Kada žele da saznaju šta se na prostoru bivše Jugoslavije događalo tokom devedesetih oni idu na internet. Obrazovanje i školski sistemi novim generacijama ne nude odgovore na pitanja koja kreiraju i njihovu stvarnost.
"Obrazovni sistem još gradi barijere. On ne dozvoljava da se neke stvari vide jer se o nekim stvari ne priča u školama", kaže istraživačica Arhiva Srpskog nacionalnog vijeća iz Hrvatske Nina Čolović.
Ona podvlači da obrazovni sistem ne dozvoljava da o ratovima i sukobima mladi kritički razmišljaju.
"O tome se ne priča na fakultetima, zbog toga ne postoji motivacija da se pretpostavi da nešto postoji iza jer sve bi trebalo da bude dostupno u našim udžbenicima kod naših profesora. Uverena sam da je je prvi korak izgradanja kritičkog mišljenja kod dece. Obrazovni sistem na tome treba da radi a manje da bude čisto iščitavanje toga kako je neko napisao jednu verziju istorije u hrvatskim udžbenicima a drugu verziju u srpskim udžbenicima. Ovako mladi nisu ni svesni kakve predrasude imaju prema drugima", ističe Nina Čolović.
Dvadeset godina nakon oružanih sukoba na Kosovu i skoro dvadeset pet godina od ratova u Bosni i Hercegovini i Hrvatskoj nove generacije mladih malo znaju o tome šta se zapravo dogodilo.
U kreiranju slike o prošlosti ne pomažu ni države u kojima nema dijaloga sa onima koji se suprotstavljaju vladajućim matricama.
I Anelija Mitrova, iz Omladinske alijanse Kruševo u Makedoniji, kaže da u toj zemlji mladi ne mogu da se oslone na obrazovni sistem ako žele da saznaju šta se događalo devedesetih u bivšoj Jugoslaviji.
"Generalno govoreći, mladi jako malo uče o devedesetima u okviru istorije i u obrazovnom sistemu. Preko tog perioda se samo 'preleti'. Neki, oslanjajući se na priče u porodicama, gaje određenu dozu jugonostalgije. Generalno, mladi su neinformisani i nedovoljno upućeni u taj period", ocenjuje Mitrova.
Anelija Mitrova: O devedesetima se samo 'preleti'
O raspadu Jugoslavije manje se priča i u zapadnim zemljama Evrope. Bişenk Ergin iz nemačkog Centra za edukaciju "Ana Frank" kaže da iako nemačko društvo ima iskustvo sa ratnim zločinima i genocidom, informacije o krvavim događajima na Balkanu manje su dostupni za mlade.
"Ako razmislim o mojoj edukaciji i školovanju, ratovi u Jugoslaviji se samo sporadično spominju iako na primer mnogo se govori o Holokaustu. Ipak, nema konekcije ili ukazivanja na ono što događalo u Jugoslaviji. Čak ni na genocid u Srebrenici iako je reč o najvećem zločinu u Evropi nakon Drugog svetskog rata", objašnjava Ergin.
Kada školski sistem nije spreman da otvoreno govori o ratovima, mediji su ti koji postaju glavni izvori informacija. Upravo o medijskoj slici devedesetih se razgovaralo u Novom Sadu u okviru konferencije "In retrospect".
Učesnici skupa su istraživali i analizirali način na koji se u štampanim i elektronskim medijima u zemljama regiona ali i Zapadne Evrope izveštavalo tokom ratova u bivšoj Jugoslaviji i kako je to uticalo na formiranje javnog mnjenja.
Govoreći o iskustvima na tom istraživanju, direktor Vojvođanskog građanskog centra Željko Stanetić kaže da različiti pogledi na ono šta se desilo u bivšoj Jugoslaviji jednako su prisutni i u zapadnoj i u regionalnoj medijskoj arhivi.
"Istraživači su nam govorili da im je jednako bilo zanimljivo istraživati kako su režimski i ne režimski mediji u regionu pisali o ratovima kao i oni mediji na Zapadu i moram priznati da ja nisam video razlike kakve sam očekivao daću videti u stavovima prema nekim pitanjima", navodi Stanetić.
Podeljenost i odsustvo otvorenog razgovora i dalje je deo medijske stvarnosti u regionu. Saradnik istraživačke platforme analiziraj.ba Uglješa Vuković kaže da u bosanskohercegovačkom medijskom prostoru postoji razgovor o devedesetima, ali nema suštinskog dijaloga.
"Mislim da u Bosni i Hercegovini postoji razgovor ali ne bih ga usudio nazvati dijalogom ili nekom plodonosnom debatom. Ti razgovori su dosta podeljeni, odnosno u Bosni i Hercegovini svako razgovara u okviru svog stvorenog medijskog prostora koji je i dalje dominantno podeljen po etničkim linijama", ističe on.
Dok u Bosni i Hercegovini mediji mahom deluju u etničkim okvirima, u Srbiji oni se bave stvaranjem paralelne stvarnosti, smatra direktorica beogradskog Centra za kulturnu dekontaminaciju Borka Pavićević.
"Devedesetih su mediji služili za inspirisanje i krivotvorenje postojećih stvari, a danas oni proizvode paralelnu stvarnost i kič u službi duha vremena i duha vlasti u kojoj se nalaze. Međutim, ne smemo zaboraviti da kada mediji počnu ispred imena i prezimena ljudi da pišu njihovu nacionalnost, oni već pripremaju rat među njima, a zapravo je to nacionalno zaoštravanje izgovor za veliku ekonomsku pljačku", ocenila je ona.
Podeljenost i odsustvo dijaloga o devedesetima dobro ilustruje poslednji primer iz Srbije, kada je u Nišu uz pretnje i divljanje desnih ekstremista sprečena projekcija filma o albansko-srpskim odnosima "Albanke su naše sestre".