Iako bi Tadić imao veća ovlašćenja kao premijer nego dok je bio predsednik, njegova pozicija bi bila slaba jer nema legitimitet, kaže za Radio Slobodna Evropa Florian Biber (Bieber), profesor na Univerzitetu u Gracu. On smatra da bi najgore za Demokratsku stranku bilo da ostane na vlasti jer bi time pokazala da nije ništa naučila iz rezultata ovih izbora, zbog čega bi još gore prošla na sledećim izborima.
Biber smatra da se Nikolić verovatno nije suštiniski promenio, ali da je veoma pragmatičan političar i uviđa da je evropski put najbolji za Srbiju. Kada je reč o odnosima u regionu, on bi mogao da povuče i neke odlučnije poteze u kompromisu oko Kosova, jer ga ne mogu u Srbiji optužiti za izdaju kao Tadića. Takođe, Nikolić nema ideološki dug kao Tadić beogradskom krugu oko Dobrice Ćosića.
Biber: Nikolić sigurno nije pobedio zato što su ljudi glasali za neku nacionalističku opciju. Istraživanja javnog mnjenja pokazuju da Kosovo nije na prvom mestu već pri dnu liste priroriteta – na osmoj ili devetoj poziciji. Građani su usredsređeni na probleme nezaposlenosti, siromaštva. Glavni razlog Nikolićevog uspeha je izostanak masovnog izlaska birača na izbore. Moglo bi se reći da je to više poraz Tadića, nego pobeda Nikolića. Kao što ste rekli, on je osvojio manje glasova nego u prošlosti.
Takođe, oni koji su glasali u prošlosti za Tadića “kao manje zlo”, shvatili sa da to “zlo” više ne postoji. To znači da ti birači doživljavaju Nikolića kao “prihvatljivo zlo”. Prvo, dugo nije bio na vlasti pa mu se ne može pripisati korupcija i ostale zloupotrebe. Osim toga, uvideli su da Nikolić više ne zastupa ideje Srpske radikalne stranke, kao nekada nego naprednjaka, koji su možda konzervativni i nejasan je njihov stav o nekim pitanjima, ali sigurno nisu protiv evropskih integracija, nisu za povratak u 1990-te. To znači da je po prvi put posle 2000-te godine bilo moguće da se ne glasa za “manje zlo”, ili da se uopšte ne izađe na izbore. Nikoliću se očito isplatio zaokret nakon 2008. godine jer da je ostao sa radikalima, sumnjam da bi pobedio, zato što bi opet došlo do mobilizacije liberalnog-demokratskog krila birača u Srbiji koji bi glasali za Tadića samo da Nikolić ne bi pobedio.
Demokratska stranka je u predizbornoj kampanji previše insistirala na tome da samo Tadić može da zastupa evropske integracije, ali to nije bila uverljiva poruka i doživljavana je, čak, i kao laž jer su birači videli da postoji druga alternativa koja se, takođe, zalaže za evropske integracije.
Biber: U svakoj demokratiji je dobra promena vlasti. Nije zdravo za jedan sistem da se jedna stranka predugo zadržava na vlasti, jer na taj način troši kadrove, ideje. Vremenom izgubi osećaj za potrebe građana, odnosno sposobnost da rešava njihove probleme. Takođe, u strankama koje su dugo na vlasti, okupi se mnogo onih koji brinu samo za svoju karijeru, a ne za vođenje suštinske politike za dobrobit svih. Dakle, dobre su periodične promene vlasti. Međutim, sistem u Srbiji nakon 2000. godine je imao tu manu da nije bilo moguće da dođe do suštinske promene vlasti. Neke partije su u vladajućim strukturama od 2000-e do danas. Na primer G17 je bio takoreći u svakoj vladi. Doduše, Demokratska stranka je imala prekid od 2004. do 2007. godine. To nije dobar znak za konsolidaciju političkog sistema.
Gledano iz tog ugla, dobro je da je sada došlo do promene u Srbiji. Međutim, promenjen je samo predsednik, ali ne i sveukupna vlast. Suštinsku vlast ima vlada, a ne šef države. Stoga je moguć nastavak iste politike i u naredne četiri godine.
Srpska napredna stranka nastoji, s jedne strane, da sačuva taj populistički duh radikala, a, s druge, da se etablira kao normalna partija koja može da preuzme vlast. Ona sada mora, preko Nikolića, da pokaže šta je zapravo – da li će ostati populistička, ili će postati ozbiljna konzervativna partija. Vlast je najbolja prilika da se to pokaže. Ukoliko naprednjaci zadrže populistički duh, onda će izgubiti sledeće izbore. S druge strane, kao profilisana konzervativna partija mogu da vode odgovornu politiku. No, to je nužan korak u razvoju političkog sistema u Srbiji. Bilo bi nezdravo i opasno da nisu došli na vlast makar na predsedničkom nivou. Naime, njeni članovi čekaju na to sa sve većim nestrpljenjem više od 10 godina, i da su ponovo izgubili postojao bi rizik od cepanja Srpske napredne stranke, a to ne bi bilo dobro za stabilnost političkog sistema u Srbiji.
Biber: Meni se čini da će najverovatnije Demokratska stranka i SPS i dalje biti u vladi, plus treći partner. No, nisam siguran da je to najbolja opcija. Kohabitacija je dobro rešenje ako bi predsednik imao ograničenu moć koja je definisana Ustavom. Međutim, problem je raskorak između te i stvarne moći predsednika u Srbiji što je nezdravo po politički sistem. Naime, Tadić je, dok je bio predsednik Srbije, koristio i neformalna ovlašćenja koja je imao kao šef stranke, tako da je njegova pozicija suštinski bila mnogo jača nego što to Ustav propisuje. To preplitanje formalne i neformalne moći šefa države i mešanje funkcija je nezdravo za konsolidaciju demokratije.
S druge strane, ako bi se predsednik striktno pridržavao ustavnih ovlašćenja i ne bi crpeo svoju moć po osnovu čelne funkcije u stranci, onda bi to bilo dobro za razvoj demokratije. Taj korak je najpre učinjen u Hrvatskoj 2000. godine kada je izabran Stjepan Mesić a kasnije Ivo Josipović, koji tokom svog mandata nisu bili i na stranačkim funkcijama. Tadić je koristio istu matricu kao i Milošević – naravno za neku drugu politiku.
Anti Putin
Biber: Pa to je kao neki “anti Putin”. No, Putin je to uradio sa pozicije moći, a u slučaju Tadića to bi bilo iz perspektive slabosti. Mislim da bi to bio najgori recept za Demokratsku stranku. Sigurno da bi bilo zdravije za nju da ode u opoziciju kako bi se konsolidovala i opet dobila podršku građana. Ako ostane na vlasti, time šalje poruku da nije ništa naučila iz rezultata izbora.
Tadić bi imao veoma slabu poziciju kao premijer. Doduše, imao bi više formalnih ovlašćenja nego dok je bio predsednik, ali bi svakako imao manje legitimiteta. U tom slučaju Demokratska stranka bi i dalje gubila pristalice i još gore prošla na izborima za četiri godine, tako da bi Socijalistička partija možda postala druga stranka po snazi u Srbiji. To ne bi bilo dobro za razvoj demokratije u zemlji. Kohabitacija nije dobra ni zbog mogućnosti političkih blokada tako da jedna strana optužuje drugu, a da se u međuvremenu ne reši nijedan suštinski problem u Srbiji. To smo videli u vreme kohabitacija Koštunice, kao predsednika SR Jugoslavije i DOS-a i, kasnije, Tadića kao predsednika Srbije i Koštunice kao premijera.
Biber: Stranke oko Demokratske stranke će svakako razmišljati šta će se dešavati u narednih nekoliko godina, ko će biti najjači. Ako Demokratska stranka uspe da formira vlada, ta koalicija će svakako biti slabija nego u prethodnom mandatu. SPS je u ovom trenutku čvrsto uz Demokratsku stranku. Međutim, to nije izraz ideološke bliskosti već pragmatizma, koji je podložan promenama.
Realno gledano, sve stranke u Srbiji su levičarske kada je reč o socijalnoj politici. U tom smislu ne vidim nikakvu razliku između demokrata, socijalista i naprednjaka. Šta je onda druga politika po kojoj može da se odredi koje su levičarske a koje desničarske partije. To je samo deklarativno, ali ne vidim suštinsku razliku.
Biber: Kada je reč o velikim koalicijama uvek postoji nada da će sve biti lakše. Međutim, time se skupština prebacuje u Vladu. Bio bi još veći problem nego u slučaju kohabitacije, jer jedna stranka blokira drugu i nijedna nije spremna da pravi bolne kompromise. Mislim da to nije recept za stabilnost.
Biber: Možda na Zapadu razmišljaju da bi se na taj način lakše donele neke bolne odluke, pre svega o Kosovu, jer ako u vladi učestvuju dve najveće stranke, onda nema ko da kaže da su izdajnici. Međutim, ta opcija je teoretski moguća ali praktično teško zamisliva.
Nema signala o nestabilnosti
Biber: Nema signala koji bi nagoveštavali veliku nestabilnost. Najpre, ne postoje velike razlike u političkim programima među najvećim strankama u zemlji. Drugo, i ako bude kohabitiacije, ne mislim da će izazvati političku krizu. Možda će duže potrajati formiranje vlasti. No, posle toga ne vidim mogućnost za prevremene izbore. Takođe, ako Nikolićeva stranka formira vladu ne verujem da će doći do suštinske promene politike Srbije. U tom smislu, ovakav ishod je pokazatelj stabilnosti, tačnije da na izborima može da se promeni predsednik ali ne i suštinska politika zemlje. To je, na kraju krajeva, najbolji znak demokratije u Srbiji.
Biber: Nikolić je veoma pragmatičan i on je prilično promenio svoje stavove. Nije reč o tome da se on suštinski promenio kao ličnost, ali je shvatio šta je popularnije i kako može da se dobije više glasova. Slažem se da mu njegova pozicija na desnici omogućava da povlači razne poteze, koje Tadić nikada nije hteo ili nije smeo, na primer kada je reč o Kosovu. S druge strane, problem je Nikolićev cinizam i način na koji zastupa svoje stavove, koji će mu otežati povlačenje simboličkih poteza koji su važni za poboljšanje odnosa sa susednim zemljama. Teško mi je da zamislim da on, na primer, čestita Bajram i slično.
Biber: On može da uradi stvari koje nisu vezane sa simboličkom politikom. Teško je zamisliti da će on otići u Srebrenicu, zato on nije čovek velikih simbola, jer one koje je praktikovao u prošlosti su bili prilično jadni. No, lakše je zamisliti da će biti spreman na neki kompromis oko Kosova, pre svega oko severa. Na primer, da Srbija prizna Kosovo de fakto, ne i zvanično, a da, zauzvrat, vlasti u Prištini ponude neku vrstu autonomije za tu oblast. Doduše, on je rekao da će poštovati Ustav Srbije. Znači, niko neće tražiti da Srbija zvanično prizna Kosovo, ali sve ispod toga je moguće.
Biber: Mislim da su i Dodik i Nikolić veoma pragmatični političari. Sećate se šta je sve Dačić u vreme Miloševića govorio o Dodiku i tada je bilo teško zamisliti da će sada biti na istoj strani.
Ostaće podrška RS-u
Biber: Ne znam da li će Nikolić prvo otići u Sarajevo, ali ne vidiim razlog zbog kojeg bi se on odrekao podrške Republici Srpskoj, pogotovo ako nema pritiska iz inostranstva. Uostalom, on je svojevremeno rekao da bi želeo da se dugoročno gledano Republika Srpska priključi Srbiji. Tako da ne vidim da će on voditi drugačiju politiku prema Bosni ako ne mora. On će sigurno podržati suverenitet i teritorijalni integritet Bosne u meri u kojoj je to neophodno kako bi Srbija mogla da nastavi evropske integracije. U međuvremenu, koristiće prostor za podršku Republici Srpskoj, nezavisno od Dodika.
Biber: Taj slogan “i Evropa i Kosovo” će ostati. Kada je reč o prvom, njega podržavaju gotovo sve stranke. Drugi, mislim na Kosovo, deo je ustavne obaveze. Mogućnost kompromisa zavisi i od toga šta će ponuditi Evropska unija. Naravno, ukoliko Demokratska stranka i SPS formiraju vladu, onda Nikolić nema veliki manevarski prostor, pa će se dosadašnja politika prema Kosovu nastaviti. Međutim, ako bude imao veći uticaj, kao što sam rekao, možda će biti spremniji na kompromis nego Tadić, najpre zato što nema pritisak desnice. Takođe, možda je ideološki manje dužan nego Tadić tom beogradskom krugu oko Dobrice Ćosića.
Biber: To nije nikakvo iznenađenje. Ako gledamo izjave ruskog ambasadora u Srbiji koji je prilično otvoreno podržavao Srpsku naprednu stranku. Međutim, šta Rusija može da ponudi Srbiji? Vidimo da je u poslednjih nekoliko godina ruska politika prema Srbiji bila uglavnom ekonomski motivisana i da se pozivala na te emotivne veze. Takođe, Putin, iako je izabran, njegova pozicija je sada mnogo slabija nego ranije.
Biber: Ne znam u kojoj meri Rusija može da ponudi investicije Srbiji. Nikolić je najavljivao veliki priliv ruskog kapitala, ali to mi više liči na politički marketing, nego na stvarnu perspektivu. Koje su to ruske kompanije koje mogu da investiraju izvan energetskog sektora? Naravno, zbog ekonomske krize biće smanjene investicije iz Evropske unije, ali to će proći. Ta perspektiva članstva, pod pretpostavkom da se ne odlaže unedogled, ostaje mnogo veća motivacija nego što Rusija može bilo šta da ponudi. Čak bi Turska mogla više da ulaže u Srbiju od Rusije.
Biber smatra da se Nikolić verovatno nije suštiniski promenio, ali da je veoma pragmatičan političar i uviđa da je evropski put najbolji za Srbiju. Kada je reč o odnosima u regionu, on bi mogao da povuče i neke odlučnije poteze u kompromisu oko Kosova, jer ga ne mogu u Srbiji optužiti za izdaju kao Tadića. Takođe, Nikolić nema ideološki dug kao Tadić beogradskom krugu oko Dobrice Ćosića.
RSE: Pobeda Tomislava Nikolića je, na neki način, iznenađujuća. Da li je to, kako smatraju neki strani komentatori, uspeh nacionalista. Drugi, pak, smatraju da se ne radi toliko o direktnoj pobedi Nikolića, već, zapravo, o kažnjavanju Tadića od strane njegovih nekadašnjih pristalica koji nisu izašli na izbore jer su nezadovoljni njegovom osmogodišnjom vladavinom, pre svega korupcijom, produbljivanjem socijalnih nejednakosti, sumnjivim privatizacijama, kontrolom medija – dakle, suprotno onome što su obećale demokratske snage kada su zbacile Miloševića. Nikolić je, na kraju krajeva, sada osvojio skoro 700 hiljada manje glasova nego u drugom krugu 2008. godine kada je izgubio od Tadića.
Biber: Nikolić sigurno nije pobedio zato što su ljudi glasali za neku nacionalističku opciju. Istraživanja javnog mnjenja pokazuju da Kosovo nije na prvom mestu već pri dnu liste priroriteta – na osmoj ili devetoj poziciji. Građani su usredsređeni na probleme nezaposlenosti, siromaštva. Glavni razlog Nikolićevog uspeha je izostanak masovnog izlaska birača na izbore. Moglo bi se reći da je to više poraz Tadića, nego pobeda Nikolića. Kao što ste rekli, on je osvojio manje glasova nego u prošlosti.
Oni koji su glasali u prošlosti za Tadića 'kao manje zlo', shvatili sa da to 'zlo' više ne postoji. To znači da ti birači doživljavaju Nikolića kao 'prihvatljivo zlo'.
Demokratska stranka je u predizbornoj kampanji previše insistirala na tome da samo Tadić može da zastupa evropske integracije, ali to nije bila uverljiva poruka i doživljavana je, čak, i kao laž jer su birači videli da postoji druga alternativa koja se, takođe, zalaže za evropske integracije.
RSE: Rekli ste da su birači ranije često glasali po principu “manjeg zla”. Stiče se utisak da je Demokratska stranka računala na to da će im građani, ma koliko biti nezadovoljni, uvek ukazati poverenje. Tako da su se čelnici ove partije svaki sledeći put sve manje obazirali na pritužbe naroda, udaljavajući se od njega, a korupcija, socijalne nejednakosti, kontrola medija – bili su sve izraženiji. Evo, i ovih dana i nakon pobede Nikolića, on je u svojevrsnoj izolaciji domaćih medija. Nezadovoljstvo je raslo tako da je očito da više nije moglo da se mobiliše narod na principu glasanja za “manje zlo”, jer su neki smatrali da bi time, zapravo, na kraju dobili “veće zlo”. Šta je bolje za Srbiju - da je pobedio Nikolić ovakav kakav je, ili Tadić koji bi, imajući u vidu da je deo građana ponovo glasao za njega iz straha od lidera naprednjaka, možda bio još manje osetljiv na nezadovoljstvo naroda.
Biber: U svakoj demokratiji je dobra promena vlasti. Nije zdravo za jedan sistem da se jedna stranka predugo zadržava na vlasti, jer na taj način troši kadrove, ideje. Vremenom izgubi osećaj za potrebe građana, odnosno sposobnost da rešava njihove probleme. Takođe, u strankama koje su dugo na vlasti, okupi se mnogo onih koji brinu samo za svoju karijeru, a ne za vođenje suštinske politike za dobrobit svih. Dakle, dobre su periodične promene vlasti. Međutim, sistem u Srbiji nakon 2000. godine je imao tu manu da nije bilo moguće da dođe do suštinske promene vlasti. Neke partije su u vladajućim strukturama od 2000-e do danas. Na primer G17 je bio takoreći u svakoj vladi. Doduše, Demokratska stranka je imala prekid od 2004. do 2007. godine. To nije dobar znak za konsolidaciju političkog sistema.
Gledano iz tog ugla, dobro je da je sada došlo do promene u Srbiji. Međutim, promenjen je samo predsednik, ali ne i sveukupna vlast. Suštinsku vlast ima vlada, a ne šef države. Stoga je moguć nastavak iste politike i u naredne četiri godine.
Srpska napredna stranka nastoji, s jedne strane, da sačuva taj populistički duh radikala, a, s druge, da se etablira kao normalna partija koja može da preuzme vlast. Ona sada mora, preko Nikolića, da pokaže šta je zapravo – da li će ostati populistička, ili će postati ozbiljna konzervativna partija. Vlast je najbolja prilika da se to pokaže. Ukoliko naprednjaci zadrže populistički duh, onda će izgubiti sledeće izbore. S druge strane, kao profilisana konzervativna partija mogu da vode odgovornu politiku. No, to je nužan korak u razvoju političkog sistema u Srbiji. Bilo bi nezdravo i opasno da nisu došli na vlast makar na predsedničkom nivou. Naime, njeni članovi čekaju na to sa sve većim nestrpljenjem više od 10 godina, i da su ponovo izgubili postojao bi rizik od cepanja Srpske napredne stranke, a to ne bi bilo dobro za stabilnost političkog sistema u Srbiji.
RSE: Pomenuli ste da vlada ima ključne nadležnosti. Iako još nisu počele zvanične konsultacije, pretpostavlja se da stranke intenzivno pregovaraju iza zatvorenih vrata. Procenjuje se da je najrealnija opcija da okosnicu nove vlade čine Demokratska stranka i koalicija oko Socijalističke partije (SPS), jer Srpska napredna stranka, iako pojedinačno najjača, ima ograničeni koalicioni potencijal. Da li je kohabitacija najpoželjnija opcija, jer iako je skopčana sa rizicima, to bi možda bio najbolji garant uravnotežavanja političke scene i međusobne kontrole?
Meni se čini da će najverovatnije Demokratska stranka i SPS i dalje biti u vladi, plus treći partner. No, nisam siguran da je to najbolja opcija.
S druge strane, ako bi se predsednik striktno pridržavao ustavnih ovlašćenja i ne bi crpeo svoju moć po osnovu čelne funkcije u stranci, onda bi to bilo dobro za razvoj demokratije. Taj korak je najpre učinjen u Hrvatskoj 2000. godine kada je izabran Stjepan Mesić a kasnije Ivo Josipović, koji tokom svog mandata nisu bili i na stranačkim funkcijama. Tadić je koristio istu matricu kao i Milošević – naravno za neku drugu politiku.
Anti Putin
RSE: Nikolić je najavio da će podneti ostavku na čelnu funkciju u stranci kada postane predsednik. Dakle, da li je izgledna kohabitacija. U toj varijanti se pominje da bi Tadić mogao postati premijer. Doduše, on je izjavio iste večeri, kada je priznao poraz, da neće biti na čelu vlade, ali, kako se nezvanično saznaje, njegovi saradnici u stranci ga ubeđuju da to prihvati. Da li bi to bilo u skladu sa demokratskim standardima da neko ko je izgubio predsedničke izbore preuzme premijersku poziciju.
Biber: Pa to je kao neki “anti Putin”. No, Putin je to uradio sa pozicije moći, a u slučaju Tadića to bi bilo iz perspektive slabosti. Mislim da bi to bio najgori recept za Demokratsku stranku. Sigurno da bi bilo zdravije za nju da ode u opoziciju kako bi se konsolidovala i opet dobila podršku građana. Ako ostane na vlasti, time šalje poruku da nije ništa naučila iz rezultata izbora.
Tadić bi imao veoma slabu poziciju kao premijer. Doduše, imao bi više formalnih ovlašćenja nego dok je bio predsednik, ali bi svakako imao manje legitimiteta. U tom slučaju Demokratska stranka bi i dalje gubila pristalice i još gore prošla na izborima za četiri godine, tako da bi Socijalistička partija možda postala druga stranka po snazi u Srbiji. To ne bi bilo dobro za razvoj demokratije u zemlji. Kohabitacija nije dobra ni zbog mogućnosti političkih blokada tako da jedna strana optužuje drugu, a da se u međuvremenu ne reši nijedan suštinski problem u Srbiji. To smo videli u vreme kohabitacija Koštunice, kao predsednika SR Jugoslavije i DOS-a i, kasnije, Tadića kao predsednika Srbije i Koštunice kao premijera.
RSE: To bi sada bilo još zaoštrenije, jer je Tadić tada bio na čelu relativno male partije, a Nikolićeva stranka je pojedinačno najjača grupacija u parlamentu, koja bi svakako nastojala da ustalasa strasti.
Biber: Stranke oko Demokratske stranke će svakako razmišljati šta će se dešavati u narednih nekoliko godina, ko će biti najjači. Ako Demokratska stranka uspe da formira vlada, ta koalicija će svakako biti slabija nego u prethodnom mandatu. SPS je u ovom trenutku čvrsto uz Demokratsku stranku. Međutim, to nije izraz ideološke bliskosti već pragmatizma, koji je podložan promenama.
RSE: Međutim, kada je reč o SPS, koji na neki način drži ključeve formiranja vlade, on je ipak ideološki bliži Demokratskoj stranci, jer je ona članica Socijalističke internacionale, čemu teže i socijalisti. Takođe, Socijalistička partija nastoji da se reši te hipoteke iz 1990-ih tako što se približavati evropskoj demokratskoj levici. Ulazak pak u vladu sa Srpskom naprednom strankom bi ličilo na vraćanje na pomenute 1990-e. Postoji i praktični moment. Demokratska stranka je prošla veoma dobro na izborima u Beogradu i Vojvodini i još nekim važnim gradovima, gde je ranije bila u koaliciji sa socijalistima. Ukoliko bi se Socijalistička partija odlučila na koaliciju sa Nikolićevim naprednjacima na republičkom nivou, time bi se lišila ulaska u vlast u prestonici, Vojvodini a što je izvor velikog uticaja, novca, mogućnosti razmeštanja kadrova.
Plakat Ivice Dačića i SPS-a, maj 2012.
Biber: Zbog toga su najveće šanse da socijalisti ostanu sa Demokratskom stankom i to je sada za njih najlogičnija opcija, ali to ne znači i da je najbolje rešenje za dve godine, imajući u vidu i u kom pravu će se razvijati Srpska napredna stranka. U SPS je ostao taj nacionalistički deo. Uostalom, čuli smo Dačićeve poruke tokom izborne kampanje kada su hapšeni Albanci na jugu Srbije. Dakle, on je igrao i na evropsku socijaldemokratsku opciju ali i na patriotsku, na neku vrstu nacionalizma. Ako se, u međuvremenu, Srpska napredna stranka razvije u ozbiljnu konzervativnu partiju, onda bi Dačić mogao da pravi koaliciju sa njom.Realno gledano, sve stranke u Srbiji su levičarske kada je reč o socijalnoj politici. U tom smislu ne vidim nikakvu razliku između demokrata, socijalista i naprednjaka. Šta je onda druga politika po kojoj može da se odredi koje su levičarske a koje desničarske partije. To je samo deklarativno, ali ne vidim suštinsku razliku.
RSE: Kao opcija se pominje i formiranje takozvane velike koalicije Srpske napredne i Demokratske stranke, na čemu, navodno, insistiraju pojedini međunarodni krugovi, a ovih dana stižu i takvi signali iz pojedinih ambasada velikih zapadnih zemalja u Beogradu. Kao argument se navodi da bi to bila stabilna vlada koja bi mogla mnogo lakše da usvaja neophodne zakone na putu Srbije ka EU. Koliko je to realno i da li bi to bila dobra opcija?
Biber: Kada je reč o velikim koalicijama uvek postoji nada da će sve biti lakše. Međutim, time se skupština prebacuje u Vladu. Bio bi još veći problem nego u slučaju kohabitacije, jer jedna stranka blokira drugu i nijedna nije spremna da pravi bolne kompromise. Mislim da to nije recept za stabilnost.
RSE: Ali, ako je to tačno, zašto bi to Zapadu odgovaralo?
Biber: Možda na Zapadu razmišljaju da bi se na taj način lakše donele neke bolne odluke, pre svega o Kosovu, jer ako u vladi učestvuju dve najveće stranke, onda nema ko da kaže da su izdajnici. Međutim, ta opcija je teoretski moguća ali praktično teško zamisliva.
Nema signala o nestabilnosti
RSE: Da li Srbiji preti period velike neizvesnosti i nestabilnosti, sa mogućnošću raspisivanja i prevremenih izbora, ili to što su se “promešale karte” može na duže staze da vodi i kristalizaciji političke scene.
Biber: Nema signala koji bi nagoveštavali veliku nestabilnost. Najpre, ne postoje velike razlike u političkim programima među najvećim strankama u zemlji. Drugo, i ako bude kohabitiacije, ne mislim da će izazvati političku krizu. Možda će duže potrajati formiranje vlasti. No, posle toga ne vidim mogućnost za prevremene izbore. Takođe, ako Nikolićeva stranka formira vladu ne verujem da će doći do suštinske promene politike Srbije. U tom smislu, ovakav ishod je pokazatelj stabilnosti, tačnije da na izborima može da se promeni predsednik ali ne i suštinska politika zemlje. To je, na kraju krajeva, najbolji znak demokratije u Srbiji.
RSE: Nakon objavljivanja rezultata izbora u nedelju, Nikolić je izjavio da ostaje privržen politici evropskog puta Srbije, mada se na Zapadu i dalje izražava oprez i sumnjičavost. Hoće li on, zaista, slediti taj evropski kurs ili će nastojati da ga razvodni imajući u vidu da je EU zaokupljena sopstvenim problemima a i nakon ulaska Hrvatske može se očekivati duga pauza u prijemu novih članica sa Zapadnog Balkana. S druge strane, da li se može očekivati da će Nikolić povući odlučnije poteze nego Tadić koji je uvek mogao da bude optužen za nacionalnu izdaju. Nikolićev motiv bi mogao da bude da na taj način popravi svoj imidž imajući u vidu njegovu prošlost.
Nije reč o tome da se Nikolić suštinski promenio kao ličnost, ali je shvatio šta je popularnije i kako može da se dobije više glasova.
RSE: To će, pretpostavljam, uraditi. Međutim, da li se može očekivati da će prvo otići u Sarajevo a ne u Banjaluku, ne zato što nije u dobrim odnosima sa Dodikom, već da bi pokazao da uvažava suverenitet Bosne i Hercegovine, da ode u Srebrenicu, čak i u Prištinu, ili na neki način intenzivira dijalog srpskih i kosovskih predstavnika?
Biber: On može da uradi stvari koje nisu vezane sa simboličkom politikom. Teško je zamisliti da će on otići u Srebrenicu, zato on nije čovek velikih simbola, jer one koje je praktikovao u prošlosti su bili prilično jadni. No, lakše je zamisliti da će biti spreman na neki kompromis oko Kosova, pre svega oko severa. Na primer, da Srbija prizna Kosovo de fakto, ne i zvanično, a da, zauzvrat, vlasti u Prištini ponude neku vrstu autonomije za tu oblast. Doduše, on je rekao da će poštovati Ustav Srbije. Znači, niko neće tražiti da Srbija zvanično prizna Kosovo, ali sve ispod toga je moguće.
RSE: Kažete da je teško očekivati da će Nikolić otići Srebrenicu, ali da li je realno da prvo ode u Sarajevo a ne u Banjaluku. Da li će biti tenzija između njega i Dodika s obzirom na otvorenu podršku predsednika Republike Srpske Tadiću.
Biber: Mislim da su i Dodik i Nikolić veoma pragmatični političari. Sećate se šta je sve Dačić u vreme Miloševića govorio o Dodiku i tada je bilo teško zamisliti da će sada biti na istoj strani.
Ostaće podrška RS-u
RSE: Suštinski gledano, Tadić je vodio politiku koja bi se mogla nazvati “puzajućom secesijom”, odnosno tihim razbijanjem Bosne i Hercegovine kao neka vrsta kompenzacije za gubitak Kosova. Da li će Nikolić voditi drugačiju politiku?
Biber: Ne znam da li će Nikolić prvo otići u Sarajevo, ali ne vidiim razlog zbog kojeg bi se on odrekao podrške Republici Srpskoj, pogotovo ako nema pritiska iz inostranstva. Uostalom, on je svojevremeno rekao da bi želeo da se dugoročno gledano Republika Srpska priključi Srbiji. Tako da ne vidim da će on voditi drugačiju politiku prema Bosni ako ne mora. On će sigurno podržati suverenitet i teritorijalni integritet Bosne u meri u kojoj je to neophodno kako bi Srbija mogla da nastavi evropske integracije. U međuvremenu, koristiće prostor za podršku Republici Srpskoj, nezavisno od Dodika.
RSE: Kada je reč o EU, Tadić je vodio politiku “i Evropa i Kosovo”. Rezultati te politike su diskutabilni. Kako se Srbija bude približavala Uniji – sledeći korak je dobijanje datuma za početak pregovora – zahtevi koje mora da ispuni biće sve veći i veći, tako da će ova dva principa biti sve protivrečniji. Hoće li Nikolić nastaviti tu politiku, ili će biti spreman na veće ustupke?
Biber: Taj slogan “i Evropa i Kosovo” će ostati. Kada je reč o prvom, njega podržavaju gotovo sve stranke. Drugi, mislim na Kosovo, deo je ustavne obaveze. Mogućnost kompromisa zavisi i od toga šta će ponuditi Evropska unija. Naravno, ukoliko Demokratska stranka i SPS formiraju vladu, onda Nikolić nema veliki manevarski prostor, pa će se dosadašnja politika prema Kosovu nastaviti. Međutim, ako bude imao veći uticaj, kao što sam rekao, možda će biti spremniji na kompromis nego Tadić, najpre zato što nema pritisak desnice. Takođe, možda je ideološki manje dužan nego Tadić tom beogradskom krugu oko Dobrice Ćosića.
RSE: Za razliku od, reklo bi se, prilično formalnih čestitki zapadnih lidera, predsednik Rusije Putin je to učinio prilično srdačno. Stiče se utisak da Kremlju više odgovara pobeda Nikolića nego Tadića. Da li će ruski faktor sada imati još veći uticaj u Srbiji i da li bi Nikolićeva politika mogla biti razvodnjena, pa i u procepu između EU i Rusije.
Biber: To nije nikakvo iznenađenje. Ako gledamo izjave ruskog ambasadora u Srbiji koji je prilično otvoreno podržavao Srpsku naprednu stranku. Međutim, šta Rusija može da ponudi Srbiji? Vidimo da je u poslednjih nekoliko godina ruska politika prema Srbiji bila uglavnom ekonomski motivisana i da se pozivala na te emotivne veze. Takođe, Putin, iako je izabran, njegova pozicija je sada mnogo slabija nego ranije.
RSE: Međutim, imajući u vidu ozbiljnu ekonomsku krizu u EU, koja računa na pomoć Kine, pa čak i Rusije za pokrivanje dugova, očito je da će biti manje investicija iz Unije u Srbiji nego ranije. Istovremeno, ruske investicije u Srbiji nisu beznaćajne, ne samo u energetici. Dakle, moguće je da srpska politička elita proceni da treba zaigrati i na rusku kartu, jer članstvo u Evropskoj uniji je na “dugom štapu”, jer će nakon ulaska Hrvatske biti velika pauza u prijemu drugih.
Biber: Ne znam u kojoj meri Rusija može da ponudi investicije Srbiji. Nikolić je najavljivao veliki priliv ruskog kapitala, ali to mi više liči na politički marketing, nego na stvarnu perspektivu. Koje su to ruske kompanije koje mogu da investiraju izvan energetskog sektora? Naravno, zbog ekonomske krize biće smanjene investicije iz Evropske unije, ali to će proći. Ta perspektiva članstva, pod pretpostavkom da se ne odlaže unedogled, ostaje mnogo veća motivacija nego što Rusija može bilo šta da ponudi. Čak bi Turska mogla više da ulaže u Srbiju od Rusije.