Otvaranju najviše građevine na Balkanu i jednog od najprepoznatljivijih simbola Beograda, prisustvovali su skoro svi državni zvaničnici koji su o izgradnji novog tornja govorili kao o građevnsikom poduhvatu. Sa druge strane, stručnjaci se pitaju, da li je izgradnja tornja na Avali ekonomski opravdana - kako će se i od čijih para toranj u budućnosti održavati i da li je taj novac mogao da se upotrebi na bolji način i pomogne nejsiromašnijima koji od, samog tornja, neće imati baš velike koristi.
Nakon sedam godina od prve inicijative i više od četiri godine građevinskih radova novi toranj na Avali ponovo je pušten u rad. Ipak, postoje različita gledanja na to, da li je toranj trebalo iznova graditi i postoji li ekonomska opravdanost za njegovo podizanje.
Za politički vrh Srbije, odgovor je nedvosmisleno pozitivan. Ministra za prostorno planiranje Oliver Dulić istako je da je toranj, ipak, građen iz nekog posebnog inata:
“Inat nas je vrlo često terao u razne probleme, inat nas je često terao u bespuća, ratove i stradanja. Ovoga puta upotrebili smo inat da bi jedan posao završili. Ja se nadam da ćemo taj inat, kao motivišuću stvar, kao stvar koja može i da nas okupi oko dobrih projekata, u budućnosti upotrebljavati da završavamao i druge velike projekte. Da završimo i puteve i mostove, da modernizujemo zemlju, da ozdravimo društvo, da popravimo našu ekonomiju, da verujemo da je bolji život tu oko nas i ispred nas i da zajedno zagledani u budućnost, makar u inat, napravimo da Srbija bude bolja zemlja”, kaže on.
Međutim, za sociologa Božidara Jakšića izgradnja novog tornja na Avali, zapravo, je predstava koju politička elita koristi da bi potvrdila svoj prestiž:
“I onda potreba tih nekih ljudi, potpuno opskurnih, koji se motaju na javnoj sceni i koji će od toga praviti veliku pompu, jer su političkoj eliti potrebne te pompe, da bi, na neki način, neutralisali svoju nesposobnost da se suoče sa stvarnim problemima. Najizrazitiji primer tako nečega bila je istočna Nemačka. To je taj sistem koji je ostao iz vreme staljinizma i u antikomunizmu i koji se sada valja Srbijom”, kaže on.
Obnova tornja započeta je na inicijativu RTS-a i Udruženja novinara Srbije. Direktor RTS-a, Aleksandar Tijanić, kaže RSE, da je uprkos nekim uverenjima upotrebna vrednost tornja velika i da će mnogi imati koristi od njega. Na naše pitanje, da li je građen iz nekakvog inata prema onima koji su učestvovali u vazdušnoj intervenciji na Srbiju ili iz čisto ekonomskih i praktičnih razloga, Tijanić kaže:
“Ja mislim da to nije simbol Beograda, nego simbol Srbije, to je tačka jedan. Tačka dva, radili smo ga zato što su ga srušili, ne iz prkosa, ne iz besa, ne iz ljutnje, gradili smo ga jer su nam ga srušili pa smo ga mi podigli da ga koristimo i da služi kao simbol Srbije, ako u tome ima nešto loše voleo bih da budem obavešten. Upotrebna vrednost je velika, simbolička vrednost je manja od upotrebne vrednosti, a izgradili smo ga, mogu da kažem za Slobodnu Evropu kao poznatu slobodoumnu stanicu, zato što su nam ga srušili i sada će obavljati isti posao koji je obavljao i pre rušenja”, kaže on.
Ko će plaćati održavanje?
Sa druge strane, sociolog Božidar Jakšić postavlja neka pitanja na koja, za sada, niko nema odgovor:
“Koliko će koštati održavanje tog tornja i šta će taj toranj, zapravo, da radi? To je ključno pitanje, jer lako je izgraditi neku pompeznu građevinu, ali je veoma teško plaćati održavanje. Da li će ovi koji će biti na proslavi plaćati održavanje, to me zanima?”, pita se Jakšić.
Iako je nejasno kakva će biti tačna budućnost i namena tornja na Avali, jedno je sigurno, toranj neće biti u vlasništvu RTS-a, rekao je našem radiju Aleksandar Tijanić:
“To nije vlasništvo RTS-a. Država je uzela i osnovala preduzeće Emisiona tehnika i veze i u okviru tog javnog preduzeća poslovaće i Avalski toranj. Prema tome, mi smo ga zajedno sa drugim institucijama finiširali i sada je to uzela država i ona će gazdovati njime”, kaže on.
Stari avalski toranj počeo je sa radom 1965. godine, a novi toranj biće viši od starog zajedan metar, tačnije, 204,5 i predstavljaće najvišu građevinu na Balkanu. Na 120. metru nalazi se restoran površine 100 metara kvadratnih, a posetioce će do vidikovca, koji se nalazi na 124. metru visine, prevoziti dva lifta.
Kampanju za igradnju tornja pratila je svojevremno i pesma smišljena upravo za tu namenu. Nekoliko srbijanskih pevača i autora pevalo je stihove koji su u najmanju ruku zvučali čudno:
“Za razne smo gluposti davali, dok su nam obećavali, što ih bog daje svakom....”, navodi se u delu refrena pesme.
Iako pesma sugeriše da novac uložen u toranj nije glupa investicija, Božidar Jakšić ostavlja rezervu prema takvom stavu:
“Zaista bi bilo dobro da neki inženjeri i neki ekonomisti izračunaju koliko je sredstava uloženo u toranj i koliko bi se se za tu sumu novca siromašnima moglo napraviti stanova. Tačka”, kaže on.
Nakon sedam godina od prve inicijative i više od četiri godine građevinskih radova novi toranj na Avali ponovo je pušten u rad. Ipak, postoje različita gledanja na to, da li je toranj trebalo iznova graditi i postoji li ekonomska opravdanost za njegovo podizanje.
Za politički vrh Srbije, odgovor je nedvosmisleno pozitivan. Ministra za prostorno planiranje Oliver Dulić istako je da je toranj, ipak, građen iz nekog posebnog inata:
“Inat nas je vrlo često terao u razne probleme, inat nas je često terao u bespuća, ratove i stradanja. Ovoga puta upotrebili smo inat da bi jedan posao završili. Ja se nadam da ćemo taj inat, kao motivišuću stvar, kao stvar koja može i da nas okupi oko dobrih projekata, u budućnosti upotrebljavati da završavamao i druge velike projekte. Da završimo i puteve i mostove, da modernizujemo zemlju, da ozdravimo društvo, da popravimo našu ekonomiju, da verujemo da je bolji život tu oko nas i ispred nas i da zajedno zagledani u budućnost, makar u inat, napravimo da Srbija bude bolja zemlja”, kaže on.
Međutim, za sociologa Božidara Jakšića izgradnja novog tornja na Avali, zapravo, je predstava koju politička elita koristi da bi potvrdila svoj prestiž:
“I onda potreba tih nekih ljudi, potpuno opskurnih, koji se motaju na javnoj sceni i koji će od toga praviti veliku pompu, jer su političkoj eliti potrebne te pompe, da bi, na neki način, neutralisali svoju nesposobnost da se suoče sa stvarnim problemima. Najizrazitiji primer tako nečega bila je istočna Nemačka. To je taj sistem koji je ostao iz vreme staljinizma i u antikomunizmu i koji se sada valja Srbijom”, kaže on.
Obnova tornja započeta je na inicijativu RTS-a i Udruženja novinara Srbije. Direktor RTS-a, Aleksandar Tijanić, kaže RSE, da je uprkos nekim uverenjima upotrebna vrednost tornja velika i da će mnogi imati koristi od njega. Na naše pitanje, da li je građen iz nekakvog inata prema onima koji su učestvovali u vazdušnoj intervenciji na Srbiju ili iz čisto ekonomskih i praktičnih razloga, Tijanić kaže:
“Ja mislim da to nije simbol Beograda, nego simbol Srbije, to je tačka jedan. Tačka dva, radili smo ga zato što su ga srušili, ne iz prkosa, ne iz besa, ne iz ljutnje, gradili smo ga jer su nam ga srušili pa smo ga mi podigli da ga koristimo i da služi kao simbol Srbije, ako u tome ima nešto loše voleo bih da budem obavešten. Upotrebna vrednost je velika, simbolička vrednost je manja od upotrebne vrednosti, a izgradili smo ga, mogu da kažem za Slobodnu Evropu kao poznatu slobodoumnu stanicu, zato što su nam ga srušili i sada će obavljati isti posao koji je obavljao i pre rušenja”, kaže on.
Ko će plaćati održavanje?
Sa druge strane, sociolog Božidar Jakšić postavlja neka pitanja na koja, za sada, niko nema odgovor:
“Koliko će koštati održavanje tog tornja i šta će taj toranj, zapravo, da radi? To je ključno pitanje, jer lako je izgraditi neku pompeznu građevinu, ali je veoma teško plaćati održavanje. Da li će ovi koji će biti na proslavi plaćati održavanje, to me zanima?”, pita se Jakšić.
Iako je nejasno kakva će biti tačna budućnost i namena tornja na Avali, jedno je sigurno, toranj neće biti u vlasništvu RTS-a, rekao je našem radiju Aleksandar Tijanić:
“To nije vlasništvo RTS-a. Država je uzela i osnovala preduzeće Emisiona tehnika i veze i u okviru tog javnog preduzeća poslovaće i Avalski toranj. Prema tome, mi smo ga zajedno sa drugim institucijama finiširali i sada je to uzela država i ona će gazdovati njime”, kaže on.
Stari avalski toranj počeo je sa radom 1965. godine, a novi toranj biće viši od starog zajedan metar, tačnije, 204,5 i predstavljaće najvišu građevinu na Balkanu. Na 120. metru nalazi se restoran površine 100 metara kvadratnih, a posetioce će do vidikovca, koji se nalazi na 124. metru visine, prevoziti dva lifta.
Kampanju za igradnju tornja pratila je svojevremno i pesma smišljena upravo za tu namenu. Nekoliko srbijanskih pevača i autora pevalo je stihove koji su u najmanju ruku zvučali čudno:
“Za razne smo gluposti davali, dok su nam obećavali, što ih bog daje svakom....”, navodi se u delu refrena pesme.
Iako pesma sugeriše da novac uložen u toranj nije glupa investicija, Božidar Jakšić ostavlja rezervu prema takvom stavu:
“Zaista bi bilo dobro da neki inženjeri i neki ekonomisti izračunaju koliko je sredstava uloženo u toranj i koliko bi se se za tu sumu novca siromašnima moglo napraviti stanova. Tačka”, kaže on.