Dragan Štavljanin
Rušenje Berlinskog zida, 9. novembra 1989. godine, označilo je kraj jedne istorijske epohe i pobudio nadu mnogih da blokovska podela sveta, siromaštvo i represija, definitivno pripadaju istoriji, a da čovečanstvu predstoji mnogo svetlija budućnost. Iako je ostvaren veliki progres, 20 godina kasnije, mnoge su nade izneverene.
Saradnja na temi: Želimir Bojović, Gordana Sandić Hadžihasanović, Esad Krcić, Enis Zebić
Zid, čija je gradnja završena 1961. godine, imao je mnogo pukotina, pre svega u nedostatku hleba i sloboda. To je i uočio novi sovjetski lider Mihail Gorbačov, koji je sredinom osamdesetih započeo reforme, poznatije kao Glasnost i Perestrojka, što je podstaklo nade mnogih u bolju budućnost.
Tadašnji američki predsednik, Ronald Regan, u govoru 12. juna 1987. godine, ispred Branderbuške kapije pored Berlinskog zida, povodom 750. godišnjice Berlina, pozvao je na uklanjanje barijera:
„Generalni sekretaru Gorbačov, ako težite miru, prosperitetu Sovjetskog Saveza i Istočne Evrope, liberalizaciji – dođite pred ova vrata. Gospodine Gorbačov, otvorite ova vrata. Gospodine Gorbačov, srušite ovaj zid.“
Talas promena zahvatio je socijalističke zemlje, ali je Demokratska Republika Nemačka, uz Rumuniju, ostala poslednje uporište real-socijalizma.
Istočnonemački lider Erih Honeker nazvao je svoju zemlju bastionom prema Zapadu:
„Nemačka Demokratska Republika se pokazala na zapadnim granicama socijalističkih zemalja kao veliki zid u Evropi protiv neonacizma i šovinizma.“
Međutim, zbog nezaustavljivog razvoja događaja, on je saopštio 18. oktobra 1989. godine da podnosi ostavku:
„Zbog bolesti i operacije, kojoj sam bio podvrgnut, zdravlje mi više ne dozvoljava da posvetim energiju i snagu koju Partija i narod traže od mene i u budućnosti. Zbog toga sam zatražio od Centralnog komiteta da me razreši funkcije generalnog sekretara Partije, predsedavajućeg Državnog saveta, kao i predsedavajućeg Nacionalnog saveta za odbranu.“
Mihail Gorbačov je tih dana izjavio da se neće mešati u zbivanja u Istočnoj Nemačkoj:
„Siguran sam da će ljudi sami odlučiti šta je najbolje za njihovu zemlju. Mi imamo puno poverenje u njih.“
Padom Berlinskog zida, potom Plišanom revolucijom u Pragu i na kraju krvavim događajima u Rumuniji, u kojima je zbačen Čaušesku, krahirali su socijalistički režimi, a nestale su i dve zemlje - Sovjetski Savez i Jugoslavija. Gorbačov je želeo reforme socijalističkog sistema. Postavlja se pitanje, da je znao da će socijalizam kao projekt propasti, uključujući i raspad SSSR-a, da li bi se odlučio za promene?
U nedavnom intervjuu Radiju Slobodna Evropa, ovako je prokomentarisao događaje od pre više od 20 godina:
„Kao političar sam izgubio bitku za Perestrojku. Ali proces Perestrojke, spoljna politika, novi način razmišljanja, bez dileme je pobedio, odneo je veliku pobedu. Za Rusiju, u tom smislu, nema povratka u nazad.“
Međutim, obzirom na veliko nezadovoljstvo građana, pitanje je da li bi bilo Glasnosti i Perestrojke i da se nije pojavio Gorbačov?
O tome Ros Džonson sa Huverovog instituta kaže:
„Smatram da su društvene snage u velikoj meri tražile reforme krajem osamdesetih. Komunistička partija je gubila snagu, isticao joj je rok trajanja, gubila je sposobnost da ostane na vlasti. Mnogo pre tog vremena počela je da gubi poverenje građana. Socijalističke zemlje bile su istovremeno u velikim ekonomskim problemima. S druge strane, jačala je svest građana koji su se samo-organizovali. Klasičan primer je pokret Solidarnost u Poljskoj.“
Da li bi upotreba represivnih mera odložila taj proces, ili bi to bilo kontraproduktivno?
„Možda bi to odložilo reforme, ali su one pre ili kasnije bile neizbežne. Čak i da nije bilo Gorbačova, ne mislim da bi neko drugi u Sovjetskom Savezu bio spreman da interveniše, kao u Mađarskoj 1956. ili u Čehoslovačkoj 1968. godine. Gorbačov je ubrzao zbivanja, mada je čitav proces otišao dalje nego što je on prvobitno planirao. Međutim, to je bilo neizbežno. Nije bila moguća reforma socijalističkog sistema tako da postane održiv. Početak reformisanja socijalizma značio je i njegov kraj. To se napokon i desilo", ističe Ros Džonson.
Otrežnjenje nakon euforije
Bivše socijalističke zemlje su za 20 godina ostvarile veliki napredak. Međutim, nakon početne euforije, usledilo je otrežnjenje, pa i razočarenje mnogih, pre svega zbog produbljivanja socijalnih razlika, korupcije, sumnjive privatizacije.
Jirži Pehe, tokom devedesetih savetnik tadašnjeg češkog predsednika, Vaclava Havela, a sada dekan Njujorškog univerziteta u Pragu, kaže da su očekivanja bila nerealna:
„Svakako da je moglo da se učini mnogo više, ali treba imati u vidu da su sve zemlje u tranziciji, naročito one koje su postale članice Evropske unije, sprovele mnoge reforme. Naravno, kapaciteti nisu neograničeni i nije moguće u tako kratkom vremenskom periodu promeniti sve što je potrebno. Treba imati u vidu da demokratski sistem ima dve dimenzije. Jedna je institucionalna i ona je brzo modernizovana uz pomoć Evropske unije i ostalih međunarodnih organizacija. Druga dimenzija je politička kultura, tačnije, kako se ljudi osećaju, odnosno da li se ponašaju i deluju kao demokrate, poštujući određene vrednosti kao što su tolerancija, kulturu dijaloga. Smatram da se ova druga dimenzija demokratije mnogo sporije razvija. Reklo bih se da se čak širi jaz između aspekta demokratije, koji podrazumeva institucije i procedure i drugog koji znači demokratiju kao kulturu. Zato se u mnogo čemu u centralnoj i istočnoj Evropi može govoriti o demokratiji bez demokrata. Dakle, nema mnogo političara koji su spremni da se ponašaju kao istinske demokrate. Teoretičari smatraju da je to proces za koji je potrebno najmanje dve generacije. Obzirom da imamo tek prvu generaciju posle pada komunizma, potrebna je još jedna generacija. Dakle, završili smo prvu fazu institucionalnih reformi, ali se nalazimo u delikatnoj situaciji kako nastaviti dalje. Ljudi se osećaju nesigurnim kada je reč o budućem razvoju.“
Sličan je i stav Rosa Džonsona:
„Bila je nerealna euforija 1989. godine, da će budućnost bili laka i jednostavna. Međutim, imajući u vidu šta su sve ljudi proživeli u vreme socijalizma, nije se ni moglo očekivati da 1989. ili 1990. godina mogu da predvide šta ih sve čeka. Naravno, sada su mnogi razočarani jer se povećavaju socijalne nejednakosti, tako da nije čudno da, na primer, nereformisani Komunisti u Češkoj imaju tako veliku podršku, ili da jača desnica u Slovačkoj. Ali to je očito neizbežni prateći efekt reformi. Međutim, ključno je pitanje u kom pravcu će ove zemlje nastaviti.“
„Bio sam umereni optimista. Verovao sam tokom devedesetih da ćemo do sada ući u Evropsku uniju, NATO, da ćemo biti prosperitetna zemlja. U tom smislu nisam nezadovoljan. Međutim, razočaran sam zbog toga što se političke elite nisu brže razvijale. Verovao sam sredinom devedesetih da će generacija političara koja je sprovodila reforme devedesetih godina, biti zamenjena mlađim ljudima, koji imaju zapadno iskustvo i koji će uvesti novi stil u politiku. Umesto toga, češkom političkom scenom vladaju isti oni koji su došli na vlast 1989. godine. Dakle, još nema generacijskih promena i zato su ljudi nezadovoljni politikom“, kaže Jirži Pehe.
Umesto Fukujamine teze o „kraju istorije“, svet se suočava sa „povratkom istorije“, odnosno nadmetanjem velikih sila za uticaj. Ekonomska kriza nameće i preispitivanje samog neoliberalnog modela.
„Širom sveta postoje izazovi sa kojima se suočavaju demokratske zemlje. Na primer, sve manji broj građana
Civilno društvo se ne razvija željenom dinamikom. Dakle, može se govoriti o izvesnom zamoru od politike i demokratije i na Zapadu.
Bojazan od širenja ruskog uticaja
I Ros Džonson smatra da su zemlje u tranziciji generalno na dobrom putu:
„Slika je šarolika. Slovenija i još nekoliko zemalja iz centralne Evrope svakako su ostvarile uspeh, druge manje. Bilo bi nerealno očekivati da reforme nakon 1989. godine teku pravolinijski, bez ikakvih problema. Istorija nije okončana 1989. godine i proces integracije ovih zemalja sa Zapadom nije bio nimalo jednostavan. No, smatram da je, generalno govoreći, učinak pozitivan i zemlje u tranziciji su na pravom putu. One su postale, tako da kažem, normalne i suočavaju se sa istim problemima kao i zapadne, sa socijalnim nejednakostima, pitanjem pravog modela kapitalizma, koje su prednosti i mane globalizacije.“
Zbog produbljivanja pomenutih socijalnih nejednakosti, zatim aktuelne svetske ekonomske krize, može se govoriti i o zamoru, pa i razočaranju dela građana u politiku, čak i demokratiju. Jačanje uticaja nereformisanih čeških Komunista je jedan od pokazatelja takvog trenda.
Jirži Pehe smatra da to ne može dovesti u pitanje generalni pravac razvoja:
„Mislim da se istorija ne ponavlja na isti način, tako da nema govora o povratku na bilo koju vrsta komunizma.
Nema govora o povratku na bilo koju vrsta komunizma. Kao veću pretnju vidim jačanje različitih vrsta populizma, ekstremno desničarskih tendencija, što je uprošćena reakcija na veoma složene probleme, kao što su imigracija i ekonomske promene.
Jedan od izazova sa kojima se suočavaju zemlje u tranziciji, jeste i nastojanje Rusije da ojača svoj uticaj u njima, ovoga puta koristeći energiju kao političko oružje.
„Ne mislim da postoji opasnost od suštinskog odustajanja od reformi i vraćanja na staro, u smislu obnavljanja komandne ekonomije i jednopartijskog sistema. No, Rusija nastoji da ojača uticaj u blizini svojih granica, u takozvanom bliskom inostranstvu. To je očito u centralnoj Aziji, južnom Kavkazu. Postoji bojazan od širenja ruskog uticaja i u Poljskoj, Češkoj Republici, baltičkim zemljama, što je razumljivo, imajući u vidu događaje iz prošlosti, ali deo tih bojazni je preteran. Naravno, ove zemlje energetski u velikoj meri zavise od Rusije. Ona širi ekonomski uticaj, ali to je ograničena opasnost", navodi Ros Džonson.
Nekadašnji Havelov savetnik, Jirži Pehe:
„Naravno, postoji opasnost od ekspanzionizma Rusije. Ona ima dugu istoriju imperijalne sile. Kremlj svakako gleda na svoje bivše satelite u istočnoj Evropi na način da u najmanju ruku treba da zadrži uticaj. To stvara probleme. Smatram, međutim, da je moguć otpor pritisku Rusije jer ona ne može kao nekada da na ovom području koristi oružanu silu kako bi se pozicionirala. Moskva sada koristi drugačiju taktiku, kao što je energija, ucenjivanje. Zato male zemlje, poput Češke, treba da rade zajedno sa Evropskom unijom, da bi se suprotstavile pritisku Rusije.“
Tranziciona tumaranja na Balkanu
Dok su krajem osamdesetih, građani zemalja socijalističkog lagera, sa velikim oduševljenjem i nadom težili ka promenama, tadašnju Jugoslaviju potresali su nacionalni sukobi oko njene budućnosti. Trvenja na političkom planu su početkom devedesetih prerasla u rat.
Kao rezultat, novonastale države na Balkanu su i dan danas opterećene nerešenim nacionalnim računima, siromaštvom i još uvek nerazvijenim demokratskim institucijama.
Proslavu dve decenije pada Berlinskog zida, Srbija dočekuje kao uređenije i otvorenije društvo nego pre dvadeset godina. Ipak, ona je još uvek daleko u odnosu na većinu zemalja koje su tranziciju započele ispod sovjetskog šinjela.
Iako u to vreme slobodniju i ekonomski napredniju, bivšu Jugoslaviju zadesio je užasan rat, koji je zemlju podelio po već iscrtanim šavovima, a diktatorski režim Slobodana Miloševića zadržao se u Srbiji čitavih 10 godina. Upravo zbog toga, mnogi sagovornici kažu da je Berlinski zid u Srbiji pao tek sa obaranjem Miloševićevog režima - 5. oktobra 2000. godine.
Uprkos velikim očekivanjima, tranzicioni bilans nakon tog perioda nije preterano impresivan. Neke oblasti su unapređene, ali još puno toga čeka da bude tek započeto.
Jedan od najtačnijih parametara - da li se u nekom društvu živi bolje ili ne - jeste procenat nezaposlenosti. U Srbiji, gotovo milion ljudi čeka posao, a to je ogroman broj.
Zoran Stojiljković, profesor na Fakultetu političkih nauka i potpredsednik Udruženja granskih sindikata „Nezavisnost“, kaže da je Srbija nakon dve decenije tranzicionog tumaranja još uvek slaba, nedovršena, u kandžama klijentelizma, monopola i partijskim nagodbama zarobljena država:
„Bilo je za očekivati da se povećaju socijalne nejednakosti, da se diferencira društvo u većoj meri kroz proces privatizacije, ali to nije moralo da dovede do ove provale egoizma, brige o samo sopstvenim interesima i nedostatka solidarnosti, do kojih je došlo. Ono što je razlog za nezadovoljstvo, to je što su nevladine organizacije, mediji, posebno sindikati bili pacifikovani u toj situaciji, a što su se partije ukrasile sloganima i spominjanjem socijalne pravde, a da na tom planu, sem elementarne brige za najugroženije, nisu preterano insistirali.“
Ono što je trebao da bude najvidljiviji deo promena, nalazilo se u pojasu ekonomije. Tržišna ekonomija zamenila je plansku privredu. Srbija se tokom devedesetih šetala od jednog do drugog koncepta, ne retko kombinujući oba načina, što ju je svrstalo u red nedovoljno razvijenih zemalja, sa lošom legislativom u toj oblasti.
Ovde mnogi još uvek ne veruju da slobodno tržište nudi najbrži izlazak iz bede i siromaštva, kaže ekonomista Miroslav Prokopijević, direktor Centra za slobodno tržište:
„Najspornije i najteže je reformisati penzioni sistem. To nisu ozbiljno takle ni druge zemlje, mada su nešto malo načele. Poslije toga je najteže lišiti privilegije razne interesne grupe jer ako hoćete da imate likvidno zakonodavstvo, onda ne možete štiti pojedine interesne grupe i davati im razne privilegije. Treća stvar je koncepcija jer mnogi reformatori su bili nesigurni oko toga šta će doneti reforme. Reforme su skupe - i politički i ekonomski i same po sebi.“
U odnosu na ekonomiju, koja nije pokazala baš neki fantastični učinak jer svi još uvek nemaju iste šanse, a u socijalnim razlikama oko 700.000 ljudi još uvek živi na granici egzistencije, vladavina prava nije ni malo u boljem položaju.
Saša Gajin iz Centra za unapređivanje pravnih studija, kaže da je u Srbiji demokratija mlada i krhka i da ni nakon svih ovih godina tranzicije građani još uvek nemaju poverenja u nju:
„To se može reći i za pravnu državu i za vladavinu zakona i za pojedine zakonske tekstove. I dalje ćete ćuti, ne samo tvrdnje o tome da ljudska prava ne postoje, da je vladavina prava jedna izmišljotina, već ćete i na delu videti osporavanje autoriteta zakonodavaca u pojedinim oblastima, kao što je bilo ovde u vezi sa Povorkom ponosa. Naša zemlja se ne može pohvaliti zavidnim nivoom napretka u realizaciji tih dragocenih koncepata demokratije, vladavine prava i zaštite ljudskih prava.“
A borci za ljudska prava upravo to i potvrđuju. Savetnik za ljudska prava u organizaciji Civil Right Defender, kaže da je Srbija u oblasti demokratije i ličnih sloboda mnogo dalje nego što njene političke elite misle da jeste:
„Mi smo i dalje negde na pola puta od onoga što bi mi minimalno trebali da budemo po poštovanju ljudskih prava i vladavine prava. Posle 2000. godine mi jesmo krenuli putem unapređenja ljudskih prava. Neki koraci su učinjeni, na primer posebno po pitanju manjinskih prava, ali ipak sve su to neki minimalni koraci koji često dolaze pod velikim pritiskom domaće javnosti i pod očekivanjima međunarodne zajednice.“
U vreme kada se rušio Berlinski zid, a u bivšoj Jugoslaviji spremalo krvavo razdruživanje, on je bio visoki funkcioner SFRJ. Njegov pogleda na Srbiju 20 godina kasnije u sebi sadrži i optimizam.
Bivši predsednik Predsedništva SFRJ, Borisav Jović, kojeg mnogi smatraju jednim od najodgovornijih za krvavi raspad nekadašnje Jugoslavije i bliskog saradnika Slobodna Miloševića, kaže:
„Mi se nalazimo u tranzitornoj fazi koja nije dala neki ozbiljan finalni rezultat. Put je dobar, ali lutanja su ogromna. Raslojavanja su previše velika. Vrlo je delikatno, ali nemamo drugog izlaza.“
Iako se eksperti slažu da je u poslednjih 10 godina urađeno znatno više nego u deceniji Miloševićeve vladavine, to očito nije dovoljno da bi Srbija svoj napredak ka Evropskoj uniji mogla da meri konkretnim uspesima. Zapravo, društvo u Srbiji još uvek je jako podeljeno u odnosu na to - da li, i pod kojim uslovima, treba nastaviti put ka Evropskoj uniji.
Možda upravo zbog toga, dvadesetogodišnji bilans opozicija i vlast različito ocenjuju.
Jelena Trivan, portparolka vladajuće Demokratske stranke, kaže da su napreci neosporni i da Srbija polako postaje razvijena demokratska zemlja:
„Postaje, a ne postala je, jer je to proces i podrazumeva da neke demokratske tekovine i navike negujete. Mi nemamo taj kontinuitet, ali imamo ozbiljan zamah i ozbiljne rezultate na tom putu. Ono što u ovom trenutku nama nedostaje je i vreme za ono što zovem mentalna tranzicija - od onoga što je militarizam, nacionalizam, do onoga što su demokratske tekovine.“
Ali, opozicija ne misli tako. Neke od najradikalnijih opozicionih stranaka, učinke u prethodnih 20 godina mere kao izuzetno loše. Potpredsednik SRS, Dragan Todorović, navodi i razloge za takvu tvrdnju:
„Nezaposlenih ima preko milion. Država sama priznaje da ima 700.000 ljudi koji su na ivici ili ispod granice siromaštva. Imate ogromnu armiju mladih ljudi koji nemaju mogućnosti da stvore sopstvenu egzistenciju. Stvaraju se monopoli koji su nekada bili nezamislivi, tako da, po mome viđenju, ovo je mnogo gora situacija nego početak devedesetih godina.“
Građani Beograda, sa kojima smo razgovarali, imaju podeljeno mišljenje u vezi sa tim - da li 20 godina od pada komunizma žive bolje i sigurnije, ili ne:
„Nipošto. Kako, kada smo pre 20 godina bili mlađi, srećniji i lepši.“
„Jeste bolje od određenog vremenskog perioda. Nekada živim bolje, ali nekada ne. Sve zavisi od trenutnog materijalnog stanja.“
„Ne.“
„Sada mi je materijalno bolje nego pre 20 godina.“
„U odnosu na ono doba, sigurno da je bolje sada. Ipak je neka stabilnost, nešto se svakako poboljšalo.“
Krvavi epilog tranzicije
Slom komunizma i prelazak u novu, takozvanu tranzicijsku epohu, u Bosni i Hercegovini je dočekan nespremno, bez vizije „novog humanog svijeta“. Umjesto napretka, desila se najveća tragedija novog doba - rat. Stoga, pad Berlinskog zida, za građane Bosne i Hercegovine je zapravo simbol za brojne probleme u ovoj zemlji.
Kuća u kojoj je održano zasjedanje ZAVNOBiH-a u Mrkonjiću, kao jedan od simbola komunističkog društva uništena je tokom rata u BiH
Na balkansko, a time i na bosansko-hercegovačko tlo, nije se primila ideja rušenja Berlinskog zida kao simbola brisanja barijera, mržnje i razlika među ljudima, kaže sociolog Hidajet Repovac:
„Kod nas malo poslije pada Berlinskog zida stvoreni su, simbolično naravno, neki drugi zidovi između naroda i nacija. Važno je bilo srušiti komunizam, a nije bilo važno izgraditi neki novi humani sistem.“
Istoričar Dubravko Lovrenović još je konkretniji. Pad komunizma, kao završetak jedne i ulazak u drugu istorijsku epohu, umjesto da pokrene naprijed, vratio je Bosnu i Hercegovinu daleko u prošlost:
„Gledajući u jednoj istorijskoj perspektivi, pogotovo sa stajališta ljudskih prava, razvoja demokracije, razvoja parlamentarnog života, čini mi se da je Bosna i Hercegovina padom Berlinskog zida vraćena u vrijeme Berlinskog kongresa. Sam grad Berlin za Bosnu i Hercegovinu ima dvostruko značenje. Kao što je Berlinski kongres 1878. godine označio ulazak Bosne i Hercegovine u ekonomski i politički modernitet, iako u sklopu jedne imperijalne sile, kakva je bila Austrougarska, tako je pad Berlinskog zida prije 20 godina, po mom dubokom uvjerenju, nas vratio 100 i više godina unatrag, da utvrdimo gradivo koje smo preskočili u XX stoljeću.“
Krvavo ratni epilog tranzicije ostavio je ogromne posljedice, podsjeća Vehid Šehić, Građanski forum Tuzla:
„Na prostoru bivše Jugoslavije nije bilo političke volje da se eventualni sukobi riješe na jedan miran način, a ne oružjem ili ratom, kao produženim dijelom jedne politike. Treba posebno istaknuti da su upravo ti događaji pokazali da ovdje ljudi nisu spremni na dijalog, nisu spremni na kompromis, smatrajući da je kompromis gubitnička formula za svakoga, a znate da kada stvarate atmosferu gubitništva, onda vam je vrlo lako kod svojih izazvati neke druge iracionalne strasti.“
Bosna i Hercegovina je danas zemlja razorene ekonomije, uništenih velikih privrednih sistema, ogromne nezaposlenosti. S toga, sjećanja na period prije tranzicije, za mnoge je sjećanje na bolji život:
„Normalno da je bilo bolje. Svi smo živjeli kao grofovi. Svi imali, svi radili. Danas je ovo sve bijeda, samo preživljavanje.“
Iz stručnog ugla, situacija na privrednom planu je isto tako poražavajuća. Ekonomski analitičar, Svetlana Cenić:
„Bosna i Hercegovina još uvijek nije dostigla bruto društveni proizvod iz predratnog doba i doba pre tranzicije. Zadnji podaci o kojima možemo pričati, poređenja radi, su iz 1990. godine. Naši veliki izvoznici, kao Energoinvest, je tada otprilike imao izvoz u visini nekih 0,5 posto bruto domaćeg proizvoda. Bosna i Hercegovina je tada prodavala na tržište drugih republika Jugoslavije oko 70 i nešto posto svojih proizvoda, a ostali deo je bio za domaće tržište. Sada Bosna i Hercegovina ima ogroman spoljno-trgovinski deficit. Bosna i Hercegovina je ušla u tranziciju, a da pre toga nije uspostavljen pravni sistem, niti smo imali obučene menadžere, poslovne ljude koji znaju poslovati u slovima tržišne ekonomije, nego se krenulo u privatizaciju po svaku cenu, a da ništa nije urađeno u uspostavi pravnog sistema, pravne države, funkcionalne države, njenih funkcionalnih institucija, koje bi mogle da zaštite imovinu, da smanje nivo kriminala i korupcije koji je zaista pratio čitav taj proces tranzicije.“
Nestabilna politička i ekonomska situacija direktno ugrožava ljudska prava, ističe ombudsmen Jasminka Džumhur. Ona navodi dvije grupe ugroženih – osim ljudi koji su na margini društva, tu su i oni čije su temeljne slobode ugrožene zbog nefunkcionisanja sistema:
„Kada govorimo o nefunkcionalnosti, govorimo o ne implementaciji velikog broja odluka Ustavnog suda. Ako imamo najveću sudsku instancu za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud, čije odluke se ne poštuju, onda se podiže pitanje vrijednosti cjelokupnog pravosudnog sistema, koji je u jednoj državi uspostavljen i činjenicu da će veliki broj ljudi potražiti zaštitu svojih prava pred Sudom u Strazburu. Druga grupacija prava odnosi se na pitanje socijalnih prava, ne samo grupacije koja je direktno imala određena oštećenja u toku rata, nego grupacije koja je došla na udar siromaštva, kao posljedice uništenja prirodnih i društvenih resursa. Imamo građane koji su na margini, isključeni iz društvenih tokova, kojima se posvećuje jako mala pažnja.“
Dvadeset godina poslije pada Berlinskog zida, Bosna i Hercegovina je zemlja obespravljenih, nezaposlenih, siromašnih i nacionalno podijeljenih.
Ista vlast dvadeset godina
Iako je socijalistički sistem u Crnoj Gori nestao zajedno sa Berlinskim zidom, crnogorska država i društvo još uvijek nisu korjenito i suštinski reformisani. Ostvaren je veliki napredak na papiru, odnosno, usvojen je veliki broj evropskih normi, ali koje se ne primjenjuju. Pored toga, građani još uvijek očekuju da im država rješava sve probleme, što govori da promjene u političkoj kulturi nisu odmakle ni za pedalj.
Dvadeset godina nakon pada Berlinskog zida, koji je isprva simbolično, a potom i suštinski, označio kraj hladnog rata i početak novog svjetskog poretka, cijeli Globus se promijenio, pa sa njim i mala država na južnom Jadranu - Crna Gora.
Sociolog i politikolog Srđan Vukadinović kaže da je činjenica da je na uspostavljanju pravne države, Crna Gora napravila veliki posao na usvajanju zakona, koji su u skladu sa najvišim standardima evropske prakse, pravde, zakonodavstva, poštovanja pravne države. Međutim, kaže Vukadinović – norme su jedno, a stvarnost drugo:
„Nisu stvorene pretpostavke društvene okolnosti da bi se ti zakoni poštovali i onda ne treba čuditi što je često prisutno geslo da su zakoni evropski, a praksa balkanska. Da bi pravna država funkcionisala, treba da postoji potpuni sklad između norme i stvarnosti. Nekako se provlači određeno razmišljanje da ako neka norma ne funkcioniše, treba je zamijeniti, a ne stvoriti uslove. Tranzicija u smislu funkcionisanja pravne države nije izvršena na pravi način jer mi nemamo društveni ambijent u kome bi se poštovala pravna norma i u kojem bi institucije države vršile određene sankcije, a građani imali povjerenja u institucije sistema.“
„Tokom prethodnog dvadesetogodišnjeg perioda, imali smo mučne procese razgradnje državnih tvorevina“, rekao je funkcioner vladajuće Demokratske partije socijalista, Dragan Kujović, nabrajajući tadašnju Jugoslaviju, zatim dvočlani pokušaj SRJ, i na kraju državnu zajednicu Srbije i Crne Gore.
„Nakon toga je uslijedio period teške borbe za obnovu crnogorske državnosti sa domaćim protivnicima te ideje, Beogradom i dijelom evropskih država“, rekao je Kujović, koji naglašava da se kroz te procese prošlo manje ili više civilizacijski prihvatljivo, a da se sada Crna Gora nalazi na pragu statusa kandidata za Evropsku uniju i bezviznog šengen režima:
„U onoj fazi društvenog, državnog i političkog razvoja, sada se u Crnoj Gori može govoriti o visokom stepenu sloboda, bez obzira što znam da jedan broj političkih partija ne misli tako, ali to podvlačim jer sam uvjeren da govorim objektivno. Uvjeren sam da oni koji govore o ugroženosti zbog slobode misli i riječi, i sami znaju da to nije tako.“
Sumirajući dvadesetogodišnji učinak Crne Gore, funkcioner opozicione Nove srpske demokratije, Budimir Aleksić, prvo ističe činjenicu da u Crnoj Gori do danas nije došlo do smjene vlasti, već i personalno, isti ljudi, po njemu, zahvaljujući neregularnim izborima, i danas vladaju Crnom Gorom:
„Ne postoji nezavisno sudstvo, ni nezavisni mediji. To imamo konstatovano i u najnovijem izvještaju Evropske komisije, gdje se kaže da je sudstvo i tužilaštvo pod snažnim uticajem političkih struktura i centara moći. Dvije najvažnije društvene institucije, kao što su javnost i Univerzitet u Crnoj Gori, praktično ne funkcionišu na način na koji funkcionišu u demokratskim zemljama. Nacionalna i politička diskriminacija je na sceni u Crnoj Gori. Stanje ljudskih prava je na najnižem mogućem nivou. Organizovani kriminal i korupcija su nešto što razjeda zemlju.“
„Svijest o korupciji i organizovanom kriminalu postoji i kod vlasti”, kaže funkcioner vladajuće DPS, Dragan Kujović, koji dodaje da ni u ostalim zemljama postkomunističke tranzicije situacija nije bolja. Kujović je odgovorio i na pitanje – da li se iz ugla građana i kvaliteta njihovog života može reći da je dvadesetogodišnji ekonomski učinak Crne Gore zadovoljavajući:
„Ne, ne može se reći da je zadovoljavajući. Možemo reći da je znatno bolji. Drugačiji je od onih nesretnih devedesetih, ali ne možemo izraziti neko zadovoljstvo sa kvalitetom života građana. Nadam se da će ono, što je krenulo prije dvije-tri godine, ponovo biti nastavljeno za godinu, do godinu i pol dana i da ćemo tada ponovo moći govoriti o jednom kvalitetnom zamahu ekonomskog razvoja u jednoj maloj državi koja ima 700.000 stanovnika i koja može, kao mali sistem, za relativno kratko vrijeme da dođe do određenih ciljeva.“
Srđan Vukadinović: Ne treba očekivati da tranzicija svijesti crnogorskog društva ide tako brzo. Ona još uvijek živi u nekom vremenu od prije dvadesetak godina, kada pojedinac nije bio neka individua, u smislu da bude nosilac političkog i ekonomskog života, da sam brine o svojoj sudbini
Suprotno Kujoviću, opozicionar Budimir Aleksić iz Nove srpske demokratije, smatra da je crnogorska ekonomija doživjela debakl:
„Ekonomska kriza i socijalna bijeda svakog dana su sve veće. Privatizacija nije istrošena na transparentan način, ni približno kako je to učinjeno u prosječnim zemljama bivšeg real socijalizma, tako da je pitanje mjeseci kada će doći do toga da se nemaju odakle primati plate i davati penzije.“
Očigledno, pred Crnom Gorom stoji veliki put reforme države i društva, odnosno, suštinske tranzicije. Međutim, po svemu sudeći, od svih institucionalnih reformi, teža će biti reforma svijesti. Iako je prošlo dvadeset godina od nestanka komunističkog sistema, u Crnoj Gori, veliki broj ljudi još uvijek očekuje da država rješava svaki problem.
Sociolog i politikolog Srđan Vukadinović:
„Ne treba očekivati da tranzicija svijesti crnogorskog društva ide tako brzo. Ona još uvijek živi u nekom vremenu od prije dvadesetak godina, kada pojedinac nije bio neka individua, u smislu da bude nosilac političkog i ekonomskog života, da sam brine o svojoj sudbini, nego je ipak neko brinuo za njega. Tu su osnovne greške napravljene u crnogorskoj tranziciji. Kada smo vršili ispitivanja i pitali građane - da li su za promjenu sistema - svi su bili za, ali iza toga ih nikada nismo pitali - da li su za tranziciju i poštovanje pravne države, pri čemu oni treba da ostanu bez posla.“
Nedovršen projekt višestranačja i demokracije
Hrvatsko društvo u gotovo svim segmentima bilježi pomak nabolje, slažu se svi naši sagovornici, ali najviše zamjerki ima na prava iz rada.
Na institucionalnoj razini došlo je do velikog preokreta, kaže profesor zagrebačkog Fakulteta političkih znanosti, Branko Caratan:
„Uspostavljen je funkcionirajući višestranački sustav i uveden je tip liberalne demokracije. Međutim, u praksi to je nedovršen projekt. Postoji puno pukotina, puno nedovršenih tema u praksi. Usprkos velikim očekivanjima, nije se doživjelo da se čitav svijet preobrati u jednom skoku. Nakon prve institucionalne izgradnje, slijedi nekoliko desetljeća adaptacije. Problem za tranzicijske zemlje je prije svega u tome što su one morale prihvatiti tržišnu ekonomiju, a istovremeno su upale u socijalne probleme. Tržišna ekonomija je otvorila socijalnu provaliju. Stari sistem socijalne zaštite je bio uništen, a novi nije bio stvoren. Tako su tranzicijske zemlje imale konzervativniji oblik kapitalizma nego zemlje zapadne Evrope.“
Nakon ovakvog opisa stanja, koji je odgovor na pitanje – je li ipak napravljen progres?
„Sigurno da je napravljen progres u političkom smislu, ali to nije nikakav idealni obrat. Taj proces nije nepovratan. U momentima socijalne krize, mogući su i koraci unazad.“
Ne samo zato što je upravo poglavlje o pravosuđu presudno za skori hrvatski dovršetak pregovora o članstvu u Europskoj uniji, naši su sugovornici troje ministara pravosuđe.
Ivan Fumić: Hrvatska je u cjelini opljačkana od tajkuna. Privreda je unazađena. Stvorena je međunacionalna mržnja. Svega toga do devedesete godine nije bilo.
Ivan Fumić bio je republički sekretar za pravosuđe u Izvršnom vijeću Socijalističke republike Hrvatske od 1986. do 1990. godine. „Sloboda govora je poboljšana, ali u ekonomskim slobodama stanje je neusporedivo gore,“ kaže Fumić:
„Hrvatska je u cjelini opljačkana od tajkuna. Privreda je unazađena. Stvorena je međunacionalna mržnja. Svega toga do devedesete godine nije bilo. U tom pogledu, Hrvatska je unazađena. Moral naroda je unazađen. Nema više čvrstih moralnih vrednota na koje bi se mladi oslanjali. Osnovni princip je da se svako brine samo za sebe, a mnogi idu i preko leševa da bi ostvarili svoje ciljeve.“
Aktualna HDZ-ova predsjednica saborskog Odbora za pravosuđe i ministrica pravosuđa u Sanaderovoj vladi, Ana Lovrin, kaže kako se u kritiziranju sadašnjosti, u ime bolje prošlosti, često koristi kriva optika:
„Često ćete čuti da je prije bilo bolje, ali to - prije je bilo bolje - značilo je da se o mnogim stvarima prije nije smjelo govoriti. Bile su tabu teme, bila je jedna lažna sigurnost kod ljudi da im se ništa ne može dogoditi, bio je privid socijalne pravde, koja uopće nije bila socijalna pravda, samo se o njoj nigdje nije smjelo i moglo govoriti.“
Dobar dio vremena u ovih dvadeset godina Hrvatska se - umjesto izgradnjom demokratskog društva - morala boriti za vlastiti opstanak, podsjeća gospođa Lovrin:
„I naravno, to je vrijeme bilo izgubljeno za izgradnju demokracije i vladavine prava. Daleko bi danas bili sa sigurnijim garancijama, demokratskom vladavinom prava da toga nije bilo, a da ne govorim o materijalnim resursima koje smo za to vrijeme izgubili. Unatoč tome svemu, Hrvatska je danas zaista u razini evropskih država, gdje i pripada, i vrlo brzo će, vjerujem, biti u krugu Evropske unije.“
Socijaldemokratska zastupnica Ingrid Antičević – Marinović bila je ministrica pravosuđa u vladi Ivice Račana. Ona konstatira da je evidentan napredak u svim područjima, ali pita - kamo su nestala radna prava?
„Neke stare vrijednosti, koje su bile dobre i koje su nekadašnje sustave činili podnošljivim, jednostavno su uništene. Prije svega bih rekla da se proširio veliki opseg, i dubina i širina, političkih prava. Ekonomska prava gotovo da su zamrla. Istinskih političkih sloboda nema bez ekonomskih sloboda. Pravo na rad i zaštita radnika je nešto što je doživjelo veliki nazadak.“
Građani – a pitali smo one srednje i starije dobi, koji se sjećaju vremena prije pada Zida, i koje obično zovemo gubitnicima tranzicije – sa podijeljenim osjećajima odgovorili su na naše pitanje – je li se sve ovo isplatilo?
„Loše je, ali se isplatilo. Stvari treba složiti na mjesto, ali to ovisi o ljudima.“
„Čini mi se da je sve gore i gore.“
„Kako se nije isplatilo, svi smo to jedva čekali. Uvijek je bolje da čovjek sam ima slobodu da odlučuje.“
„Kako kome. Istočnim Nijemcima jeste, ali zapadnim nije. Meni mislim da nije. Ne vlaja ništa kod nas. Mislim da je prije bilo bolje jer si imao posao i sve je bilo nekako uređenije, a sad je sve u neredu. Svako na poziciji uzima koliko hoće i nema sankcija. Ništa ovo kod nas ne valja.“
Kuda dalje?
Postavlja se pitanje perspektive zemalja sa prostora bivše Jugoslavije.
Ros Džonson sa Huverovog instituta:
„Procesi u bivšoj Jugoslaviji su krenuli drugačijim pravcem. Nacionalistička euforija je potisnula u drugi plan demokratizaciju. Pitanje je da li taj period definitivno pripada prošlosti. Slovenija je otišla daleko u reformama. Hrvatska je na dobrom putu. Srbija je poseban slučaj. Verujem da je budućnost svih balkanskih zemalja vezana za Evropsku uniju. No, one još nisu prevazišle sve prepreke i još nisu na željenom cilju. U Evropskoj uniji postoji zamor od proširenja. Dakle, postoji perspektiva članstva, ali put ka tome nije jednostavan.“
Savetnik bivšeg češkog predsednika Vaclava Havela, Jirži Pehe:
„Mislim da se balkanske zemlje nalaze tamo gde su centralno-evropske bile pre 10-15 godina. I one teže da postanu članice Evropske unije i ostalih zapadnih organizacija. To je dobar podsticaj za promovisanje demokratskih reformi. Ako jednoga dana uđu u Evropsku uniju, tada će se promeniti i njihovi međusobni odnosi jer neće gledati jedna na drugu kao suparnika, pa i neprijatelja, već kao jednakog partnera u okviru šireg bloka. Vinston Čerčil je rekao da Balkan proizvodi više istorije nego što može da svari. Smatram, međutim, da ovaj prostor proizvodi dovoljnu količinu istorije i to je dobra vest.“