Hoće li, ako je bude, optužnica protiv uhapšenog kontroverznog biznismena Miroslava Bogićevića, vlasnika i generalnog direktora koncerna „Farmakom MB“, biti zasnovana na razlozima zbog kojih je pritvoren i ako bude – da li će proći ili pasti na sudu? Pravnici sa kojima smo razgovarali razloge za Bogićevićevo hapšenje ne prepoznaju kao krivično delo i upozoravaju da ako se na njima bude zasnivala, eventualna optužnica lako može biti odbačena – na domaćem ili međunarodnom terenu. A onda, u slučaju eventualnog zahteva za nadoknadu štete, nju, u skladu sa srpskim zakonima, ne bi platio tužilac nego građani Srbije.
Tužilac za organizovani kriminal krivično delo zbog kojeg je uhapšen Bogićević prepoznao je u tome što je od oktobra 2012. do marta prošle godine, na osnovu prethodnog dogovora sa direktorom „Privredne banke Beograd“ ovaj biznismen doveo do odobravanja kredita kompanijama, čiji je jemac bio njegov „Farmakom MB“. Navodi se da je to urađeno u cilju da te firme novac dobijen iz kredita u vidu pozajmice istog dana transferišu „Farmakomu“ kao krajnjem korisniku, u nameri pribavljanja materijalne koristi toj Bogićevićevoj kompaniji, a na štetu „Privredne banke Beograd“. Nevraćanjem tih kredita banka je oštećena za više od 15 miliona evra i 60 miliona dinara.
Miroslav Bogićević je kontroverzni biznismen novijeg datuma. Spekuliše se da je bio blizak Demokratskoj stranci, a javni reflektori u njega bili su upereni kada je za vreme prethodne vlasti demokrata kupio list „Politika“ preko svoje kompanije registrovane u Rusiji. Premijer Aleksandar Vučić tada je, međutim, rekao da je biznismen bio politički nateran da kupi te novine, pa je cela ta priča stavljena ad acta.
Nakon toga državne banke nastavljaju da Bogićeviću dele ogromne kredite bez valjane garancije, ali kako postoji i ograničenje iznosa kredita koji banka može dati jednoj kompaniji, on osniva nove firme preko kojih uzima dalje zajmove.
Sve to vreme ni bankari, ali ni Narodna banka Srbije, ne pritiskaju dugme za alarm uprkos tome što su sve te firme koje isisavaju novac iz državnih banaka povezana pravna lica. Pojedina su uz to postojala tek nekoliko dana pre nego što su dobila pozamašne kreditne sume. Bogićevićeva preduzadužena firma im je pritom kreditni jemac - i to sve baš nikome nije sumnjivo.
Tek kada je centralna banka konačno stavila katanac na privatnu Univerzal banku, u kojoj se Bogićević takođe zadužio, pri čemu je, zajedno sa drugim tajkunima, bio i jedan od njenih vlasnika, počinje silazna staza ovog kontroverznog biznismena. Ali, i građana Srbije koji su posle bankrota Univerzal banke Srbije platili ceh od više od sto miliona evra.
Jelisaveta Vasilić
Kad se, međutim, pređe na teren prava, stručnjacima nije jasno kako je to Bogićević kao odgovorno lice u privatnoj firmi zloupotrebio položaj. Jedno su, kažu, sumnje za zloupotrebu položaja kad su u pitanju lica iz Privredne banke koja su odobravala kredite Bogićeviću, ali se postavlja pitanje u čemu je bila zloupotreba položaja odgovornog lica u privatnoj firmi. Nekoliko pitanja s tim u vezi postavili smo Jelisaveti Vasilić iz Saveta za borbu protiv korupcije:
RSE: Da li je zloupotreba položaja da ja kao direktor firme odem u banku i dobijem kredit?
Vasilić: Da odete u banku i dobijete kredit nije uopšte krivično delo.
RSE: Da li je krivično delo da nekoliko firmi kojima je moja kompanija jemac ode u banku i dobije kredit?
Vasilić: Ne, kakvo krivično delo, jemstvo je opštepoznati standard.
RSE: Da li je krivično delo da moja kompanija sa tim firmama koje su dobile kredit sklopim ugovor o pozajmici i dobijem pozajmicu od njih?
Vasilić: Ne, to nije nikakvo krivično delo.
RSE: Šta je, onda, biće krivičnog dela kad je Bogićević u pitanju?
Vasilić: Biće krivičnog dela bilo bi podstrekavanje. Dakle, ako je on zloupotrebio položaj odgovornog lica tako što je podstrekavao bankara na davanje kredita, on bi za to odgovarao isto kao i učinilac krivičnog dela.
RSE: Ali, u navodima tužilaštva nema „podstrekavanja“.
Vasilić: To je tačno - nema „podstrekavanja“.
Kvaka "22"
Bogićević je, kao, uostalom, i svi tajkuni, dobijao nenaplative kredite i nema sumnje u to da su građani time i te kako oštećeni, ali nevraćanje kredita nije krivično delo. A da bi krivično odgovarao bilo bi neophodno utvrditi da je do tih zajmova dolazio mitom, dakle, korupcijom jer to jeste krivično delo koje se odnosi i na onoga koji mito daje i na onoga koji mito prima. Tu inkriminaciju, međutim, tužilaštvo takođe nije ponudilo, kaže Vasilićeva.
Ona podseća da se po sličnoj matrici postupalo i kada je počelo hapšenje kupaca u slučajevima problematičnih privatizacija:
„Optuže se kupci, a prodavce, odnosno, Agenciju za privatizaciju – tu nikoga, ili gotovo nikoga, ne optuže“, navodi Vasilić.
Ima u svemu ovome još jedna „kvaka 22“. U vreme kada je Bogićević činio bar neka neka od dela za koja tužilaštvo ima sumnju da su krivična dela, srpski pravni sistem nije poznavao inkriminaciju „zloupotreba odgovornog lica“. Tada je postojala inkriminacija još iz socijalističkog perioda „zloupotreba službenog lica“. Zašto je ovo važno? Zato, naime, što član 7 Evropske konvencije o ljudskim pravima, čija je potpisnica i Srbija, kaže da se niko ne može smatrati krivim za krivično delo koje u vreme kada je izvršeno nije predstavljalo krivično delo po unutrašnjem ili međunarodnom pravu.
Ni Dragan Dobrašinović iz Koalicije za nadzor javnih finansija ne prepoznaje krivično delo u navedenim razlozima hapšenja Miroslava Bobićevića:
„Ne vidim tu krivično delo, posebno ne krivično delo ’zloupotreba odgovornog lica’. Ovde nije sporno da je Bogićević odgovorno lice u pravnom licu; nije sporno ni da je pribavljena imovinska korist; takođe nije sporno da je banci pričinjena šteta, ali treba to dovesti u vezu. Nema krivičnog dela u podizanju kredita, kao što nema ni krivičnog dela, recimo, u nečijoj tvrdnji da mu stan vredi 100.000 evra iako on realno na tržištu vredi 30.000 evra. Problem nastaje kada neko to prihvati kao realnu vrednost iako nema nikakvog osnova za to“, kaže Dobrašinović.
RSE: Zašto je onda uhapšen Bogićević?
Dobrašinović: Ja ne znam zašto je uhapšen Bogićević. Sa stanovišta krivičnog prava, konkretno krivično delo – zloupotrebu položaja odgovornog lica iz člana 234 Krivičnog zakona – ja ne prepoznajem elemente krivičnog dela koji se njemu stavljaju na teret.
U to da su svi tajkuni i kontroverzni biznismeni korupcijom političke oligarhije dobijali nenaplative kredite, čime su građani Srbije strahovito osiromašeni, nema nikakve sumnje, ali korupciju na sudu treba i dokazati. Osim toga, u obrazloženju hapšenja Bogićevića korupcija se uopšte i ne navodi kao biće krivičnog dela. Tužilaštvo bi zato lako ovaj slučaj na sudu moglo izgubiti. Otuda Dobrašinović smatra da je trebalo ići drugim puem.
„Trebalo je ići sa druge strane, dakle, trebalo je utvrditi kako i kada su davani krediti, ko je o tome odlučivao, zbog čega je tako odlučivao, da li postoje eventualne političko-poslovne veze koje stoje iza toga, da li eventualno postoji davanje mita – i onda ući u procesuiranje. Ovako, kad se uđe na ovaj način, to u perspektivi samo može dovesti do oslobađajuće presude i onda će taj isti Bogićević moći da maše tom presudom i da kaže – evo dokaza da ja nisam nikakav kriminalac i da sam sve što sam radio radio po zakonu“, upozorava Dobrašinović.
A onda bi mogao i da tuži državu, ali odštetu neće platiti tužilac iz svog džepa nego građani Srbije. Nije zgoreg podsetiti na podatak s kraja prošle godine da su srpski poreski obveznici samo u prethodne dve i po godine morali platiti čak četiri miliona evra zbog izgubljenih procesa u sudu u Strazburu. I da su platili ceh od milijardu evra za bankrot državnih banaka.
Ono što mnogi građani ne shvataju jeste da su sve to i mnogo čega drugog platili oni, a ne tamo neka država - jer država se ne bavi zarađivanjem sopstvenog nego uzimanjem njihovog novca. Ali, to je već posebna tema.
Kako se ne bi ponovio sličan scenario, tužilaštvo je moglo - a nikad nije odgovorilo zašto nije - Bogićevića, kao i druge tajkune, odavno optužiti i osuditi za ono što se lako moglo dokazati – naime, za neplaćanje poreza. Ne, ona to nije činila nego je tajkune nagrađivala odlaganjem otplate astronomskih poreza. U Bogićevićevom slučaju poreski dug iznosi više od 13 miliona evra.
Ako ovi navodi tužilaštva udju u optužnicu protiv Bogićevića, upozorava Dragan Dobrašinović, „to će biti siguran put u rehabilitovanje onih koji su naneli štetu srpskim finansijama jer moramo imati u vidu da će to što je pribavio Bogićević, za šta je oštećena konkretna banka, ili više banaka, biti, naravno, prebačeno na teret građana Srbije, da će, dakle, poreski obveznici morati da plate te dugove“.