Sonja Biserko, predsednica Helsinškog odbora za ljudska prava u Srbiji, bila je u timu istražitelja Komisije UN čiji je zadatak bio da utvrdi istinitost alarmantnih vesti iz Severne Koreje o višedecenijskim kršenjima ljudskih prava. Istražna Komisija ispitala je oko 200 svedoka i izašla u javnost sa dramatičnim izveštajem o torturi, izgladnjivanju i masovnim ubistvima.
Biserko: To su ozbiljni zločini protiv čovečnosti, koji su rezultat politike koja se vodi sa najvišeg vrha vlasti. Među prvima su politički logori koji postoje od kada postoji Severna Koreja. Oni i dan danas imaju oko 120 000 – 150 000 zatvorenika. Ne zna se njihov tačan broj, niti tačan broj logora. Zatim imate zločine protiv čovečnosti, s obzirom na pripadnost i klasu, jer su u tim logorima pre svega zatvoreni ljudi koji su tretirani kao neprijatelji sistema. Društvo je podeljeno na nekoliko kategorija. Jedna od njih obuhvata čitave grupacije stanovništva koje se smatraju neprijateljskim. Nakon ustanovljenja Severne Koreje. To se uglavnom odnosilo na kolaborante, bivšu buržoasku klasu, hrišćane i tome slično. Danas se na žalost ta praksa nastavlja, ali obuhvata i ljude iz vlastitih redova koji su protiv režima, ili se suprotstavljaju na bilo koji način.
Zatim imate pravo na hranu, to je jedno od najozbiljnijih kršenja, koje je 90-ih godina dovelo do smrti između milion i tri miliona ljudi. To je isto cifra koja nije mogla biti proverena s obzirom na to da Komisija nije mogla da uđe u Severnu Koreju. Njen izveštaj je uglavnom sastavljen na osnovu intervjua koje smo imali sa više od 200 ljudi. Izveštaj je dokumentovan izjavama i svedočanstvima ljudi koje smo sreli u Seulu, Tokiju, Londonu i Vašingtonu. Imate potom i zločin protiv slobode govora, udruženja, kidnapovanja velikog broja ljudi: Japanaca, Južnokorejaca i drugih državljana, zatim i zločin protiv slobode izražavanja vere koji se pre svega odnosi na hrišćane, ali i druge veroispovesti.
Komisija je posvetila posebnu pažnju i izbeglicama iz Severne Koreje pre svega u Kini, gde se ne zna tačno koliko ih ima, ali je u svakom slučaju broj dosta velik. Najveći broj tih izbeglica su žene, 80 procenata, od kojih njih 50 odsto završi u raznim odnosima ropstva, poput trafikinga. Kina ih ne tretira kao izbeglice već kao emigrante i često ih vraća u Severnu Koreju sa dosijeima i one loše završavaju.
Izveštaj će uskoro biti zvanično objavljen a očekuje se da će Komisija predložiti kažnjavanje severnokorejskog režima zbog sistematskog kršenja ljudskih prava, odnosno procesuiranje pred međunarodnim tribunalom. Međutim, Kina će verovatno blokirati pokušaj sankcionisanja Pjongjanga. OPŠIRNIJE...
Biserko: Najveći broj njih je u Južnoj Koreji. Radi se o zatvorenicima, ženama koje su odlazile na rad u Kinu pa su nekako sa velikom mukom dolazile do Južne Koreje. Tamo ih ima između 25 000 i 30 000. One se smeštaju u određene kampove u prvih nekoliko meseci kako bi se upoznale sa životom u Južnoj Koreji, a kasnije se zapošljavaju. To su žene sa decom, službenici raznih struktura: čuvari, bezbednjaci. Po meni lično, najugroženija kategorija su žene, koje inače imaju tretman kakav se sretao u feudalnim društvima.
Biserko: Mislim da hoće. Ovaj sistem javnih svedočenja koji je Komisija uvela bio je pre svega tako koncipiran da se skrene pažnja, pre svega medijska na probleme. Ti ljudi su pokazali dovoljno hrabrosti da stanu pred javnost. Sva svedočenja su snimljena i nalaze se na sajtu Komisije. Tako da su oni spremni za tu vrstu svedočenja, ako se i kada uspostavi bilo ad hoc tribunal ili to preuzme Međunarodni krivični sud, ili nekakav drugi mehanizam koji će se baviti tim pitanjima. Ja bih ovaj izveštaj nazvala „Glasovi korejskog naroda“, koj su smogli snage da svedoče o svim tim stradanjima kroz koja su prošli.
Biserko: Jedan od mehanizama je, naravno, Međunarodni krivični sud, međutim Kina će to sigurno blokirati, a Severna Koreja nije ni potpisala osnivački statut tog suda. Druga mogućnost je da sudi nekakvo ad hoc telo, nešto poput suda za bivšu Jugoslaviju, ili Ruandu. Ili pak da se ustanovi jedan mehanizam u okviru Saveta za ljudska prava koji će nastaviti da se bavi veoma ozbiljnim praćenjem kršenja ljudskih prava. To je sad pitanje koje će se razmatrati na Savetu za ljudska prava i drugim telima Ujedinjenih nacija. Komisija završava svoj posao, mandat joj ističe krajem marta. Osnovni zadatak tog izveštaja i tog napora koji je činjen poslednjih godinu dana jeste sama implementacija koja je upitna. Znači, zavisiće od dobre volje, pre svega političke, i pre svega članica UN i zainteresovanih zemalja posebno onih u susedstvu koje koje imaju poseban interes da se pitanje Severne Koreje ipak stavi na dnevni red i da se najzad razreši višedecenijska patnja tog naroda i da se Severna i Južna Koreja konačno privedu nekakvom procesu ujedinjenja.
Biserko: Moram da kažem da mi je Severna Koreja zapravo otvorila jedan sasvim novi pogled. Tome je u velikoj meri doprinelo iskustvo koje sam stekla i uvid u situacije kada se tako masovono krše ljudska prava. I na neki način, ti mehanizmi su uvek isti. To sve liči na nešto što smo mi već videli, naravno sa sasvim drugačijim predznakom, ali sam mehanizam i sama metodologija su nekako uvek slični.
Biserko: To su ozbiljni zločini protiv čovečnosti, koji su rezultat politike koja se vodi sa najvišeg vrha vlasti. Među prvima su politički logori koji postoje od kada postoji Severna Koreja. Oni i dan danas imaju oko 120 000 – 150 000 zatvorenika. Ne zna se njihov tačan broj, niti tačan broj logora. Zatim imate zločine protiv čovečnosti, s obzirom na pripadnost i klasu, jer su u tim logorima pre svega zatvoreni ljudi koji su tretirani kao neprijatelji sistema. Društvo je podeljeno na nekoliko kategorija. Jedna od njih obuhvata čitave grupacije stanovništva koje se smatraju neprijateljskim. Nakon ustanovljenja Severne Koreje. To se uglavnom odnosilo na kolaborante, bivšu buržoasku klasu, hrišćane i tome slično. Danas se na žalost ta praksa nastavlja, ali obuhvata i ljude iz vlastitih redova koji su protiv režima, ili se suprotstavljaju na bilo koji način.
Zatim imate pravo na hranu, to je jedno od najozbiljnijih kršenja, koje je 90-ih godina dovelo do smrti između milion i tri miliona ljudi. To je isto cifra koja nije mogla biti proverena s obzirom na to da Komisija nije mogla da uđe u Severnu Koreju. Njen izveštaj je uglavnom sastavljen na osnovu intervjua koje smo imali sa više od 200 ljudi. Izveštaj je dokumentovan izjavama i svedočanstvima ljudi koje smo sreli u Seulu, Tokiju, Londonu i Vašingtonu. Imate potom i zločin protiv slobode govora, udruženja, kidnapovanja velikog broja ljudi: Japanaca, Južnokorejaca i drugih državljana, zatim i zločin protiv slobode izražavanja vere koji se pre svega odnosi na hrišćane, ali i druge veroispovesti.
Komisija je posvetila posebnu pažnju i izbeglicama iz Severne Koreje pre svega u Kini, gde se ne zna tačno koliko ih ima, ali je u svakom slučaju broj dosta velik. Najveći broj tih izbeglica su žene, 80 procenata, od kojih njih 50 odsto završi u raznim odnosima ropstva, poput trafikinga. Kina ih ne tretira kao izbeglice već kao emigrante i često ih vraća u Severnu Koreju sa dosijeima i one loše završavaju.
Izveštaj o zločinima u Severnoj Koreji
Građani Severne Koreje su izloženi stravičnim i neopisivim zločinima, utvrdila je grupa eksperata koje je angažovala Komisija UN za ljudska prava nakon jednogodišnje istrage.Izveštaj će uskoro biti zvanično objavljen a očekuje se da će Komisija predložiti kažnjavanje severnokorejskog režima zbog sistematskog kršenja ljudskih prava, odnosno procesuiranje pred međunarodnim tribunalom. Međutim, Kina će verovatno blokirati pokušaj sankcionisanja Pjongjanga. OPŠIRNIJE...
RSE: Rekli ste da ste na različitim lokacijama razgovarali sa više od 200 svedoka. To su ljudi koji su uspeli da pobegnu. Da li je reč samo o bivšim zatvorenicima ili i o čuvarima logora i gde su oni sada, da li su zaštićeni?
Biserko: Najveći broj njih je u Južnoj Koreji. Radi se o zatvorenicima, ženama koje su odlazile na rad u Kinu pa su nekako sa velikom mukom dolazile do Južne Koreje. Tamo ih ima između 25 000 i 30 000. One se smeštaju u određene kampove u prvih nekoliko meseci kako bi se upoznale sa životom u Južnoj Koreji, a kasnije se zapošljavaju. To su žene sa decom, službenici raznih struktura: čuvari, bezbednjaci. Po meni lično, najugroženija kategorija su žene, koje inače imaju tretman kakav se sretao u feudalnim društvima.
RSE: Da li će ti ljudi sa kojima ste razgovarali biti spremni da svedoče u eventualnom procesu?
Biserko: Mislim da hoće. Ovaj sistem javnih svedočenja koji je Komisija uvela bio je pre svega tako koncipiran da se skrene pažnja, pre svega medijska na probleme. Ti ljudi su pokazali dovoljno hrabrosti da stanu pred javnost. Sva svedočenja su snimljena i nalaze se na sajtu Komisije. Tako da su oni spremni za tu vrstu svedočenja, ako se i kada uspostavi bilo ad hoc tribunal ili to preuzme Međunarodni krivični sud, ili nekakav drugi mehanizam koji će se baviti tim pitanjima. Ja bih ovaj izveštaj nazvala „Glasovi korejskog naroda“, koj su smogli snage da svedoče o svim tim stradanjima kroz koja su prošli.
RSE: Koji su sada intsrumenti na raspolaganju u pravnom smislu da se zločini procesuiraju, ali i u poliitčkom? Severna Koreja kategorički odbacuje izveštaj, i Kina je negirala navode Komisije da podstiče zločine protiv čovečnosti?
Biserko: Jedan od mehanizama je, naravno, Međunarodni krivični sud, međutim Kina će to sigurno blokirati, a Severna Koreja nije ni potpisala osnivački statut tog suda. Druga mogućnost je da sudi nekakvo ad hoc telo, nešto poput suda za bivšu Jugoslaviju, ili Ruandu. Ili pak da se ustanovi jedan mehanizam u okviru Saveta za ljudska prava koji će nastaviti da se bavi veoma ozbiljnim praćenjem kršenja ljudskih prava. To je sad pitanje koje će se razmatrati na Savetu za ljudska prava i drugim telima Ujedinjenih nacija. Komisija završava svoj posao, mandat joj ističe krajem marta. Osnovni zadatak tog izveštaja i tog napora koji je činjen poslednjih godinu dana jeste sama implementacija koja je upitna. Znači, zavisiće od dobre volje, pre svega političke, i pre svega članica UN i zainteresovanih zemalja posebno onih u susedstvu koje koje imaju poseban interes da se pitanje Severne Koreje ipak stavi na dnevni red i da se najzad razreši višedecenijska patnja tog naroda i da se Severna i Južna Koreja konačno privedu nekakvom procesu ujedinjenja.
RSE: Bavili ste se zločinima na prostoru bivše Jugoslavije. Kakvo je iskustvo bilo raditi u ovoj Komisiji?
Biserko: Moram da kažem da mi je Severna Koreja zapravo otvorila jedan sasvim novi pogled. Tome je u velikoj meri doprinelo iskustvo koje sam stekla i uvid u situacije kada se tako masovono krše ljudska prava. I na neki način, ti mehanizmi su uvek isti. To sve liči na nešto što smo mi već videli, naravno sa sasvim drugačijim predznakom, ali sam mehanizam i sama metodologija su nekako uvek slični.