Bećev: Vučić igra na kinesku kartu da bi dobio više od Zapada

Igranje predsednika Srbije Aleksandra Vučića na kinesku kartu je deo političke taktike kako bi i od zapadnih partnera dobio više, kaže za Radio Slobodna Evropa (RSE) Dimitar Bećev (Bechev), istraživač Atlantskog saveta i profesor Univerziteta u Severnoj Karolini.

“Vučić govori ono što ljudi u Srbiji žele da čuju i na taj način mobiliše javno mnjenje. Uz taj antizapadni stav to je trenutno vrlo lako uraditi. Niko ga neće kazniti zbog toga što radi, ali to nije isplativo na duže staze. Srbija najviše novca dobija od EU i zemalja članica, da ne govorimo o trgovinskim preferencijalima, koje Kina ne nudi i Srbija nije konkurentna na njenom tržištu,” ističe Bećev.

On smatra da bi recesija u evrozoni, dovela do stagnacije na Zapadnom Balkanu.

“Ako budemo ponovo morali da se borimo sa ekonomskom recesijom kao 2008., imaćemo još izraženiji status kvo nego ranije, u vidu autoritarnog načina vladanja i nacionalizma. To ne znači nužno konflikt, ali ćemo svakako videti radikalni govor mržnje u javnoj sferi, porast korupcije i slabljenje uloge EU kao promotera demokratije”, smatra Bećev.

Bećev: Rizik od jačanja autoritarizma i nacionalizma na Balkanu

Da li je Kina zaista toliko efikasna?

RSE: Evropa je sada najteže pogođena korona virusom i Kina, koja je bila prva na udaru ove bolesti, šalje pomoć na stari kontinent. Međutim, paralelno sa humanitarnom stranom ove situacije, otvara se i pitanje narativa, odnosno da je Kina obuzdala ovaj virus zahvaljajući odlučnim merama centralizovane države, dok se decentralizovana, pa i razjedinjena Evropa, pokazala neefikasnom, te da je sada presudna pomoć iz Pekinga.

Bećev: Takav utisak je stvaran prošle sedmice kada je Kina poslala pomoć Italiji, a potom Španiji, ali se uviđa da je situacija mnogo kompleksnija, te da suzbijanje virusa zavisi od mera tamošnjih vlasti, kapaciteta u bolnicama, a ne samo od broja maski i respiratora koje između ostalog šalje i Kina. Takođe, bilo je i medijskih izveštaja o slabom kvalitetu delova kineske opreme koja je isporučena Španiji i Italiji.

Što se tiče uverljivosti, odnosno koji je sistem efikasniji, Evropa je tek u ranim fazama epidemiološke krize, a potom predstoji suočavanje sa ekonomskom. U ovom trenutku se ne može sa sigurnošću o tome govoriti, tim pre što ni Kina nije odgovorila najadekvatnije na početku epidemije na svojoj teritoriji.

O odnosima EU i Kine

RSE: Da li Kina šalje pomoć isključivo iz humanitarnih razloga jer su, na kraju krajeva, i evropske i druge zemlje slale materijal i drugu opremu u vreme epidemije u Vuhanu i okolini? Ili time pokazuje efikasnost svog modela i otvara prostor za jačanje međunarodnog uticaja kada se ova kriza završi?

Bećev: Sve pomalo. Pre svega skreće pažnju sa izbijanje epidemije u Vuhanu, jer mi ne znamo da li su kineske vlasti blagovremeno reagovale kako bi je sasekle u korenu i tako sprečile da se raširi po svetu. Sada je fokus na Pekingu kao snabdevaču dobrima od javnog značaja za međunarodnu zajednicu.

Dugoročnije gledano, u igri su odnosi EU i Kine. Naime, sada su odnosi Pekinga i Vašingtona zategnuti, pre svega zbog trgovinskih sporova, a u tom kontekstu i tehnoloških, pre svega oko mreže 5G.

Evropa je, istovremeno, mnogo spremnija na saradnju sa Kinom. To pokazuje odluka britanskog premijera Borisa Džonsona (Bosi Johnson), inače bliskog Vašingtonu, da sklopi sporazum o gradnji 5G mreže sa Hjuavejom (kineski gigant koji je stavljen na crnu listu u SAD-DŠ).

To pokazuje da Evropa gleda na Peking kao na suparnika, ali i partnera. Kina ima itekako interesa da investira u odnose sa starim kontinentom, jer joj ide u prilog razjedinjenost Zapada.

Može li Peking iskoristiti podele u Evropi?

RSE: Na početku pandemije pokazale su se mnoge slabosti evropskih zemalja. Veoma su kasno reagovale, pre svega Italija i Španija. Takođe, izostala je koordinacija na nivou EU, pa je Nemačka odbila da pošalje opremu Italiji, navodeći da joj je neophodna za sopstvene potrebe, što je izazvalo nezadovoljstvo u Rimu.

Kasnije je pomoć iz Evrope počela da pristiže, ali je šef italijanske diplomatije posebno zahvalio Kini. Inače, Italija je deo ambiciozne kineske inicijative “Pojas i put”. Stiče se utisak da Peking vešto koristi podele i nedostatak koordinacije unutar EU.

Bećev: Apsolutno. U kriznim situacijama kao što je ova, EU otežano deluje jer nema mnogo ovlašćenja kada je reč o zdravstvu. To je gotovo potpuno u nadležnosti država članica koje imaju različite pristupe u borbi protiv korona virusa. Kao rezultat toga, u početku je bilo restrikcija na uvoz koje pominjete, što je Kina tada iskoristila, ali se situacija promenila.

Peking godinama koristi politiku “zavadi pa vladaj”. To se ogleda i u njenoj inicijativi u Centralnoj Evropi, poznatnoj kao “17+1”. Umesto da nastupa prema EU kao jedinstvenom bloku, Kina ga deli u različite grupe, sklapajući sa njima posebne sporazume gde dolazi do izražaja njena pregovaračka moć.

Isti scenario se može desiti i u slučaju Italije. EU je ove sedmice razgovarala o koordinaciji svoje ekonomske politike prema Pekingu u nastojanju da se izbori za ravnopravne uslove, jer se zapadne kompanije žale da su u nepovoljnom položaju u poslovanju na kineskom tržištu u odnosu na domaće. Cilj je i da se spreči da Peking koristi svoje adute ne samo na evropskoj periferiji, već i u ključnim zemljama poput Italije.

Dakle, sadašnji pristup Kine je logičan, jer ne košta mnogo.

Kriza će učvrstiti postojeća uverenja ljudi

RSE: Pomenuli ste da je zdravstvena zaštita u EU, uglavnom u domenu država članica, kao i da je na mnoge u svetu ostavio dobar utisak efikasni nastup kineske centralizovane države. Da li će ova kriza dodatno osnažiti narativ nacionalne države, koji potenciraju populisti na starom kontinentu, a ohrabren je i Bregzitom, što bi dodatno oslabilo jedinstvo unutar EU?

Bećev: Ova će kriza, zapravo, dodatno učvrstiti postojeća uverenja i predrasude ljudi. Oni koji veruju u međunarodnu saradnju zaključiće da je neophodno njeno jačanje u suočavanju sa epidemijom, a potom da se koordinisano deluje u neutralisanju ekonomskih posledica.

Za nacionaliste i njima slične, rešenje je zatvaranje granica i jačanje suvereniteta država. U ovoj situaciji je teško predvideti dalji tok, jer još nije prevaziđen ni zdravstveni aspekt krize, a kamoli ekonomski.

Takođe, može se raspravljati i tome da li je kineski model efikasniji ne samo u trenutnom reagovanju na krizu, već i dugoročnom, preventivnom smislu, imajući u vidu da će se slične situacije verovatno ponovo dešavati u budućnosti.

Da li je moguć “Italegzit”?

RSE: U Španiji i Italiji su se čuli glasovi nezadovoljstva brzinom i obimom pomoći iz EU. Stoga se spekuliše da bi to moglo ponovo da ojača uticaj populista, a pominje se čak i “Italegzit”, po ugledu na “Bregzit”.

Bećev: Ne mislim da će se to na kraju desiti jer bi to izazvao veliki šok u Italiji. Međutim, vidljivo je da se zvanični Rim i još nekoliko zemalja okuplja oko Francuske navodeći kao argument da je, naročito u ovakvim vanrednim situacijama, potrebna veća fiskalna solidarnost među članicama EU.

One se zalažu za izdavanje “evroobveznica” kako bi se pomogla obnova ekonomije kojoj preti recesija. To je stara debata iz vremena krize u evrozoni 2011. i 2012. godine.

Nužnost zajedničkog odgovora EU

RSE: Nemačka je bila zagovornik mera štednje, dok su ostale države smatrale da treba povećati potrošnju.

Bećev: Da, ali i prihvatanja zajedničkog duga, čime je taj problem postao više evropski problem, umesto nacionalni u cilju smanjenja troškova.

Inicijalna reakcija Berlina i njegovih saveznika, pre svega Holandije, Finske, Austrije, nije tako pozitivna. Međutim, ako ste Francuska ili zemlje oko nje, kao na primer Italija, trudite se da pokrenete debatu i pokušate da osigurate nešto i za sebe na tom putu. Nije Nemačka imala negativnu ulogu i odbijala takvu ideju, ali će to svakako prolongirati pregovore.

Ali, ono što spaja obe strane jeste uverenje da je preko potreban zajednički ekonomski odgovor na ovu krizu. I to dolazi u vreme kada je upitna kohezija evropskog bloka.

Makron je, zajedno sa Nemačkom, pozivao na organizovanje međuvladine konferencije na kojoj bi se raspravljalo o problemima u okviru evrozone. To je za sada stavljeno na čekanje, ali ne mislim da je zaboravljeno.

Spor u G7 oko termina "virus iz Vuhana"

RSE: Za razliku od SAD koje su, bez obzira na sporove između demokrata i republikanaca, veoma brzo reagovale i odobrile najveći paket pomoći u istoriji od oko dve hiljade milijarde dolara, EU i dalje deluje neodlučno, kao i Evropska centralna banka. Postoji bojazan da EU neće moći tako lako da reši ovaj problem, jer još uvek ne znamo ni kakav će biti efekat trenutne krize.

Bećev: Dve su stvari ovde značajne. Prvo, vlasti u SAD na federalnom nivou imaju daleko više moći i resursa i uvek mogu da izdvoje mnogo veću svotu novca nego Evropski stabilizacioni mehanizam, koji čak nije ni evropska instuticja, već paralelna struktura. Dakle, poredimo neuporedivo.

Drugo, Evropska centralna banka nema mnogo prostora da reaguje. Kamatne stope su već svakako jako niske, čak su ušle i u negativnu teritoriju, a ekspanziona ekonomska politika je dugo na snazi, tako da ne postoji nešto što bi trebalo uraditi, a da već nije urađeno.

To nas dovodi nazad do fiskalne politike, o kojoj države članice EU moraju da pregovaraju. Brisel nije isto što i federalni nivo u SAD. Dakle, to će biti dogovor između nacionalnih vlada, ali za to treba vremena.

Ali ono što više treba da brine jeste da ovo nije evropska ili američka, već globalna ekonomska kriza koja će zahtevati koordinisan odgovor od strane svih važnih i velikih ekonomija, kao što je to bio slučaj 2009. godine sa zemljama okupljenim u G20.

Nažalost, danas ne živimo u istom svetu kao pre deset godina. Kina i SAD su u trgovinskom sporu, a aktuelna američka administracija je pogoršala i odnose sa evropskim saveznicima, sa kojima ima mnogo nesuglasica. Biće veliki izazov da se pronađe zajednički odgovor na ovu krizu.

Poslednji primer je neuspeh zemalja u okviru G7 da postignu dogovor jer je američka administracija insistirala da se za novi korona virus koristi naziv “virus iz Vuhana”, što nije bilo prihvatljivo za evropske članice ove grupacije.

Trougao Kina, SAD i EU i ostatak zemalja iz G7, prepun je trzavica, što nije dobro za svetsku ekonomiju.

Koliko je isplativo oslanjanje Srbije na Kinu?

RSE: Balkan, posebno Srbija, jeste najočiglednije poprište sukoba evropskog i kineskog narativa. Predsednik Srbije Aleksandar Vučić je, nakon što je EU zabranila izvoz medicinske opreme, rekao da je to još jedan pokazatelj da je “evropska solidarnost bajka” i da će se Srbija od sada oslanjati na kineskog predsednika Si Đinpinga, koga je nazvao svojim i srpskim bratom.

Kako vi čitate ovu poruku, imajući u vidu da je i pre krize Vučić “sedeo na dve stolice”, najpre između EU i Rusije, dok se sada tu pojavljuje i Kina koja je daleko aktivnija i prisutnija u ovom regionu?

Bećev: Zanimljivo je da su bili postavljeni bilbordi plaćeni od strane provladinih tabloida na kojima je stajalo “Hvala brate, Si”.

To je tipičan Vučić. On govori ono što ljudi u Srbiji žele da čuju i na taj način mobiliše javno mnjenje. Uz taj antizapadni stav to je trenutno vrlo lako uraditi. Niko ga neće kazniti zbog toga što radi, ali to nije isplativo na duže staze.

U isto vreme, takva retorika je deo političke taktike koju on koristi kako bi i od zapadnih partnera dobio više. No, statistika pokazuje potpuno drugačiju sliku. Srbija najviše novca dobija od EU i zemalja članica, da ne govorimo o trgovinskim olakšicama, koje Kina ne nudi i Srbija nije konkurentna na njenom tržištu.

Ipak, ono što se u politici računa je percepcija i Vučić zna kako da igra tu igru. On pokušava da postigne najbolji mogući dogovor i sa Pekingom i sa Evropskom unijom. Naravno, on time pokušava da poveća svoju popularnost u domaćoj javnosti i izvuče najviše iz ove krize. Nisam iznenađen da to čini.

Takođe, za razliku od ostalih država u regionu, ta saradnja sa Kinom isplativa je za Srbiju, jer ima dosta kineskih investicija, a ne samo jeftinih kredita. Naravno, te investicije su samo delić u odnosu na evropske, ali je to politički probitačno jer možete da ih prikazujete javnosti, a i finansijska situacija je mnogo povoljnija uz kineski novac.

Vučić već duže vreme igra na kinesku kartu, a ovo je samo kulminacija toga.

Kako vratiti kineske kredite?

RSE: Međutim, te kredite Srbija će morati da vrati. Neki podaci pokazuju da je Srbija četvrti najveći dužnik Kine u Evropi.

Bećev: Za razliku od ostalih zemalja sa Zapadnog Balkana, kao što što je Crna Gora gde Kina kreditira izgradnju autoputa od Bara do severa zemlje, ona je u Srbiji investirala i u nekoliko fabrika, poput one u Zrenjaninu. To je možda mali udeo u ukupnoj ekonomiji, ali je vidljivo i možete reći da Kina ulaže i pomaže lokalnu industriju. To je politička poruka koju Vučić šalje domaćoj javnosti.

U načelu ste u pravu. Većina kineskog novca koja dolazi u region, vraća se Kini kao državi ili kineskim korporacijama, dok rizik poslovanja ostaje na domaćim vladama koje su uzele te kredite.

Ta zamka je dugoročni problem, a novac dobijate odmah i možete ga iskoristiti u političke svrhe. Ali to se dešava u svim delovima sveta i nije karakteristično samo za Zapadni Balkan.

Sa druge strane, Kina kuca na otvorena vrata jer postoji glad za investicijama i poslovna i politička elita koja je spremna da taj novac potroši. Za razliku od Nemačke, Holandije ili Francuske, ove zemlje nemaju snažan izvozni sektor, što znači da je Srbija zainteresovana samo za kineski novac, ali ne i za kinesko tržište. Ne postoje srpske kompanije koje bi izvozile tamo. To je dobro za Kinu, koja diktira uslove, dođe u region sa novcem i kupi političku podršku.

Takođe, kroz format Kina i 17 zemalja Centralne i Istočne Evrope, Srbija se nalazi u istom rangu sa nekim članicama EU, kao što su Mađarska, Poljska, Bugarska, Rumunija. To političkim liderima u Srbiji daje osećaj važnosti i prestiža, što se kasnije vrlo dobro može prodati u domaćoj javnosti.

Dakle, Kinezi isto vrlo dobro igraju tu igru.

Srbija neće odustati od evropske perspektive

RSE: Imajući u vidu da proces proširenja EU traje već dugo, uz nadolazeću ekonomsku krizu, možemo pretpostaviti da će zamor od proširenja među članicama evropskog bloka biti još veći nego do sada. Srbija je shvatila da je članstvo u EU daleka budućnost. Da li je sve ovo samo još jedno Vučićevo političko manevrisanje ili zaista najava da Srbija može promeniti orijentaciju, pa čak i odustane od evropskih integracija?

Bećev: Ne mislim da će Srbija odustati od te ideje jer je članstvo u EU i dalje na stolu. Ipak, ne mislim da će biti novog proširenja do 2027. godine, kada se završava sedmogodišnji budžetski period.

Prema najoptimističnijem scenariju, Srbija i Crna Gora verovatno imaju šanse da postanu članice do kraja decenije, ali postoji mnogo otvorenih pitanja. Problem odnosa sa Kosovom do tada mora biti rešeno. Takođe, ko zna šta će se dogoditi sa Evropskom unijom do tada.

Vučić je lider koji mora da se bavi trenutnom situacijom i izazovima, a ne onima koji će doći u 2030. Dakle, na kratki rok, ne morate da odustanete od članstva u EU, ali ni od saradnje sa Kinezima i Rusima ili bilo kim drugim ko je spreman da uloži novac. Ne radi se ovde o odsustvu evropske perspektive, već o vremenskoj distanci. To je proces koji dugo traje, dok Kinezi novac donose danas, a to pomaže da dobijete izbore već sutra.

Koliko je Vučićeva pozicija bolja od Orbanove?

RSE: Zbog ove epidemiološke krize, vlade su donele niz mera u cilju njenog suzbijanja. Međutim, imamo primer Mađarske gde je parlament omogućio premijeru Viktoru Orbanu da vlada uredbama. Mnoge međunarodne organizacije upozoravaju i na jačanje autoritarnih tendencija i u još nekim članicama EU, kao što je Poljska, ali i aspiratnima sa Zapadnog Balkana. Da li će nakon ove krize i zatvranja granica, nacionalisti i populisti dobiti još veću podršku?

Bećev: Odogovor na to pitanje još uvek nije jasan. Mislim da je situacija na Balkanu nešto drugačija nego u Mađarskoj. Vučić se ne suočava sa istim izazovom kao Viktor Orbana jer ima mnogo jaču kontrolu u zemlji.

S druge strane, opozicija u Mađarskoj je ostvarila značajne pobede na lokalnom nivou, uključujući i u Budimpešti, tako da postoji ta takmičarska dimenzija, odnosno pritisak na Orbana. Stoga on želi da osigura svoju vlast u naredne dve godine, jer kada zakon stupi na snagu neće biti mogućnosti referenduma ili izbora u doglednoj budućnosti.

Vučiću, da bi dobio sledeće izbore, ne treba ovakav zakon jer je opozicija daleko slabija i razjedinjena. Naravno, pomenute mere osnažuju njegovu poziciju, ali ne mora da ide tako daleko da bi ostao na vlasti.

Podsetiću vas da je Fridom haus 2019. godine umanjio indekse i za Srbiju i za Mađarsku i svrstao ih u delimično slobodne države. Dakle, uslovi su generalno jako loši. Neće se autoritarizam desiti zbog krize, on je već tamo.

Doći će do pogorošanja, ali i bez korona virusa situacija je tamo bila jako loša.

Recesija, autoritarizam i nacionalizam na Balkanu

RSE: Na Zapadnom Balkanu, čak i u vreme pandemije, nastavljaju se prepirke između država, kao što je to slučaj sa Srbijom i Crnom Gorom oko respiratora. Bosna i Hercegovina i u ovoj situaciji ne funkcioniše kao jedinstvena država.

Posebne mere borbe protiv korona virusa važe za Republiku Srpsku, dok se druge primenjuju u Federaciji BiH. U praksi kao da EU ima više kontrole na zajedničkom nivou nego zajedničke institucije BiH.

Bećev: U slučaju recesije u evrozoni, to će dovesti do stagnacije na Zapadnom Balkanu. Pokazatelji su bili veoma loši poslednji put 2008. i 2009. godine i tada su podstakli migracije iz regiona, zatim slabljenje pravne i jačanje “zarobljene” države. Srbija je bila u dubokoj recesiji i tek sada je počela da beleži rast.

Ako budemo ponovo morali da se borimo sa ekonomskom depresijom imaćemo još izraženiji status kvo nego ranije, u vidu autoritarnog načina vladanja i nacionalizma.

To ne znači nužno konflikt, ali ćemo svakako videti radikalni govor mržnje u javnoj sferi, porast korupcije i slabljenje uloge EU kao promotera demokratije. To je najgori scenario, u kom će ekonomske posledice krize samo doprineti pogoršanju situacije.

Vučiću idu u prilog politički sukobi na Kosovu

RSE: Vidite li u slučaju Srbije i Kosova, nakon velikog angažmana SAD u poslednje vreme, mogućnost za dogovor? Osim spora Beograda i Prištine, situaciju dodatno otežavaju i politički sukobi na samom Kosovu.

Bećev: Ne vidim. Tako je već godinama. Vučić ima odličan argument kada kaže, ja sam spreman da pregovaram, ali nemam sa kim na drugoj strani, oni nisu ispunili ni ono što su obećali. Sada je to realnost i u Prištini nema saglasnosti oko pregovora.

To i nije tako loše za Vučića koji kupuje vreme jer Srbija nema kontrolu nad Kosovom, ali i argument da to nije krivica Srbije, da se druga strana ne ponaša pravedno, uvodi restriktivne mere i takse. Takođe, i američka administracija trenutno ima blagonakloniji stav prema Srbiji.

Ako razmišljamo kao političari, taktički i trenutno, a ne dugoročno, srpski lideri su u dobroj poziciji i krivicu mogu da svaljuju na kosovsku stranu. Milsim da će Vučić profitirati u ovoj situaciji.

Rizik od jačanja populista u Evropi

RSE: To je verovatno dobro za Vučića, ali ne i za srpsku demokratiju. Spomeuli ste i Orbana. Na poslednjim izborima za Evropski parlament populisti su dobili podršku, ali ne toliku koliko se očekivalo. Međutim, sada vidimo nezadovoljstvo u Italiji i Španiji oko brzine i količine pomoći EU, kada je reč o borbi protiv korona virusa.

Da li će to pomoći Mateu Salviniju, ali i drugim populisitma, da ponovo upru prstom u EU i kažu kako je disfunkcionalna. Očekujete li nakon ove krize dalje podrivanje demokratije i rast populista i nacionalista u EU?

Bećev: To može biti slučaj. Na kratki rok, mejnstrim političari dobijaju podršku. Makronov rejting je visok, kao i popularnost Angele Merkel u Nemačkoj.

Međutim, stvari se mogu promeniti preko noći, pogotovo ako recesija bude duboka. Korona virus će doći i proći, ali ekonomske posledice mogu biti veoma ozbiljne i potraju godinama. To može biti povoljna klima za jačanje populisitčkih i antiestablišment stranaka.

Moguća su dva scenarija.

Sa jedne strane, možda će ovo biti priča o uspehu mejnstrim partija i same EU da prebrode krizu zahvaljujući kolektivnom naporu. Sa druge, u slučaju da ekonomske posledice budu pogubne, to može dovesti na vlast Salvinija, Mari Le Pen i slične političare, koji će onda iznutra podrivati evropski projekat. To sada, jednostavno, ne možemo znati. Do kraja godine stvari će biti mnogo jasnije.

Regionalizam - srednji put između nacionalizma i globalizacije

RSE: Dolaskom Trampa na vlast pre skoro četiri godine, globalizacija je počela da usporava. Da li će granice ostati zatvorene i nakon epidemije korona virusa, u smislu jačanja protekcionizma? Takođe, očekujete li da će se svet manje oslanjati na Kinu kao globalnog snabdevača? Neki govore o potrebi globalizacije 2.0.

Bećev: Da, to može biti slučaj. Pogotovo ako uzmemo u obzir smanjenje zavisnosti SAD u odnosu na kinesku ekonomiju i snabdevače, što može dovesti do toga da firme više ulažu u domaći kapital i kapacitete.

Regionalizam može biti neki srednji put između nacionalnizma i globalizacije, što će opet imati posledice na Evropu. Evropske ekonomije su previše male i zasebni pristupi na nivou država nisu dovoljno efikasni.

Mislim da i u slučaju globalizacije 2.0, Evropa može imati značajnu ulogu. Verovatno će biti mnogo više protekcionizma, odnosno dublje saradnje na evropskom nivou. To znači i da će Zapadni Balkan, bez obzira što je članstvo na dugačkom štapu, imati veliki podsticaj da se priključi EU.

Tek ćemo za 10 godina shvatiti sadašnji trenutak

RSE: Mnogi govore i da svet nakon krize neće izgledati isto kao pre nje. Da li ćemo biti spremni da prihvatimo određena ograničenja kako bismo se zaštitili od ove vrste epidemija, klimatskih promena, bezbednosnih pretnji?

Bećev: Veoma je teško to predvideti, jer ova kriza, zapravo, može dovesti do više saradnje u određenim oblastima. Nacionalizam svakako nije dovoljno efikasan odgovor na ovakve zdravstvene krize, a ni na globalnu ekonomsku recesiju.

Jedan scenario je svakako zatvaranje i smanjenje međunarodne povezanosti. Drugi je regionalizacija. Naravno, moguće je da će kriza, naročito srednjoročno i dugoročno, dati zamajac saradnji na globalnom nivou i revitalizovati ulogu G20.

Ponavljam, veoma je teško govoriti o tome iz sadašnje perspektive i nužna je izvesna istorijska distanca. Trebalo nam je deceniju da sagledamo posledice svetske ekonomske krize iz 2008. Možda će nam trebati joše jedna decenija da spoznamo važnost sadašnjeg trenutka.