nezavisnih intelektualaca, na tragu te, takozvane, Druge Srbije, koja je tada bila stigmatizovana i koja je bila jedna mala enklava u Miloševićevoj Srbiji .
Borka Pavićević: To nije bila mala grupa. To je bila strahovito efikasna grupa, po onome što je ostavila iza sebe. Da li je nešto malo ili veliko, zavisi od toga šta je učinjeno.
Ali to je bila manjina u odnosu na Miloševićevu Srbiju?
Borka Pavićević: Tako je, bila je manjina koja nikada nije podržana, pa je i danas manjina. U tom smislu je i Druga Srbija. To je uvreženi populizam. Ili, bićemo za „garant sigurnosti“, to je poznato, zar ne?
Ono što se zamera Drugoj Srbiji je da je sektaška. Da li je bilo sektaštva u Drugoj Srbiji?
Borka Pavićević: Ne vidim da je bilo ikakvog sektaštva. Mogu da govorim o jednom drugom obliku zbog koga je Centar i osnovan. To je, na koji način se govori i na koji način se obavlja nekakva prosvetna funkcija, odnosno na koji način se što bolje može ljudima objasniti o čemu se zapravo radi.
Koliko je ljudi prošlo kroz Centar, koje ste, barem u ovom trenutku zabeležili? Koliko ih je na panoima?
Borka Pavićević: Hiljade, ali ovaj „potpis“, a ne popis je tek početak rada na istorizaciji.
Šta im je zajedničko?
Borka Pavićević: Zajednička im je težnja prema istini, odnos prema prošlosti, kritičko mišljenje.
Kada je bilo najteže? Da li je to bilo vreme bombardovanja ili neko drugo vreme, vreme nastanka Centra? Da li je bilo trenutaka kada se činilo da će bitistavljen ključ u bravu silom prilika?
Borka Pavićević: Činilo mi se da je bilo dramatično kada je Milošević odlazio, kada je policija došla u Centar, kada su štampani naručeni tesktovi protiv nas naročito u Politici. To mi je deo priče o otmici Ivana Stambolića koji se desio u to vreme, da mi je teško da razdvojim te dve stvari... Bilo je mnogo dramatičnih trenutaka i nadalje ih ima. Dramatična situacija je naša svakodnevnica, kao i rizik rada i postojanja. Zapravo ne razmišljaš o tim kategorijama. Ne misliš da je to teško. Tu nema kalkulacije.
Ceo region je dolazio u Centar. Bili su ljudi iz Hrvatske, BIH, ali i sa Kosova . Da li je kosovske intelektualce i kulturnjake, ljude sa Kosova, bilo teško dovesti u Beograd, u Centar? Kada i kako se to dogodilo?
Borka Pavićević: Sećam se nekoliko stvari. Veliki napad na Gorana Svilanovića 2003. godine. On je tada bio ministar spoljnih poslova. U Centru smo organizovali skup „Levo i desno, istok i zapad“ Tada je naš gost bio Adem Demaći. Onda je Goran rekao: „Pa dobro, zašto ja sada da ovo vodim, kada je tu Adem Demaći. Možemo se zameniti u toj ulozi“. To je docekano na noz. Sto se nas tice, odavno radimo na zbližavanju, tako se to kaže, odnosno na obrtanju nenormalnog u normalno, kultura predhodi politici.
Borka Pavicević na izložbi povodom 20 godina CZKD
Bilo je tih kontakata odmah posle bombardovanja. Naravno, bili su tehnički posredovani, ali emocionalno nisu. Mi ćemo sada, u predstavi koja se zove“Enciklopedija živih“, upravo o tome govoriti. Sećam se dana, u vreme bombardovanja, u kome je procurila vest da su egzekutirani Veton Suroi, Škenzelj Maljići, svi. Bio je zapravo to ministar prosvete Fehmi Agani. To su bili teški dani.
Teško je bilo i kad je reč o BIH. U Sarajevu je bila moja drugarica Suada Kapić. Sve te ratne drame su zapravo price o prijateljstvu.
Kako se arhivira ta priča o prijateljstvu i priča o tome šta je Centar radio? Kako se ona čuva? To je bogat materijal, koji nikako ne bi smeo da se izgubi.
Borka Pavićević: Nikako. Ne znam koliko je traka snimljenih u doba rata, to smo zvali Svlačenje slobode, zabelezeno ko je sve šta rekao. To su knjige i knjige. To sve treba da se objavi.
U pripremi je Kritička hronologija?
Borka Pavićević: Tako je. Moramo to uraditi. Jedna knjiga koja bi sadržala tu dokumentaciju, naravno izabranu, ali bi druga knjiga trebalo da bude problematiziranje toga, ko je sve osnovao Centar, ko se rastao, kako su se formirale razne organizacije..
Ana Miljanić i ja smo se dogovorile da napravimo jedan upitnik. Nikako to ne sme da bude nekakva memoralizacija ili monografija.
Mora se kritički razmotriti i analizirati šta je zapravo bilo, analizirati jedna epoha, i postaviti pitanje – šta je društvenost?