Tresla se gora na severu Kosova, a rodio se jedan od onih poslovičnih politikantskih miševa za kojeg će sada ama baš svako imati neku svoju teoriju: kakav je to miš, kakve mu je boje krzno, koliko je brz, kojim sirom namerava da se hrani, i da li će taj sir biti dopreman iz Beograda ili Prištine. I ko će da ga carini. I da li je to, uostalom, uopšte miš, ili je neki sasvim drugi oblik života, ne zna se koji.
Svako smirivanje tenzija je, naravno, po sebi dobro, ali nevolja je u tome što je uzročnik tih tenzija - šta god to bilo, a to već zavisi od „ideološke“ pozicije posmatrača - i dalje tu, to jest, teško da smo se imalo približili nekom suvislom razrešenju kosovskog čvora. A sve dok je tako, mogu se ponavljati scene viđane poočetkom avgusta, a može se dešavati i nešto mnogo gore od toga.
Suština stvari u ovoj priči uvek je u samo jednoj reči: status. Dakle, status Kosova, i status severnog Kosova unutar kosovskih granica. Ili izvan njih, o čemu sanjaju neki beogradski uticajni krugovi, s već tradicionalnim višedecenijskim zakašnjenjem. Pa opet, baš je taj „status“, oko kojeg se na koncu ipak sve vrti, najmanje podložan raspravi, jer ga najuticajniji faktori smatraju „rešenom stvari“. S jedne strane, tako misli dobar deo za Srbiju i region najrelevantnijih zemalja, koje su Kosovo priznale kao nezavisnu državu i to, dakako, u granicama identičnim onim koje je imala Autonomna Pokrajina Kosovo.
Na drugoj strani, svi beogradski „ustavobranitelji“, a to znači ogromna većina političke klase bilo na vlasti ili u opoziciji, tvrde da je „Kosovo Srbija“, jer tako kategorično tvrdi važeći Ustav, kojeg je politička klasa doduše i donela pre nekoliko godina baš zato da bi joj on bio izgovor iliti „prepreka“ za bilo kakvo ozbiljnije i konsekventnije suočavanje sa stvarnošću na i oko Kosova. Ali od svih posmatrača odnekud očekuju da se prave da ne znaju da je jedina svrha tako sročenog ustavnog rešenja, sve sa onom već legendarnom preambulom, baš takva „samoblokada“ političke klase, a sve po sistemu: „pa, možda bismo mi i pregovarali o nekom realnom rešenju, ali ne možemo, jer nam to zabranjuje Ustav“. Koji su, inače, valjda doneli neki vanzemaljci, a ne oni isti ljudi koji su aktivno uključeni u kosovsku priču sa beogradske strane.
Ima li uopšte izlaza iz ovog ćorsokaka? Nemajući ideju, ili nemajući hrabrosti da ima ideju, vlast se svim silama upinje da održi nekakav status quo i da se provuče između „kosovske“ i „evropske“ Scile i Haribde, bar do sledećih izbora, a posle će valjda nešto već iskrsnuti... Ako zadrže vlast, videće šta će, ako je izgube, to će ionako biti tuđa briga (što ima svojih prednosti, ma koliko da je vlast slatka). Ove zamke je verovatno najsvesniji najozbiljniji pretendent na smenu vlasti, šef Srpske napredne stranke Tomislav Nikolić. Otuda i ova njegova pomalo bizarna ideja o referendumu na kojem bi „narod“ odlučio „da li je za Evropsku uniju ili za Kosovo“, ako ga već bezdušna Evropa stavi pred tu užasnu dilemu.
O samoj nesuvislosti ideje ne treba mnogo trošiti reči, ali ona samo pokazuje da je Nikolić, iz svojih razloga i motiva, najjače i najjavnije poželeo ono što negde žele i sve njegove kolege iz „branše“: da se odgovornost teških i nepopularnih odluka nekako volšebno transferiše na „narod“, a da politička kasta tu ostane virgo intacta, tj. struktura koja samo verno sledi i sprovodi impuls koji dolazi odozdo, ne snoseći nikakvu posebnu odgovornost. I baš otuda dolazi i ova gotovo pa alergijska reakcija njegovih konkurenata na Nikolićev predlog: bivajući svesni da je to ionako neozbiljno i nesprovodivo, radije biraju da uberu koji predizborni poenčić podvlačeći svoju „principijelnost i neodustajnost“ bilo koje vrste. U tome se posebno istakao Koštuničin DSS, koji koristi svaku priliku da se još čvršće pozicionira kao „patriotska tvrđava“ kojoj je ustavna preambula još nešto više od Svetog pisma.
Sa koje god tačke „ustavobraniteljske“ pozicije nastupali, za sada sve frakcije i vlasti i opozicije u konačnom zbiru postižu isti efekat: približno ravan nuli. Kosovski problem u poluzamrznutom (ili čak: još istinski nenačetom) stanju i dalje blokira Srbiju na način u neku ruku mnogo teži nego što sama Srbija blokira Kosovo upadljivim trudom da ga drži podalje od članstva u međunarodnim institucijama (tamo gde to može).
Brzo će doći jesen, opet će se divaniti o „carinskim pečatima“ i još koječemu, i opet je moguće da se zađe u slepu ulicu i da izbiju tenzije, i tako unedogled. A onda će već i izbori, a ko bi usred kampanje činio nešto što bi ga „otvaralo“ prema političkoj konkurenciji, i tako u krug... Ko će baš sad (uvek ima neko „baš sad“) da se bavi suštinom problema, kad bi to konkurencija mogla da „zloupotrebi“? Zato, živelo životarenje u poluzamrznutom stanju, a sve po prokušanom sistemu: „Bog je visoko, Kosovo je daleko, a izbori su tako blizu.“
Svako smirivanje tenzija je, naravno, po sebi dobro, ali nevolja je u tome što je uzročnik tih tenzija - šta god to bilo, a to već zavisi od „ideološke“ pozicije posmatrača - i dalje tu, to jest, teško da smo se imalo približili nekom suvislom razrešenju kosovskog čvora. A sve dok je tako, mogu se ponavljati scene viđane poočetkom avgusta, a može se dešavati i nešto mnogo gore od toga.
Suština stvari u ovoj priči uvek je u samo jednoj reči: status. Dakle, status Kosova, i status severnog Kosova unutar kosovskih granica. Ili izvan njih, o čemu sanjaju neki beogradski uticajni krugovi, s već tradicionalnim višedecenijskim zakašnjenjem. Pa opet, baš je taj „status“, oko kojeg se na koncu ipak sve vrti, najmanje podložan raspravi, jer ga najuticajniji faktori smatraju „rešenom stvari“. S jedne strane, tako misli dobar deo za Srbiju i region najrelevantnijih zemalja, koje su Kosovo priznale kao nezavisnu državu i to, dakako, u granicama identičnim onim koje je imala Autonomna Pokrajina Kosovo.
Nemajući ideju, ili nemajući hrabrosti da ima ideju, vlast se svim silama upinje da održi nekakav status quo i da se provuče između „kosovske“ i „evropske“ Scile i Haribde, bar do sledećih izbora.
Na drugoj strani, svi beogradski „ustavobranitelji“, a to znači ogromna većina političke klase bilo na vlasti ili u opoziciji, tvrde da je „Kosovo Srbija“, jer tako kategorično tvrdi važeći Ustav, kojeg je politička klasa doduše i donela pre nekoliko godina baš zato da bi joj on bio izgovor iliti „prepreka“ za bilo kakvo ozbiljnije i konsekventnije suočavanje sa stvarnošću na i oko Kosova. Ali od svih posmatrača odnekud očekuju da se prave da ne znaju da je jedina svrha tako sročenog ustavnog rešenja, sve sa onom već legendarnom preambulom, baš takva „samoblokada“ političke klase, a sve po sistemu: „pa, možda bismo mi i pregovarali o nekom realnom rešenju, ali ne možemo, jer nam to zabranjuje Ustav“. Koji su, inače, valjda doneli neki vanzemaljci, a ne oni isti ljudi koji su aktivno uključeni u kosovsku priču sa beogradske strane.
Ima li uopšte izlaza iz ovog ćorsokaka? Nemajući ideju, ili nemajući hrabrosti da ima ideju, vlast se svim silama upinje da održi nekakav status quo i da se provuče između „kosovske“ i „evropske“ Scile i Haribde, bar do sledećih izbora, a posle će valjda nešto već iskrsnuti... Ako zadrže vlast, videće šta će, ako je izgube, to će ionako biti tuđa briga (što ima svojih prednosti, ma koliko da je vlast slatka). Ove zamke je verovatno najsvesniji najozbiljniji pretendent na smenu vlasti, šef Srpske napredne stranke Tomislav Nikolić. Otuda i ova njegova pomalo bizarna ideja o referendumu na kojem bi „narod“ odlučio „da li je za Evropsku uniju ili za Kosovo“, ako ga već bezdušna Evropa stavi pred tu užasnu dilemu.
O samoj nesuvislosti ideje ne treba mnogo trošiti reči, ali ona samo pokazuje da je Nikolić, iz svojih razloga i motiva, najjače i najjavnije poželeo ono što negde žele i sve njegove kolege iz „branše“: da se odgovornost teških i nepopularnih odluka nekako volšebno transferiše na „narod“, a da politička kasta tu ostane virgo intacta, tj. struktura koja samo verno sledi i sprovodi impuls koji dolazi odozdo, ne snoseći nikakvu posebnu odgovornost. I baš otuda dolazi i ova gotovo pa alergijska reakcija njegovih konkurenata na Nikolićev predlog: bivajući svesni da je to ionako neozbiljno i nesprovodivo, radije biraju da uberu koji predizborni poenčić podvlačeći svoju „principijelnost i neodustajnost“ bilo koje vrste. U tome se posebno istakao Koštuničin DSS, koji koristi svaku priliku da se još čvršće pozicionira kao „patriotska tvrđava“ kojoj je ustavna preambula još nešto više od Svetog pisma.
Sa koje god tačke „ustavobraniteljske“ pozicije nastupali, za sada sve frakcije i vlasti i opozicije u konačnom zbiru postižu isti efekat: približno ravan nuli. Kosovski problem u poluzamrznutom (ili čak: još istinski nenačetom) stanju i dalje blokira Srbiju na način u neku ruku mnogo teži nego što sama Srbija blokira Kosovo upadljivim trudom da ga drži podalje od članstva u međunarodnim institucijama (tamo gde to može).
Brzo će doći jesen, opet će se divaniti o „carinskim pečatima“ i još koječemu, i opet je moguće da se zađe u slepu ulicu i da izbiju tenzije, i tako unedogled. A onda će već i izbori, a ko bi usred kampanje činio nešto što bi ga „otvaralo“ prema političkoj konkurenciji, i tako u krug... Ko će baš sad (uvek ima neko „baš sad“) da se bavi suštinom problema, kad bi to konkurencija mogla da „zloupotrebi“? Zato, živelo životarenje u poluzamrznutom stanju, a sve po prokušanom sistemu: „Bog je visoko, Kosovo je daleko, a izbori su tako blizu.“