U srcu gradske deponije u Subotici, uprkos temperaturama ispod nule, desetak azilanata iz Pakistana još uvek čeka na svoju evropsku šansu. Većina ih je u Srbiji već par meseci, a prethodno su isto toliko vremena proveli u Grčkoj i Makedoniji, pokušavajući da pronađu bilo kakav posao i tako izbegnu sumornu sudbinu mnogih građana Pakistana, Avganistana, Somalije...
Do Evrope je međutim teško stići, jer se šengenska gvozdena zavesa teško diže, te je jedini put za ove imigrante ilegalni, preko zelene granice između Mađarske i Srbije.
U šipražju, među tonama smeća prilično je teško pronaći dva neobična šatora, napravljena od materijala sa deponije, u kojem više od dva meseca ovi nepriznati imigranti čekaju da se desi čudo. Iako to ne govore, zna se da to čudo košta par stotina eura, a podrazumeva ilegalni prelazak granice i neophodne papire, za bilo gde u Evropi.
Tridesetogodišnji krojač Ali iz Lahorea, sa četvoricom zemljaka spava u ovom šatoru od plastičnih boca i PVC folija, na goloj zemlji. Kaže da je teško, ali da je u Pakistanu gore.
„U Pakistanu ima mnogo problema – nema posla, nema novca, kuća mi je stradala u poplavi. Imam troje dece, i moram naći posao da bih mogao poslati novac“, kaže Ali.
Sa Alijem su i Mahatma Đahangiri, vajar po profesiji, Abdulah Aziz, sa patikama gotovo bez đonova, i šesnaestogodišnji Kakul, koji je sav svoj lični imetak dao za obećanje o Evropi. I već dva meseca čeka na subotičkom smetlištu.
„Dao sam novac nekim ljudima, ali eto nisam otišao u Evropu. Stalno govore - Čekaj, čekaj“, na pitanje da li im veruje, Kakul odgovara prilično neuverljivo.
Ovi mladi ljudi se preko dana greju pored vatre, i improvizovanog ognjišta na kojem u velikoj limenci pripremaju obroke. Hranu im, kažu, dostavljaju ljudi iz UNHCR-a.
Susedi: Nemamo problema sa azilantima
U Subotici su se azilanti pojavili početkom godine i ponekad, prema nezvaničnim podacima, njihov broj dostiže i dve stotine. Subotičani iz obližnjih kuća ih svakodnevno susreću.
„Stalno su tu, nekad ih je mnogo više, nekad manje. Jednom sam bio prisutan kada je policija napravila raciju, i odvela njih 38. Porušili su im tada i te njihove šatore od plastičnih flaša... Pojavljuju se od maja stalno, i nemamo nekih problema sa njima. Jedino su letos u baštama ponekad umeli da uberu koju jabuku ili papriku i paradajz...“, kaže Stipan, čija se kuća nalazi uz samu deponiju.
A otkako je počela zima, oni koji imaju novca iznajmljuju stanove, obično kraj same granice.
To je međutim znatno riskantnija varijanta, jer policija hapsi i stanodavce, tretirajući ih kao učesnike u krijumčarenju ljudi.
U proteklih nekoliko meseci u policijskim racijama hapšeni su i azilanti sa deponije, ali ih, zasad, kažu, policija ostavlja na miru.
Većina njih naime ima formalni azil u Srbiji. Mada, kada sneg zaveje ili počnu kiše, možda bi koji dan zatvora za ove apatride i beskućnike bio pravi poklon.
Do Evrope je međutim teško stići, jer se šengenska gvozdena zavesa teško diže, te je jedini put za ove imigrante ilegalni, preko zelene granice između Mađarske i Srbije.
U šipražju, među tonama smeća prilično je teško pronaći dva neobična šatora, napravljena od materijala sa deponije, u kojem više od dva meseca ovi nepriznati imigranti čekaju da se desi čudo. Iako to ne govore, zna se da to čudo košta par stotina eura, a podrazumeva ilegalni prelazak granice i neophodne papire, za bilo gde u Evropi.
Azilanti iz Pakistana na deponiji
Tridesetogodišnji krojač Ali iz Lahorea, sa četvoricom zemljaka spava u ovom šatoru od plastičnih boca i PVC folija, na goloj zemlji. Kaže da je teško, ali da je u Pakistanu gore.
„U Pakistanu ima mnogo problema – nema posla, nema novca, kuća mi je stradala u poplavi. Imam troje dece, i moram naći posao da bih mogao poslati novac“, kaže Ali.
Sa Alijem su i Mahatma Đahangiri, vajar po profesiji, Abdulah Aziz, sa patikama gotovo bez đonova, i šesnaestogodišnji Kakul, koji je sav svoj lični imetak dao za obećanje o Evropi. I već dva meseca čeka na subotičkom smetlištu.
„Dao sam novac nekim ljudima, ali eto nisam otišao u Evropu. Stalno govore - Čekaj, čekaj“, na pitanje da li im veruje, Kakul odgovara prilično neuverljivo.
Ovi mladi ljudi se preko dana greju pored vatre, i improvizovanog ognjišta na kojem u velikoj limenci pripremaju obroke. Hranu im, kažu, dostavljaju ljudi iz UNHCR-a.
Susedi: Nemamo problema sa azilantima
U Subotici su se azilanti pojavili početkom godine i ponekad, prema nezvaničnim podacima, njihov broj dostiže i dve stotine. Subotičani iz obližnjih kuća ih svakodnevno susreću.
Azilanti iz Pakistana na deponiji
„Stalno su tu, nekad ih je mnogo više, nekad manje. Jednom sam bio prisutan kada je policija napravila raciju, i odvela njih 38. Porušili su im tada i te njihove šatore od plastičnih flaša... Pojavljuju se od maja stalno, i nemamo nekih problema sa njima. Jedino su letos u baštama ponekad umeli da uberu koju jabuku ili papriku i paradajz...“, kaže Stipan, čija se kuća nalazi uz samu deponiju.
A otkako je počela zima, oni koji imaju novca iznajmljuju stanove, obično kraj same granice.
To je međutim znatno riskantnija varijanta, jer policija hapsi i stanodavce, tretirajući ih kao učesnike u krijumčarenju ljudi.
U proteklih nekoliko meseci u policijskim racijama hapšeni su i azilanti sa deponije, ali ih, zasad, kažu, policija ostavlja na miru.
Većina njih naime ima formalni azil u Srbiji. Mada, kada sneg zaveje ili počnu kiše, možda bi koji dan zatvora za ove apatride i beskućnike bio pravi poklon.