Avganistan: Drugačiji pogled na 11. septembar

Teroristički napadi na Vašington i Njujork 11. septembra 2001. godine su bili razlog za američku invaziju na Avganistan, smatraju Amerikanci. Međutim, pitanje je da li i Avganistanci to doživljavaju na isti način.

Jan Sabawoon (Radio Slobodni Avganistan). Priredio Dragan Štavljanin

U SAD, svako se seća gde je bio 11. septembra. No, u Avganistanu mnogi nisu ni čuli za ove napade, a oni koji jesu, nisu tada mogli da pojme da će to dramatično promeniti svet.

Promena je usledila 26 dana kasnije kada su američke snage intervenisale u Avganistanu. U operacijama koje su počele 7. oktobra 2001. zbačena je radikalna talibanska vlast, nakon čega je poslato 100 hiljada stranih vojnika u cilju stabilizacije prilika u ovoj zemlji.

Stoga ne bi trebalo da bude iznenađenje da Amerikanci i Avganistanci različito gledaju na zbivanja od 11. septembra.

Dok je za Amerikance to bio razlog za razmeštanje njihovih snaga u Avganistanu, mnogi Avganistanci smatraju da je to samo deo šire priče. Ta globalnija storija može poprimiti različite i čak bizarne forme, u zavisnosti sa kim se razgovara.

„Bio sam u Pešavaru (u Pakistanu), kada sam čuo da su napadnuti oblakoderi u Americi. Video sam to na televiziji i čuo na radiju. Šta mogu da kažem? Znate šta se potom desilo. Svet je došao u Avganistan zato što su tvrdili da su Talibani i Islamska braća napali ove zgrade. Međutim, muslimani se ne slažu (sa tom ocenom) i smatraju da su to Amerikanci sami sebi uradili“, priča muškarac iz Vardak provincije, jugozapadno od Kabula, glavnog grada Avganistana.

Ovaj čovek, koji nije želeo da se predstavi, vlasnik je male prodavnice u blizini mesta gde se zaustavljaju kamioni radi pretovara robe i odmora vozača, duž autoputa koji povezuje Vardak provinciju sa Kabulom.

Gde je obećani novi život?

Kaže da je bio jedan među nekoliko stotina hiljada avganistanskih izbeglica u Pakistanu u vreme ovog napada. Vratio se nakon pada Talibana, želeći da otpočne novi život.

Mada pozdravlja zbacivanje Talibana, čija je vladavina sa ekstremnom interpretacijom islama bila represivna, ovaj čovek, međutim, ne smatra da je međunarodno prisustvo u Avganistanu opravdano događajima od 11. septembra, niti da je u interesu tamošnjeg življa. On smatra da postoje skriveni motivi:

„To je imalo negativne posledice jer su došli mnogi Kafiri (nemuslimani) u Avganistan, možda i neki muslimani, mislim na Turke – i sada vidite rezultate. Nema posla. Treba da prihvatite činjenicu da je za vreme Talibana postojala bezbednost, a sada u Kabulu postoji mnogo gospodara rata. Ja nisam pristalica Talibana, ali pitam Amerikance i ostale zašto su ostavili Talibane na vlasti u pojedinim mestima, kao što je provincija Helmand.“

U Avganistanu je prilično uvrežena teorija zavere da su zbivanja od 11. septembra poslužila SAD kao izgovor za invaziju Avganistana i da američke snage nisu uništile Talibane, kako bi im njihovo postojanje poslužilo kao opravdanje za nastavak okupacije.

Ovaj čovek nije u stanju da kaže šta stranci žele u Avganistanu, ali dalji izostanak bezbednosti kao i šansi za ekonomski oporavak, preteže nad bilo kakvim pominjanjem stava da su međunarodne trupe tu da bi pomogle.

On ističe da ako SAD zaista žele da se okončaju rat u Avganistanu, one bi omogućile posao ljudima pokretanjem velikih projekata kao što su gradnja hidrocentrala i sistema za navodnjavanje. Po njegovom mišljenju, Talibani nisu u stanju da ponude tako nešto i ljudi im se ne bi priključivali.

Afganistanci se sjećaju 11. septembra 2001.

Video: Avganistanci se sećaju dešavanja nakon 11. septembra

Ovakav stav je prilično rasprostranjen u Avganistanu. Na stajalištu za kamione u provinciji Logar južno od Kabula, reporter Radija Slobodni Avganistan je razgovarao sa Janom Mohamedom, koji ne može da se seti gde je bio 11. septembra. No, stav o ovim zbivanjima je u velikoj meri pod uticajem onoga što je potom usledilo.

„Ja sam u to vreme radio u Islamabadu (Pakistan). Video sam kasnije na televiziji šta se desilo. Ničeg dobrog to nam nije donelo. Sve je upereno protiv nas i dosta toga smo izgubili. Došle su američke i međunarodne snage i u ratu smo ostali bez mnogo rođaka i prijatelja. Svakodnevno strada na desetine naših ljudi“, priča Mohamed.

Po njegovom mišljenju, napori međunarodnih snaga bili bi opravdani da su omogućile bezbednost, rad fabrika, redovno snabdevanje strujom i vodom. Umesto toga, „na jednoj strani su borbe, na drugoj ’mučenici’, ubistva, blokade na putevima, racije. Kakav je smisao svega toga?“

Podrška uništenju Talibana

U blizini, još jedan muškarac, po imenu Nurula, čeka sa Janom Mohamedom i desetinama drugih, da bude angažovan na utovaru ili istovaru kamiona koji su u prolazu. Stajalište za kamione je jedino mesto kilometrima unaokolo gde se odvijaju neke ekonomske aktivnosti. No, mnogo je više muškaraca koji čekaju na posao nego što ga ima, tako da dosta njih odlazi kući praznih ruku.

Nurula se seća događaja od 11. septembra, ali mu se čini da je to bilo veoma davno.

„Videli smo na televiziji da su napadnute ’Kule bliznakinje’. Zaboravio sam gde sam bio u tom trenutku. Otkako sam se rodio znam samo za ratove. Ja sam se tome prilagodio, ali smo umorni od ovog rata, ali još više zbog nezaposlenosti. Sada se ne može čak naći posao ni na jedan dan. Stojimo pored autoputa i ponekad utovaramo kamione“, kaže Nurula.

Abdularhim, vlasnik male prodavnice na putu u proviniciji Kapisa, severno od Kabula, jedan je od retkih Avganistanaca koji zna šta se desilo 11. septembra i shvata da je rat u Avganistanu deo šire međunarodne borbe protiv zajedničkog neprijatelja – terorizma.

„Avioni, koje su kontrolisali pripadnici Al Kaide, gađali su zgrade u Americi i mnogo ljudi je poginulo. Nakon toga SAD i svet su smatrali da moraju nešto da učine da bi uništili Al Kaidu i ostale terorističke grupe.
Došli su u Avganistan da pronađu uzrok problema i odstrane ga", kaže Abdularhim.

Abdularhim je tip čoveka koji je potreban međunarodnim snagama u Avganistanu u nastojanju da objasne razloge svog prisustva, uspeju u mariginalizovanju Talibana i, zajedno sa avganistanskim trupama, osiguraju zemlju. Pitali smo ga zbog čega podržava takav novi poredak kada mnogi drugi Avganistanci imaju ozbiljne sumnje.
Abdularhim odgovara da su jedan od razloga bombaši samoubice.

„U provinciji Kapisa bilo je više samoubilačkih napada i izgubio sam nekoliko prijatelja. Osuđujemo samoubilačke napade. To je pogrešno prema šerijatskom pravu. Oni koji to organizuju, zloupotrebljavaju mlade generacije i dovode je u zabludu sa opakim idejama. U samoubilačkim napadima stradaju nevini ljudi. Mi želimo da američke i ostale međunarodne snage unište baze ovih grupa. Znamo da je cena visoka, ali podržavamo to“, navodi Abdularhim.

Po njemu, samoubilačke bombaške akcije su svakodnevni odjek, refleksija napada na Njujork i Vašington pre deset godina, i sadašnjih zbivanja u Avganistanu. No, mnogi ne gledaju to na isti način kao Abdularhim.

Međutim, za one koji smatraju kao Abdularhim da je to jedini put, ovo je ubedljiv argument da treba istrajati u pokušaju da se iskoreni terorizam pre nego što se povuku strane trupe i Avganistan bude prepušten da se sam brine o sebi.

Prema sadašnjim planovima, međunarodne trupe bi trebalo da napuste Avganistan za tri godine. SAD su u julu najavile da će tokom ove godine povući 10 hiljada pripadnika svojih oružanih snaga u Avganistanu, dok će se borbene trupe povući do 2014. Ostali partneri Vašingtona u NATO savezu slede sličan vremenski okvir.