Da li se nešto dogadja na liniji SPC - Sveta stolica? Ima li to veze sa pokušajima da se ponovo uspostavi pravoslavno-katolički, odnosno još šire unutarhrišćanski dijalog koji je već godinama u zastoju? Na to pitanje navodi i nedavna poseta Srpskoj pravoslavnoj crkvi koja je ostala tek usputno zabeležena, poseta kardinala Kurta Koha zaduženog za unapredjenje jedinstva hrišćanstva pri Svetoj stolici.
SPC je tom prilikom saopštila da je analizirana istorijska perspektiva zbivanja na tlu bivše Jugoslavije u periodu Drugog svetskog rata, što se može čitati kao razgovor o otvorenim srpsko-hrvatskim sporovima iz tog vremena . Kao znak zainteresovanosti Vatikana za odnose sa Beogradom tumači se i prošlogodišnja poseta visokog vatikanskog zvaničnika Dominika Mambertija Srbiji, prva posle punih 12 godina. Tada su, prema pisanju domaće štampe, predata dva pisma za papu u kome se pominje negativan stav SPC o najavljenoj kanonizaciji kardinala Alojzija Stepinca. Napori na globalnom planu da se uspostavi jedinstvo u hrišćanstvu, mogli bi se reflektovati i na odnose SPC i Katoličke crkve u Hrvatskoj. Šta sve opterećuje odnose dve crkve iz vizure Beograda i Zagreba i da li Vatikan vidi Beograd kao značajnu adresu za željene kontakte sa ruskim patrijarhom?
Dolazak kardinala Kurta Koha u Beograd koji je zadužen za unapredjenje jedinstva hrišćana, veoma je značajan - kaže verski analitičar iz Beograda Živica Tucić.
“Po meni, kardinal je došao da bi ispitao kako možda može Beograd da se angažuje da bi taj dijalog zaista postigao neki uspeh. Moskva uvek postavlja neke uslove za nastavak tog dijaloga i ne prihvata sve dokumente ( tzv. Ravenski sporazum koji je prihvatila SPC. Mi imamo nejedinstvo u pravoslavlju o tom dijalogu. Sa jedne strane je grčki blok, više od polovine pravoslavlja, na čelu sa Carigradom, sa druge, Moskva sa nekoliko crkava. Beograd ima pozitivan stav prema dijalogu i pozitivan stav prema dokumentima koji su do sada postignuti”, objašnjava Tucić.
I Ivica Maštruko, bivši hrvatski ambasador pri Svetoj stolici, smatra da je za Vatikan Beograd važna usputna stanica na putu za Moskvu: ”Sveta stolica je zainteresirana za poboljšanje odnosa sa SPC jer je to jedan od mogućih koraka ka uspostavi nekakvih formalnih, boljih odnosa sa moskovskim patrijarhom.”
Da li bi se unutarhrišćanski dijalog mogao reflektovati na regionalnom terenu kao vetar u ledja razgovoru dve crkve o medjusobnim sporovima? Živica Tucić misli da nema svesti, ni u Beogradu, ni u Zagrebu, da je taj dijalog hitan. On podseća da postoji jedna komisija koju su hteli da revitalizuju prilikom posete patrijarha Irineja Zagrebu: “I tada je rečeno da ta komisija ima zadatak da razjasni sve što je bolno u zajedničkoj prošlosti, da vide crkveni i drugi istoričari šta je to prepreka. Ali, ta komisija ne zaseda.”
Za katoličko - pravoslavni dijalog veoma bi bio značajan dolazak pape u Srbiju. Da li je to moguće u nekom doglednom vremenu? Na to pitanje Maštruko rezolutno odgovara: ”Ne! Da bi došao papa u Srbiju, treba da budu ispunjena tri formalna preduslova. Jedno je da primi poziv katoličkih biskupa u Srbiji. Taj poziv bi usledio tek pošto bi katolička hijerarhija bila uvjerena da će nakon toga uslediti formalni poziv Vlade i predsednika Srbije, uz saglasnost SPC. ”
Živica Tucić
I Živica Tucić ne veruje da bi to moglo skoro da se desi, bez obzira na pozitivan imidž pape Franje:”Mislim da ovde neće biti skoro takvi uslovi da bi papa došao da poseti Srbiju.”
“Odnose izmedju SPC i Katoličke crkve opterećuju pre svega dogadjaji u Drugom svetskom ratu, zločini koji su počinjeni u ime jedne ili drugo crkve u NDH-aziji” kaže Ivica Maštruko, dodajući još i negativno nasledje izmedju dva rata-odbijanje ratifikacije sporazuma izamedju Kraljevine Jugoslavije i Svete stolice:”Ima nekoliko razina tih odnosa. Odnosi izmedju dve najviše crkvene hijerarhije, zatim stavovi svećenstva, dakle srednjeg sloja i doza netrpeljivosti koja vlada na razini vjernika i jedne i druge crkve.”
Jasenovac i Stepinac
SPC traži da papa, pre dolaska u Srbiju, poseti Jasenovac koji se smatra najvećim stratištem srpskog naroda. Da li bi papa otišao u Jasanovac? Živica Tucić na to pitanje odgovara potvrdno:”Mislim da bi on i posetio Jasenovac i rekao: evo, pomoliću se za sve žrtve!” Ali, to ne zavisi od papine volje, prepreka je stav hrvatske crkvene hijerarhije, smatraju oba naša sagovornika.
”Sigurno ga hrvaski biskupi odvraćaju od toga, jer postoji minimalizacija toga šta je bilo u Jasenovcu. I onda kažu da ne treba da ide tamo. Za neke u katoličanstvu je to bio neki radni logor. Ništa strašno. Kad niko nije ustanovio tačan broj žrtava. Varira izmedju 70 i 700 hiljada, do milion. Hajte da to barem malo preciziramo”, kaže Živica Tucić.
I Ivica Maštruko ukazuje da osporavanja počinju od razine brojki žrtava: ”Katolička crkva tvrdi da su brojkama manipulirale komunističke vlasti. Ona šalje na komemoraciju u Jasenovac svećenike nižeg ranga, nikad na razini kardinala.”
Pored Jasenovca, dve crkve opterećuju i dijametralno suprotni stavovi o ulozi kardinala Stepinca u ustaškoj NDH. Za Katoličku crkvu on je pravednik , stradalnik komunističkog režima. Za SPC on je ratni zločinac.
Ivica Maštruko smatra da će Stepinac svakako biti kanonizovan: “To što će on biti proglašen ili neće biti proglašen za sveca tako skoro ( a biće po mom dubokom uvjerenju, jer je već načinjen prvi korak proglašenjem za blaženog) to se drugih crkava ne tiče. Jer, one jednako ne priznaju svece koji su kanonizirani u katoličkoj crkvi. Dakle, ne tiču ih se, osim jednog psihološkog momenta da se sada, eto, u Katoličkoj crkvi za sveca proglašava osoba koja se smatra na drugoj strani ratnim zločincem.”
Živica Tucić skreće pažnju da ni u katoličkim krugovima u Evropi ne postoji baš potpuno jasan stav o Stepincu. “Ja od Nemaca čujem godinama: a šta ga je to kvalifikovalo da bude svetitelj? On nije umro u zatvoru, nije ubijen... Na Zapadu kažu: niti je on zločinac, niti svetitelj. On je bio nabiskup u Zagrebu u vreme kada je bilo jako teško i kada se ni sam nije najbolje snašao.”
Na naše pitanje da li je to i njegov stav, odgovara potvrdno: “Znate, on nije ni veliki, ni mali. Njegovog rodjenog brata su ustaše ubile. E sad, da je mogao nešto više da uradi, verovatno je mogao. Da je podizao glas u drugom delu rata, podizao je. Ali ko je njega pitao oko vojnih, oko ideoloških stvari!”
Istovremeno, u Srbiji takodje još od kraja 80-ih počinje relativizacija srpskih zločina, rehabilituju se četnici, bez imalo otklona od zločina koji su pod kokardom počinjeni u Hrvatskoj i susednoj Bosni.
Koliko se takva prošlost,u okolnostima selektivnog istorijskog sećanja na do juče domaćem terenu, lako može zloupotrebiti, pokazale su ratne 90-te kada su iz istorijske ropotarnice vaskrsla četnička i ustaška znamenja, a neke crkvene ličnosti, pa i medju najvišim crkvenim zvaničnicima, odigrali ni malo časne role.
Sve u svemu, odnosi izmedju te dve crkve na Balkanu najmanje su problematični na duhovnoj razini. Nije tu reč ni o teološkim, liturgijskim i obrednim razlikama koje bi trebalo približiti unutarhrišćanskim dijalogom, već o veoma svetovnim stvarima koje opterećuju dva naroda, pa zato i Ivica Maštruko skreće pažnju na uticaj koji odnosi dve crkve imaju na odnose dve države:
”One mogu pomoći ili odmoći stvaranju bolje atmosfere, boljih odnosa izmedju Srbije i Hrvatske.”