„Građani ne shvataju da su u Srbiji danas na vlasti oni koji su bili osnovne poluge režima Slobodana Miloševića“, kaže u razgovoru za Radio Slobodna Evropa slikar, ikonopisac, ali i revolucionar Bogoljub Arsenijević Maki.
Mnogi ga nazivaju jednim od heroja petooktobarskih probmena. Kao takvog ga pamte zahvaljujući protestima i otporu koji je pružao režimu. Organizovao je demonstracije u Valjevu, skrivao se od hapšenja, da bi čak jednom i pobegao iz zatvora gde je bio po političkoj osnovi. Aktivan do 5. oktobra, nakon što je diktator oboren, povukao se, kako kaže, jer više nije hteo da bude Maki. Nije želeo da se bavi politikom. Danas živi u vojvođanskom selu Neuzina, kod Sečnja. Tu obraduje baštu, sređuje svoj dom i crta. Odradi i neki posao - kako kaže - da se preživi.
Nakon što su Nikolićevi naprednjaci pobedili Tadićeve demokrate, priključio se akciji „opasuljivanja Srbije“. Srpsko zaglavljivanje o kosovsko pitanje, osporavanje autonomije Vojvodine, te smena vodećih ljudi kulturnih institucija u Novom Sadu, razlog su zbog kog je, podvlači, ponovo došlo vreme za akciju.
Arsenijević: Smatram da su ovi koji su sada na vlasti mogli da dobiju na izborima, ali samo nakon što bi im se sudilo zato što su bili Miloševićevi saučesnici. Ne saradnici, nego saučesnici u zločinima koje je Milošević činio, odnosno koje su oni činili za njega. Znamo dobro šta su radili i Nikolić, šta je radio Vučić u vreme Miloševića. Bile su to jezive represije. Naravno, znamo da su bili uz Šešelja, njegova i leva i desna ruka, praktično njegovi izvršioci. I sada su oni na vlasti! Dakle, oni bi mogli da budu u svakom vremenu na vlasti, ali da su odgovarali za svoje zločine. Međutim, oni nisu odgovarali. Niko ih nije ni terao, čak ni iz međunarodnih pravnih subjekata, a ni kod nas. Znači, njima je praktično oprošteno. Ne samo da im je oprošteno, nego je Tadić – to je bilo nužno zlo koje je on učinio – ušao sa Dačićem u koaliciju.
Arsenijević: Za razliku od većine sa kojima kontaktiram, ne osuđujem Tadića uopšte zbog toga. Niti ga osuđujem u principu, jer on je – sada se pokazalo – jedini čovek koji ima tu demokratsku svest, da pomiri neke činjenice i da ide napred. Dakle, prihvatanje Dačića za saveznika u svom delovanju u demokratskoj opciji, bila je u tom trenutku jedina mogućnost jer mi ovde nemamo mnogo izbora. I to se pokazalo i na poslednjim izborima. Ovi su dobili zahvaljujući tome što nemamo izbora.
Arsenijević: Upravo se radi o tom izboru. Nakon 5. oktobra mi nismo imali izbora i na vlast su došli oni koji su jedini bili artikulisani kao partijska, demokratska, opcija. Dakle, došli su ljudi koji su bili protiv Miloševića, a zahvaljujući narodu su dobili. Ali – oni su bili nesposobni i ta nesposobnost je takođe razlog za ono što je Tadić učinio. Od Miloševaća, da ne kažem od komunizma, pa naovamo, mi nemamo nikakvih opcija sem dve: zlo ili dobro, odnosno da zaustavimo zlo da bi došlo neko dobro. A to neko dobro je samo bolje, ono nije zaista dobro, nije rešenje. Ni danas nemamo rešenje. Evo, dajte mi zdravog čoveka u Srbiji koji će za nekoga reći 'to je taj čovek koji može da zaustavi propadanje Srbije'. Nemamo alternative, uopšte. Trebalo bi da se pojavi neka nova opcija, a pojavljuju se na primer Dveri – koje su jedna katastrofa. Ako je to nova opcija, onda je ono što se može dogoditi u Srbiji još gore!
Arsenijević: Ja poznajem Lasla Blaškovića iz kulturoloških i kulturnih razloga. U ovom slučaju, ako je ovoj vlasti - na čelu sa Tomislavom Nikolićem, sa Dačićem i sa Vučićem – opcija da menjaju u Srbiji po ključu ljude iz kulture, da ne kažem druge, iz privrede i tako redom – onda je to opet ogoljena borba za vlast.
Arsenijević: Ja, naravno, inače pišem latinicom od kad znam za sebe ali uopšte ne poznajem granice u tom smislu. Ne shvatam to da neko poima da je Srbin, Hrvat, musliman, pravoslavac, katolik. Nemam osećaj za te stvari. Mene samo brine sledeće – kako ovi ljudi misle dobro ovoj zemlji, a skidaju ljude koji su toliko dobrog u kulturi učinili, kao Laslo Blašković? Oni ga skidaju zato što je Mađar. Do sada Nacionalni savet Mađarske nije dobio nikakva mesta u upravljačkim odborima i tako dalje. Očigledno je – oni sada prave neku varijantu jogurt revolucije. To je činjenica. Oni jednim obilikom, da slobodno kažem, fašizma, fašizaciju vrše u institucijama kulture. Oduzimaju vrednosti koje ova Srbija ima i stavljaju svoje ljude koji nemaju veze sa životom. Te ljude koje su postavili – ja im ni imena ne znam.
Arsenijević: Možete zamisliti kakva će nam kultura biti, na kom nivou, koliko nazadna! Laslo Blašković je čovek koji je za Srbiju i Novi Sad učinio više nego ministar za kulturu Srbije! Dakle, Laslo Blašković, Zdravko Vulin iz Studentskog kulturnog centra, Guta Grubački iz zrenjaninskog Zelenog zvona, Dušan Kovačević iz Exita – to su ljudi koji treba da vode ovu zemlju. To su opcije koje bi u bilo kom multikulturalnom planu trebali da drže pažnju i mogu da je drže, a ne Dveri, koje se bave, ne znam, religijom, crkvenim pitanjima i tako dalje.
Arsenijević: Mene vređa svaka nazadnost. Sveukupna religija – i komunizam je bio religija, šta je liberalizam – to su sve stvari u koje čovek treba da poveruje. Mene je u pravoslavnu veru uvela umetnost – vizantijska, a ne religija. Moja religija je takođe umetnost, slikarstvo, potreba da oslikam te velike zidove, znači – da stvaram. Oni ne stvaraju. Oni se bave tom idejom na najgori mogući način. Ne može i ne sme crkva da se bavi pitanjima države. Ne da ne sme, nego ona je nazadna, retrogradna. Nije progresivna. Šta se dešava u Rusiji – jedna institucija, nešto poput Srpske akademije nauka i umetnosti kod nas, dala je državnu nagradu, jednu od najvećih nagrada, njihovom patrijarhu za širenje duhovne svesti. Molim vas, kakvu duhovnu svest može da širi crkva!? Ja verujem u tehnologije. Mi nemamo ništa. Samo nam još treba da se bavimo tim predstavama sveta koji je iracionalan. Nama treba racionalna priča, trebaju nam rešenja koja, naravno, ne mogu pružiti ni Dveri niti naša crkva.
Arsenijević: Ja inače ne verujem u Boga. Rekao sam da verujem u umetnost. Za mene je Bog izmišljotina kao i svaka druga.
Arsenijević: Pogrešili ste. Ja jesam vernik, ali verujem u prirodu i umetnost. A ne u Boga u tom obliku u kojem se pojavio među svetom. Crkva je učinila tolike zločine. I sada radi isto, to što radi preko tih momaka i te stranke Dveri, evo šta radi! Oni ukidaju kulturološku svest, da misliš, da daješ neke svoje odgovore. Oni će se sada baviti samo svojim pitanjima. Mi znamo odgovore koje oni nude. Ti odgovori su dve hiljade godina isti. Jednostavno me ne zanima taj oblik kojim se sutrašnji čovek uči – to je jučerašnja priča. Trebaju nam zaista mladi ljudi.
Arsenijević: Naravno, ali su instruirani od strane crkve, zato što crkva dobro stoji i materijalno.
Arsenijević: U principu se događa zbog toga što mi, Srbija, imamo samo individualce koji vrede i koji odu. I treba da odu. Čovek u suštini ne treba da ima kolektivnu priču. Što bi živeo pod idejom crkve ili liberalne demokratije ili komunizma? Svaki čovek je slobodan čovek i ima pravo da uči, da čita, da se bavi proizvodnjom, da proizvodi kulturu. Ja uvek razmišljam o tome da se čovek materijalizuje, tu duhovnu svoju sferu da materijalizuje, da oblikuje na neki kreativan način. Da zida! Ako ozidaš neki objekat, ostaće, a ne da mi tu prosipaš neku iracionalnu priču kao što je, na primer, ta religija, pravoslavna, katolička, bilo koja. To je toliko nazadno i nakaradno. Zbog toga mi danas ovde, kao Srbija, zbog pojave, ne znam, Koštunice nakon 5. oktobra, zbog posledica nakon 5. oktobra kojih ljudi nisu svesni – kažu: ranije je bilo bolje nego sad. Pa čekaj, bilo je bombardovanje, zatvorene granice! A sada, kad su ovi došli, evo opet govorimo o zatvaranju granica.
Arsenijević: Sada nema onih oblika represije koje su bile za vreme Miloševića. Zaista ih nema. Sada su to drugi oblici, ako je na primer onda bila jogurt, sada od ovih na vlsti imamo pavlaka revoluciju. To vam je neki blaži oblik, nije tako kiseo, nije tako represivan, sveukupan narod nema na leđima te udarce koje je onda imao, nema razloga da se pobuni kao onda. Sveukupno, ono je bila posledica dugogodišnje represije. E, sada, ja naravno ne mislim da ne treba na taj način reagovati – ovi ne pružaju razloge koje je pružao Milošević – ali treba preko kulture zaista govoriti ljudima.
Arsenijević: Očigledno je iz onoga šta vidimo ovih dana šta se dešava gde ih vodi – na primer - nedavanje prava Kosovu za rešavanje svojih unutrašnjih problema, da ne kažem i regionalnih.
Arsenijević: Da ja mogu, da sam u situaciji kao oni, ja bih priznao Kosovo. Zašto? Pa jel' mi imamo bolje rešenje? Ne da ga nemamo, nego nemamo ga ni u perspektivi. I nikada ga mi nećemo imati jer smo slabi. Dominiraju određene civilizacije. Sada dominira Amerika, dominira Rusija, Kina sa fantastičnom ekonomijom, i sada mi – jedna mala zemlja, opet mi kao nećemo. I naravno, mi uvek gubimo. Pa mi nismo dobili ni rat! Što se Ivica Dačić oslanja na to kako su i šta su nama Nemci uradili, pa zaključuje kako smo mi dobili rat. Pa nismo mi dobili, zna se ko je dobio rat. Dobile su sile koje su nas oslobodile. I to je sve zato što su to civilizacije koje su u svakom smislu iznad nas i one će to biti i nadalje. Mi prosto nismo sposobni da se odupremo tome. To Kosovo – ne da nas uvlači unazad, nego nas ljudi koji su došli na vlast odvlače unazad tim pitanjem. Koje je rešenje? Ja bih ga rešio na taj način što bih, naravno, prihvatio tu realnost. To je realnost. Ako se govori o jednom italijanskom ili belgijskom iskustvu, to je bila realnost. Imamo li sada Škotsku kao realnost? Englezi će prihvatiti tu varijantu. Pa Irska. I šta sad mi kao nećemo? Sve je to zato što je to jedino pitanje kojim oni mogu da se bave.
Arsenijević: Ja govorim u suštini o ograničavanju, znači i o ograničavanju autonomije Vojvodine, baš kao i o ograničavanju koje imamo zbog Kosova.
Arsenijević: Ja živim u Vojvodini. Živeo sam u Valjevu, pa sam gledao da sačuvam to ognjište. Sad živim u Vojvodini i hoću ovo ognjište da sačuvam. Mene u tom smislu ne zanima ništa van ove Vojvodine. Zato što svaki čovek koji živi u tom svom prostoru, u svojoj jazbini, on je po pravilu čuva. I time zapravo čuva sve. Ja verujem da će se budućnost baviti kontinentalnim problemom, dakle, štitićemo kontinente, nećemo štititi vere ili religije. Čovek će se civilizovati. Naravno, treba dosta vremena da prođe. Ovo što se kod nas događa, događa se zbog toga što je to proces.
Arsenijević: U pitanju je uvek moć. Vojvodina je, naravno, prostor, jedinica, jedna činjenica koja je vrlo bitna u bilo kom smislu, poljoprivrednom, ekonomskom. U Srbiji gotovo da i nema više mesta gde se nešto može odraditi. U Vojvodini ima poprilično mesta i ovde se može štošta učiniti – za Srbiju, ne govorim sada za Vojvodinu, ali – ne na taj način na koji oni to rešavaju. Kako sada da je Tadić imao odličnu komunikaciju sa ljudima iz Vojvodine iako je isti Ustav bio u pitanju?
Arsenijević: Nije došao, ali – dao im je prava, oni su ih koristili.
Arsenijević: Ja ne mislim da je bio dvoličan. Moram opet da kažem da je prosto bio u toj jednoj procesnoj poziciji da stvari rešava na jedini mogući način. Dakle, on je njima dao njima da vode tu priču. Da se razumemo, ako im nije dao da vode Vojvodinu, pa šta su onda ovi sada ukinuli? Ja smatram Tadića najmanjim grešnikom u svemu ovome.
Arsenijević: (smeh) Pa može se reći – poprilično.
Arsenijević: Jeste, ali nije mi to razlog. Ja sam za sve vreme dok je god on bio na vlasti govorio o njemu negativno, ali sada, kad čovek nije u vlasti, ne dozvoljavam sebi da kažem nešto negativno, jer sada se i pokazalo da je on bio pozitivniji od svih sada ovih, i njegovih čak. Upravo se o tome radi – imamo sada jednu distancu i možemo da budemo realni. Ja gledam da budem objektivan, da ne pljujem ljude. On me nije pomilovao. Ja sam bio osuđen na tri godine robije za vreme Miloševića, uspeo sam da pobegnem posle sedam meseci iz zatvora. Kada se završio 5. oktobar, otišao sam u Crnu Goru, da ne bih bio Maki. Ne bavim se politikom, ne zanima ih šta slikam, hoću da radim moleraj – tamo sam sve to radio, zarađivao za decu, imam šestero dece.
Arsenijević: Ali, kad su me uhapsili, nije me on pomilovao, nije postojao razlog da me pomiluje, ja nisam osuđen. Mene je trebalo suditi, ja sam odbijao suđenje; oni su našli model za povlačenje optužnice i on je povukao optužnicu. On je potpisao povlačenje optužnice i tako sam se ja oslobodio.
Arsenijević: Došlo je vreme da se na jedan način progovori. Ja mislim da je ovo način, da se ljudi iz kulture udruže – a vidite da se skidaju (iz Valjeva je skinuta Katarina Marinković, direktor Kulturnog centra, magistar). Kud nas vodi sve to? U Vojvodini sam s određenim ljudima koje sam naveo već zaseo i pričamo o tome kako i na koji način „opasuljivati“, znači govoriti građanima u kojoj su poziciji, s kim se nalaze, ko su ljudi na vlasti. Ovi ljudi ne znaju ko je na vlasti, ali kada bi mogli da čitaju, kada bi se bavili tim i čitali, oni bi sada, iz ovoga što se sada dešava, mogli da shvate o čemu se radi. Dakle, ne možeš ti uslovljavati Nemačku, Ameriku, prosto nisi u poziciji.
Arsenijević: Oni su loši za Srbiju. Oni nisu rešenje za Srbiju. Oni su posledica. Nisu bili alternativa. I ovo sada što imamo na političkoj sceni nije alternativa, takođe. Sve su to stari političari. Nema te nove svesti koja će doći u poziciju da vlada, a da je oslobođena svog nasleđa.
Mnogi ga nazivaju jednim od heroja petooktobarskih probmena. Kao takvog ga pamte zahvaljujući protestima i otporu koji je pružao režimu. Organizovao je demonstracije u Valjevu, skrivao se od hapšenja, da bi čak jednom i pobegao iz zatvora gde je bio po političkoj osnovi. Aktivan do 5. oktobra, nakon što je diktator oboren, povukao se, kako kaže, jer više nije hteo da bude Maki. Nije želeo da se bavi politikom. Danas živi u vojvođanskom selu Neuzina, kod Sečnja. Tu obraduje baštu, sređuje svoj dom i crta. Odradi i neki posao - kako kaže - da se preživi.
Nakon što su Nikolićevi naprednjaci pobedili Tadićeve demokrate, priključio se akciji „opasuljivanja Srbije“. Srpsko zaglavljivanje o kosovsko pitanje, osporavanje autonomije Vojvodine, te smena vodećih ljudi kulturnih institucija u Novom Sadu, razlog su zbog kog je, podvlači, ponovo došlo vreme za akciju.
Arsenijević: Smatram da su ovi koji su sada na vlasti mogli da dobiju na izborima, ali samo nakon što bi im se sudilo zato što su bili Miloševićevi saučesnici. Ne saradnici, nego saučesnici u zločinima koje je Milošević činio, odnosno koje su oni činili za njega. Znamo dobro šta su radili i Nikolić, šta je radio Vučić u vreme Miloševića. Bile su to jezive represije. Naravno, znamo da su bili uz Šešelja, njegova i leva i desna ruka, praktično njegovi izvršioci. I sada su oni na vlasti! Dakle, oni bi mogli da budu u svakom vremenu na vlasti, ali da su odgovarali za svoje zločine. Međutim, oni nisu odgovarali. Niko ih nije ni terao, čak ni iz međunarodnih pravnih subjekata, a ni kod nas. Znači, njima je praktično oprošteno. Ne samo da im je oprošteno, nego je Tadić – to je bilo nužno zlo koje je on učinio – ušao sa Dačićem u koaliciju.
RSE: Ima li opravdanja za to? Je li pogrešio Tadić?
Arsenijević: Za razliku od većine sa kojima kontaktiram, ne osuđujem Tadića uopšte zbog toga. Niti ga osuđujem u principu, jer on je – sada se pokazalo – jedini čovek koji ima tu demokratsku svest, da pomiri neke činjenice i da ide napred. Dakle, prihvatanje Dačića za saveznika u svom delovanju u demokratskoj opciji, bila je u tom trenutku jedina mogućnost jer mi ovde nemamo mnogo izbora. I to se pokazalo i na poslednjim izborima. Ovi su dobili zahvaljujući tome što nemamo izbora.
RSE: Nisu li Demokratska stranka i sam Tadić odgovorni za to što nije bilo izbora? Može li se izvesti zaključak: da nije bilo Tadićeve politike, ne bi ni Dačić danas bio premijer, a ne bi možda ni naprednjaci bili na vlasti?
Arsenijević: Upravo se radi o tom izboru. Nakon 5. oktobra mi nismo imali izbora i na vlast su došli oni koji su jedini bili artikulisani kao partijska, demokratska, opcija. Dakle, došli su ljudi koji su bili protiv Miloševića, a zahvaljujući narodu su dobili. Ali – oni su bili nesposobni i ta nesposobnost je takođe razlog za ono što je Tadić učinio. Od Miloševaća, da ne kažem od komunizma, pa naovamo, mi nemamo nikakvih opcija sem dve: zlo ili dobro, odnosno da zaustavimo zlo da bi došlo neko dobro. A to neko dobro je samo bolje, ono nije zaista dobro, nije rešenje. Ni danas nemamo rešenje. Evo, dajte mi zdravog čoveka u Srbiji koji će za nekoga reći 'to je taj čovek koji može da zaustavi propadanje Srbije'. Nemamo alternative, uopšte. Trebalo bi da se pojavi neka nova opcija, a pojavljuju se na primer Dveri – koje su jedna katastrofa. Ako je to nova opcija, onda je ono što se može dogoditi u Srbiji još gore!
RSE: I sa njima ste došli u neku vrstu konflikta vezano za smenu direktora Kulturnog centra Novog Sada Lasla Blaškovića.
Arsenijević: Ja poznajem Lasla Blaškovića iz kulturoloških i kulturnih razloga. U ovom slučaju, ako je ovoj vlasti - na čelu sa Tomislavom Nikolićem, sa Dačićem i sa Vučićem – opcija da menjaju u Srbiji po ključu ljude iz kulture, da ne kažem druge, iz privrede i tako redom – onda je to opet ogoljena borba za vlast.
RSE: Ali slučaj Lasla Blaškovića je još zanimljiviji, jer je smenjen zato što je u Katoličkoj porti postavio naziv gradske institucije na latinici. Kako ste vi to doživeli?
Arsenijević: Ja, naravno, inače pišem latinicom od kad znam za sebe ali uopšte ne poznajem granice u tom smislu. Ne shvatam to da neko poima da je Srbin, Hrvat, musliman, pravoslavac, katolik. Nemam osećaj za te stvari. Mene samo brine sledeće – kako ovi ljudi misle dobro ovoj zemlji, a skidaju ljude koji su toliko dobrog u kulturi učinili, kao Laslo Blašković? Oni ga skidaju zato što je Mađar. Do sada Nacionalni savet Mađarske nije dobio nikakva mesta u upravljačkim odborima i tako dalje. Očigledno je – oni sada prave neku varijantu jogurt revolucije. To je činjenica. Oni jednim obilikom, da slobodno kažem, fašizma, fašizaciju vrše u institucijama kulture. Oduzimaju vrednosti koje ova Srbija ima i stavljaju svoje ljude koji nemaju veze sa životom. Te ljude koje su postavili – ja im ni imena ne znam.
RSE: Pomoćiću vam, neki od njih su ponovo funkcioneri iz Dveri.
Arsenijević: Možete zamisliti kakva će nam kultura biti, na kom nivou, koliko nazadna! Laslo Blašković je čovek koji je za Srbiju i Novi Sad učinio više nego ministar za kulturu Srbije! Dakle, Laslo Blašković, Zdravko Vulin iz Studentskog kulturnog centra, Guta Grubački iz zrenjaninskog Zelenog zvona, Dušan Kovačević iz Exita – to su ljudi koji treba da vode ovu zemlju. To su opcije koje bi u bilo kom multikulturalnom planu trebali da drže pažnju i mogu da je drže, a ne Dveri, koje se bave, ne znam, religijom, crkvenim pitanjima i tako dalje.
RSE: Vi ste vernik. Oslikali ste više hiljada pravoslavnih crkava u Srbiji. I Dveri su organizacija koja praktično potiče iz crkve, one deluju uz blagoslov Sinoda Srpske pravoslavne crkve. Vređa li vas to?
RSE: Gde je onda u toj vrsti razmišljanja mesto ideji Boga?
Arsenijević: Ja inače ne verujem u Boga. Rekao sam da verujem u umetnost. Za mene je Bog izmišljotina kao i svaka druga.
RSE: Onda sam ja pogrešio kad sam rekao da ste vernik.
Arsenijević: Pogrešili ste. Ja jesam vernik, ali verujem u prirodu i umetnost. A ne u Boga u tom obliku u kojem se pojavio među svetom. Crkva je učinila tolike zločine. I sada radi isto, to što radi preko tih momaka i te stranke Dveri, evo šta radi! Oni ukidaju kulturološku svest, da misliš, da daješ neke svoje odgovore. Oni će se sada baviti samo svojim pitanjima. Mi znamo odgovore koje oni nude. Ti odgovori su dve hiljade godina isti. Jednostavno me ne zanima taj oblik kojim se sutrašnji čovek uči – to je jučerašnja priča. Trebaju nam zaista mladi ljudi.
RSE: Pa Dveri su pune mladih ljudi.
Arsenijević: Naravno, ali su instruirani od strane crkve, zato što crkva dobro stoji i materijalno.
RSE: Zapravo hoću da kažem: kakve to nove generacije stasavaju i dolaze? Očekivala bi se okrenutost ka Evropi, ka modernizmu, a nekako se pokazuju mnogi suprotni primeri. Zašto se to događa?
Arsenijević: U principu se događa zbog toga što mi, Srbija, imamo samo individualce koji vrede i koji odu. I treba da odu. Čovek u suštini ne treba da ima kolektivnu priču. Što bi živeo pod idejom crkve ili liberalne demokratije ili komunizma? Svaki čovek je slobodan čovek i ima pravo da uči, da čita, da se bavi proizvodnjom, da proizvodi kulturu. Ja uvek razmišljam o tome da se čovek materijalizuje, tu duhovnu svoju sferu da materijalizuje, da oblikuje na neki kreativan način. Da zida! Ako ozidaš neki objekat, ostaće, a ne da mi tu prosipaš neku iracionalnu priču kao što je, na primer, ta religija, pravoslavna, katolička, bilo koja. To je toliko nazadno i nakaradno. Zbog toga mi danas ovde, kao Srbija, zbog pojave, ne znam, Koštunice nakon 5. oktobra, zbog posledica nakon 5. oktobra kojih ljudi nisu svesni – kažu: ranije je bilo bolje nego sad. Pa čekaj, bilo je bombardovanje, zatvorene granice! A sada, kad su ovi došli, evo opet govorimo o zatvaranju granica.
Arhivska fotografija iz devedesetih
RSE: Zato ste se vi priključili kampanji „Opasuljivanje Srbije“, je li tako? To je bilo na 5. oktobar, a ja ću vas podsetiti da ste uoči onog 5. oktobra govorili da nas ne može niko spasiti do nas samih. Je li opet trenutak za priče te vrste koje zvuče revolucionarno i 2012. godine?
Arsenijević: Sada nema onih oblika represije koje su bile za vreme Miloševića. Zaista ih nema. Sada su to drugi oblici, ako je na primer onda bila jogurt, sada od ovih na vlsti imamo pavlaka revoluciju. To vam je neki blaži oblik, nije tako kiseo, nije tako represivan, sveukupan narod nema na leđima te udarce koje je onda imao, nema razloga da se pobuni kao onda. Sveukupno, ono je bila posledica dugogodišnje represije. E, sada, ja naravno ne mislim da ne treba na taj način reagovati – ovi ne pružaju razloge koje je pružao Milošević – ali treba preko kulture zaista govoriti ljudima.
RSE: Šta im reći? Gde ih vodi vlast koju simbolišu Ivica Dačić, Tomislav Nikolić i Aleksandar Vučić?
Arsenijević: Očigledno je iz onoga šta vidimo ovih dana šta se dešava gde ih vodi – na primer - nedavanje prava Kosovu za rešavanje svojih unutrašnjih problema, da ne kažem i regionalnih.
RSE: Šta bi ste im savetovali? Da priznaju Kosovo?
Arsenijević: Da ja mogu, da sam u situaciji kao oni, ja bih priznao Kosovo. Zašto? Pa jel' mi imamo bolje rešenje? Ne da ga nemamo, nego nemamo ga ni u perspektivi. I nikada ga mi nećemo imati jer smo slabi. Dominiraju određene civilizacije. Sada dominira Amerika, dominira Rusija, Kina sa fantastičnom ekonomijom, i sada mi – jedna mala zemlja, opet mi kao nećemo. I naravno, mi uvek gubimo. Pa mi nismo dobili ni rat! Što se Ivica Dačić oslanja na to kako su i šta su nama Nemci uradili, pa zaključuje kako smo mi dobili rat. Pa nismo mi dobili, zna se ko je dobio rat. Dobile su sile koje su nas oslobodile. I to je sve zato što su to civilizacije koje su u svakom smislu iznad nas i one će to biti i nadalje. Mi prosto nismo sposobni da se odupremo tome. To Kosovo – ne da nas uvlači unazad, nego nas ljudi koji su došli na vlast odvlače unazad tim pitanjem. Koje je rešenje? Ja bih ga rešio na taj način što bih, naravno, prihvatio tu realnost. To je realnost. Ako se govori o jednom italijanskom ili belgijskom iskustvu, to je bila realnost. Imamo li sada Škotsku kao realnost? Englezi će prihvatiti tu varijantu. Pa Irska. I šta sad mi kao nećemo? Sve je to zato što je to jedino pitanje kojim oni mogu da se bave.
RSE: Nije jedino. Evo, vi ste se oglasili povodom pitanja ograničavanja autonomije Vojvodine.
Arsenijević: Ja govorim u suštini o ograničavanju, znači i o ograničavanju autonomije Vojvodine, baš kao i o ograničavanju koje imamo zbog Kosova.
RSE: Šta se menja u vašem životu sada kao nekom ko živi u Vojvodini zbog toga što je Ustavni sud doneo odluku kojom se ta autonomija ograničava?
Arsenijević: Ja živim u Vojvodini. Živeo sam u Valjevu, pa sam gledao da sačuvam to ognjište. Sad živim u Vojvodini i hoću ovo ognjište da sačuvam. Mene u tom smislu ne zanima ništa van ove Vojvodine. Zato što svaki čovek koji živi u tom svom prostoru, u svojoj jazbini, on je po pravilu čuva. I time zapravo čuva sve. Ja verujem da će se budućnost baviti kontinentalnim problemom, dakle, štitićemo kontinente, nećemo štititi vere ili religije. Čovek će se civilizovati. Naravno, treba dosta vremena da prođe. Ovo što se kod nas događa, događa se zbog toga što je to proces.
RSE: Odakle ta stalna ambicija da se spusti nivo autonomija Vojvodine? Zašto ta priča barem nikada da se završi?
Arsenijević: U pitanju je uvek moć. Vojvodina je, naravno, prostor, jedinica, jedna činjenica koja je vrlo bitna u bilo kom smislu, poljoprivrednom, ekonomskom. U Srbiji gotovo da i nema više mesta gde se nešto može odraditi. U Vojvodini ima poprilično mesta i ovde se može štošta učiniti – za Srbiju, ne govorim sada za Vojvodinu, ali – ne na taj način na koji oni to rešavaju. Kako sada da je Tadić imao odličnu komunikaciju sa ljudima iz Vojvodine iako je isti Ustav bio u pitanju?
RSE: Bilo je tu i problema. Sećate se, nije došao na proglašenje Statuta u Novi Sad, nije baš da je to išlo glatko.
Arsenijević: Nije došao, ali – dao im je prava, oni su ih koristili.
RSE: Ali, rekao bih, upravo ta dvolična politika koju je simbolisao Boris Tadić po mnogima je odgovorna za ovo što danas imamo. Je li bio dvoličan Boris Tadić?
RSE: A i pomilovao vas je.
Arsenijević: (smeh) Pa može se reći – poprilično.
RSE: Pa jeste. Gonili su vas, hapsili su vas zbog krivičnog dela iz '99. godine, a onda se, zahvaljujući njegovoj intervenciji, od toga potpuno odustalo.
Arsenijević: Jeste, ali nije mi to razlog. Ja sam za sve vreme dok je god on bio na vlasti govorio o njemu negativno, ali sada, kad čovek nije u vlasti, ne dozvoljavam sebi da kažem nešto negativno, jer sada se i pokazalo da je on bio pozitivniji od svih sada ovih, i njegovih čak. Upravo se o tome radi – imamo sada jednu distancu i možemo da budemo realni. Ja gledam da budem objektivan, da ne pljujem ljude. On me nije pomilovao. Ja sam bio osuđen na tri godine robije za vreme Miloševića, uspeo sam da pobegnem posle sedam meseci iz zatvora. Kada se završio 5. oktobar, otišao sam u Crnu Goru, da ne bih bio Maki. Ne bavim se politikom, ne zanima ih šta slikam, hoću da radim moleraj – tamo sam sve to radio, zarađivao za decu, imam šestero dece.
RSE: Jasno je da je bila greška sistema to što optužnica protiv vas nije bila povučena. Ona je bila jedna od tipičnih političkih optužnica iz Miloševićevog vremena.
Arsenijević: Ali, kad su me uhapsili, nije me on pomilovao, nije postojao razlog da me pomiluje, ja nisam osuđen. Mene je trebalo suditi, ja sam odbijao suđenje; oni su našli model za povlačenje optužnice i on je povukao optužnicu. On je potpisao povlačenje optužnice i tako sam se ja oslobodio.
RSE: Sad, 2012. kad imamo to što imamo, je li vreme za akciju?
Arsenijević: Došlo je vreme da se na jedan način progovori. Ja mislim da je ovo način, da se ljudi iz kulture udruže – a vidite da se skidaju (iz Valjeva je skinuta Katarina Marinković, direktor Kulturnog centra, magistar). Kud nas vodi sve to? U Vojvodini sam s određenim ljudima koje sam naveo već zaseo i pričamo o tome kako i na koji način „opasuljivati“, znači govoriti građanima u kojoj su poziciji, s kim se nalaze, ko su ljudi na vlasti. Ovi ljudi ne znaju ko je na vlasti, ali kada bi mogli da čitaju, kada bi se bavili tim i čitali, oni bi sada, iz ovoga što se sada dešava, mogli da shvate o čemu se radi. Dakle, ne možeš ti uslovljavati Nemačku, Ameriku, prosto nisi u poziciji.
RSE: Kako bi ste opisali jednom rečju aktuelnu vlast? Jesu li oni opasni?
Arsenijević: Oni su loši za Srbiju. Oni nisu rešenje za Srbiju. Oni su posledica. Nisu bili alternativa. I ovo sada što imamo na političkoj sceni nije alternativa, takođe. Sve su to stari političari. Nema te nove svesti koja će doći u poziciju da vlada, a da je oslobođena svog nasleđa.