Vladimir Arsenijević, književnik, jedan od autora regionalnog okupljanja pisaca Krokodil govori o ovogodišnjem upravo završenom književnom festivalu, koji je trajao tri dana, jedan dan u Zagrebu i dva u Beogradu, o evropejstvu novog predsednika Srbije Tomislava Nikolića, o zabrani desničarske organizacije Obraz, o tome koliko ima fašizma u Evropi danas, šta je pokazalo nasilje fudbalskih navijača u Varšavi, zašto se Srbija često proteklih godina nalazila uz zemlje sa problematičnim režimima... I najzad, kako uprkos svemu, pisci regiona uspevaju da dočaraju, zajedno sa publikom, privid jedne drugačije realnosti koja je prepuna životne radosti.
Arsenijević: Nastupalo je osam ljudi iz sedam zemalja, i to su bili autori iz zemalja regiona, BiH, Hrvatske i Srbije, ali takođe i pisci i muzičari iz Austrije, Nemačke, Španije i Italije, tako da je to bila internacionalna selekcija „Krokodila“, a onda smo nastavili sa sjajnom večeri u Beogradu na onom našem klasičnom mestu - amfitetaru ispred Muzeja istorije Jugoslavije, po predivnom vremenu - tu smo zaista imali sreće - i sa fantastičnom publikom - opet je bilo nekih hiljadu ljudi - i u jednom neverovatnom duhu koji čini da zaista makar na tih par sati osetite da književnost postoji, da je relevantna, da je jako važna, da je, ako mogu tako da kažem, i seksi na izvestan način, da je zaista uzbudljiva, dinamična i da ljudi tu stvar sa zadovoljstvom prate. Mi vrlo dobro znamo da je sve to zapravo jedna vrsta halucinacije, da nažalost nije tako, ali kada se saberu te energije nas koji radimo taj festival, pisaca koji učestvuju sa svojim talentima i harizmama na festivalu i publike koja je željno i sa velikom radošću prihvata sve to, onda zaista uspemo da stvorimo gotovo privid paralelne realnosti.
Arsenijević: Nas ne zanimaju politički koncepti. Na kraju svih krajeva, briga mene za sve te stvari. Meni je mnogo, mnogo bitnije da li su ljudi se krajnjih rubova Evrope dobro razumeju, da li reč o zaista jedinstvenom identitetu ili ne. U onoj meru u kojoj nisam bio zanteresovan za državne zajednice, nisam zaintersovan ni za te mega zajednice kakva je EU, ukoliko one ne funkcionišu. Ako ne funkcionišu, ne treba ni da postoje – to je jednostavna stvar. Međutim, sve današnje generacije, a naročito mi koji smo rođeni 40-ih, 50-ih, 60-ih godina jako dobro znamo život u jednom podeljenom konceptu gde vi zaista raspolažete sa dve praktično suprotstavljene snažnosti. Naravno, to je sve reflektovalo kroz ideologije i proizlazilo kroz ideologije. Vi ste imali potpuno dve realnosti, dva diskursa, dva načina na koji se realnost percipira. A danas, iako je činjenica da Evropljanin, recimo iz Bugarske, zarađuje 300 evra, a onaj drugi Evropljanin, npr. iz Danske, zarađuje verovatno 2.500 evra, i jedan i drugi se na istovetan način brinu za svoju budućnost, i čak mislim koriste istovetne reči kada o tome promišljaju. Za nas je bitno to jedno izuzetno razumevanje koje se sada formiralo, naravno nesrećnim slučajem, širom čitavog evropskog kontinenta.
Arsenijević: I to, naravno, rezultira jednom krajnjom političkom radikalizacijom. To je ono drugo pitanje o kome smo mi raspravljali na okruglom stolu koji se održavao u okviru festivala „Krokodil“, a to je pitanje različtih oblika fašizacije naših društava. Mi bismo zasita želeli da nam ljudi pričaju svoj iskustva. Ukoliko imamo sagovornika iz Italije, iz Hrvatske, iz Nemačke, iz Srbije, to su četiri značajna, različita iskustva, gde se svako pitanje može prelomiti na četiri različita načina.
Arsenijević: U te dve reči staje stotine strana - jer to je jedna jako precizna definicija koju je Rastko Močnik dao. Dakle, uopšte nije pitanje ima li ili nema fašizma u društvima. Naravno da ga ima, samo je pitanje njegove količine i mesta u tom društvu. Budući da se nalazimo u trenutku kada se zapravo sve oko nas veoma radikalizuje zbog tih burnih društvenih potresa koja se događaju svuda istovremeno, jasno je da je to pitanje izuzetno na mestu. Mi smo već imali prilike da vidimo na koji način se različiti oblici fašizacije društva odvijaju u tako različitim društvima kao što su ova koja sam naveo, a da ne govorim sada o onome što se sada događa u Grčkoj i u drugim zemljama koje zaista potresa ekonomska kriza. To je jedna tema o kojoj se može jako dugo raspravljati i jako mnogo toga saznati od različtih učesnika.
Ali naša namera nije da za sobom ostavimo jednu mračnu sliku - jer ipak je ovo svet u kome mi živimo i, na kraju, ovo je svet u kome se mi i veselimo i provodimo svoje dobre trenutke i često osećamo da su to ukradeni momenti, da je to nešto što je došlo iz naše privatnosti gde smo mi omogućili sebi životnu sreću iako smo mi neprestano u njoj uskraćivani od strane političara i dovođeni u jednu jako frustrirajuću poziciju. Međutim, mi znamo da imamo potrebu za malim trenucima, za običnim životom, za lepotom, za zabavom – i to je sve deo naše stvarnosti, tako da smo kao treće pitanje u ovom okruglom stolu diskutovali o tome šta su te moguće stvarnosti koje se iz svega ovoga pojavljuju. Jer mi zaista verujemo, i ovo nije pitanje nekakvog načelnog optimizma, da su ljudi uvek u stanju da nađu i dobra rešenja i da se često ta dobra rešenja ne vide jasno i da vredi razgovarati o njima, da vredi pitati ljude koji nisu političari, ali se bave politikom kao ljudi koji se nalaze u javnosti, koji diskutuju stvarnost, dakle pisci, i da vidimo na koji način sve ovo što danas proživljavamo može da rezultira nečim što će dati ipak nekakav dobar život našoj deci i unucima.
Arsenijević: Ja verujem u moć navike - i u moć prisile. To je sve u šta ja verujem. Ja sam zaista u svom životu davno, davno odbacio ideju nekakve nagle promene svesti ili dizanja svesti na kolektivnom planu na nekakav viši nivo. Ljudi se naprosto navikavaju. To vam je ona priča sa onim famoznim gej prajdom. Ja sam sada prošao Zagrebom nakon 10. prajda - sećamo se šta je bilo tamo 2002. godine kad je to prvi put pokušano - sad je to obično veselje, ispred spomenika bana Jelačića vijori se zastava sa duginim bojama, rekao bih da ban Jelačić upravo prema njoj upire prstom - i ništa. Ljudi prolaze i sve je u savršenom redu. Isto se to odnosi i na sva druga razna neuralgična i traumatična pitanja, koja su nama kao takva servirana u ovoj zemlji, i različitih uloga koje su političari pred nama igrali u svojoj ritualistici kojom se neprestano bave.
Mislim da je Tomislav Nikolić čovek koji je jako mnogo puta promenio kožu - i mislim da je to u savršenom redu i da je to svojstvo savremenog političara. Reč je o kameleonima kojima su ideološke utemeljenosti poprilično nepoznate i koji su skloni jako brzo da se okreću kako politički vetrovi duvaju. Kada Tomislav Nikolić nas ubeđuje u sopstveno evropejstvo, ja to smatram za jako dobru stvar. Naime, ja to prevodim ovako: Tomislav Nikolić, da bi upšte preživeo politički danas, 2012. godine, primoran je da pred nama igra velikog Evropljanina. Godine 1992., da bi imao isti politički uspeh, bio je primoran, ali mu je to tada jako prirodno išlo od ruke, da nam govori o isterivanju raznih naroda, da vređa druge narode oko nas i da učestvuje u ratnim i zločinačkim aktivnostima koje su se tada događale. Kad već ti ljudi nisu tamo gde bi trebalo da budu, a to je na Sudu u Hagu, onda je sasvim u redu da pred nama menjaju kožu - jer mi vidimo da postoji ipak nešto jače od njihovih ličnosti i njihovih ideologija, tako da naši političari su apsolutno neslobodni. I to je ona priča Vedrane Rudan od pre nekoliko godina kada je isekla na rezance istog tog Tomislava Nikolića u talk showu na televiziji, kada je on rekao:“Mi radikali“, a ona mu rekla: „Vi, gospodine, niste nikakav radikal, vi ste kao i naš predsednik socijaldemokrata.“ I to je potpuno pokopalo Tomislava Nikolića i stavilo ga tamo gde zauvek treba i da bude - tako da ja kao glasač i birač uživam u činjenici da su političari prinuđeni da lažu i mažu i sami sebe i sve druge zato što postoji nešto što je jače od njih i jače od tih lokalnih zanosa koji se uvek završe krvlju.
Arsenijević: Pa, naravno. Mi se nalazimo u tom jednom širem kontekstu. Mi smo sa svih strana okruženi evropskim zemljama, i to nikada neće biti drugačije, kao što je i uvek bilo. I samo to odricanje od Evrope kod jednog dela našeg stanovništva meni zaista izaziva jako sažaljivi osmeh. Je li mogu da kažem jednu poluružnu reč na Radiju Slobodna Evropa?
To je jedno kurebecanje, jedno busanje kome nema nikakvog mesta - da se jedna geografski evropska zemlja odriče svog identiteta. Pa to je nečuveno. Ja ne znam da li postoji od severa do juga Afrike bilo koja zemlja kojoj bi na pamet palo da se odrekne svog afrikanstva. A kakve su tek dinamike i kakve su različitosti i kakve su neravnoteže na afričkom kontinentu? Ali je sve to jednostavno Afrika. I da ljudi na taj način zapravo govore! Hej, pa mi smo glupi i frustrirani. Mi ne znamo ništa o samima sebi. Mi smo dozvolili da nam bitange zavrte glavom toliko da se mi odričemo sopstvenog identiteta! To je apsolutno fantastično. Tako da u tom smislu lažno evropejstvo Tomislava Nikolića meni neverovatno prija i divno mi je kada vidim ono kako lomi plačeve, briše znojne dlanove o nogavice i ne zna šta će na svim tim političkim susretima. Mislim da će taj njegov osećaj nervoze biti samo veći i veći kako vreme bude odmicalo.
Arsenijević: Iz Brisela, iz Moskve i sa raznih drugih strana.
Arsenijević: Ja sam bio u Zagrebu, tako da sam to saznao iz hrvatskih medija i moram da kažem da sam bio jako obradovan. Ja ne znam čime će to rezultirati, zapravo ne znam ni detalje tih sudskih odluka, tako da znam samo da je Obraz zabranjen, a ovu drugu stvar za Brankicu Stanković sam prvi put čuo od vas. Međutim, budući da je reč o političkim projektima kao što je Obraz, koji su nastajali početkom 2000. godine pod okriljem Demokratske stranke Srbije i Srpske pravoslavne crkve, da je reč o jednom sramotnom političkom projektu koji je definisao naš agresivni omladinski lumpen proleterijat i da je on dobio jednu moć kakvu takve bitange i huligani nikada i nigde ne zavređuju i, na kraju-krajeva, i ne dobijaju - to je zapravo još jedna sramotna aktivnost naših političara, a tog je puna kamara, čak ni po čemu bolje i lošije od bilo čega drugog - mislim da ima jedne pravde u tome da se u okviru jedne iste sudske odluke nađu reči beogradski prajd, nasilje nad homoseksualcima, nasilje nad različitostima i zabrana političke organizacije zvane Obraz.
Nadam se da te njuške nikada više nećemo videti ni u kakvom organizovanom obliku ispred nas. Ja ću sada da kažem jednu stvar i briga me što razni drugi neće - evo gledam ovo evropsko prvenstvo u fudbalu. Mislim da se zapravo u Obrazu ogroman broj huligana zatekao sa svojim sopstvenim navikama. Mislim da je fudbal kao jedan globalno državni projekat, strahotna ideologija koja širi strašnu, strašnu mržnju i nasilje među ljudima. Poljska, koja je povukla graničare i policiju sa svojih nacionalnih granica ostavlja te granice zbog hiljada bitangi i huligana iz evropskih zemalja. A naravno da te bitange i huligani sigurno nisu ultraliberalne osobe levičarskih političkih stavova, nego je reč o ovejanim ultradesničarima u velikom broju slučajeva, nacistima itd. I one tuče po varšavskim ulicama. Kad vidim one ćelave glave meni je to isto kao u Beogradu paljenje ambasada ili progoni gejeva na beogradskim ulicama.
Da smo mi dopustili da nam takvi ljudi uspostavljaju društvene norme, to je stvarno skandalozno. Budući da je zabranjen Nacionalni stroj i da se videlo da se to ispumpalo kao prazan balon - odjednom nema više tih novosadskih skinhedsa - tako će se i članovi Obraza nekako rasprišti. I nadam se da je to kraj ovog mračnog perioda. A jako hvala DSS-u i Srpskoj pravoslavnoj crkvi na predivnih 10 godina sa Obrazom koje smo proveli i sa drugim ultradesničarskim organizacijama u Srbiji.
Arsenijević: Ne, nisam ja poredio, ja sam ih samo stavio u jedan odnos -teško ih je porediti, mislim ima toliko razlika između te dve zemlje i bilo bi smešno stavljati ih u neku ravan, ali smo mi dovedeni u neku smešnu, apsurdnu vezu sa inače verovatno prijateljskom Republikom Azerbejdžan. I taj spomenik Aliyevu je došao kao tačka na tu vezu. I sada se pomerimo od DSS-a i Srpske pravoslavne crkve na ovaj period proveden pod DS-om i pod raznim aktivnostima predsednika Tadića, gradonačelnika Đilasa itd., i njihovog druženja sa tim raznim međunarodnim prijateljima, kao što je ovaj predsednik Aliyev, ovaj bledi predsednik Aliyev, Hayderov sin. I to slikanje, fotografisanje sa divnim prijateljem pred onim sramotnim spomenicima, a onda takođe jedna vrsta cenzure - jer sam ja pisao tekst o tome, i o tim spomenicima i o toj sramoti u centru našeg grada kada sam pisao kolumne za dnevni list Pres i taj tekst je odbijen iako se u njemu ni jednom rečju ne pominje Dragan Đilas, tako da sam ja video da su ti prsti jako, jako dugački i da je ta glava jako zabrinuta za to šta se govori kada se čak i indirektno govori o tom imenu. A ja sam samo govorio estetski. Ja čak uopšte nisam govorio politički.
Za mene je sramota da se glava ili nešto što liči na glavu Milorada Pavića nađe na telu jednog dugonogog košarkaša u trodelnom odelu, kada mi svi znamo da je Milorad Pavić bio jedan klasični profesorski tip nižeg, malo nabijenog čoveka, jako simpatičnog, sa lulom, koji je izgledao potpuno drugačije nego što izgleda onaj njegov spomenik koji ima boju dečije kake. Kao i spomenik predsednika Aliyeva - na koga nekako redovno svoje izlučevine izručuju golubovi, a interesantno, pošto prolazim često tuda, to se nekako ne dešava Paviću, pa želim videti šta to golubove motiviše da seru na glavu predsednika Aliyeva, a ne na glavu našeg pisca Milorada Pavića. Mislim, to su sramote koje sada dopiru od DS-a, onog ušminkanog pseudosocijaldemokratskog, a zapravo jednog jako, jako ciničnog, neoliberalnog pogleda na svet.
RSE: Šta je ove godine ponudio KROKODIL?
Arsenijević: Nastupalo je osam ljudi iz sedam zemalja, i to su bili autori iz zemalja regiona, BiH, Hrvatske i Srbije, ali takođe i pisci i muzičari iz Austrije, Nemačke, Španije i Italije, tako da je to bila internacionalna selekcija „Krokodila“, a onda smo nastavili sa sjajnom večeri u Beogradu na onom našem klasičnom mestu - amfitetaru ispred Muzeja istorije Jugoslavije, po predivnom vremenu - tu smo zaista imali sreće - i sa fantastičnom publikom - opet je bilo nekih hiljadu ljudi - i u jednom neverovatnom duhu koji čini da zaista makar na tih par sati osetite da književnost postoji, da je relevantna, da je jako važna, da je, ako mogu tako da kažem, i seksi na izvestan način, da je zaista uzbudljiva, dinamična i da ljudi tu stvar sa zadovoljstvom prate. Mi vrlo dobro znamo da je sve to zapravo jedna vrsta halucinacije, da nažalost nije tako, ali kada se saberu te energije nas koji radimo taj festival, pisaca koji učestvuju sa svojim talentima i harizmama na festivalu i publike koja je željno i sa velikom radošću prihvata sve to, onda zaista uspemo da stvorimo gotovo privid paralelne realnosti.
RSE: Posebno zanimljiv je okrugli sto "Lost in the Future - Izgubljeni u budućnosti" na kojem ste razgovarali o evropskoj krizi. Zanimljiva je teza da je kriza prvi put pokazala pravi evropski integritet. U javnosti se upravo govori da je koncept ujedinjene Evrope na velikoj probi.
Arsenijević: Nas ne zanimaju politički koncepti. Na kraju svih krajeva, briga mene za sve te stvari. Meni je mnogo, mnogo bitnije da li su ljudi se krajnjih rubova Evrope dobro razumeju, da li reč o zaista jedinstvenom identitetu ili ne. U onoj meru u kojoj nisam bio zanteresovan za državne zajednice, nisam zaintersovan ni za te mega zajednice kakva je EU, ukoliko one ne funkcionišu. Ako ne funkcionišu, ne treba ni da postoje – to je jednostavna stvar. Međutim, sve današnje generacije, a naročito mi koji smo rođeni 40-ih, 50-ih, 60-ih godina jako dobro znamo život u jednom podeljenom konceptu gde vi zaista raspolažete sa dve praktično suprotstavljene snažnosti. Naravno, to je sve reflektovalo kroz ideologije i proizlazilo kroz ideologije. Vi ste imali potpuno dve realnosti, dva diskursa, dva načina na koji se realnost percipira. A danas, iako je činjenica da Evropljanin, recimo iz Bugarske, zarađuje 300 evra, a onaj drugi Evropljanin, npr. iz Danske, zarađuje verovatno 2.500 evra, i jedan i drugi se na istovetan način brinu za svoju budućnost, i čak mislim koriste istovetne reči kada o tome promišljaju. Za nas je bitno to jedno izuzetno razumevanje koje se sada formiralo, naravno nesrećnim slučajem, širom čitavog evropskog kontinenta.
RSE: Ako se sada zadržimo na onom delu Evrope koji je institucionalno ujedinjen - EU, imamo izražen evroskepticizam. Npr. u Grčkoj je užarena društvena rasprava o tome kuda Brisel gura tu zemlju, postalo je nacionalno pitanje evro ili drahma. Sa druge strane, stabilnije evropske zemlje se propituju kuda ih vuku zemlje na ivici bankrota.
Arsenijević: I to, naravno, rezultira jednom krajnjom političkom radikalizacijom. To je ono drugo pitanje o kome smo mi raspravljali na okruglom stolu koji se održavao u okviru festivala „Krokodil“, a to je pitanje različtih oblika fašizacije naših društava. Mi bismo zasita želeli da nam ljudi pričaju svoj iskustva. Ukoliko imamo sagovornika iz Italije, iz Hrvatske, iz Nemačke, iz Srbije, to su četiri značajna, različita iskustva, gde se svako pitanje može prelomiti na četiri različita načina.
RSE: Jedno od pitanja koje vi postavljate na vašem okruglom stolu je koliko fašizma, po istoimenoj knjizi Rastka Močnika.
Arsenijević: U te dve reči staje stotine strana - jer to je jedna jako precizna definicija koju je Rastko Močnik dao. Dakle, uopšte nije pitanje ima li ili nema fašizma u društvima. Naravno da ga ima, samo je pitanje njegove količine i mesta u tom društvu. Budući da se nalazimo u trenutku kada se zapravo sve oko nas veoma radikalizuje zbog tih burnih društvenih potresa koja se događaju svuda istovremeno, jasno je da je to pitanje izuzetno na mestu. Mi smo već imali prilike da vidimo na koji način se različiti oblici fašizacije društva odvijaju u tako različitim društvima kao što su ova koja sam naveo, a da ne govorim sada o onome što se sada događa u Grčkoj i u drugim zemljama koje zaista potresa ekonomska kriza. To je jedna tema o kojoj se može jako dugo raspravljati i jako mnogo toga saznati od različtih učesnika.
Lažno evropejestvo Tomislava Nikolića meni neverovatno prija i divno mi je kada vidim ono kako lomi plačeve, briše znojne dlanove o nogavice i ne zna šta će na svim tim političkim susretima. Mislim da će taj njegov osećaj nervoze biti samo veći i veći kako vreme bude odmicalo.
Ali naša namera nije da za sobom ostavimo jednu mračnu sliku - jer ipak je ovo svet u kome mi živimo i, na kraju, ovo je svet u kome se mi i veselimo i provodimo svoje dobre trenutke i često osećamo da su to ukradeni momenti, da je to nešto što je došlo iz naše privatnosti gde smo mi omogućili sebi životnu sreću iako smo mi neprestano u njoj uskraćivani od strane političara i dovođeni u jednu jako frustrirajuću poziciju. Međutim, mi znamo da imamo potrebu za malim trenucima, za običnim životom, za lepotom, za zabavom – i to je sve deo naše stvarnosti, tako da smo kao treće pitanje u ovom okruglom stolu diskutovali o tome šta su te moguće stvarnosti koje se iz svega ovoga pojavljuju. Jer mi zaista verujemo, i ovo nije pitanje nekakvog načelnog optimizma, da su ljudi uvek u stanju da nađu i dobra rešenja i da se često ta dobra rešenja ne vide jasno i da vredi razgovarati o njima, da vredi pitati ljude koji nisu političari, ali se bave politikom kao ljudi koji se nalaze u javnosti, koji diskutuju stvarnost, dakle pisci, i da vidimo na koji način sve ovo što danas proživljavamo može da rezultira nečim što će dati ipak nekakav dobar život našoj deci i unucima.
RSE: Verujete li da je moguć zaokret kakav nas uveravaju da su napravili bivši radikali u Srbiji, odnosno verujete li u evropejstvo novog predsednika Srbije?
Arsenijević: Ja verujem u moć navike - i u moć prisile. To je sve u šta ja verujem. Ja sam zaista u svom životu davno, davno odbacio ideju nekakve nagle promene svesti ili dizanja svesti na kolektivnom planu na nekakav viši nivo. Ljudi se naprosto navikavaju. To vam je ona priča sa onim famoznim gej prajdom. Ja sam sada prošao Zagrebom nakon 10. prajda - sećamo se šta je bilo tamo 2002. godine kad je to prvi put pokušano - sad je to obično veselje, ispred spomenika bana Jelačića vijori se zastava sa duginim bojama, rekao bih da ban Jelačić upravo prema njoj upire prstom - i ništa. Ljudi prolaze i sve je u savršenom redu. Isto se to odnosi i na sva druga razna neuralgična i traumatična pitanja, koja su nama kao takva servirana u ovoj zemlji, i različitih uloga koje su političari pred nama igrali u svojoj ritualistici kojom se neprestano bave.
Mislim da je Tomislav Nikolić čovek koji je jako mnogo puta promenio kožu - i mislim da je to u savršenom redu i da je to svojstvo savremenog političara. Reč je o kameleonima kojima su ideološke utemeljenosti poprilično nepoznate i koji su skloni jako brzo da se okreću kako politički vetrovi duvaju. Kada Tomislav Nikolić nas ubeđuje u sopstveno evropejstvo, ja to smatram za jako dobru stvar. Naime, ja to prevodim ovako: Tomislav Nikolić, da bi upšte preživeo politički danas, 2012. godine, primoran je da pred nama igra velikog Evropljanina. Godine 1992., da bi imao isti politički uspeh, bio je primoran, ali mu je to tada jako prirodno išlo od ruke, da nam govori o isterivanju raznih naroda, da vređa druge narode oko nas i da učestvuje u ratnim i zločinačkim aktivnostima koje su se tada događale. Kad već ti ljudi nisu tamo gde bi trebalo da budu, a to je na Sudu u Hagu, onda je sasvim u redu da pred nama menjaju kožu - jer mi vidimo da postoji ipak nešto jače od njihovih ličnosti i njihovih ideologija, tako da naši političari su apsolutno neslobodni. I to je ona priča Vedrane Rudan od pre nekoliko godina kada je isekla na rezance istog tog Tomislava Nikolića u talk showu na televiziji, kada je on rekao:“Mi radikali“, a ona mu rekla: „Vi, gospodine, niste nikakav radikal, vi ste kao i naš predsednik socijaldemokrata.“ I to je potpuno pokopalo Tomislava Nikolića i stavilo ga tamo gde zauvek treba i da bude - tako da ja kao glasač i birač uživam u činjenici da su političari prinuđeni da lažu i mažu i sami sebe i sve druge zato što postoji nešto što je jače od njih i jače od tih lokalnih zanosa koji se uvek završe krvlju.
RSE: A to je, između ostalog, evropejstvo?
Arsenijević: Pa, naravno. Mi se nalazimo u tom jednom širem kontekstu. Mi smo sa svih strana okruženi evropskim zemljama, i to nikada neće biti drugačije, kao što je i uvek bilo. I samo to odricanje od Evrope kod jednog dela našeg stanovništva meni zaista izaziva jako sažaljivi osmeh. Je li mogu da kažem jednu poluružnu reč na Radiju Slobodna Evropa?
Mislim da ima pravde u tome da se u okviru jedne iste sudske odluke nađu reči beogradski prajd, nasilje nad homoseksualcima, nasilje nad različitostima i zabrana političke organizacije zvane Obraz
To je jedno kurebecanje, jedno busanje kome nema nikakvog mesta - da se jedna geografski evropska zemlja odriče svog identiteta. Pa to je nečuveno. Ja ne znam da li postoji od severa do juga Afrike bilo koja zemlja kojoj bi na pamet palo da se odrekne svog afrikanstva. A kakve su tek dinamike i kakve su različitosti i kakve su neravnoteže na afričkom kontinentu? Ali je sve to jednostavno Afrika. I da ljudi na taj način zapravo govore! Hej, pa mi smo glupi i frustrirani. Mi ne znamo ništa o samima sebi. Mi smo dozvolili da nam bitange zavrte glavom toliko da se mi odričemo sopstvenog identiteta! To je apsolutno fantastično. Tako da u tom smislu lažno evropejstvo Tomislava Nikolića meni neverovatno prija i divno mi je kada vidim ono kako lomi plačeve, briše znojne dlanove o nogavice i ne zna šta će na svim tim političkim susretima. Mislim da će taj njegov osećaj nervoze biti samo veći i veći kako vreme bude odmicalo.
RSE: Govorite o slikama koje su stizale iz Brisela?
Arsenijević: Iz Brisela, iz Moskve i sa raznih drugih strana.
RSE: Da se vratimo još na neke prošlonedeljne događaje u Srbiji. Kako vi gledate na poslednje poteze države - mislim na zabranu Obraza i na potvrdu sudske odluke o kažnjavanju onih koji su ugrožavali bezbednost Brankice Stanković? To sve događalo ovih dana.
Arsenijević: Ja sam bio u Zagrebu, tako da sam to saznao iz hrvatskih medija i moram da kažem da sam bio jako obradovan. Ja ne znam čime će to rezultirati, zapravo ne znam ni detalje tih sudskih odluka, tako da znam samo da je Obraz zabranjen, a ovu drugu stvar za Brankicu Stanković sam prvi put čuo od vas. Međutim, budući da je reč o političkim projektima kao što je Obraz, koji su nastajali početkom 2000. godine pod okriljem Demokratske stranke Srbije i Srpske pravoslavne crkve, da je reč o jednom sramotnom političkom projektu koji je definisao naš agresivni omladinski lumpen proleterijat i da je on dobio jednu moć kakvu takve bitange i huligani nikada i nigde ne zavređuju i, na kraju-krajeva, i ne dobijaju - to je zapravo još jedna sramotna aktivnost naših političara, a tog je puna kamara, čak ni po čemu bolje i lošije od bilo čega drugog - mislim da ima jedne pravde u tome da se u okviru jedne iste sudske odluke nađu reči beogradski prajd, nasilje nad homoseksualcima, nasilje nad različitostima i zabrana političke organizacije zvane Obraz.
Nadam se da te njuške nikada više nećemo videti ni u kakvom organizovanom obliku ispred nas. Ja ću sada da kažem jednu stvar i briga me što razni drugi neće - evo gledam ovo evropsko prvenstvo u fudbalu. Mislim da se zapravo u Obrazu ogroman broj huligana zatekao sa svojim sopstvenim navikama. Mislim da je fudbal kao jedan globalno državni projekat, strahotna ideologija koja širi strašnu, strašnu mržnju i nasilje među ljudima. Poljska, koja je povukla graničare i policiju sa svojih nacionalnih granica ostavlja te granice zbog hiljada bitangi i huligana iz evropskih zemalja. A naravno da te bitange i huligani sigurno nisu ultraliberalne osobe levičarskih političkih stavova, nego je reč o ovejanim ultradesničarima u velikom broju slučajeva, nacistima itd. I one tuče po varšavskim ulicama. Kad vidim one ćelave glave meni je to isto kao u Beogradu paljenje ambasada ili progoni gejeva na beogradskim ulicama.
Da smo mi dopustili da nam takvi ljudi uspostavljaju društvene norme, to je stvarno skandalozno. Budući da je zabranjen Nacionalni stroj i da se videlo da se to ispumpalo kao prazan balon - odjednom nema više tih novosadskih skinhedsa - tako će se i članovi Obraza nekako rasprišti. I nadam se da je to kraj ovog mračnog perioda. A jako hvala DSS-u i Srpskoj pravoslavnoj crkvi na predivnih 10 godina sa Obrazom koje smo proveli i sa drugim ultradesničarskim organizacijama u Srbiji.
RSE: Da li su, po vašem mišljenju, dovoljno glasni intelektulaci kad su u pitanju neki potezi - sada govorimo o vlastima koji Srbiju svrstavaju među zemlje koje ne mare za ljudska prava i koja šuruje sa vrlo problematičnim režimima, npr. neodlazak na dodelu Nobelove nagrade kineskom disidentu, pa spomenik Aliyevu kao ceh za renoviranje parka, pa azerbejdžanska ulaganja u renoviranje verskih objekata u Srbiji? Reč je o režimu koji trpi žestoke kritike sveta zbog kršenja ljudskih prava, a ima i drugih sličnih primera. Vi ste u jednom članku poredili Azerbejdžan i Srbiju.
Arsenijević: Ne, nisam ja poredio, ja sam ih samo stavio u jedan odnos -teško ih je porediti, mislim ima toliko razlika između te dve zemlje i bilo bi smešno stavljati ih u neku ravan, ali smo mi dovedeni u neku smešnu, apsurdnu vezu sa inače verovatno prijateljskom Republikom Azerbejdžan. I taj spomenik Aliyevu je došao kao tačka na tu vezu. I sada se pomerimo od DSS-a i Srpske pravoslavne crkve na ovaj period proveden pod DS-om i pod raznim aktivnostima predsednika Tadića, gradonačelnika Đilasa itd., i njihovog druženja sa tim raznim međunarodnim prijateljima, kao što je ovaj predsednik Aliyev, ovaj bledi predsednik Aliyev, Hayderov sin. I to slikanje, fotografisanje sa divnim prijateljem pred onim sramotnim spomenicima, a onda takođe jedna vrsta cenzure - jer sam ja pisao tekst o tome, i o tim spomenicima i o toj sramoti u centru našeg grada kada sam pisao kolumne za dnevni list Pres i taj tekst je odbijen iako se u njemu ni jednom rečju ne pominje Dragan Đilas, tako da sam ja video da su ti prsti jako, jako dugački i da je ta glava jako zabrinuta za to šta se govori kada se čak i indirektno govori o tom imenu. A ja sam samo govorio estetski. Ja čak uopšte nisam govorio politički.
Za mene je sramota da se glava ili nešto što liči na glavu Milorada Pavića nađe na telu jednog dugonogog košarkaša u trodelnom odelu, kada mi svi znamo da je Milorad Pavić bio jedan klasični profesorski tip nižeg, malo nabijenog čoveka, jako simpatičnog, sa lulom, koji je izgledao potpuno drugačije nego što izgleda onaj njegov spomenik koji ima boju dečije kake. Kao i spomenik predsednika Aliyeva - na koga nekako redovno svoje izlučevine izručuju golubovi, a interesantno, pošto prolazim često tuda, to se nekako ne dešava Paviću, pa želim videti šta to golubove motiviše da seru na glavu predsednika Aliyeva, a ne na glavu našeg pisca Milorada Pavića. Mislim, to su sramote koje sada dopiru od DS-a, onog ušminkanog pseudosocijaldemokratskog, a zapravo jednog jako, jako ciničnog, neoliberalnog pogleda na svet.